Amputirana sustina…

300743.4038006

Dugo mi nisu stizala pisma u bilo kom obliku. Secam ih se, secam se koliko sam bila srecna svaki put kad vidim koverat. Nikada mi nije bila vazna njegova boja ni oblik, samo sustina. Steta je sto nikada neces shvatiti da je tvoja sustina amputirana onog trenutka kada si poverovao da nema leka za nju. Dozvolio si im da ti je iscupaju jer ces lakse ziveti tako. Ko si ti bez tebe? Nisi ja a nisi ni ti. Oh, pisala sam o pismima koja mi jako nedostaju. Hoce li to prestati ako uradim nesto sa jastukom, perom ili olovkom. Ako iscupam pero iz jastuka i samoj sebi napisem pismo tudjim rukopisom? Da li zelim takvu sustinu? Ne! Sigurna sam da ne zelim. Mozda da pokusam da pronadjem tvoja stara pisma i da se pravim da je to sto citam sadasnje vreme i nasmejem se svaki put kad unapred znam sta ces napisati. Pravicu se pametna i vazna, kako tacno znam svaki tvoj odgovor.Budalastine. Ne treba mi to! Treba mi onaj ko je nasao napustenu sustinu i udomio je, ko joj je citao pesme i ljubio za laku noc i dobro jutro. Da li ima tvoje oci mozda? Nije vazno, sustina mi treba. Ovo pismo pisem sustini ovde na internetima i verujem da ce joj neko spomenuti da sam je spomenula, pa ce ona spomenuti mene i tako cemo se naci mozda negde u predelu rem faze ili mozda prvog sna. Ali…zar se svi ne bore onim sredstvima koja imaju, zasto bih sebi to uskratila? Pitam se samo da li si ikako uticao na sustinu, da li si je ti negovao i obogacivao ili je ona tebi to radila? Po slikama vidim da si sa sustinom bio lepsi, mozda je uticala na tvoj fizicki izgled, mozda si sada ruzniji i prazniji, mozda uopste nisi ti. U jednom coveku zivi previse mozda i sva mozda imaju jos stotinu svojih mozda. Kada bih je opet srela, paralisano bih stajala pred njom i drhtala.Ne bih izustila niti jednu jedinu rec. Ne pitaj me zasto jer ni sama ne znam, ali znam da bi ona to zelela. Sustino ne dozvoli da pomisle da si luda samo zato sto se ne uklapas u bilo sta sto su zeleli za tebe, ono sto je bitno je da ti postojis, toliko stvarna i bitna da te se boje i misle da si luda. I ne brini neki ljudi nikada nece biti spremni da te razumeju, ali ce uvek biti onih retkih koji ti se raduju i vole tvoju uvrnutu ludost. Pisi, sve adrese su iste, imena nikada nisu ni postojala, ogledala pamte likove i nikada im nije bitno ko se kako zove ali ce uvek pokazati pravu sliku.

Olaksanje…

Ustajale, uzavrele strasti, haoticno jure, tragaju za spasenjem vezuci misli u cvor, postavljajuci barijere pred mislima izazovno obucene u svoje nistavilo. Polupijane, zeljne i pohotne vape za smrtonosnom dozom onoga sto ce ih pretvoriti u prah ili pepeo onda kada mu dozvole da ih dotakne, unisti, zgromi. Sama pomisao o tome ih tera da se u sto vecem broju sopstvenog lika pojave na kraju svakog nervnog zavrsetka i nateraju bilo koji deo tela da nesto, napravi, uradi, prizove trenutak u kome ce zauvek nestati i postati nesto drugo. Same sebe podupiru i radjaju sve svoje kopije koje ih dovode do ludila u svetu u kome samo one postoje. Predugo su zarobljene na mestu ciji svaki kutak, ugao i prolaz poznaju toliko dobro da nijedan ne vodi ni do kakvog kraja a pocetak im je nasilno oduzet. I… sta im ostaje osim ogromne zelje za oslobadjanjem? Zagledane u sopstveni uzas pokusavale su da probiju debele zidove sujete i dosle na neko sasvim novo mesto. Spektar boja okacen na svaku misao pravio je slike iz kojih su se hronoloski nizala desavanja. Efekat trenja, pokusaj da se podigne temperatura, izazvao je samo vlazno klizanje i kotrljanje, propadanje u dubine, mracne i neotkrivene, nedodirljive. Sve jace, zustrije i brze, tako da se citavo telo pretvori u jednu tacku,jednu misao, jedan glas u jecaj… Ovog, kao i svakog drugog puta olaksanje nije doneo orgazam vec suze.

 

Lost…

Sto vise razmisljam, teze mi je da shvatim. Mislila sam da sve to ide nekim drugim redosledom, kao recimo kad ostavljas cigarete. Prvih par sati je najgore I onda stvari postaju lakse, prebrodio si taj prvi dan I svaki naredni je jedan vise kako si uspeo da se odupres otrovu koji ti prija. Nije! Bilo mi je najlakse u pocetku, cak nisam ni razmisljala. Osetila sam olaksanje, osetila sam slobodu u nekom sasvim drugom, znacenju koje ne znaci sloboda.
Ono sto mi ne da mira je razmisljanje o besu. Njegova jacina I moc. Zar je moguce da je jaci od neke druge, recimo emocije srodnije bliskosti, potrebe da se sve uradi samo da ne bude barijera. Da ne bude tog gluvog I nemog zida o koji se odbija svaka misao. Zasto? Sta ga cini toliko ucestalim? Ono sto nosis u sebi ili ono sto su drugi I vreme nagrizli u tebi. Strah? Strah da se ne raspadnes, strah da budes ponizan pred cinjenicom da ti neko treba, da nekoga svaka tvoja misao doziva dok radi sasvim obicne svakodnevne stvari? Strah od prihvatanja cinjenice da ti nije dovoljno to sto si takava kakav jesi, Strah od priznanja da ti neko treba vise nego sto zelis, vise nego sto je to moguce? Emocije nisu programirane. Ne postoji misao ni super misao koja moze upravljati njima, ne mozes ih pokvariti ni popraviti. Ne mozes im pronaci pravo mesto na kome ce stajati. Ne mozes ih dresirati, vaspitati ni odgojiti. One se radjaju same od sebe I za bilo koje njihovo cinjenje nije potrebno nista tvoje.
Bes nije emocija. Bes je pokusaj da se odupre emociji. Bes nastaje kad shvatis da ne postoji nijedan nacin da upravljas emocijama I onda povredjena sujeta koja je uvek iznad svega pocne da se joguni I kaze da ona moze sve. I eto, njeno sve je radjanje besa, besa koji nije nista drugo do nadrogirana emocija puna adrenalina koja je sigurna da moze unistiti svet . Unistavajuci svet ona unistava I sebe nesvesna onoga sto radi. Na kraju, kad unisti sve to I od besa ne ostane nista shvatis da si I koliko si povredjen I porazen od jedne sasvim obicne emocije koja je od pocetka do kraja bila bas to sto jeste I nije se skrivala, nadogradjivala niti branila od tebe. Samo je postojala bas takva kakva jeste.
Jednom kad prodje bes, a proci ce, hoces li uspeti da budes ponizan sto si mu dozvolio da veruje da je unistenje jednog sveta radjanje nekog sasvim novog drugacijeg sveta?

Plitko vreme…

Odgurnem vreme u stranu da proverim sta se desava. Ugledam mnoge prilike i porazgovaram sa njima, nisu se opametile iako je proslo dosta vremena od tada i izrasle su u sanse ali su ostale jednako plitke. Uvek im je bilo vaznije kako izgledaju nego sta zaista jesu. Nedostatak volje za pridikama i kritikama me je sprecio da ostanem sa njima, tako da sam zavirila malo dublje u to isto vreme. Shvatila sam da se u tami skriva neka gola istina. Razumem je, sve sto je golo treba sakriti necim, nisam zelela da je ometam. Produzila sam dalje i stigla do ogledala ciji je odraz opet bila ona. To me je nateralo da se zaustavim i razmislim. Mozda se ipak trebam vratiti do nje, ogoliti je potpuno. Ponekad je to ono sto joj je najpotrebnije. Suocavanje. Kako sam joj prilazila palo mi je na pamet da se mozda radi o necem drugom, da to mozda nije samo gola istina. Shvatila sam da sam u pravu kad sam osvetlila tamu u kojoj se skrivala. Gola istina nije bila nista drugo nego sram.

 

 

You sent me flying…

Uvlaci se i obmotava, unutrasnjost boji u crno, taj neki glupi osecaj zvan tuga. Zasto? Pitanje uopste nije jesam li zasluzila, pianje je zasto sada? Kao kad zakasnis na voz pa nakon pet godina sednes na njega i stignes tamo gde si nekada trebao biti, koja je poenta tuge u toj situaciji? Tisti, steze i prozima tamo unutra i tera prste da pisu, nije bitan smisao i redosled, kao da zele da pobegnu ne okrecuci se za smislom i sustinom, beze mozda upravo zbog toga. Previse je besmiisla da bi ostale ucaurene u njemu. Misao koja vruisti svakim pokretom tela dok potpuno ne utrne, dok ne paralise mozak i zamrzne sliku igrajuci se efektima koji bi joj najbolje odgovarali. Fotosopiram sopstvena secanja i ne mogu da ih ucinim lepim, mozda je najbolje da ih ostavim u svom savrsenom zaboravu. Opet sam se uvukla u krug i zavrtela se tako da budem potpuno svesna da je sa svih strana ista linija koja ga sacinjava. Opet sam poletela zbog tebe, a nisam imala povoda, dogodilo se samo od sebe, to ce me jednom i ubiti, to sto letim a ne znam. Kako sam ikada mogla poverovati u tu istinu da ne znam leteti kad je let bio nesto najprimamljivije mojoj prirodi? Kako da zaustavim osecaj koji me jos uvek proklinje zato sto se nisam dovoljno potrudila da uspem. Ako ga ubijem hocu li povrediti sebe ili se spasiti? Od cega?Zar je moguce da je nesto toliko savrseno nastalo samo zato da bi se jednom zavrsilo, kako da shvatim tu filozofiju? Filmovi nastaju iz knjiga a knjige iz stvarnih dogadjaja, iz cega nastaju stvarni dogadjaji ako nikada nismo umeli da letimo? Koliko tuge je dovoljno da te cuje neko zbog koga si tuzan, sta ako ne postoji mera i ako je to nemoguce, hoce li to ubiti tugu? Sve sto ce mi zauvek ostati sveto, verno i samo moje su upitnici, imam ih toliko da mi ih nikada nije dosta, toliko da svakog dana rodim nove, potpuno prazne i naivne jer pitanja ne mogu biti glupa. Mozda sam poletela zbog tebe ponovo, radi sebe, da bih se izdigla iznad svesti, iznad moguceg, da bih dokazala da je osecaj prihvacenosti bitan jedino ako prihvatis sebe u trenutku kad te zaslepi blic, u trenutku u kom ne ocekujes fotografiju vremena,nego trenutka. A iz slike nikada nije nastao film, niti knjiga, ni zivot… Steta verovala sam da ce trenutak jednom pobediti vecnost. Mozda bas onda kad umesto misli progovori dusa boreci se sa jezkom i egom, izlazeci kroz prste, pokrete, dodire i osecaje i nadjaca ih jer duse umeju da lete. Mozda bas sada tvoja dusa dok objasnjava nekim za mene potpunim strancima neku sustinu govori koliko joj nedostajem. Mozda je bas sada doletela do mene i vidi koliko sam tuzna a ja je ne mogu videti jer sam ubedila samu sebe da nisam trebala opet poleteti zbog tebe!

Unutrasnja strana kapka..

Probudis se I potrebno ti je par sekundi da shvatis u kom si se svetu probudio. Motas film na istu stranu na koju motas masinicu za tvoje divno napravljene cigarete. Uvek ista strana. Uvek liznes papiric sa one strane koja lepi, da zalepi. A sta se dogodi kad liznes vazduh u kome si se probudio? Za sta se on zalepi? Nevoljno protrljas celo da prizoves uspomene, makar da ih na sekund vidis sa unutasnje strane kapaka. I tada te miris ponese, omamljen, tromo se kreces prema njemu I ocekujes od njega u najmanju ruku da ti stvori sve ono za cim ceznes. Ali nema. Nicega nema. Sam si. I svestan si svoje samoce I svoje usamljenosti.I tvoji se unutrasnji glasovi svom silinom pocinju prepirati da li si vise usamljen ili si vise sam. A koga briga u tom trenutku koji je glas tacniji, koji je vise u pravu kada je cinjenica da nemas nikoga kraj sebe.
Prilazis prozoru I pokusavas da u svezem vazduhu pronadjes neke vedrije misli I onda ti se kroz taj isti prozor rugaju uspomene. Nebo, ogromno, savrseno, vise nije isto, nikada vise nece biti te boje koje je bilo dok si iz ruke u ruku prebacivao uzburkane osecaje I pokusavao da ih obelezis recima, da izmislis slova samo za njih I obmotas ih poljupcima.
  • Ne mogu sad! Samo jos malo, minut ili dva. Jos jedna kafa. Samo da jos malo dodjem sebi…
Proslo je. Koliko je vremana potrebno da dodjem sebi kad ne znam kojim putem idem? Ako se budem vracala unazad, hocu li stici tamo gde sam bila? Zasto ne? Kako je moguce da su I tebi isprali mozak glupostima. Naravno da se mogu vratiti! I vratim se svaki put kad stvarnost pocne da pece, kad pocne da ujeda I grebe. Zatvorenih ociju mogu da ti citam misli, mogu da ti rukom nezno opipam lice I da znam kako se osecas, mogu da te dodirnem, poljubim I osetim. Ni zatvorenih ni otvorenih ociju, ni ovde ni tamo, u snovima I stvarnosti, nigde na ovom svetu samo jedno ne mogu… da se naljutim na tebe.

Nemi dodiri…

Vrhovima prstiju kao kapima vode. Po prstima. Jagodice nadrazene pulsirajuce traze dodire I zele, mole, ceznu, venu samo za jednim poljupcem, stapanjem u savrsenstvo cina. Spusten pogled I opcinjenost . Dodirnuti je. Odmeriti pogledom I dotaci ovlas prstom ili prvo poljubiti prevoj. Diviti se pre svega. Laganim pokretom osloniti usne tamo gde se celo stopalo ljubi dok ruka nezno dodiruje taban. Kruzno, pokretima gore-dole svakako, dodiruje I ljubi, zanosno, nezno, pohotno…
Njemu pripada dok gubi sebe u sebi I njemu. Bez reci, bez pogleda, samo dodirnuti I osetiti eksploziju dva sveta koji cine jedan novi savrseni svet u kome je jedino pravilo osetiti zivot. Pratiti liniju zivota I zariti zube da bi osetio puls koji kad prostruji, kroz njega tutnji na nekom sasvim drugom mestu. Spojiti dva potpuno razlicita da bi nastalo savrseno, bez imalo truda, prirodno, samo tako, bez talenta, bez razmisljanja…
Osetiti otkucaje sopstvenog pulsa u tudjem dodiru I nestati u sebi, u njemu, sa njim. Stvarati sebe iznova I iznova svaki put kada dodirnes, osetis, omirises… I umreti u tom osecaju po tisuciti put…umreti.
Voda klizi niz telo, meskoljis se I u sebi govoris jos malo… jos malo. Ne tu! Gore.. jos sasvim malo. Poljubi! Tu. Da tu.

 

Jer on cuje I kada govorim u sebi… u njemu.

Miris tog osecaja je boja…

red roses

Limun, cimet, narandza, fosfor, kisa,jasmin, urme, vosak, more… Sve mirise. Sve ima taj neki svoj prepoznatljiv miris, koji se granici sa nekim drugim mirisom jednom notom, pa opet nekako znas da je to nesto drugo. Vezanih ociju mozes pogoditi boju mirisa I tacno znati o cemu je rec.

– O limunu!?

– Kad god ga seces oblizes se, skupe ti se usta I lucis vise pljuvacke nego inace.

– Limun svakome isto mirise!

– Limun ne mirise svima isto!!!

– To su gluposti! Mozes nasumicno izabrati deset osoba I smestisti ih u deset razlicitih soba. Svakoj daj da pomirise I svako ce ti reci da je to limun.

– Da li svi vole limun?

– Ne.

– Da li niko ne voli limun?

– Ne razumem…???

– Rekla si malopre da limun svima isto mirise, jesam li u pravu?

– Da.

– Kako onda objasnjavas to da ne vole svi limun?

– Neki ljudi ga vole a neki ljudi ga ne vole.

– To onda znaci da limun ne mirise svima isto. To sto ce deset nasumicno izabranih osoba pogoditi da je o limunu rec ne znaci da svima limun isto mirise. Oni su nauceni da je taj miris koji osecaju, miris limuna I uvek ce im biti limun ali nacin na koji osecaju miris, I boja tog mirisa je svima potpuno drugacija. Zato ga neki vole a neki ne. Da li ti je sada jasnije?

– Hmm… mozda. Dobro, to se onda podrazumeva I kada je rec o ukusima ili pogledu na nesto. To je onaj sablon o razlicitim ukusima. A kako onda objasnjavas tu fascinantnost, tu opcinjenost ruzama? Ako su svi ljudi na ovom svetu razliciti, ako svi oni imaju sopstvenu boju mirisa, ukusa, dodira, pogleda… kako je moguce da se svima ili gotovo svima dopada ruza?

– To je vec druga stvar, koja nema veze sa ukusima I mirisima. Mogao bih to da ti objasnim ovako… vrlo slicno kao I pricu sa limunom. Ruza je kraljica svih cvetova I zbog toga je smestena u bajke, pesme, price, filmove, u cvecarama je najveca ponuda ruzinih buketa, raznih boja, oblika. Od samog rodjenja I spoznaje sveta covek se toliko puta sretne sa ruzom I memorise je kao nesto nezno, lepo, kao nekakav dokaz ljubavi kao…

– Klise?

– Upravo tako. I to je zavrsena prica o razmisljanju. Nikada vise niko nece razmisljati o njoj kao nekom cvetu koji mozda nije lep, koji je odvratan, koji ne mirise nista vise od cveta tresnje. Ruze se vole zato sto su ljudi vaspitani da ih vole a ne zato sto su one lepe. Po meni u ruzi nema nikakve lepote. Gade mi se, ruzne su, previse napadne I plisane. Nikada ih nisam gledao kroz legende, price, bajke… gledao sam ih samo osecajima.

– Hoces da kazes da svi ti ljudi koji ih vole, oni su zapravo… oni su prihvatili to kao tako, bez ikakvog razmisljanja o njima?

– Bas to hocu da kazem. Kada bi odredjen broj osoba posmatralo milione fotografija ruza ili bastu prepunu ruza sa ove tacke gledista sa koje mi razgovaramo o njima jedan deo bi rekao ok, mozda I nisu toliko lepe, neki drugi deo bi rekao covece kakvo otkrice, dok bi vecina I dalje govorila da su najlepse na svetu I da su ove nase reci proizvod frustracije I kompleksa.

– Zato sto su shvatili da Deda Mraz ne postoji?

-Ljudi ce uvek verovati u ono u sta zele da veruju bez obzira da li je to istina ili ne.

 

Obecala sam

https://skrabotinebelebojice.wordpress.com/

da cu napisati ovaj post. 😉

 

Tebe sobom…

 Prevazisla sam sve korake koje sam ikada napravila I kad god im se vratim osecam stid ili nedostatak snage da ih ponovo dozivim. Gusi me cinjenica da se nikada zaista ne mogu vratiti tim koracima I ispraviti ih ili im izbrisati tragove. Napraviti secanje u kome se ne secam tih trenutaka. Mogla bih tada pomisliti da sam mozda nesto slicno tome sanjala pa se slatko nasmejati jer sam budna I ne sanjam vise…
Ponekad se ispricam sa zvezdama jer znam koliko sam mala za njih, da me nikada nece ozbiljno shvatiti ali zato sam sigurna da mi se nikada nece ni rugati. Tok misli mi ne dozvoljava da se vezem I ostanem na jednoj temi. Slusajuci pesmu u pozadini osecam jak nalet tuge. Ona tuga koja treperi u grudima. Osecaj kao kada povuces dim cigarete pa ga ne mozes izbaciti nikako.  Koliko god pokusavao ne uspevas. Imas utisak da ce ti biti lakse ako vrisnes, stisnes zube ili pustis suzu ali nije, tada osecas neku iritantnu toplotu unutra koja te tera da se raspadnes od suza I da shvatis koliko si bespomocan. A jesi. Znas da moras izaci iz te situacije ali ipak bez obzira na sve ostajes u tom stanju I koprcas se u sebi. Tebe se bori da sto jace zadrzi tugu I odgurne je. Kroz suze trazis olaksanje, mrvu spokoja dok obe strane drze jednako cvrsto I nijedna ne popusta jer zna da sta god pustila izgubice I ostace bez jednog dela koji nije uspeo biti dostojan sebe. U toj borbi se osecas potpuno jak I slomljen,  brojis zidove u sobi, gledas tacke na plafonu I dajes im oblike, oblikujes ih u osecaje koje si zeljan da okusis, dotaknes, osetis,opipas, ozivis a koje si izgubio zbog necega na sta sada ne mozes uticati nijednim delom, nijednom recju, nijednim  cutanjem. I ostanes tako skvrcen u sebi I obgrlis se pokazujuci samom sebi koliko si bitan I koliko si prazan…

Okean…

20150616_232628
Koja je to boja koju mozes uporediti sa osecajima a da znaci isto, a da bude jednaka I da nije vazno da li je osecaj ili boja. Dok se penje od noznih prstiju do potiljka oboji te I postanes prostranstvo, rasiris se svuda oko sebe I zamirises ispustajuci esenciju tvog bica, svakim korakom, svakim pokretom, plesom I cutanjem. Sve stvari uredno spakujes u kofer I odbrojavas sate I minute I onoj jednoj sekundi ponavljas da si jos uvek tu. I tada shvatis da nista nisi zaboravio da si sve poneo sem sebe. Sebe je ostalo prekrstenih ruku I spustene donje usne u nekom kutu tog savrsenog sveta I nemas ga vremena traziti I moliti da krene jer ti vec uveliko kasnis. Gde? U koju zemlju? U cije ruke? Zasto U? Ka cijoj radosti? Sta je radost ako je podelis sa drugima? Sta je radost ako je cuvas samo za sebe? Koja radost vise vredi? Ona koju dozivljavas ili ona kojoj se nadas, koju prizeljkujes kroz svaki udah a svakim izdahom si joj blizi. Kada prestanes da brojis tek tada znas da si na pravom mestu. Koliko puta nisi brojao u sebi? Koliko puta si krenuo da brojis a nesto ti je bitnije od broja skrenulo paznju?

 

U velikim papucama se osecas komotnije ali ne I stabilnije. Kako bi hodao po tankoj zici? Kako bi leteo da imas krila? Da li bi da si ptica sirio krila koliko mozes ili sasvim malo, da li bi Morem pokvasio samo kljun ili svako pero? Da li bi mi jeo iz ruke kada bih ti pruzila hranu ili bi samo gaktao iznad moje glave I hvalio se svojom slobodom? Budi ptica samo za mene i cvrkut oboji tako da ga samo ja razumem jer dosta je onih koji nas razumeju dok pricamo bez ijedne boje.