Дисциплина кичме

Уподобљавање

Уопште није важно како ме ти видиш
Или да мислиш шта је за мене добро,
Ако ја немам микронамеру да било шта
На теби променим:
Ни твоју фризиру, ни твоје одело,
Ни то како се смејеш, ни то како размишљаш,
Понајмање како једеш или мрштиш лице
Неким погрбљеним мрштењем.
Ти имаш своје путеве који су од мене сакривени!
Зашто мислиш да су моји теби откривени тек тако?
Зар је толико тешко да се видимо без крви?
Мени браници нису потребни!
Зашто би се ти наоружавао до зуба
Када год моја кочија прође поред тебе или ка теби,
Зар сам толика претња, препрека?
Драг си ми човече!
Пробај то да схватиш!
Зашто? Ни за што!
На страну сада лудила сваког од нас
То не мора бити оно што нас одређује.
Бар тако ја бирам,
И не стојим ти на путу.
Ако ти шта на мени смета
зар ћу бити толико охол…

View original post 44 more words

Advertisements

Obozavaj ali ne diraj!

Sve ono sto si pogazio, pogazio si samo zato sto nisi umeo preci.

Zatvorenih ociju potpuno prazna u sebi, osetila sam prste neprijatnosti kao bolno miluju moju nadrazenu kozu I prijalo je dok se zanos nije pretvorio u mukotrpnu zelju da sto pre prestane da postoji.

Prestalo je. Tada sam ponovo prodisala jecajima koje je u meni budio ocaj I tada sam zaista uzivala, prepustila sam se tom ludilu strasti I potcinila se ocaju. Vodio me je polako, lagano, poput kapljice vode koja trazi svoj put po udubljenjinjima na kozi. Volela sam ga citavim bicem I svaku emociju, razmisljanje, trzaj posvetila tom trenutku. Bila sam svemir I univerzum, citav svet sam umela da disem, da upijem u sebe zahvaljujuci njemu. Bila sam Boginja koja je uspela da oseti najveci moguci intenzitet tuge, bola I zelje da zauvek ostane u toj jednoj jedinoj tacki. Jer u meni je tada ostala zarobljena vecita ljubav, tvoja I moja bas u onom trenutku kada je sat otkucao kraj. Grcila sam se I volela. Bila sam snaznija od cete naoruzanih ratnika I mogla da jednim treptajem unistim citav svet, ali ja sam zapravo samo volela, vecitom ljubavlju bogova. Klica ljubavi je rasla u meni, to majusno seme koje sam posadila a ti ga svojim postojanjem zalivao, sakrila sam od sveta jer ga niko nije uspeo naci u ocaju, cuvala sam ga duboko u sebi, tamo gde ga niko ne moze videti ni dotaci. Zavidele su mi sve muze zbog kojih su nastala najveca umetnicka dela jer ko su one naspram mene? Zgrceno zrace umetnost kroz boje, kroz ledeni kamen ciju hladnocu osetis I ako ga ne dotaknes, kroz prazne reci pisane u zanosu, kroz pesme koje je preko usana prevalilo toliko ljudi. Naspram mene od krvi I mesa, zive, tako predivno zive. Zasenila sam ih svojom tisinom I odlucnoscu da me ne moze pokolebati njihovo postojanje. Nakon mene je sve prestalo da postoji, bila sam Eva, prva I poslednja, jedina, samo jedna ovakva na svetu, na svim svetovima ikada. Ne, nije me mogao imati niko jer Boginje zive samo u legendama.

Ocajno sam pokusavala da se izbavim iz te utopije ne shvatajuci da bas zbog toga blistam, da cu jedino ako ostanem tamo moci vecno da zivim. Neukaljana dodirima, lepim recimma, melodijm, milovanjima. Obozavaj ali ne diraj! Pisalo je nevidljivim slovima na mom celu. Zato I jesam bila voljena. Naucila sam ga da voli do kosti, do srzi, do svakog otkucaja srca dokle god je ziv, dokle god misli da postoji. Cesto sam bivala onaj trenutak kajanja nakon svakog vrhunca srece kada shvatis da nesto zelis samo dok ga ne mozes imati. Nemaj me! Tako me divno nemaj do smrti!

Evo me I sada skrivena iza svake zelje, ostavljam oziljke uzavrelim pogledima koje ne mozes videti ali osecas, oh, tako bolno osecas. Ucinila sam da od volim te nacinis krvoprolice da bi dokazao sebi sustinu tih reci tek onda kada shvatis da se to ne radi vec se oseca, najvise onda kada me nema. Zelis me, toliko me silno zelis da nijedna sreca ne moze zameniti tvoje ushicenje kada dotaknes dno u kome se ja uvek skucena u nekom uglu nalazim I docekujem te. Tako cista, mirisljava, mekana I topla. Ne, ne mozes me dodirnuti cak ni u masti jer mene je legenda stvorila I bas tamo zivim ali bez tebe jer je tebi stvaran svet bio drazi od istine koju si zamenio laznim zivljenjem. Zar to zoves zivotom? Vecito vracanje meni? Zar stvarno mislis da se to sto radis zove disanje? Ne dragi, to ja sviram po tvojim plucima kako me melodija tvojih secanja ponese. Vidis obecali su ti lep I srecan zivot u kome si ti glavni junak, vitez, kralj, Bog…steta sto si njima vise verovao nego meni. Tvoje oruzje se I dalje nalazi ispod mojih rebara, ne mozes ga uzeti dok ih ne polomis. A ti, ti bi pre umro nego da me dotaknes, jer bi se od dodira raspao u ljubav. Zato ti ponavljam ne diraj, samo obozavaj!

Obucena u sunce, mesec pod nogama njenim a na glavi joj venac od dvanaest zvezda. Zar se lepsi priozr moze videti? Da! Moze! Onda kada se pogledas u ogledalo I unjemu umesto sebe vidis mene!

Dogodjen…

10264775_703675886337847_2882616398126669096_n

Glasovi u mojoj glavi se zovu misli, ne dolaze sa strane, ne pripadaju nekom drugom vec su moji. Izgradila sam ih I formirala tako postepeno, divno, ocaravajuce, potpuno kontradiktorno jedne u odnosu na druge koje ni trece ne mogu da pobiju bilo kakvim vidljivim I opipljivim dokazom da su potpuno u krivu. Jezivo! A nekada sam se volela igrati sa njima, pustala ih da prave citave romane, poeme, tragedije I komedije, nekada… Citam ih I slusam u isto vreme gledajuci ih u bezbrojne oci potpuno hladno, otupelo, jer znam da ce prica koju pricaju, pisu I stvaraju postati samo jos jedna u nizu…” izmisljena prica”. Dosta! Naredjujem im da prestanu pa zastanem pitajuci se cemu sve to? Koliko ludosti je srazmerno jednoj levitaciji? I zasto ne mogu da letim ako moje misli imaju tako divna krila. Prekidam sebe jos jednom glasnom psovkom koja mi odzvanja u usima I pitam se o smislu bilo koje psovke. Uzalud. Ne pronalazim smisao.

Biti lud je sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava, isto je I sa ludim zaljubljivanjem. Ima li icega lepseg ili ludjeg od misli koje krvare za jednim “volim te” koje ne postoji ni kada se izgovori, niti napise, jer volim te nikada nije bila rec, ni delo, volim te nije bila stvar ili dogadjaj, senzacija niti orgazam, vec nesto nista manje od ludosti, oni koji budu zeleli da shvate uspece u tome, oni koji ne zele ubedice me da im na kratko poverujem da je volim te ipak bila rec.

Svaka ludost zapravo pocinje u trenutku kada se nesto zavrsi sto je recimo moglo da traje, da smo jos sekundu duze ostali tamo gde nismo sada I to konstantno, mukotrpno vracanje filma I melanholicno posmatranje mogucih scenarija koji se nikada nisu dogodili, zbog kojih misli velikim slovima ili vrlo jasnim I grubim,zapovednim tonom govore: “ Da sam samo…” Zar to nije letenje? Ko te je ubedio da ne mozes pomisliti da se nije dogodilo onako kako se dogodilo u ocima celog sveta a ne u ocima tvojih osecaja. Ti si taj koji oseca I ti si lud ali si makar cvrsto odbranio scenario koji je mogao da se dogodi iso tako kao sto se odigrao ovaj vec dogodjen. Ne znam da li ova rec uopste postoji ali mi se svakako dopada.

Biti lud Ili ludo zaljubljen ne moze svako. To je talenat. Retko sposobni ljudi koji uprokos svemu nastavljaju da veruju sopstvenom ludilu bez obzira na osude, kritike, cak dobronamerne savete drugih jer… sta oni znaju o osecajima u mom telu kada nose sopstvenu kozu a moju ne mogu ni da dotaknu ni sada ni nikada.

Glasovi u mojoj glavi su misli koje me nikada nisu terale da radim nesto, ludo, pokvareno, samozivo I zato im zameram jer sopstvenu ludost ne mogu prepisati osecajima, tada mi niko ne bi poverovao da dusevni bolesnici boluju od ludog zaljubljivanja, sto kada se prevede u reci znaci da je biti ludo zaljubljen sposobnost da uz pomoc sopstvene inteligencije ubedis druge da ne vide ono sto se oko tebe I u tebi desava. Slika u tudjem oku nikada nece moci da vidi na nacin na koji ti vidis I to je lepota svega jer samo tako dokazujemo da smo svi ludi u ocima drugih koji ne vide sopstveno ludilo.

Limb…

Oduzeto mi je sve! Na jedan tih I pokvaren nacin. Malo po malo mene je nestajalo tamo negde. Nisam ni premecivala koliko mene nedostaje u meni. Obaveze I neka druga razmisljanja su sagradila ogroman zid izmedju stvarnosti I mene I videla sam stvarnost, milionima tudjih ociju u nekakvom uverenju da nesto, sta god to bilo ostaje takvo od dana nastanka pa… milionima godina kasnije, kao isklesan predmet recimo. Knjige su mi popile mozak, one su uvek iste, milionima godina u njima stoji samo ono sto je zapisano, tako kako jeste I nikada nece pisati nesto drugo. Ne, daleko od toga da sam zelela da postanem kao knjiga ali to ne umanjuje moje divljenje prema njoj. Neke stvari izgubis samo jednom u zivotu, ali si te neke stvari izgubio zauvek I nikada vise nece biti tvoje. Surovost mi je zatvarala oci I vodila me nekim mracnim pustim ulicama u kojima sam se uvek osecala prestraseno, evo I sada se najezim, kada se prisetim zvuka sopstvenih koraka u mrtvoj tisini. Uzasno se bojim svakog zvuka koji mrak proizvodi jer to su jecaji nekih davno zaboravljenih strepnji.

Jos jedan deo mene me je napustio, tacno sam mogla da vidim obrise u vazduhu, kako odlaze, drzeci se za ruku sa zlonamernom I pokvarenom verom u nesto sto nikada nece biti stvarno. Ruga mi se dok rukama grli sopstveni gubitak, ljubi ga I miluje, pruza mu svu mogucu paznju I ljubav citavog univerzuma koji se skupio u jednoj jedinoj tacki zvanoj Ja. Oduzeli su mi sebe svi principi I inacenja u prazno. Svaki trud koji je iz zrtvovanja postao izivljavanje zbog lose dioptrije posmatraca kome sam verovala vise nego sebi, zato se I ne zasluzujem. Kako sam mogla? Svi ti oni su mi postali bitniji od mog uplasenog, slepog I sicusnog ja kome je trebala lekcija o naivnosti iznad svega. Naraslo je nekako vestacki napumpano beznacajnim uspesima. Izazivalo je umne erekcije uz pomoc par sarkazama I lepo izgovorenih reci. Koktel neznog I ostroumnog je uvek palilo do trenutka kada postane samo nezno I dozvoli umu da oseca. Tada je jedino sto vredi seks, trulo ukrstanje reci, njihovo preplitanje I uvijanje oko nekog ogrubeog I cvrstog stava koji se ne da spustiti dok ne eksplodira orgazmom satisfakcije u trenutku u kome reci za sekund ubrzaju svoj tok.

Izgubila sam sebe u svakom oprastanju koje nije imalo smisla a retko koje je vredelo, e te nisam ni primecivala. Zato me I nema u meni vec sada posmatram nekog potpunog stranca koji operise moje misli I pokusava da ih sklopi ili preklopi, koji u ogledalu vidi dusu koju sam nekada smao ja znala da vidim. Stidim se sto je vidi, to je najsvetije nesto ikada stvoreno, koje stvarno postoji, koje tako divno postoji, samo u meni, moje bogatstvo koje je sacinjavalo svaki mikron mene. To se ne gleda, to se ne moze videti. Jesam li rekla koliko se stidim? To je stid koji se cak ne moze ni porediti sa stidom koji bi izazvalo stotinu ociju uperenih u nago telo. To je stid koji retko ko moze doziveti a da ga pri tom ne moze spreciti I koji nije sopstvenom voljom izazvan. Frustracijom obavijena sedim I ne zelim da razmisljam jer on, taj neko u meni ko nisam ja vidi sve, cuje moje misli I grohotom im se smeje. Tako je surov I grub, smeta mi I gusi me… svaki put kad zazmurim I na neki drugaciji nacin pogledam u slike proslosti one uopste ne izgledaju onako kako su se zaista dogodile I tada shvatim da mi je I to oduzeto.

I sada kad sam ostala bez icega sto je vredelo, kada sam prvi put pogledala izvan prizme, direktno u oci stvarnosti, dok sam posmatrala koliko toga mi je oduzeto, pocinjem… pocinjem da… pocinjem da iz dubine duse mrzim ovog mudrijeg Ja.

 

Kakav si to čovek?

IGNIST.rs

Kakav si to čovek kad osuđuješ sopstvenu rasu? Da li misliš da si od vrednosti, ti, koji ne znaš šta je prava vrednost? Zašto te hrani tuđa bol i iskrenost koju svaki put pretvoriš u laž i obmanu? Kako se možeš zadovoljavati time? Prljavi mali čoveče, da li znaš kakav pakao zaslužuješ? Vrištiš da ne pripadaš ovde, a radiš apsolutno sve da se uklopiš i utopiš u besramne prostore ljudskog nemorala. Umoran si od života, umoran si od traganja. Tražiš razlog da dišeš još danas. Zar te ništa ne ispunjava? Zar se sve okrene na druge ljude? Potiskuješ emocije, tako vladaš u svom okruženju. Tražiš slabe tačke u ljudima, da bi postao prividno jak. Inače si slabić, ne postojiš, zrno si. Budi dobar čovek, oseti sve gorčine ili budi loš čovek i okusi sve lepote ljudskog uma kada padne do granice šizofrenije i poremećaja ličnosti. Biraj šta ćeš da budeš…

View original post 165 more words

Suncokret

Kafa, poezija i mačke.

Vrijeme se prelijeva preko crvenog sumraka

kao tanki mlaz vrele kafe koji puni šolju u obliku pečurke

Na pladnju Mjeseca poredani snovi

Biraj koji ćeš strpati u džep

Možda još imaš šanse postati prvi suncokret nečijeg srca

Da mogu gledati u njega duže od nekoliko sekundi bez naočara

Možda bi ljudi uspjeli doletjeti i do sunca

Pada li ti na pamet da je srce jedini sat koji se ne navija

Te su kazaljke granice najautonomnije pokrajine u nama

Zamisli da si nekome plantaža kafe za dušu

Ne dopusti da ti metafore uvenu pod noktima

Ili ostanu na usnama da čekaju

Dok ti zaboravljaš kako je lijepo šetati kroz nečiju poeziju

Pored hiljada cvjetova koji na proljeće pokažu najljepše lice

Hrizanteme procvjetaju na jesen

Razumiješ li

To je njihov glavni adut, tu je njihova čar

Možemo prkositi vremenskim promjenama u nama

Mada je sasvim pogrešno mišljenje koje vlada o kišama

Još…

View original post 99 more words

Frida…

20171008_141026Oduvek sam zavidela onima koji su umeli da pisu fikciju. Fikciju koju obozavam I u kojoj vise od svega uzivam. Tu istu fikciju koja me odvaja od stvarnog sveta I uvodi u svet necije maste. Fascinantno…

Ne mogu pisati o stvarima koje nisam  osetila, dozivela. Ne umem pisati niti opisati nesto sto se nekome dogodilo. Dogadjaji kroz koje nisam prosla, koje nisam stvorila kao glavni ili sporedni akter, nikada ne bi bili tako ubedljivi, ne bih umela da im dam emociju, osetilo bi se svako lazno slovo, izgledalo bi kao da skrnavim reci koje bi tako divno zvucale da ih neko drugi napise. Nikada nisam uspela da napisem pesmu jer poeziju pretvaram u prozu koju na kraju ubijem mrtvim znakovima pitanja. U stanju sam satima pisati o kapljici vode koja se niz rame spusta do nadlaktice, o zvukovima koje prozvodi kisa, o koracima koji odzvanjaju po kaldrmi, o noci I zvezdanom nebu, o talasima I galebovima koji stvaraju simfoniju zvukom I slikom. O plavom nebu I moru koji se takmice cije je plavetnilo plavije. Njih umem da disem I osetim.  Volim pisati o osecajima koji se sami od sebe stvore, razvijaju I rastu. O osecajima koje zrno ponosa pretvori u prasinu kojoj dodir ostavlja trag ali ne I otisak. O trenutku koji treperavo preti citavoj vecnosti, onaj isti trenutak koji je stvorio revoluciju istovremeno ruseci I stvarajuci sebe iznova I iznova jer je vecnost samo popularan naziv za sve ono sto je samo on spreman da napravi. Mogla bih pisati o pustim trgovima zaboravljenih gradova u kojima akusticno odjekuje tisina. Tisina kakva se nigde ne cuje, koja mili uz ledja, obuhvatajuci prsljen po prsljen kicnemog stuba svojim ledenim prstima trazeci udubljenje  u vratu gde se ususka I  postane prijatna jeza, momenat u kome se divis svim svojim culima sto su dozvolili da ih tisina obuzme toliko snazno da je svaki mikron tela oseti iako je se ni ne vidi ni ne cuje.  Nocni peraci ulica su me naucili da verujem da ulicne svetiljke proizvode magicnu svetlost I da cuvaju tajne. Nikada ti one nece otkrivati tudje strahove niti mozes cuti necije davno zaboravljene jecaje ali znas da ce uvek ztreperiti kada stanes malo duze ispod njih. Niko nikada nije primetio da one na taj nacin komuniciraju sa tobom I da zele da saslusaju I tvoju pricu. Peraci ulica to odlicno znaju zato rade samo nocu.

Mogla bih danima pisati o bosonogom ulicnom sviracu duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida.  Znao je da stvori muziku samo stajanjem na tom mestu bez gitare I glasa, mogla sam jasno cuti prvih par nota I pre nego je zasvirao. Njegov glas odzvanja tim trgom Iako je vec odavno prestao da svira. Svaki put kad stamen blizu tih zidina cujem da je Frida bila njegova kraljica. Nikada niko nije umeo toliko stvarno da peva I svira, toliko stvarno da mesecima nakon toga ti cujes njegov glas I zvukove gitare. Niko nikada nece uspeti da shvati da ono sto je mene odusevilo nije njegova pojava niti pesme koje je savrseno izvodio vec ta genijalnost koju samo priroda moze da proizvede a koja se skupila u jednoj jedinoj tacki, bosonogom ulicnom sviracu crne  duze kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Zato I znam da ga nikada ne bih uspela opisati iako sam ga dozivela, toliko potpuno I stvarno, jer je bosonogi ulicni svirac duze crne kose  koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida , napravio fikciju koja me je odvojila od stvarnog sveta I uvela u njegov svet maste.

Napisi se…

Reci koje naviru su previse tanane da bi bile prikazane u bilo kojoj formi osim u pisanoj. Ne mogu ih okovati zvucnim , vlaznim lupkanjem o gornja nepca, niti saplitanjem o zube. Izgubile bi svoju strukturu i nikada ne bi znacile isto, bas onako kako zelim. Pisem ih i spustam pred tebe, nebitni citaoce jer znam da ce postojati samo onda kada budu procitane. Onome kome su namenjene ostace neme i nevidljive, bolno nevidljive i otrovne. Umanjuje ih potreba da budu prikazane ali njihova upornost je izasla kroz prste jer su predugo cutale u umu i stvarale snove, one ne toliko lepe vise teske, opore, ustajale. Steta je izgubiti nit u trenucima u kojima zelis da nit spoji sve rastavljeno. Pratim ih i ne shvatam ih ozbiljno ali su jace od mene, toliko da ih ne mogu zaustaviti.

Nikada mi dela nisu bila bitnija od reci. Dela prodju, dotaknu te, uspavaju se u secanju i…zaborave. Pisane reci su tu, zauvek ostaju i onda kada ih zaboravis, samo im se vratis i desavaju se svaki put kada ih ponovo citas. Citam te… citala sam te svih ovih gluvih meseci, godina. Decenije su predaleko od sutra ali kada postanu juce bice mi zao sto sam dozvolila vremenu da mu verujem da postoji. Pred tvojim recima i dalje klecim dok me one ubijaju svojim pogledom punim nedostiznosti, milujuci me po kosi i govoreci…stalno govoreci: Nikada neces uspeti da se uzdignes klececi!

Da li je moja najveca greska to sto sam im verovaa ili sto im nisam verovala dovoljno? Trebam li da znam odgovor ili se trebam vrteti u krugu beskrajno? Kakve veze ima kraj sa bilo cim ako uvek iznova mogu procitati pocetak, bas svaki jebeni put!

Pisana rec je ono sto mi je zauvek ostalo, jace, vece, trajnije, stvarnije od bilo kog dela ikada napravljenog ili izgovorenog. Pisana rec je svaku moju misao pretvorila povest  zbog koje znam ko sam i zasto sam to sto jesam!

Napisi se jer drugacije ne mogu da te vidim…

Hana… ( poslednja prica)

Zevsova ćerka

  • Znam da umem da razočaram, ali hoću da znaš, bez obaveze da to nešto znači ili da je iskupljenje za nešto… da nema dana, nema sata da mi ne prošetaš kroz misli…
  • To je nesto novo za mene..
  • Ne moras da razumes, samo sam hteo da to znas…
  • Mislim da decak koji sedi za tvojim kompom i koji je verovatno lopov… ukrao ti je sifru i otvorio tvoj sef…Ne, samo ne mogu da verujem, u ono sto citam..
  • Izvini, moram da idem.

DSC_0039

  • Tu sam.
  • Bas si brz… Ne secamo se dokle smo stali?
  • Sećamo se..
  • Ok.
  • Znam šta sam rekao… tako je… i dalje ne možeš da poveruješ?
  • Neobicno je, ali ti verujem.
  • Znam da mi veruješ :)… drago mi je zbog toga… znam da mi uvek veruješ…
  • Nije to problem… problem je da egoista prizna svom odrazu u ogledalu to je vezano za krv i pepeo.. za tu pricu, nacin na…

View original post 718 more words