The end…

Nisam uopste dosla ovde da bi procitao moje misljenje o knjizi, dosla sam ovde jer ne zelim ni sa kim drugim da pricam o knjizi. Ljudi ne bi shvatili, oni su samo ljudi.

Nakon par meseci zavrsavam recenziju. Znam da to nije uobicajeno za mene, eto uspela sam da se neocekivano ponasam. Razmisljala sam o tome kako si svakog dana proveravao blog da vidis hocu li jos nesto dodati jer ovo zadnje nikako nije licilo na kraj. Nisi se pojavio cak ni u broju posetioca, niti kao neki gost, ne mari, znam da si procitao ili da ti je neko javio da se na blogu nalazi recenzija tvoje knjige. Znam da si tu i u ovom trenutku dok ovo pisem.
Nastavicu…

Da li si uopste svestan seciranja mene na sto sedmoj strani? Od prvog do poslednjeg slova. Do u tancine opisan svaki pokret, mot, razmisljanje, sve!!! Naslikana sam recima bez ijedne boje, utvara recenica.Kakva savrsena umetnost!

Na stepenistu…

Nedostatak prica, slova, stranica??? Nedostatak novca? Vremena mozda? Hocu li ikada saznati tacan odgovor? Ili cu redjati mrtve upitnike?
Da objasnim…
I dalje me opterecuju pitanja sta ja radim tu? Zasto? Kako sam uspela da budem odraz ramu bez ogledala? Zasto nije ona druga o Boginji, o velikim tajnama? Ili neka deveta iz tvoje glave u kojoj se svaki dan radja toliko prica. Zasto? Sta radim u proslosti? Zarobljena!? Isprintan um na stranicama romana. Potpuno okarakterisana slika i prilika neke mene, ove Ja.
Drago mi je… valjda. Presrecna sam i zbunjena. Lepo mi je i… Dezavu, znam sta ce se sledece dogodit, svaki put kad dodjem do ovog dela, opet bojim se da moje znanje nije dovoljno da bih mogla predvideti sta je pisac kao ti u stanju da promeni zarad… Zarad cega ono bese? Bojim se samo onoga sto ne znam. A to je sve ono sto je vezano za tebe. Bojim te se!

Ne mogu da shvatim koji je problem sa bojama, oskrnavljene su. Nista ti vidim nije sveto. Ako je vec tako zasto nisam imala crnu dugu kosu, zasto nisam bila debela?
Kao i uvek, tu si da odgovoris na sve…

” Nije bitno da li nesto moze ili ne moze da se shvati. Bitno je samo da li zelis ili ne zelis da verujes u nesto”

Odgovori naviru nakon svakog postavljenog pitanja. Pitam se kako covek cija je ovo recenica uspe da bude pokisla kukavica? Hocu li naci odgovor na sledecoj strani pisce?
Cak…Fenomenalna izmena! Odusevljena sam. Kroz glavu mi prolaze slike i zvuk. Povlacenje vrpce, par sekundi i…suze. Suze Boginji. Pala je maska! Genijalno!
Mislim da si dao pravo svim citaocima da ovu poruku shvate kako zele. To sam i uradila.

” Plasis se da kad sve ovo prodje , kad se i ovaj svet srusi kao i mnogi pre ovog, plasis se da ce te progoniti. Da ces ih se secati.”

I nemoj nastaviti dalje, nemoj biti jedan od njih, jedan od onih njih koji nisi zeleo da postanes. Jer…

” Covek koji se predaje ne zasluzuje milost, ne zasluzuje sansu. Pomiri se sa svojom sudbinom i budi zupcanik koji cuti i trpi.”

Zaustavljen dah na sto dvadest osmoj strani.

Sudbina…

Sudbinu kao da nikada nisam citala, a jesam! I citam sebe, desava se ovo, upravo ovo iz recenzije. Dezavu!
Zasto sam te sanjala?
Jos jedan odgovor u pravo vreme . Bez obzira na sve sto si uradio, nisi me pustio da idem dalje, zauvek si me zarobio tu na papiru, u knjizi iz koje nema izlaza. Mislis li da je to dovoljna osveta za to sto me jos uvek volis?

Promenjeno ime price, takav klise. Ok, da li zaista nece otici da plese sa decakom ili me to samo plasi tvoj bes? Nesto ces promeniti znam…

Bicu sama zauvek? Ostrvo za sebe? To je najveca KAZNA OD TEBE PISCE. Ljuta sam!
Procitala sam je!

Decak je dobro, sigurna sam da jeste. Nakon onog plesa sam ga poljubila jos jednom i nikada ga vise nisam videla do danas. A devojka? Devojka sa sesirom je zauvek ostala sama, pored svih ljudi koji je okruzuju, ona je ostala zauvek sama. Ostrvo za sebe. Ogledalo!? Dva sloga, tri tacke.

Hana… ( poslednja prica)

P.S.

Ne bih zalila nimalo da te vise nikada ne vidim i ne cujem,ne dodirnem, nije me briga za tebe, za tog fizickog tebe, ono sto ce mi zauvek nedostajati je tvoja dusa, tvoj savrseni um, tvoj intelekt.

04/10/2016 13:32

Hana i Darko su 2-3 godine u braku. Imaju jedno ili vise dece, nikada nije utvrdjeno. Zivece srecno do kraja zivota. Knjiga je izdata u martu prosle godine. Izdavac ” VODIC” d.o.o.

DSC_0130

 

 

Recenzija… i osecaji

Kad sam vec stigla do ovog dela sigurna sam da su iz price

Na stepenistu…

izbacene spagete i da je iz price

San…

izbaceno “koje si… sanjala?”

Bledoljubicasti sesir, bela haljina i crni kozni mantil?! Niko se tako ne bi obukao, cak ni izmisljeni lik. Skakao bi ti po mozgu da ga presvuces, smetale bi mu te boje, ta kombinacija boja, nijansi i nesklad materijala.

Nije samo vagon… Voz je!

Do kraja osamdesete strane ponovo sam dozivela osecaj prihvacenosti. I sada cu se zaustaviti. Uprkos svemu zelim da ti odam ogromno priznanje za ovakav korak! Odusevljena sam s obzirom na celu situaciju i na sve sto se dogodilo. Moram priznati da sam ponosna jer citam nesto sto je neko o meni pisao. Sto vidim, osecam, citam i cujem “devojku sa sesirom”. Hvala ti sto je nisi abortirao ( Ubio pre nego sto je nastala). Divim ti se sto tako divno pises o njoj iako je prezires.

03:33 sad idem da spavam, samo da zabelezim jos par utisaka.

Secam se milion poruka koje su usledile nakon ove

Izmišljena priča 2…

price i tvoje odusevljenje sto je za klicu imala nesto sto sam ja rekla. Opet, uprkos svemu, subjektivnosti ili ko zna cemu, ipak mi je ona najbolja od svih ikada napisanih. Vrlo zapetljan lavirint po kome si isao vezanih ociju i bez zastajkivanja stigao do cilja, tako lagano, lezerno i vazno. Svaka cast!
: Spustila sam bledoljubicasti sesir i nakrivila glavu na levu stranu.:

” Mi dozivljavamo dozivljaje iz proslosti i tako gradimo svoje svetove, ali postojimo samo u tudjoj buducnostijer mora proci onaj tren da neko ne opazi da postojimo”

” I ono sto je najbitnije, video sam svu beznacajnost svog postojanja i uzaludnost bilo kakvog pokusaja da se moja buducnost promeni jer je ona ocigledno necija proslost, a proslost se ne moze menjati.”

Verujem da si jos onda znao. Napisao i procitao sopstveni zivot u “knjizi”. Mozda nije bilo pametno citati je i tako si bio dovoljno inteligentan za svoje godine i znao mnogo vise od potrebnog.

Devedeset prva strana, znas… magicno je, deluje mi da je opisano bas ono sto sad imas.

Violina… ( Hana)

Zanimljivo je to da smo i mi procitali ” knjigu” a nismo joj verovali. Verujem da Maks sa zadovoljnim smeskom cita ovo i cuje zvuk drveta u sumi. Zvuk svacijeg otkucaja srca u knjizi koju je on stvorio. Divim mu se! Sve je predvideo do tancina.

Neverovatna stvar je sto sam se po ko zna koji put pronasla u prici

Ogledalo…

Savrseno napisano a najbolje od svega je to sto ce retko ko i uz potpuno objasnjenje moci da prodre u sustinu. Da shvati pricu, da je razume. Verujem da je citalac zbunjen i da mu prica nije jasna i bas to je ono sto je cini toliko zanimljivom i posebnom. Ogledalo ipak treba doziveti.

Trenutak u kome sam na sto cetvrtoj strani srela decaka

Na stepenistu…

bio je osecaj koji nema definiciju. Drago mi je da ga ponovo vidim. Ako je on ponovo tu, niko ga nije ubio ni u jednom vremenu, ni u jednom svetu. Sto takodje znaci da on negde postoji, mozda cak i u proslosti sto je takodje nebitno jer smo shvatili koliko je vreme nedefinisano. Jer zapravo samo proslost i postoji. On postoji! On tako divno postoji!!!

Ne, ne zelim da poverujem da je razlog ne menjanja prica lenjost ili nedostatak inspiracije. Opet nije mi jasno sta ja tu radim?

” Plakala je jer u njegovim ocima nije videlaprkos ili mrznju prema onima koji su ga odbili, nije videla zelju za osvetom ili bilo kakvo zlo zbog koga bi bio izolovan, znala je, i suvise dobro…”

28/06/2016 09:30

Recenzija…( nisam jos zavrsila)

Utisak nakon procitane price: tuzna sam, ni sama ne znam zasto.

Verujem da bi Vrana bila jednako srecna kao i ja da vidi da je “devojka sa psom” dobila bas to ime zbog nas.
DSC_0052
” Ja nisam kao oni ali ne znaci da sam kao ti” fenomenalna recenica. Steta sto nema komentara ovde u ovoj knjizi. U nekom drugom svetu stoje netaknuti. I u tom istom drugom svetu knjiga je mnogo interesantnija od ove sad, ali, kao i sa onom iz prica tako je i sa ovom, ne smeju svi da procitaju ono sto je zapisano u njoj. Oni koji su to uradili odavno su mrtvi.

Na pedeset devetoj strani shvatih da nisam sanjala (vrati se na prvu recenziju) tebe nego Maksa. Ne cini li to celu ovu situaciju i tebe genijem? Toliko toga ponovo dozivljeno. Dezavu dezavua!
DSC_0053
Bio si potpuno u pravu kada si mi govorio da ce me “kuca ogledala” oduseviti. Sada nakon tri godine je citam i toliko uzivam u njoj. Jos jedno savrsenstvo kakvo samo ti umes stvoriti, kombinacijom reci i slika.

” Vidis li sta se desava kada se umesas tamo gde ti nije mesto?”
DSC_0054

DSC_0055

DSC_0056

DSC_0058
“U sobi koja se u nedogled ogledala u sopstvenim zidovima vise nije bilo nikoga.”

” On vuce konce, on misli da vuce konce. To je tako egoisticno.”

Nemam pojma zasto me ovaj deo podseca na tebe i sigurna sam da se nikada bolje nisi opisao nego u ovim recenicamau sudbini. I jos jedna koju bi bilo zalosno propustiti:
” On od svog ponosa nikada nece videti njen intelekt”

” Svaki novi svet se trudi da ispravi greske iz starog, sve je veci, kompleksniji, bolje zasticen, ali uvek nekako propadne.”

” – Da li zelim da cujem dokaz? Kakav dokaz, za sta?
– Da je citav svet iluzija koju vas ego stvara za vas jer bi vas istina ubila.
– Zelite le da cujete dokaz da je sve oko nas laz koju sami pletete oko svojih ociju da ne bi videli istinu? ”
Zar nije ” Ples” sasvim dovoljan dokaz?

https://sanjalombardo.wordpress.com/2017/02/11/ples-fotografije/

Bilo bi divno kada bi boja haljine ili sesira promenila sustinu i zamenila, potpuno izbrisala osobu opisanu u prici, SUSTINU. Nije! U ovoj prici je bitan ples. I tesko je odreci ga se. Deo koji nedostaje u knjizi a koji je sastavni deo svih prica i nje, one nje koja sam plesala:

” O, plesace ona, ne plasite se vi za nju. Jos kako ce plesati, u inat svima vama koji bezbrizno gazite preko koraka koje je presla ili ce preci i kada bude plesala, nece se secati vas. Necete je prisvojiti, nece biti jedna od vas!”

Recenzija… ( nastavak)

DSC_0039 (1)

Predgovor i cetvrta recenica. Savrseno receno. To je ono sto me je uvek odusevljavalo kod dobrih pisaca, sposobnost da me paralisu i vezu za delo u samom startu. Recenica nakon koje zaboravis ko si, ili se zapitas jesi li to ti i pomislis ko bi mogao biti neko ko mislis da si ti.Oduvek si umeo da zbunis, cak i kada jasno znam sta i kako, sa dokazima i velikim slovima, opet ili ipak je svako slovo nakostreseno i posuto sumnjom koliko god ono bilo bas to slovo.

Na drugoj sam strani predgovora na kojoj se levo oko ne ponasa kao desno. Skupljalo se sa svih strana i kada je bilo potpuno, pustilo se na samom pocetku recenice koja pocinje:

“Delo koje je sada…”

DSC_0040

Dvadeset i sest??? Toliko puta sam iznova i iznova citala i bila sigurna da je neki drugi broj u pitanju. Shvatila sam da sam neke verovatno namerno preskakala i zato vrlo cesto dolazila do pogresnog broja. Ali ah…osam, beskonacnost kruga i zmije koja samu sebe jede. Uroboros!

Ali eto nje, mene, makar deo mene koji je nekada stajao na zeleznickoj stanici. Naviru osecaji, uzrujanost pokusava nesto da mi dokaze, sreca stipa unutrasnjost, tuga vlazi oci, seta joj pomaze i ponos koji misli da je sve to zbog njega samo. Talasi svega toga me naizmenicno potapaju i ne mogu da budem mirna a ne umem da se odbranim. Kao napitak za koji ne znas da li ce te izleciti ili ubiti.

DSC_0041
Sedma strana, sedmi red umesto individualizma ide individualizam. Znas da sam oduvek bila cepidlaka.
Kraj predgovora je bolan. Bolan za mene. Razara me. Osecam ostrice svake reci. Ponizno.

” Jutro” toliko puta procitano da znam svako slovo napamet i cini mi se kada bi mi neko drugi to citao, pa cak i ti, to nikada ne bi bilo tako dobro, tako stvarno i dozivljeno bas na nacin na koji sam ga dozivela. Nikada nisam stigla da ti kazem koliko me fascinira svaka recenica u kojoj jutro ili nebo svaki put rade nesto drugo.

Hej!!!
Zamisli, drzim tvoju knjigu u rukama! Pa cestitam!!! Ne verujem u tu stvarnost, pa se pitam da je nisam izmislila, da ne umisljam. I ne, nisam isla dalje. Nisam gledala ima li me tamo negde u sadasnjosti neke proslosti savrsenog knjizevnog dela. Sasvim je dovoljno da mogu da drzim u rukama knjigu cijeg se sadrzaja bojim i jedva cekam da procitam.
Drhtim, molim se… v.. verujem!
Stamparska greska, ne mari, meni ne smeta.
Stigla sam do krajputasa i tu cu se zaustaviti. Veceras ne idem dalje!

 

24/06/2016 23:37

Pesma, reci pesme i spot potpuno opisuju situaciju, osecaje koji me obuzimaju nakon citanja knjige, nakon njenog kraja. Mozda ne moze jasno da se nasluti u redovima o cemu se radi, mozda iz celog skupa ” Knjiga o meni ja o knjizi” ne moze da se nasluti ko sam ja u knjizi zato evo recenzije koja ce donekle objasniti sta se zapravo desavalo dok su price sa bloga prerasle u knjigu.

Mozda… na ovaj nacin ubijam knjigu, unistavam je na najbolniji moguci nacin!

Recenzija…

DSC_0039

Dobri stari fejs. Dobar je! Ovog puta je odigrao kako treba. Nakon dve godine ne koriscenja usla sam da vidim… stranu, profil, secanje. I onda…Bum!!! Cetiri slova, strana rec. Sok!!!
I bas tada nisam znala da li sam srecna ili besna. Zasto??? Radovala sam se zbog njega ali ne I zbog nje. Morala sam da je imam. Morala je da bude u mojim rukama SADA! ODMAH! Ali ne! Nisi mi dozvolio. Prekrsio si pravila I poneo se neprofesionalno. Zelis zivot u kome mozes birati ko ce citati knjigu koju si izdao. NedovoljAN RAZLOG ZA MENE. Sest dana nakon toga je drzim u rukama. Ne, ne bukvalno. Jos uvek je nisam dotakla. Danas sam shvatila zasto… Ne, pogresila sam. Danas sam shvatila koje je boje. To mi je divan poklon. Jedna od najdivnijih stvari koje mi je iko ikada napravio. Ja sam boja, sve oko mene je boja. A knjiga… mogla je da bude bilo koje druge boje. Ne, nije! Ta boja zivi u meni. Verovatno te I dalje jutro pita koje si boje?
Opet razmisljam o imenu I govori mi iako je nisam ni dotakla ni procitala da je…izmenjena. Da me mozda nema tamo izmedju, na stranicama tvrdog poveza. Nema veze, sigurna sam da je genijalna I da cu naci poruku, poruku I misao koje cu samo ja razumeti. Kakve god one bile. Evo, skupljam hrabrost da joj pridjem, da je dodirnem. Ali ipak… poruku sam dobila. Odavno sam narandzasta! Plasim se da je dodirnem I plasim se da me nema tamo. Ubice me to. Znam… ne ne znam, a ne znas ni ti.

Sanjala sam, nakon poruke, cini mi se par sati nakon toga, sanjala sam tebe. Oduvek si zeleo da nas upoznas, valjda je samo to nedostajalo celoj prici sna I jave. Nije uopste bilo vazno sto sam je videla I presekla se, nije uopste vazno sto si se ponasao kao da je sasvim normalno sto sam ja tu I sto me ona gleda. Rekao si joj par reci I povukao me za ruku. Prislonio me uza zid, poljubio. To je bio stvarni poljubac u nekom od svetova koji nisu ovaj sad. Ali bio je potpuno stvaran I znam da si ti to tako namerno napravio. Bilo je stvarno koliko god to bio san. Zagrlio si me I osetila sam tvoj miris. Udahnula sam te, grlio si me cvrsto I molio me da se ne budim I ostanem jos malo jer sam ja tvoj jedini spas. Probudila sam se I ostavila te da lutas tamo negde, u nekom svetu koji postoji, koji stvarno postoji gde god on bio… Vreme je, ne mogu vise da cekam idem da citam. Otvorila sam prvu stranu I osetila nemir, strah I tremu. Zastala sam, treba mi puno hrabrosti da nastavim dalje. Upalila sam cigaretu. Prvi dim nisam uvukla.

Jedna rec, cetiri slova. Besmisao!

24/06/2016 01:14

Kisa i vagon…

300743-3641099

Bila je oduševljena plesom i celom pričom, način na koji je neko opisao svaki njen pokret, svaku njenu reakciju na to savršenstvo. Zamišljala je sebe tamo, na licu mesta. Osetila je svaku kapljicu kiše i svako njeno slivanje niz telo. Ježila se sve vreme i osećala mokru ulepljenu kosu na licu a usnama je vapila za kapima kiše. Plesala bi baš tako da je bila tamo i ne bi je bilo briga što bi ljudi gledali u nju. Plesala bi sa kišom dozvolila joj da slepi haljinu uz telo a ruke bi podigla u vazduh i pokušavala da dohvati svaku kap. A ona kapljica koja bi pala izmedju kažiprsta i srednjeg prsta, nju bi primakla usnama i nežno je pokupila odatle. Baletanke bi skinula i šljapkala bosa po vodi, tako da raspršti sve barice oko nje. Kiša bi joj ljubila tabane, stopala i nožne prste. U glavi bi joj zvonila divna muzika i ništa je ne bi moglo zaustaviti. Trnci bi joj sve vreme prolazili telom i to bi bio taj kontrast, taj kontrast za kojim čezne. Bila je zaljubljena u kišu i u tom plesu je vodila ljubav sa njom…

A onda bi se smirila, shvatila da se sve to desava samo u njenoj glavi. Shvatila je da je zapravo…

Stajala ispred otvorenih vrata vagona,glava joj je bila spuštena a misli su lutale. Kako ce se popeti na taj visoki stepenik i ući u voz sa teškim koferom? Gomila ljudi je stajala iza i oko nje, osecćala je njihov znoj i guranje sa svih strana, negativna energija se širila i činila je nervoznom, čula je dobacivanja i psovke i hiljadu pitanja što se već jednom ne popne u voz. Bila je pod velikim pritiskom i jednostavno se zablokirala, nije mogla ni korak da napravi, ni da se pomeri. Pred njenim očima se pružala ruka iz voza koja je pokušavala da joj pridrži kofer. Izgubila se na sekund, pružila kofer i nekoliko sekundi kasnije ista ruka je uhvatila njenu i pomogla joj da uđe unutra. Ušla je i stala kraj vrata. Gomila ljudi je sa glasnim negodovanjem koračala kraj nje klimajući levo desno glavom i podrugljivo je gledajući. Nije obraćala pažnju na more bezličnih putnika koji su izgradili mišljenje o njoj samo zato što nije postupila onako kako su oni očekivali. Par puta je promilila pogled izmedju raznih glava putnika koji su žurno koračali ka kupeima svako u želji da zatekne prazan da bi u njemu imao apsolutni komfor ili da bi se osećao vlasnikom istog samo zato što je prvi ušao. Ona je pokušavala da uhvati pogled, ili samo da vidi lice osobe koja joj je pomogla da uđeu voz ali bez uspeha, osim ruke ništa nije videla, ne bi ga ni prepoznala. Gužva se lagano smanjivala i kada je ušao poslednji putnik, začula se škripa šina i voz je lagano krenuo. I dalje je stajala u hodniku i čekala poslednjeg putnika da izabere svoj kupe želeći da ostane sasvim sama u hodniku tog vagona. Kada se udaljio od nje odahnula je i krenula rukom ka džepu kaputa da zapali cigaretu. Lagano je spustila pogled na dole i iza sebe ugledala ruku,tuđu, nečiju. Zapravo onu istu ruku koja joj je pomogla da uđe uvoz. Naglo se okrenula i skamenila, zaledila i osetila kako je obliva znoj, mašna sa njenog šesira se odvezala a streljajuće sivo-zeleno-plave oči potpunog neznanca su sa podjednakom dozom divljenja i zaprepašćenja gledale u nju.

Ples fotografije…

img_20170211_115530

  • Da li bih smeo da iskoristim ovu fotografiju  tako sto cu je oziveti u jednom od mojih svetova?
  • Naravno, samo ako nista ne budes menjao na njoj, dodavao ili oduzimao.
  • Daj mi malo vremena…
  • Dajem ti svo vreme ovog sveta..

Tri dana kasnije….

dsc_0039-1

dsc_0040

Ubistvo jednog pisca…

008-serge-gainsbourg-theredlist

Najveci problem zapravo nastaje kada dozvolis da budes iskoriscen za bilo koje umetnicko delo. Vrlo je bolno kada vidis sebe u slovima koja te opisuju, kada gledas sliku na zidu sa sopstvenim likom. Iscedjena tvoja sustina na parcetu papira. Ti si muza, junak kome se citaoci dive, savrsen model u koji ce netremice gledati I diviti mu se. Sve je to lepo iz te perspective koja nije ona druga.

Kada postanes junak neke knjige I citas svaku stranu, unapred znas sta ce se dogoditi ali si pristrasan jer se ovde radi o tebi, neko te je napisao, svojim predrasudama, svojim znanjem I osecajima. Moras biti savrsen, moras biti neko zbog koga se zivi, dise I umire.

Nikada nije dovoljno dobro I svaka sledeca stranica vise boli. Bole oci, prsti , boli dok dises citajuci. Nije bitno vreme koje ce proci od nastanka tog dela zato sto je ono postalo stvar. Knjiga na polici, oslonjena na neke druge knjige koje su napisali ljudi koji ne postoje u tvom stvarnom svetu. Ovu je napisao covek! Covek sa kojim si delio isti vazduh. Ovo su pisale oci koje su te gledale I iz tog pogleda izvukle inspiraciju. Iz osecaja se pretvaras u sredstvo I  citavo tvoje bice postaje sujeta. Smanjujes se I iz neceg neopipljivog, licnog, prefinjenog postajes prah. Postajes nesto po cemu neko gazi opisujuci te najlepsim mogucim recima. Stvara fikciju koja na kraju nakon toliko godina postaje stvarna, toliko stvarna da je zivis. Sujeta! Grozna I ohola koja ne razmislja, koja ne postoji, koja je iluzija jedne stvarnosti pretvorene u vecnost. Boli te svaki pogled na knjigu u kojoj zarobljeno stojis I nemas mogucnost izbora, u rukama si stvaraoca koji te je toliko voleo da te je morao ostaviti na papiru da vecito trunes tamo. Da te dodiruju drugi I prolaze kroz ono kroz sta si prolazio ti, putem koji je stvaraoc stvorio za tebe. Odusevljenje traje vrlo kratko. Prvih par dana, meseci ili sati a onda shvatis da si zarobljen u proslosti koju nisi doziveo I koja ce zauvek ostati takva bez tvog pristanka. Neko je ucinio tvoj zivot takvim, neko ko savrsenao zna da pise, neko ko te je video bolje od svih ostalih ljudi na ovom svetu.

Jesam! Bila sam upitana da li cu imati ista protiv da se upotrebi moj lik u bezazlenoj prici, ali nikada nisam znala da ce otici toliko daleko, do knjige I stvoriti svet u kome cu biti zauvek zarobljena cak I onda kad prestanem da postojim. A prestala sam da postojim u stvarnom svetu stvaraoca, ali ne I u njegovom izmisljenom svetu!