Izmisljena prica 19… ili poremecaji licnosti.

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.
– Ne mrzis me?
– Ne znam zasto bih te mrzeo…  Sto mi nisi odmah rekla za pesmu? Sto si htela da me odgurnes?
– Sve to…
– Ne mrzim te, ne zelim da te teram od sebe ili povredim…
– :*
– Mada, mislim da moramo ozbiljno pricati… Gde?
– O cemu ?
– Gde?
– Plasim se kad to kažeš
– Ne plaši se
– Osecam se kao Hana
– Ne govori to. Vas dve niste iste i ne gledam vas isto, niti pricam sa vama isto ili bilo sta drugo radim isto…
– Ranije si mi govorio kako sa njom moraš ozbiljno da pričaš i znam šta je to znacilo. Ok,
pričaćemo ozbiljno kad ti budeš rešio..
– To je znacilo da sam joj “zatezao povodac” seljacki receno, nije to bio razgovor koliko to da budem u neku ruku okrutan prema njoj.. sa tobom želim zaista da pričam.
– O čemu… nagovessti mi ako možeš???
– Kako se osećaš, da li možemo sada da pričamo o nama, našem odnosu… svemu tome…?
– Da, uvek! Nemam problem sa tim.
– Da li si počela da se plašiš vezivanja za mene?
– Ne
– Možeš li mi pojasniti čega si se plašila?
– Volela bih da… te ne izgubim!
– I ja bih voleo da te ne izgubim
– Plašim se da ti ne dosadim… znaš kad silno želiš neku stvar i raduješ se kad je dobiješ… super ti je igras se sa njom mesec dana i dosadi ti… pa je bacis. Ne zelim dabudem stvar!
– … dobro, hajde da popričamo o tome!?
– Dobro..hajde!
– Možda u nekim momentima, kada ti kažem da smo prijatelji, možda to zvuči licemerno ili bezobrazno od mene, ali ja mislim da je to način da ti kažem da mi je stalo, nikada prijatelje ne odbacujem od sebe, nikada!
– Ok.
– Ne mogu mi dosaditi
– Razumem.
– Da li ti smeta to što koristim termin prijatelji, da li ti zasmeta kada to kažem ili napišem?
– Ne. Valjda. Ne, sigurno!
– Molim te… slobodno reci kako se osećaš, znam da me ne lažeš od kada si skinula masku, ali danas si na primer ono precutala plašeći se da me ne odbiješ od sebe. Ne plaši se, želim i trudiću se da bez maski i celofana pričam sa tobom, jer mi je bitno da ne nagađamo i ne štrecamo se mozgajući šta ovo drugo želi ili misli…
– Ne smeta mi ali mi se cini kao da zelis da stavis barijeru… kako god ne smeta mi.
– U redu, možda si u pravu, možda je i to jedna barijera. Podsvesno možda na taj način stavljam barijere, mada te  zaista smatram prijateljem i kada to kažem, svesno želim da ti dam do znanja da nisi bilo ko, koga ću šutnuti od sebe jer će mi dosaditi…
Da li želiš ti mene nešto da pitaš… pitanje za pitanje ili? Da nastavim?
– Ako se setim pitaću te.. može? Nastavi…
– Može, želim da pričamo otvoreno, za tebe znam da ćeš to uraditi, a ja ću se truditi stvarno… ne želim da nosim masku dok pričamo… Da li si zaljubljena u mene, po onoj mojoj definiciji?
– Setila sam se pitanja… zasto stavljas barijeru? Plasis se?
– Da.
– Ne, nisam po toj definiciji.
– Mogu li da ti objasnim čega se plašim?
– Zaljubljena sam drugacije nego bilo kada u zivotu. Da, molim te nastavi.
– Plašim se vezivanja. Do tebe mi je stalo i zato te zovem prijateljem. Prijatelj je neko ko je tu kraj mene, ali nema veza i intimnosti u smislu veze…
– Šta će biti ako se vežeš za mene? U onom smislu koga se plasis?
– Prva veza, normalna, ona od pet godina… u njoj sam bio jer sam bio mlad i mislio da tako treba, da moram da imam nekoga kraj sebe i slicne gluposti… Vremenom sam se navikao na nju i nedostajalo mi je kada je otisla… ali nije me to toliko povredilo koliko svi misle… Laknulo mi je.
Posle toga, do devojke, nisam imao normalnu vezu. Imao sam cimerku isključivo kao prijatelja sa kojim sam razgovarao, ali to je to, nije bilo fizickog vezivanja. Nisam ni na jedan način dozvoljavao bilo kojoj da ostane duže nego što je nužno u mom životu. Samo pražnjenja i to je to… čak i bez igara..
– A Hana?
– Ne pričam o njoj, sa njom je bilo igre, ali nikada prave veze, onoga zbog čega pravim barijere.
– Ok.
–  Moja sadasnja devojka se pojavila u nekom trenutku kada nisam bio bas sav svoj. Sto puta sam ti rekao da sam u njoj našao neke osobine koje moja majka ima i to me je zadržalo kraj nje… Izmedju ostalog dešavalo se da planem na nju. Da je bukvalno odgurnem od sebe, ona bi samo zaplakala i stajala tako i čekala da je opet uzmem, nije se raspravljala, nije se pravdala, samo je stajala i čekala…
Onda sam počeo da razmišljam, da je sa tog aspekta proučavam, da li bi sutra mogla da bude majka kakva je moja. Ne pričam to zato što sam nešto umislio, već zato što znam kakav bih bio da nije bilo te žene da trpi i oca i mene i sto drugih stvari i da uvek nadje način da me smiri i razneži još kada sam bio klinac…
E sad… pored svega toga ja sam bio sa Hanom, malo zbog igrica, malo zbog praznjenja, malo zbog toga sto, pogotovu ove godine sam bas retko vidjao devojku. Znam da je odvratno to reći, ali Hana je za mene objekat… nije mi ni prijatelj, niti je volim, niti ne znam šta…
Onda se pojavljuješ ti…
Kroz komentare, vezao sam se za Me, kao imaginaran lik koji ne postoji u mom svetu…
– Slusam pazljivo 🙂
– Bio ljubomoran kada komentariše bizara, hvali ga… Želeo sam je samo za sebe, takvu, stranca, bez lica, bez budućnosti ili prošlosti. Želeo sam da ne prestane sa komentarima zbog kojih sam se osećao lepo, posebno… Koje sam jedva čekao…
Onda tvoj mail…
– I ja sam tebe tako zelela ali si mi se mnogo dopao da bi ostao samo slova…
– Opipavao sam šta želiš. Da sam i jednom nanjušio u tom momentu da si na primer zaljubljena, da želiš vezu, ne znam šta, odmah bi to prekinuo. i ne bi komunicirali i po cenu da me omrzneš i da više ne komentarišeš….
međutim sve je išlo opušteno, kroz druženje, zezanje, igrice, ništa nije bilo usiljeno, izveštačeno…
uživao sam u razgovorima, u igricama…
– Uh… prepao si me sad…
– Još kada sam skontao da si u vezi, bio sam ubedjen da se samo igraš preko maila sa mnom (tada nisam znao ništa konkretno o tvojoj vezi), da ti ne pada na pamet da se ozbiljno vezuješ za mene, pomislio sam da ti sama postavljaš barijere i opustio se
nisam verovao da ćeš doći u Ns maltene dok te nisam video na stanici.
– Smetalo ti je?
– Dalje znaš i sama… opet nekako prirodno… lepo mi je kraj tebe… tvoje reakcije, ono kako se osećam… svidelo mi se da te zagrlim, dodirnem, poljubim… nije mi smetalo
onda je došao krevet… i bolje rečeno nije došlo do onoga…  plašio sam se da te ne povredim svojim ponašanjem u toku odnosa, a sada mislim da je tu bilo malo i psihičke blokade sa moje strane…
Opet ostajem opušten iza barijera koje mislim da si ti digla… govoriš mi da se ti nikada ne zaljubljuješ, da se drugi zaljubljuju u tebe…
– I ti si mi verovao?
– Mislim da je dosta pomoglo da se opustim sa tobom to što sam verovao u tvoje barijere. Verovao sam da sam ti možda zanimljivi pisac u pokušaju, drag dečko, prijatelj i (izvini što nemam bolji izraz) dečko igračka sa kojim ćeš probati neke stvari koje želiš, da ćeš me u tom smislu samo iskoristiti.Da, verovao sam ti…Kao što ti i sada verujem kada mi nešto kažeš…
– Grrr kako si mogao to da pomislis… zasto??? Igracka, ti meni??? Boze… zar sam tako delovala…???
– Ne… rekoh izvini što nemam drugi izraz.
– Pa pojam o tome da te iskoristim… na to sam mislila. Ni jednog trenutka nisam to mislila ni zelela!
– U medjuvremenu postala si mi draga, postala si mi prijatelj sa kojim mogu da pričam o svemu, na koga mogu da se oslonim i koji može na mene da se osloni… Nemoguće je ne osetiti to kada se nekome otvoriš… ne mislim da me iskoristis u smislu da te briga za mene, ti se zadovoljiš i zdravo djaci… Mislio sam u smislu da te je vukla više ta mogućnost da u meni ima nešto od Kristijana nego sam ja, kao muškarac, a ne pisac ili prijatelj… znaš na šta mislim, nemoj me zapetljavati u to… ne mislim ništa loše
Mogu da nastavim, da završimo sa “iskorišćavanjem”?
–  Opet ni to nisam pomislila ni jednom. Da, molim te 🙂
– Nisam ništa loše mislio kada sam rekao ono gore, nebitno nastavljam…
– Znam… nastavi..
– Onda je došao tvoj rodjendan… voda, maska, skidanje maske… nežnost… tada sam se prvi put uplašio, zapravo kada si otišla…
– Uhhhh… duboki udah.
– Ja se nisam šalio niti lagao da se nikada nisam zaljubljivao, da jednostavno ne mogu da se povežem sa nekim na tom nivou, nije to blokada, to je nesposobnost takvog povezivanja, verovala mi ili ne… Proučavao sam svog oca, znam da sam opsednut time, jebiga… proučavao sam ga i shvatio da je to nasledno… I onda sam rešio da lepo pronadjem logičkim putem nekoga koga ću jednoga dana oženiti, eto da bih se razmnožavao, nekoga sa kim ću moći da živim pod istim krovom i da ta odluka bude produkt uma a ne srca…
Sa njom sam nežan, i bio sam samo sa njom nežan… do tebe…
rekao sam ti da je ona još uvek nevina… da dve godine razbijam barijere… postepeno, svesno gradim nešto…
sa tobom se to desilo za manje od dva meseca! Osetio sam bliskost, povezanost… ali ne i zaljubljenost…
– 😦
– Naš odnos je impulsivan, privlaćiš me, privlačim te…
– Dobro.
– Ne želim da te povredjujem ili omalovažavam ono što smo doživeli, zaista je sve to jako uticalo na mene, ali ne želim ni da te lažem i mažem…
– Odakle znas da nije zaljubljenost ako nikad nisi bio zaljubljen? Ok. Razumem.
– Rećiću ti…
– Do zadnje poruke sam mislila da me prosis… Sad vidim da ide u skroz suprotnom pravcu..
– 😦 izvini…
– Nista..
– Nije mi namera ni u jednom trenutku pa ni sada, bila da te zamajavam ili lažem, obmanjujem…
– Darko ne uvijaj! Sta hoces da kazes??? Reci vise!!!
– Kada si rekla da ideš kod druga na useljenje nisam osećao ljubomoru, potrebu da ti kažem da to ne uradiš ili ne znam šta, a mislio sam da ćeš biti sa njim… Kada si mi rekla za Branka, uticalo je na moje komplekse, ali svejedno me nije bolelo…
Izmedju ostalog i zbog toga znam da nisam zaljubljen… davno sam se pomirio da to osećanje ne mogu da doživim…
– Pa ni meni ne smeta ni tvoja devojka a ni Hana, ja sam ti malopre rekla da sam prvi put drugacije zaljubljena… jednostavno zelim da budes sa njima… Bolesno zvuci ali mi  ne smeta to sto si sa njima!
– Bojim se… da će naša veza ići ili ide u tom pravcu kao i ona prva noć u krevetu… Sve lepo i sjajno, ali da ću ja u jednom momentu stati, ostati u mestu, a ti ćeš želeti dalje i to će te povrediti, molim te nemoj ovo shvatiti pogrešno, ne želim da te guram od sebe  ili ne znam šta… jednostavno sam iskren…
– Mozda bi osetio ljubomoru kada bih spavala sa nekim i to ti rekla ali zao mi je to neces doziveti… 🙂
–  :* ti si divna osoba i jako bi mi teško palo da si jutros rešila da nikada više ne progovoriš sa mnom… Sex, violina… sjajno, ali to je impuls, želja koja nas oboje povuče, jaka želja… razumeš me?
– Ne… ja sa tobom ne gledam u buducnost… sjajna mi je sadasnjost i kad god zakocis ja cu pokusati da te poguram ukoliko to budes zeleo… sta je tu strasno..?
– Ne bojim se za sebe…
– Bojis se da cu se zaljubiti i traziti od tebe da budes samo moj i bla bla bla… Ili da cu te proganjati?
– Ne, ne bojim se toga.
– Ili biti jadnica koja moli za mrvu paznje?
– Ne bojim se da ćeš nešto tražiti ili zahhtevati ili moliti.
Bojim se da ćeš želeti nešto više, da ćeš poželeti tu budućnost, i da ću te tada povrediti, znam da i da te povredim nećeš ni zahtevati, ni moliti ni proganjati, ali znam da bi te to tada bolelo, a zaista ne želim da te ikada povredim. želim te, želim tvoje prisustvo, kako si rekla malopre u sadašnjosti.. I kada bi ti posle ovoga svega što sam napisao rešila da više nema nikakvih odnosa izmedju nas sem striktno prijateljskih opet bih na neki način bio srećan jer bih te imao kao prijatelja… ne toliko srećan kao do sada, naravno, ali nadam se da shvataš šta želim reći, opet se zapetljavam… Jesam li kreten zbog svega ovoga?
– Ah… dragi, imam ja toga sa svih strana… ti si draga igracka… inovativna, lepa, pametna ( izvini sto koristim tvoj termin) nemanm problem sa tim. Vidis ja sam bila iskrena a ti si to povezao kao da se ceo moj svet vrti oko tebe… nije tako rekla sam ti. Kod mene nije samo sex.. violina, impuls, ali mogu to da kontrolisem… nisam zaljubljena i za razliku od tebe nisam lagala da te volim. Volela sam te… stvarno! Ako stvarno uopste postoji.
– Ni ja ne lažem da te volim.
– I ne zelim NE ZELIM BUDUCNOST SA TOBOM!!!
– I sada to tvrdim
– Imam vezu, … imam sve sto mi treba, ispunjena sam, ti si samo jedno malo cudo koje mi je svet dozvolio da upoznam a ne mogu ne biti odusevljena cudom, ne mogu ne voleti cudo! Zapravo… ja se samo igram kao sto si rekao 😉 kradem bogu dane..
– Ali mi se ton kojim si napisala ono gore ne svidja… ne zato što si meni htela nešto loše reći ili uraditi, nego mi se čini da si povredjena kada koristiš taj način izražavanja… Nisi mi odgovorila, da li sam kreten?
– Nisi. Naravno da nisi! Malo si bio licemer..Ali oprastam ti.
– Da li se nešto promenilo posle ovoga što sam ti ispričao?
– 😉
– Za šta sam licemer?
– Kod mene ne. Vise nisi bio si. Cekaj da se prebacim na komp…
– Kako? Ok.
– Vidi kod mene se ništa nije promenilo, rekla sam ti šta god ti da uradiš ili kažeš slika o tebi se ne menja, krivo mi je sto u meni vidis udavacu.
– NE!
– Samo to mi je krivo sto do sad nisi shvatio da ja volim samo nemoguće, cekaj Darko,
ne pisi! Ne ljutim se i sve te shvatam, samo doživljavam na drugaciji nacin.
– Nisam tako mislio, niti sam i jednog trenutka to rekao… pričao sam o tvojim osećanjima, a ne o planovima. Pobogu, da si udavača sigurno ne bi jurila nesvršenog studenta književnosti, bez  svog stana, kola i šta ja znam čega!
– Nisam rekla sponzorusa nego udavaca!
– Udavača je žena koja gleda da se DOBRO uda, bar koliko ja znam…
– Udavaca je zena koja trazi muza.
– Ili bar planski juri nekoga da ne ostane baba devojka…
– Jel mogu sad ja nesto da kazem?
– Možeš, izvini…
– Hvala.
Poceo si pricu da se plasis vezivanja jel tako ?
– Da
– Pricao si mi o vezi od 5 god…kako si bio sa njom bla bla zato sto si mislio da je to u redu
jel tako?
– Jer sam mislio da tako treba i mora.. da.
– Pricao mi o  sadasnjoj devojci, jel tako? Onda si mi pricao sve sto sam i do sad znala
jel tako? Sve to si mi vec jednom pricao, sve, sve, sve!
– Mislim da da…
– I onda da… umalo da zaboravim, Hana koja je samo objekat i onda ja koja sam objekat koji pulsira i prijatelj, ne vredjam se nego je tako 🙂 bez celofana jel da?
– Ti nisi objekat! Nisi to nijednom bila!
– I sad mene zanima kakve sve to veze ima sa vezivanjem ne mogu da shvatim tvoj strah o kome si pricao…
– Niti sam to ijednom rekao…
– Joj Darko ne tupi jbt plasis se da se ja ne vezem ya tebe i da me ne povredis?
– Pa vidiš li igde vezivanje u celoj toj priči!?
– Ne!
– Nigde nisam ostvario vezivanje sa nekim… nije to strah, upravu si, strah je od toga da se neko ko mi znači na taj način ne veže za mene…
– Pricali smo o nama na pocetku ili sam lose shvatila… tvoj strah je strah za mene a ne za tebe?
– Da…
– Pa to je bez veze
– Ali ne zato što bih ja imao neke neprilike od tebe ili nešto slično, to sam ti naglasio, znam da ne bih. Zbog tebe kao nekoga do koga mi je stalo… Ne želim da te povredim…
– Sve vreme sam mislila da se bojis da se ne vezes za mene i ne pozelis ono sto ne mozes da dobijes od mene.
– Danas smo puni nesporazuma! Stvarno nisam lagao… Volim te, na način koji znam i mogu… ne zato što tako treba ili da bih ti to rekao ili ne znam zašto… ali jednostavno nisam sposoban za više od toga…
– Ali koje vise?
– Pa ono što si malopre rekla da ne mogu dobiti :)…
– Mislim da ne zelimo i da zelimo isto, to je sjajno ja te volim na nacin na koji mogu i jedva cekam da te vidim ali to ne znaci da te u glavi zamisljam kao nekog ko ce sutra ziveti sa mnom ne zato sto ne vredis.. niti zato sto mi ne znacis… niti zato sto mislim da bi bio los ili ko zna sta, vec zato sto je tako!
– Hvala ti :*
– Prepala te je i moja knjiga.. moje emocije u njoj… jel da?
–  Nije.. tvoja knjiga me fascinira i oduševljava.
– Nema vise… zato sto se tripujes!

Izmisljena prica 18…

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

 

  • Kao i svaki deo pre ovog, iz ove, treće knjige, ostavlja me zbunjenog i nedorečenog. Ne mogu da gledam objektivno na priču. Ne mogu da je čitam objektivno kao što bih čitao bilo koje delo čiju kritiku nameravam da napišem. Izgradila si svoj stil. Dosledna si mu. Uživam da čitam ove priče, uživam u svemu što pišeš, ali me ovo i rastužuje. Kada vidim kako si se osećala, kada vidim šta sam napisao ili se setim kako su plitka i uvredljiva bila neka moja razmišljanja i konstatacije za osobu koja je sposobna da tako oseća i tako dozvoljava drugima da osete nju. Osećam krivicu, netipično za mene, i svaki put kada iz već prošlih razgovora, uvidim kako sam bio površan ili bezosećajan, padnem mi na pamet da sam još uvek takav jer… ljudi se ne menjaju. Mogu se prilagoditi, mogu prilagoditi način govorenja, ophođenja… ali svoje misli i osećaje ne mogu. Ti si krhka žena u oklopu ratnika. I svako će videti oklop i ponekad dečije suze koje se razlivaju po njemu i prave kontrast, ali to da si krhka, to se može videti samo ako se zaboravi oklop, sva tvoja odlučnost i rešenost kada znaš  da nešto moraš ili trebaš uraditi. Kada se zaboravi koliko toga možeš da istrpiš kada rešiš i koliko toga da poneseš na sebi. Tek čitajući ovo shvatio sam koliko nisam bio fer prema tebi i koliko sam te povređivao, kako to i dalje radim i kako ću i u budućnosti to raditi, u trenutku sasvim nesvestan kako ti to doživljavaš. Izvini…

 

  • Ne precenjuj se…
    Nisi me povredio zato sto sam ja to dozivela na takav nacin… to je moje shvatanje svega, da mi nije prijalo, ne bih nastavila prepisku. Samo sam mozda zelela da budem posebnija nego sto jesam. Posto nisam bila to me je stavilo na mesto na kome se sada nalazim i zato sebi ne stavljam ruzicaste naocari, ne nadam se vise, znam koje su tvoje mogucnosti i jasno mi je sta mogu i koliko mogu ocekivati od tebe…
    Zato je i moje ponasanje a i naklonjenost nekad manja nekad veca… hladim se lako i ugrejem se ali se i hladim. Nikada se nisam prilagodjavala to je meni nesto sto ljudi rade na silu… hmmm… prilagoditi se? Ja sam se uskladjivala i ne, nisi me povredio, to sto sam par puta plakala ne znaci da sam bila povredjena, to je znacilo da ne znam sta hocu. Ni sad ovim “hmmm isprikama” u kojima si ti neko ko je od stene odvaljen, ni to me nije povredilo. Drago mi je da ne osecas nista i drago mi je da si na sekund pokusao da zalutas u tebi nedostupan svet…
    Sve mi je drago jer… sve je to igra.

Izmisljena prica 17…

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.
Natan Augustus:
 – Evo me
Me:
 – Evo i mene 🙂 Pocinjem da ti objašnjavvam.
– Slušam
– Ovako… Oči su braon boje zbog Hane… to u kakvom ste vi odnosu je apsolutno i jedino vaša stvar…ja sam sa njom u drugacijem odnosu nego ti. Mi smo provele noć zajedno u nekom imaginarnom svetu i ja nju cenim i poštujem, i verovao ili ne ni malo mi nije bilo drago što je juče plakala. S obzirom da smo provele noć zajedno ja sam osetila prihvaćenost… taj osećaj sa njom i ni jednog momenta ne želim da oseti da neka lombardos piše o tebi o tom tebi u koga je ona zaljubljena, najiskrenije… ne može niko poreći… ni ona sama. Poznala te je u mojim redovima koji su pisani o tebi. I ako ni sam nisi ili si možda sumnjao da nije pisano o tebi njen komentar juče ti je potvrdio. Mislila sam na plave oči dok sam pisala braon.
– Kada sam najviše mrzeo svoje oči i satima pred ogledalom se trudio da izravnam kapke i tada su bile plave, ili zelene ili sive…  ali to smo završili… sada me interesuje ono drugo…
– Ono drugo, ok…evo…
– Kada si došla… sažaljenje… kada si legla sa njim sažaljenje… kada je plakao… sažaljenje… ???
– Emotivne ucene, najbolji način da se ogadiš nekome. Ne postižeš ništa i pretvaraš se u kocku šećera koja kada se istopi u čaju ima samo blagi ukus slatkog ali nema oblik, nema čvrstinu. A ukoliko je čaj jak nema ni ukusa…
Kad se završilo otišla je do njega. Htela je da ga vidi. Nije bilo sažaljenje. Jeste, slagala je sebe. Iz sažaljenja je otišla?! Probudila se pored njega isto iz sažaljenja. Plakao je. Zašto? Ima devojku! Živeće sa njom. Šta ću mu ja. Zašto plače? Nema stav, nema ličnost. Ceo svet oko njega je JA. Ova ja, moje ja. Neću, neće ni on, to dobro znam. Volim ga i pokazaću mu da to nije dobro, da ne vredi, da ne može tako da bude. Ne zbog mene, ali i zbog mene.
Treća kafa…četiri cigarete. Pali petu pa će ići do prodavnice.
to je on..o njemu sam pisala a ne o tebi ti me nikada nisi emotivno ucenio, tvoj svet se ne vrti oko mene, ti ne živiš sa devojkom
– Moj svet se vrti oko mene, uvek jeste i uvek hoće!
– Pa da…
– Stani!
– Pa da, to ti kažem…
– Rekao sam da staneš, rekla si šta imaš, sada pusti mene vidiš, ja jesam čudan…
– Nisam pisala o tebi… taj deo…kao ni onaj deo u prošloj priči… hiljadu volim te i dvesta pedeset da li me voliš…stala sam.
– To smo davno zaključili… rekao sam da staneš! molim te lepo… neću da mi seckaš svaku rečenicu, niti da pišem dvadeset redova bez prekida pa da koči hvala. Neću o osećanjima, sada nije reč o tome. Nemam problem da neko sa kim imam bilo kakve odnose nije isključivo u odnosu sa mnom… ne brine me da li je još sa nekim, da li je taj neko bolji, da li mu je veći, lepši intelekt, ona stvar ,ili ne znam šta… ne tražim vezivanja i obećanja, čak napominjem da to ne želim… ali… vidiš… nekom čudnom greškom sam razumeo da je ono na blogu preradjena, prilagodjena knjiga 3, knjiga o meni, moja knjiga… nečim sam zaslužio to… kako bi volela da sam u pesmi koju sam ti napisao pričao o Hani ili devojci… bilo bi super… Ne shvataš, ta knjiga je nešto moje, nešto što nikada ranije nisam dobio i on tu nema šta da traži on nije ja, niti ikada može biti ako je zaslužio svoju knjigu, napiši mu je… ili reci da pišeš svoju knjigu, o sebi u kojoj sam epizodna uloga, sa tim nemam problem. Poslednja priča, ja sam sa tobom podelio svoje oči. Pogledaj ih sledeći put dobro
plavo od majke, zeleno od oca, sivo od pradede… nikad nisu, nikad neće biti braon ili crne, crvene, ljubičaste, narandžaste, roze… kada sam ih najviše mrzeo kao nesimetriju na svom licu ni tada ih ne bih menjao… sredio sam kapke, svojom voljom… oči nisam dirao ako priču pišeš za hanu, daću ti njen broj, upoznajte se, družite se, radite šta god hoćete…  ali onda nemoj da mi govoriš da ono ima ikakve veze sa mnom… za njega mislim da sam bio savršeno jasan, nadam se da ne moram da ponavljam… hvala što si me saslušala..
– Nema na čemu. Šta da ti kažem… a da ne zvuči kao izvinjenje ili pravdanje ili bilo šta što ne želim.
– Samo želim da mi kažeš da ono nema veze sa mnom i u redu smo… niti sa bilo čime što pišeš za mene…
– Rekla sam ti za Hanu… to ti je jasno. Ja neću da je povredim ali to ne znači da želim da imam nešto sa njom. Naravno da je knjiga tri, knjiga za tebe, tvoja knjiga, naša knjiga, ali i ti i ja smo utoj knjizi imali živote dok se nismo upoznali kao što ih imamo i kad smo se upoznali. Neću da lažem u knjizi, postoje i drugi ljudi, u našim životima i u knjizi… ja znam da pišem samo ono što je istina, o dogadjajima koji su se desili… Neću da ti kažem ono što želiš da čuješ da bi ti bilo lakše ili šta god, ja ne uvijam u celofan…neću da lažem
knjiga tri je o tebi ali se javljaju i sporedni, nebitni likovi dodju i prodju.. a ti ostaješ u njoj… ona je tvoja koliko je i moja.. naša je.
– Nisi mi odgovorila, iako je bilo pitanje.. Kako bi se osećala da u pesmi posvećenoj tebi pišem o Hani, devojci, Neveni, nekoj koju sam usput… znaš, i one su bile deo mog života, ali to ne znači da su deo onoga što imam sa tobom…  ne kažem da u knjizi tri ne sme da se pojavi niko sem tebe i mene samo… videti na blogu da bez ikakvog odvajanja pišeš o meni, nekim muškim braon očima i… pa njemu… nijednom dok sam čitao nisam video šta to razdvaja onoga sa braon očima od onoga koga sažaljevaš… On ima braon oči?
– Doživljavam svaki dan… Stranca i devojku sa psom bez problema… jer sam ja devojka sa šeširom i prihvatila sam da ja ne mogu da dirigujem kako će se likovi ponašati niti šta mi nosi sudbina. Priča i knjiga su sličnije… ali znam da će se kad tad pojaviti ponovo devojka sa sesirom i zaplesati, i to me uvek raduje… šta god da se dešavalo u medjuvremenu.
Ne ima zelene. Ne secam se, valjda ima zelene…
– čekaj, čekaj, čekaj… moje priče nemaju veze sa tvojim blogom… prvo pisao sam ga pre nego sam te upoznao.
– Ok izvini.
– Drugo pitao sam te da udješ kao lik u taj svet i dobio dozvolu za to.
– Izvini, molim te nemoj da nastavljas razumela sam.
– Lepo sam pitao za pesmu, ne za priču… dobila si pesmu?
– Ne znam napisi pesmu u kojoj ce se ojaviti hana i tvoja devojka pa cu ti reci kako se osecam, ne znam Darko… ne znam dok ne doživim, eto ako ti je tako lakse uradi to pa cu videti kako se osecam… a ja da umem da pisem pesme svaki dan bih ti po jednu pisala ali jbg ne umem.
– Ne bi pisala svaki dan… to nije štancanje na presi, to mora da dodje… udario sam te, ajde udari i ti mene, manje će te boleti… to smo prevazišli sa deset godina… Nemam nameru da trošim ni vreme ni energiju na takvu glupost, da pišem pesmu o više devojaka… to bi jedino mogao da posvetim nekom kretenu koji udara recke, pa da se takmičimo…
– Pa šta hoćeš da ti kažem…???? Ne znam Darko… nikada nisam očekivala da ću dobiti pesmu od tebe i kad sam je dobila… dopala mi se
jako, jako, jako i ti sad tržiš da zamišljam tvoju devojku i Hanu u pesmi i gde da ih gurnem u koji deo… ne znam… kad ti zarivam usne vrhom prsta… ili kad kao pokosen na kolena padas… ili kad ostajes miran i napeto slusas
– Ne tražim da ih zamišljaš, pitam te kako bi se osećala da znaš da je nešto posvećeno tebi, da je samo tvoje i da shvatiš da su i one tu, eto zato što su i one deo mog života….
– Prihvatila bih tako da ima i mene tu iako su neke druge zene deo tvog zivota..
– Uostalom, pročitaj komentar na poslednji deo knjige 3 koji si mi poslala…
from: Natan Augustus 
to: Me
date: Mon, Dec 2, 2013 at 7:50 PM
subject: Re: Krajputaš…
mailed-by: gmail.com
signed-by: gmail.com
Čitajući tvoju knjigu, moju knjigu, našu knjigu… Čitajući koliko sam, uveren da poznajem ljudsku psihu, da sam izučio emotivna stanja, da znam tačno i ako bih žmureo da li je neko srećan, pod stresom, laže… Naglažavanje slogova, intonacija, pauze, uzdah, ponavljanje… Mogu to i preko kompjutera da osetim… dakle čitajući ovo shvatio sam koliko sam pogrešio čitajući tvoje komentare. Shvatio sam da sam te potcenio, gledao kao još jednu ženu i podvodio pod statistiku. Nisam bio u pravu, to mi i prija i smeta i pogađa i raduje… i zbunjuje iznad svega, to je polovina razloga zašto ne komentarišem, to je manje značajna polovina. Bio sam zbunjen i ranije, često, ali to sjajno prikrijem i izgledam kao da tačno znam šta radim… Bitnija polovina je što sam pokušao ne da shvatim, već da doživim. Kopao sam po redovima, izmedju redova. To je knjiga o meni, bar sam je ja, egoista, tako doživeo… priča koju ti pišeš o meni. Naravno i ti si tu, ali ti je stvaraš… Pokušavao sam da nadjem… osećanja. Ne da naučim, ne da shvatim. Da osetim i proživim. I čitao sam i čitao i čitao… Ne moraš verovati, ali pročitao sam sigurno stotinu puta ne pamteći reči, ne razmišljajući o stilu… tražio sam emocije u delu i u sebi. Sada si se možda setila kada sam te pitao da li se šta promenilo u meni… Nadao sam se da sam se makar malo promenio. Da sam malo više čovek. Ovo zvuči patetično, boli me uvo. Nadao sam se i hteo sam još i tražio sam ovde jer nisam imao gde drugo da tražim… Bolelo me je svaki put kada zatražiš komentar jer sam znao koliko snage treba da se proguta ponos i zatraži za tako nešto, i hteo sam da pišem… nisam znao šta. Ne jer je priča bila loša, ne zato što treba nešto da izmišljam… Već zato što to za mene nije bila priča, knjiga, delo… Tražio sam sebe tuda, a to se ne može prokomentarisati…
– Pročitala sam 10 puta, hvala ti što si bio… toliko iskren ❤ si stvarno, pravo, veliko i crveno…
– Treba da se čujem sa devojkom…odoh.
Tuesday, December 3, 2013 12:48 PM
 Me:
 – Nedostajes mi…
Wednesday, December 4, 2013 9:28 PM

Izmisljena prica 16…

300743-3622247

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

– “Ljubav je rezultat slobodnog izbora. Dvoje ljudi se vole onda kada su sposobni da žive jedno bez drugoga, ali su izabrali da žive zajedno.” to kaze Skot Pek.
– Bravo Skote Pece
– Hahahahah
– Ili Peku…
– Salim se … to sam znala jos u prvoj srednje, mislim da mi je pisalo na nekoj svesci
nasla sam na citatima na fb redom sam ti slala ono iznad je Rumi.
– Pitaj neko dete sta je ljubav i ono sto ti kaze, potpisujem, bice sto puta bolje od svega sto napise bilo koji pisac. Deca umeju da vole jer ne traze nista za uzvrat, ne planiraju i ne iscekuju da to bude dvosmerna ulica… dete voli zato sto se tako oseca dobro, bez obzira koliko ga puta izneverili ili povredili…
– Jeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeej ja sam dete 😀
– Izgleda
– Procitala sam tvoj mail 1000000 puta, mnogo mi je lepo dok ga citam… hvala ti.
from:  Him@gmail.com
to:  Me@gmail.com
date: Wed, Nov 20, 2013 at 2:04 PM
subject: Re: KNJIGA 3
mailed-by: gmail.com
signed-by: gmail.com
   Ne znam šta da kažem. Ovde se ja osećam kao devojka od papira ili bar ono što mislim da ona predstavlja. Nisam se isto osećao kada sam čitao tvoje priče u kojima me nije bilo. Tamo sam pratio tvoje emocije, sposobnost da ih složiš, mirno opišeš i burno doživiš. Proučavao sam te, ljude koji su paradirali kraj tebe. I dalje smatram da je tvoj najveći talenat, što se pisanja tiče, sposobnost da emocije i misli povežeš u skladnu celinu i izraziš ih rečima, ne kao samostalne celine, izvađene iz života radi analize, već kao sastavni deo života. Ove delove treće knjige koje mi šalješ… ne mogu tako da čitam. Ne mogu. Ne mogu da ih čitam kao bilo šta što sam do sada čitao. Vidim priče koje sam pisao i ovde one nisu moje… kao da su reči iste samo se rukopis promenio. Nisu iste kao na blogu. Možda zato što sam ovde svestan da su doživljene kroz tebe, a tamo ih objavljujem doživljene samo od strane mene. Ne umem bolje da kažem. I ovde, kao u ranijim pričama tvoje emocije i misli se prepliću, plešu i granaju, one nose radnju, nose smisao priče. Ali u tim emocijama, u tim razmišljanjima ja vidim odraz sebe, to je nešto novo. Nije to neki lik ili čovek koga nisam upoznao, koga mogu hladno i na miru da analiziram. To sam ja i ti, koja si tako divno, senzualno reagovala na priče. Postidim se, mislim da sam više kao ti da bih stavio glavu u šake. Postidim se tvojih osećanja i razmišljanja i moje nesposobnosti da iz tvojih komentara shvatim da je to samo vrh ledenog brega. Tvoji komentari, sada kada ih opet čitam u ovim pričama, nose veću težinu, puniji su, kao da se naziru slova koja se na blogu nisu mogla videti. Ovde su i ti komentari deo priče. Mislim da je ovo nešto što još uvek nisam proživeo. Nisam ti govorio, ali ovaj mail sam pročitao bar deset puta do sada. Uvek pomešanih osećanja, uvek zbunjen na kraju. Kada se komentarisanje na blogu zaista odvijalo, mislio sam da si ti, bio sam ubeđen da si ti ili izdala neku knjigu ili se baviš izdavalaštvom, ti komentari idu u sledećem mailu, ali moram ih i ovde pomenuti. Posle tih prvih komentara, posle prvog komentara koji si ostavila imao sam utisak da si neko ko je duboko u tom književnom svetu, i ko se divi priči samo literarno, objektivno, ne da si sposobna, da je iko sposoban da to doživi tako kao ti. To me uvek postidi. Istina je da nisam do sada upoznao nekoga ko je sposoban za to i jednostavno posmatram ljude koji bi to čitali po difoltu. Lep stil, loš stil, lepi opisi, loši opisi, dobar odabir reči, loš odabir reči… Prvi tvoj komentar. Misleći da sam žensko… Pohvala nad pohvalama, za stil, za maštovitost, za mene i bio sam srećan i bio sam prepun sebe i nadmen kako si napisala… tačno. Ono čega se stidim jeste da tada, pored sve te svoje nadmenosti i mogućnosti da tako opišem žensko razmišljanje, nisam bio sposoban da pretpostavim, a kamo li znam koliko živo i kako jako si doživela tu priču… Hvala ti na svemu, zaista. Ne znam da li sam ti rekao, ali da nije bilo tvojih komentara, da su svi ostali komentari bili tu, a da tvojih nije bilo… posle Triskelion triptihona (koji bih završio čisto da ne ostane ne dovršen) ne bi bilo više priča na blogu…

     Mislim da moram još da čitam sledeći mail, da pokušam da doživim čitanjem, kao ti, da se naviknem na činjenicu da sam u toj knjizi ja junak… Kada to uspem, moćiću da prokomentarišem taj mail, a da to ne bude samo radi reda, to bi bila uvreda. Ovo što pišem sada nije nešto što mi je ovog momenta palo na pamet, krčka se od one nedelje u meni, ali i dalje ostajem zbunjen… Želim da razumem i pročitam, doživim osećanjima i taj drugi deo koji si mi poslala. Želim da prokomentarišem, odnosno da podelim sa tobom svoj doživljaj… Tada želim sledeći i sledeći i sledeći deo… Hvala ti na ovome. Znaš da često ne umem da pokažem sreću, radost, zahvalnost… Ali ova knjiga, to što sam zaslužio to, to što sam sada tu ja a ne Petar, Bokan, Todor… Divno i strašno… znaš onaj osećaj sa voskom… samo mnogo divnije i mnogo strašnije… ali ipak nešto što jako želim, nešto što nikako ne želim da prestane ili nestane. Nešto što želim da postoji i nikad se ne završi, Jedina knjiga za koju ne želim da joj vidim kraj, ne u smislu da ne čitam do kraja, već da traje u nedogled. Opet mrsim, objašnjavam… A imam osećaj da nisam sve rekao i to me bocka…
    Hvala ti milion puta na još jednoj stvari koju sam prvi put doživeo sa tobom. Hvala ti što postojiš i što si sposobna da to naše postojanje preneseš na papir. Hvala ti…
– Nema na cemu, trebalo mi je puno vremena da napisem a da to izgleda onako kao zelim, da uspem da kroz reci oslikam emocije makar priblizno uspem. Boli me glava… mozda cu morati da popijem lek..
– Toliko te boli?
– Aha, zapravo, sada ne toliko, ali znam da hoce, uvek je tako…
– Ajde prvo probaj sa imaginarnim… molim te.Pomaze ako verujes
– Ali nema tvog dlana
– Zamisli da je tu
– Hm… ne smem mogu zamisliti i da si ti tu… i onda ustati iza stola, i preci tamo na kauc…
– Nemam nista protiv… Znas razmisljala sam kako da se vidimo… jos uvek razmisljam..
– Pre onog sto si vec rekla?
– Boze… Darko…. NARAVNO!!! Mislila sam sutra posle ispita ili za vikend… vec mi nedostajes ali nije to bitno…. ZELIM BRE DA TE VIDIM!!!
– Nesto je iskrslo? Mogucnost?
– A? Ne…
–  😦
– Nego je zelja jaca… a Ns nije preko sveta a ni Bg… a i kad neko polozi ispit mora to da se zalije…
-Hehehe… voleo bih i ja da vidim tebe… i da zalijemo… moze sa usana
– Onda?
– Onda, pitao sam postoji li mogucnost?
– Uvek ako ima zelje…
– Cekam te? Ili da dodjem?
– Uh… sad si me zbunio…
– Zasto? zelim i ja da vidim tebe…
– Znam ali nisam ocekivala da… ne znam… nisam ocekivala…
– Ocekivala si da cu imati neki izgovor?
– Da..
– Da se plasim?
– Ne…samo da ne zelis mozda da se sve desava tako… tim ritmom…
– Reci slobodno…
– Kazala sam…
– Ne znam, nisam razmisljao o tome…zelim da te vidim… ne znam, mozda si u pravu da se ne treba navikavati na takav ritam, jer, realno ne mozemo se videti kad god pozelimo… ali svejedno zelim da te vidim kada je to moguce…jesi tu?
– Mozemo se videti kad god pozelimo… uvek… pitanje je koliko smo spremni to da uradimo i da li je u redu u smislu ima li potrebe u odredjenom teskom ili neprikladnom trenutku… kontam… razmisljam… ne znam… ako treba… iskrsnuce nesto i… gotova stvar… videcemo se. Ako ne… opet super… ceznja ce biti veca… lepsa…mmm… Tu sam…
– Moram da prilegnem, stvarno pocinje da me ubija glava…
– Ajde lezi… popij lek. Kako ces uciti crni Darko?
– Izvini, moram malo da prilegnem… kako moram i koliko mogu
– Brinem za tebe
– Nemoj nema potrebe… desava se ovo s vremena na vreme…
– Ljubim te u glavu… da prestane… brisi.
– Hvala…
Saturday, November 23, 2013 3:49 AM
 Izbila je svadja. Dvoje ljudi sa kojima deli stan su se strasno posvadjali. Tog dana nije mogao da uci niti da spava, glava nije prestala da ga boli.
– Sad su se umorili i odoh da spavam, konacno.
Nekoliko sati kasnije.
 

– Nije problem ono što si napisala već to što se ne javljaš…
– Zar to nije traženje?
– Iznini što sam tražio da se javiš…
– Pitam da bih razumela šta je traženje? Sta sam tražila od tebe Darko? ŠTA, ŠTA ŠTA???ČUJEŠ LI ME?
– Da.
– Sta sam tražila? šta sam više tražila od tebe?
– Rekao sam ti da FIZIČKI SMIRUJEM njih dvoje, ti mi pričaš o vagi i izgovorima, onda se ne javljaš ujutru…
– Jesam li te terala na nešto što nisi želeo, jesam li te ucenjivala, jesam li zahtevala, jesam li te terala???? Šta je to što sam tražila od tebe? To nije odgovor!
– Nisi odgovorila na pitanje za Miloša ili  Sanju… uhvatila si se za tu reč, reč koju si ti prva pomenula!
– Pre toga sam ti rekla da ih smiriš… to nisi pročitao?
– Tražila si fejs, u tom smislu sam pomenuo tu reč, ne izvrći moje jebene reči,
i napisao sam da si rekla da uvek želiš više. JESI LI TO REKLA ILI NISI!?
– “Zaboravio sam šta si mi rekla kada si mi tražila fejs”. “Ja uvek hoću više”. I dao sam ti više, otvorio sam ti sebe koliko sam mogao jer si znala da slušaš, jer sam to želeo. U poslednjih mesec dana sam sa tobom proveo više vremena nego sa devojkom i Hanom zajedno u zadnja tri meseca.” To je prebacivanje, ja ti to nisam tražila, sam si birao kad ćeš biti ili se čuti sa mnom.
– NE, TO NIJE PREBACIVANJE TO JE CINJENICA ZBOG KOJE SAM MISLIO DA ĆEŠ SHVATITI KOLIKO MI ZNAČIŠ… IZGLEDA DA SAM POGREŠIO, IZVINI ZABORAVI DA SAM IŠTA NAPISAO TI SI U PRAVU.
– Ni jednom ti nisam rekla ostani sa mnom nemoj se čuti sa devojkiom ili Hanom, ni jednom ti nisam rekla nemoj se videti sa njima…
– JA TRAŽIM IZGOVORE
– Nisam kriva što je to nemoguće da se ostvari tako često u vašim vezama i žao mi je zbog toga… ZAISTA MI JE ZAO. NISAM LICEMER DARKO… KAD SAM LJUTA I POVREDJENA…. JA SAM ISTO JA I NE MENJA MI SE MIŠLJENJE O NEKOJ OSOBI ZBOG TOGA I NE PREBACUJEM.. Darko..smanji slova.
– JA SAM PIZDA, KUKAVICA I ŠTA JOŠ NE… OK. Ne mogu, nemam psihički snage sada da se raspravljam. Pogledaj svoju poruku sa vagom, videćeš šta je prebacivanje… Ja sam izabrala ovo, a vidi šta si ti izabrao. PREBACIVANJE TAKO IZGLEDA!
– Neću da se svadjam, trebalo mi je vremena da te razumem i shvatila sam da se verovatno neki ljudi zaista ne mogu pomiriti bez treće osobe..
– Da, njih dvoje ponekad ne mogu da reše stvari bez mene, da mogu, verovatno bi živeli sami, a ja negde drugde…
– Zašto vičeš na mene? To nije lepo, jeste bilo prebacivanje sinoć ali sinoć nisam znala da je to istina… za njih dvoje..eto nemam opravdanja za to.
– Zato što sam seronja koji traži izgovore, pegla, jebem li ga… Zato što ja nikad nisam rekao da sam fin. Sad sam u afektu i sada sam onaj seronja koji će ujesti gde najviše boli. Pusti me da se smirim i javiću ti se.
– Trebalo mi je vremena da shvatim… želela sam da shvatim i da ti verujem… zato mi je trebalo vremena… nisam se javila jer ne bih znala šta da ti kažem… a to je bezveze zato sam ćutala..
– Ne želim da se svađam, ne želim da te povredim…
– Ne povredjuješ me… nisam tražila da mi se javiš dragi, zato te ni ne držim… imaš svo vreme ovog sveta… i to što govoriš o sebi… nemam veze sa tim, ja to nisam rekla..
🙂
– Pizda, kukavica, seronja… malo je ljudi koji me tako nazovu, pamtim kad neko to kaže…
– Ako sam to rekla bilo je u šali… ja to ne mislim o tebi a i ti ne možeš bolje od mene znati šta mi je u glavi 😉 . Trebalo bi da pamtis i koliiko ljudi ti kaže da si Genije …
Saturday, November 23, 2013 9:08 PM

Izmisljena prica 15…

 
– Upozorila sam te da nisam normalna..
– Sta si uradila? Ne kontam? Zašto nisi normalna?
– Izuzetno senzitivan nervni sistem, duboka osetljivost na muziku i umetnost. Iz tog razloga proizilazi burna reakcija na svaku nijansu promene..osecanja…odnosa…spajanja…razdvajanja…susreta…rastanaka…vremena i vazdusnog pritiska.
– Pa dobro, slažem se da to nije normalno… to je divno. To je slika, to je opis prirode, kiše, sunca, magle, neba…
– Izvini ali ja sam emotivno-psiholoska nakaza.
– Ne seri!
– Zelis da imam zatvor?
– Bukvalisto…i ne, bukvalista nije čovek koji se krije iza bukve.
– Nego iza lista bukve…znam.
– Ne. Nisi, ti si bukvalistica. Zenski rod.
– Da, da…oziveo si zenu u meni, hvala ti…iz duse.
– Jede mi se onaj burek, mislim da ništa sladje u životu nisam jeo  moram otići sutra da uzmem.
– Do skoro sam bila musko..Skroz. Na skroz.Sta?
– Burek.
-Sa piletinom?
– Da.
– Ispod saca?
– Da.
– Hocu li dobiti mms ?
– Ako zelis, radije bih ti dao pola parceta ..
– Sutra necu biti u Novom Sadu 😦 Ali zelim..
– Znam, i ja… sutra ću kupiti taj burek, i slikati, poslaću ti mms, a i okačiću na fejs, to i mikrotalasna obe slike na profil, jedno profilna jedno naslovna .
530352_752299971450109_1196373359_n
1450343_752302368116536_135731624_n
– Ma super ce mi biti i preko mms.. moja masta cini svasta…
– Koje si boje?
– Fb..hm. Bicu ponosna…
– Niko sem tebe neće znati zašto…
– Jer ces celom svetu reci koliko ti znaci…wow..
– Doručak kod tifanija na srpski način.
– Gde?
– Skroz sam zelen, jarko zelen u usne, jako, kao na stanici
– Misliš u parku?
– Da…
– Ovaj prvi mi se omako…inače sam te poljubila 33 puta..
– Znam, izbrojao sam…
– Kao u vodi.. isto.. jesi li i tad brojao?
– Ne!
– Zar mi nisi rekao da se plasis vode i da u vodi uvek brojis?
– Znaš zašto tada nisam!
– Strah.. brojao si disanje nisam uopšte brojao sa tobom  sem za…ljubim te…
– Ljubiiš me gde?
– Da li ti je smetalo kada sam ti rekao ono veče da sam previse emotivan?
– Ne, bilo mi je neobično… može se reći čudno. Zar nismo rekli da ćemo čekati nekoliko dana.. pa onda pričati o tome?
– Da. U pravu si!
– Ne, ja želim…srećna sam što si me pitao… samo rešavam rebus 😉 lepo-čudno mi je bilo..draago. Hej!
-Tu sam  razmišljam…
– Gde? Zašto? O čemu?
– Ljubim te u usne, nežno… razmišljam o skidanju maske i nežnosti…
– Dobro je Darko nemoj.. stvarno… hvala ti, stani, ne piši
– Zeleo sam… Zbog sebe.
– Eto zato mi je bilo drago, što si hteo da budeš nežan, sto si bio emotivan…jer je to bilo pre nego što sam ti ovo rekla i znam da nije bilo iz sažaljenja ili se nadam da nije bilo… jer…opet možda su i pesme uticale na tebe mislim da je i to imalo veze..NEMAM POJMA.
Osećam se… bezveze i ako hoćeš menjamo temu, ne moramo o tome 🙂
– Kako možeš biti nežan i emotivan sa nekim kome nisi skinuo masku i video mu lice, treba li biti nežan sa ljudima koji nose maske? Koji se kriju od tebe… ne veruju ti… Znaš zašto sam to želeo, znaš posle čega je to bilo… znaš da kada si videla suze nije telo plakalo, na licu se nije videlo ništa, zar ne? Nemoj shvatiti pogrešno, nisam do tog momenta mislio da mi ne veruješ ili ne znam šta… ti si mi svesno, svojom željom dozvolila da ti skinem masku, i fizički da to doživim… ona žena, ispod maske… želeo sam da budem nežan sa njom, da joj pokazem sta osecam, jako sam to želeo kada sam je video ispod maske… reci nešto… ne govorim često ovakve stvari… ne znam šta dalje…
– Nešto.. razmišljam i ja ponekad.. čekaj..
– Cekam.
– Jesi li mi skinuo masku skroz, mislim da li veruješ da si to uradio i da se više ništa ne krije iza kako ti kažeš ” one” žene? Misliš li i dalje da se krijem od tebe?
– Maska se lako skida i stavlja… onda nije bilo maske, nikakve. Ne mogu da ti objasnim kako sam se tada osećao. Svi mi nosimo maske, stavljamo ih za posao, prijatelje, poznanike, one kojima ne dozvoljavamo da nas povrede.. Mislim da se ne kriješ, ali znam da si već u autobusu imala neku novu masku, ne za mene, za svet, na poslu treću… isto tako znam da ćeš, kada si već jednom to učinila, dopustila, znam da ćeš sa mnom, u onom, našem svetu uvek skidati i stavljati masku za mene i da će to uvek biti iskreno…
– Zašto je taj čin zasuzio tvoje oči? Ti retko plačeš, samo kad si sam.
– Zato što se tako lepe, divne stvari viđaju jako retko…
– Da li si sa mnom bio sam? Ok, razumem. Hvala ti što si podelio sa mnom taj osećaj, bilo mi je lepo i drago.
– Nisam se kontrolisao, rekao sam ti, to je talas koji me poklopi… mislim da sam plakao iz istog razloga iz koga ti ono jutro… ili sličnog.
– Zato što znam da te te suze nisu povredile nego su te oslobodile…
– Nije me povredilo, bio sam srećan, presrećan…
– Znaš li da su tvoje oči i tvoj pogled dok me ljubiš skroz drugačije od tvojih očiju i pogleda inače? POTPUNO!
– Rekla si mi, ali ne znam kako…
– Ne znam ni ja.. to nikada u životu nisam videlaa, samo kod tebe, volela bih da i ti to možeš videti. I kad pričamo tvoje oči su iste kao i uvek ali dok me ljubiš.. ne mogu da ti opišem..
znaš da primećujem i najsitnije detalje i da nemam razloga da ti govorim ono što nije istina..
– Verujem ti. Drago mi je da je tako… uživam kada te ljubim i ne mislim, samo osećam…
– Sta osećaš? poljubac?
– Tebe.
– Kad sviras violinu iste su ti oči kao i uvek i to da znas. Mene osećas? Kakav je osećaj, osećati mene? 🙂
– Sviranje violine, milovanje, sex, bilo šta što se radi telom nikad ne može imati tu prisnost, intimu i spajanje dve duše od poljupca.
– Ali u vodi su ti bile takve oči i kad se nismo ljubili.. sve vreme, mozda su ti takve oci zbog straha.
– Možda sam tada bio dete…
– Možda.. bio si prelep…PRELEP u vodi, uopste te nisam videla ko uplaseno bice,  vec kao nekoga ko zeli da mi pokaze kako se bori sa strahovima, u pocetku ti nisam verovala jer… nema puno ljudi koji se toliko boje vode, ne znam nijednog coveka sa tom vrstom straha. Tebe sam posmatrala, zanimalo me je… kako voda utice na tebe. Videla sam ukocenost, samo zato sto sam znala i ocekivala da nesto vidim, verujem da nikada ne bih primetila da mi sam nisi rekao.
– Na trgu su delili besplatne zagrljaje, neke žene svoje telo prodaju za novac, sviranje violine je umetnost i to pruža koliko zadovoljstvo za dušu, toliko i za čula i onoga ko svira i onoga ko sluša… Niko ne prodaje poljupce, deli ih… poljubac je pravo sjedinjavanje dvoje ljudi, tada se ne može lagati, za njega nije potrebna umetnost ili talenat, poljubac je jednostavno, prosto sjedinjavanje dve duše na kratko… u vodi… bio sam ranjiv, a ti si me pazila… hvala ti…
– Hvala tebi.. Imaš komentar na blogu.. ako nisi znao..
– Bilo mi je drago što ti nije smetalo, što si se ponašala kao da je sve normalno…
– Pa i jeste normalno… skroz normalno…prelepo normalno…
– Hm, šta još da podelim sa…na blogu…
– Jbg.. ona je zajeban igrač.. broji.. uvek.. forma joj nalaže 😛
dal je Vrana živa jbt?
– Ne znam.. nešto je i slabo čitana priča, možda dvadesetak puta…
– Jel? pourque?
– Nemam pojma.. možda sad svi sem mene i tebe imaju frku …
– I Hane 🙂
Ništa ne pričaš za Miloša, zašto je bio srećan ako se onaj njegov pravi seronja?
– I L Hana ❤
– 🙂
– Miloš nije došao kod mene :-/ nikad više od onog puta kad je rekao da će doći 😦
– Pročitao sam pesmu, slušaću je jednog dana, jedan dan ću slušati sve pesme koje si mi poslala i koje ćeš poslati dok ne popravim komp, ceo dan ću odvojiti za to…
– Hahahahha
– Jel sve u redu sa njim? i izmedju vas?
– Nemam pojma.. valjjda, rekao je da će doći i nije došao.. to nije ništa čudno kad je on u pitanju
inače sam Miri i Jeci rekla da se nismo odvajali… da si sve vreme bio sa mnom u stanu i da smo se samo poljubili više puta… da me taknuo nisi..
– Hahaha… voleo bih da sam mogao da te vidim dok si to govorila.
– I to što smo se ljubili ne znaci nista, nismo u vezi jer ti imas devojku i da cemo se mozda jos nekad sresti i da cemo biti prijatelji…One su me pitale kao je moguce da ste proveli vece zajedno a da se niste kresnuli? Rekla sam da nismo ni spavali nego da se nismo mogli napricati celu noc…
– Sada jako želim da te zagrlim…
– Ajde slobodno… besplatno je.
– Hahaha… mislim da im ništa nije bilo jasno.
– I da sam ja na kraju zaspala naslonjena na tvoje rame.
– Grlim te, jako, jako, jako, Sundjer Bobe…
– A znajuci da nemam ostvaren seksualni zivot pitale su me da li mi je krivo sto si tako dobar i sto nije bilo toga. Rekla sam da mi je MNOGO krivo ali da sam prihvatila to i pomirila se sa tim. I da mi je mnogo bitniji odnos koji imamo od glupog seksa koji moze da pokvari ovo sto imamo…one su rekle jbg.. neda ti se :). Uzvraćam zagrljaj. Si tu? Poziv? Wc? Vedrana?
– Ništa od ponuđenog… zamislio sam se šta da napišem sledeće.
– I? Sta ćeš napisati?
– Da li ti je žao zbog nečega, bilo čega?
– NE!
– Sto se desilo ili nije desilo za vikend.
– NE. A tebi?
– Žao mi je samo što nije trajalo duže, makar još jedan dan… i ništa više.
– Ne kaki… to je izgovor… odgovori konkretno.
– Ne, ne žalim ni zbog čega…bilo je divno…
– Sve što se nije desilo, nije se desilo sa razlogom. Pokazaće se da je taj razlog jako važan. Sigurna sam u to. 🙂
– Moram da idem… telefon, moram i devojku i Hanu da zovem .
– Idi.
Wednesday, November 13, 2013 9:14 PM

Izmišljena priča 14…

 

” Da li je maska ključna reč? Da li je to zato što se uvek uživa u tajni koja se jedva naslućuje, u lepršavoj kopreni kroz koju se oko i lice, koje si samo ti odabran da poznaješ u prolazu osmehuje samo tebi”

 

Satenska vrpca…

On ce doci. On ce doci. On ce doci… odzvanjale su joj reci u glavi dok je zaludjeno prelazila iz reda u red u supermarketu kupujuci potrebstine za tu noc i za sledeci dan i za dan posle sledeceg dana. Samo za njih dvoje. On ce doci. Osmeh je preleteo preko njenog lica dok su kolena klecala a ljubicaste svetlucave tackice poigravale u uglovima ociju. Nije joj dobro. Opet. Duboko je udahnula kao da udise zivot, zatvorila oci na kratko i pomislila na njega. Ponavljala je u sebi mantru koja je smirivala dok se gomila ljudi redjala iza nje i uzimala ono malo vazduha koje je ostalo izmedju rafova supermarketa.

Bila je ponovo u stanu. Jos uvek nije dosao. Vreme se nije micalo, bila je sigurna da vecnost znaci cekati njega. Javila se cim je zakoracila u stan a njega nije bilo tu ni nakon sat vremena. Trebalo joj je vremena i prostora da pristavi veceru, da namesti sve po njenom ukusu i da ga doceka, spremna sa svim stvarima koje je zelela da ima u iznajmljenom stanu. Radost u njoj je kipela sa svakim pokretom. Bila je vesela i razdragana. Videce ga. Dodirnuti. Zagrliti. Poljubiti mu usne… Voditi ljubav sa njim. Leprsavo je skakutala po sobi uz zvuke muzike koji su dolazili sa nekog radio kanala. Bila je srecna. Zadnji put je takvu srecu osetila u periodu najranijeg detinjstva. Sada je ponovo osetila potpunu srecu unutra…tamo duboko u njoj.

Oglasilo se zvono I tada je zatreperila. Stala je ukoceno naspram svog odraza u ogledalu. Nije mogla da se pomakne. Uplasila se. Uplasila se svega sto ce se dogoditi i onoga sto ce doneti sa sobom. Mozda je ipak trebala da se zaustavi onda kada je to bilo moguce. Ljutito je pogledala svoj odraz, okrenula se i otisla. Otvorila je vrata, smeseci se prelepim ocima naspram nje. Postidjeno se pomerila u stranu i propustila ga da udje. Neprijatnost je preplavila, nije znala da se ponasa. Produzila je prema kuhinji dok se on u hodniku oslobadjao svojih cipela i kaputa. Zaprepascenost je preletela preko njegovog lica. Obrve su se izvile dok je odsecno u jednom dahu izgovorio njeno ime.

Ukopala se u mestu okrenuta ledjima osobi koja je doziva. Osetila je kako joj se priblizava i sa svakim korakom je mogla da oseti nalete sigurnosti i nesigurnosti koji su cinili da joj srce ubrzano skace u grudima. Osetila je njegove ruke na ramenima kao i puls svakog prsta otisnut na njenoj kozi. Noge su joj se oduzele. Da nije stajao iza nje ona bi odavno bila na podu van svesti, van zivota. Bez ijedne reci se okrenula I suocila sa pogledom u kome je videla citav svet. Nasmejao se, oslonivsi njenu glavu na svoje rame, poljubio joj kosu I pozeleo joj… Napetost je pulsirala telima dok su im se usne priblizavale preteci da nece nikada prestati da se dodiruju.

Sustanje vode po usijajnoj ringli je prekinulo trenutak koji je izgledao kao da nikada nece prestati. Prestao je. Odjurila je do kuhinje da bi dokuvala kafu i posluzila pice. Dok je prilazila stolu nasmesila se. Delovalo joj je kao da vreme od proslog susreta nije proslo. Sedeo je zavaljen u stolici u kojoj je isto tako sedeo pre manje od mesec dana. Taj trenutak, tako jednostavan i sasvim naivan uzburkao je sve postojece misli kojima je pokusavala da oseca. I prestala je. Od tog momenta vise nije umela da misli.

Zamolila ga je da se ne pomera neko vreme. Namestila je pesmu na plejlisti i otisla. Cula su se vrata za njom. Pesma se blizila kraju kada su se vrata ponovo zacula. Ovog puta su bila otvorena. Soba je bila polu mracna. Sarao je pogledom po sobi zeleci da vidi nesto sto do sada nije, na trenutak mu se ucinilo da se neka leprsava tkanina pomera u pravcu u kom je malocas nestala. Zatim je primetio nesto drugo…Ugledao je nju i fiksirao pogled. Noga ispred noge i njihanje kukova pratili su melodiju koja se cula u pozadini.

 

Prilazila mu je neprimetno I dugo. Jedino sto je mogao videti bile su njene duge gole noge I stopala. Ostatak tela bio je prekriven crvenom maramom od kasmira. Iako mu je bilo cudno to sto je pokrivena nije zeleo da kvari trenutak. Sve skriveno pojacava zelju da bude otkriveno tako da je to samo moglo prijati njegovim culima. Zaveden misterijom dozvolio je svojim culima da se probude…

Kretala se brze, zustrije, nesigurnije… kao da je ubrzala ritam svojih pokreta, kao da je zurila da ne zakasni. Sto mu je postajala bliza telo je vise drhtalo, toliko da nije mogla da veruje svojim nogama. Lagano se spustila u njegovo krilo i nezno dodirivala njegovu kozu ivicom marame. Neprimetnim pokretom je krenuo da je podigne i vidi sta je tamo sakrila. Nije mu dozvolila. Spustene glave je svoje celo oslonila uz njegovo a istovremeno prebacila maramu preko glava. Poljubili su se I tek tada je strgla kasmirni materijal sa njih cekajuci trenutak da je pogleda. Neverica u njegovim ocima je zaiskrila najjacim sjajem. Bio je iznenadjen, odusevljen… srecan. Njegova zelja je bila ispunjena.

Kaziprst i prst do njega su setali po njenim ledjima krecuci se od zadnjeg prsljena ka potiljku. Nezno, jezeci svaku dlaku na telu prolazili kroz kosu trazeci vrpcu. Laganim pokretom je povukao satensku traku i maska je sama skliznula sa lica. Zainteresovano se zagledao u krupne zenice prelazeci pogledom sa jednog oka na drugo, promatrajuci, posmatrajuci, tragajuci… Oziveo je osecaje koji su bili izgubljeni u periodu najranijeg detinjstva. Voleo je.

Prozirne kapljice su trazile put niz njegove obraze… sklopio je oci I oslobodio se.

img_20170226_125336

Izmišljena priča 13…

300743.3761852

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

“ Da li me je voleo? Negde izmedju nedovoljno I ne uopste”

“Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u zivotu, htela bih da upijem svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kazem: Sad mi je dosta, hvala, sita sam. Samo jedan jedini put. “

“Bices voljen onog dana kada budes mogao da pokazes svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveca svoju snagu.”

 

SINTEZA KRAJNOSTI

Ponoc je… Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno… izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se kolena dodiruju. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala.

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i… sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme… nista.

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio… nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli.

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja…? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti… u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli.

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir… nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori.

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja… mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali… nju to ne zanima.
Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost.

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna.

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi… to je bila ona.

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i… pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata.

 

“ Ali ona nije budila ono najbolje u meni. Izvlacila je iz mene karakterne crte koje mrzim I kojima sam se vec dugo sluzio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, ocaranost lepotom, slabost da poverujem da se iza tog lica krije dobra dusa. I narcisoidni ponos sto sam u vezi sa tako sjajnom zenom.”

“ Sve njegove price bile su zivopisne I blistave kao da joj daje blistave dragulje. Njegov intelekt bio je kao droga, snazna I eroticna, I ona nije mogla da se obuzda da ga ne dodiruje. A kasnije kada bi se zzasitili, naslonila bi glavu na njegovo rame, ubujmivsi ga nogama I sa nekom neobicnom setom razmisljala kako je on jedini covek kojeg je ikada volela”

“ Mogla je da u njemu izazove osecanje koje god je htela- da ga razljuti, da mu probudi saosecaje, da ga obeshrabri ili obraduje. A manipulsala je osecanjima ljudi samo iz jednog razloga- da bi iskusala tu svoju sposobnost”

 

U NOCI
Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi.

Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre nekoliko meseci naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda.

Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina.

Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.

Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti.

Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.

Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla.

Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.

Ali… Sta ako…

Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti.

Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno.

Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan.

Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon.

 

Izmišljena priča 12…

300743.3756257

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

“ Najpoželjnija žena najviše zastrašuje. Naravno ne zbog onoga što ona jeste, već zbog onoga što mi od nje pravimo.”

“ I evo tu smo, dve osobe koje pokusavaju da budu iskrene jedna prema drugoj a ipak obe podbada djavolstvo dvolicnosti.”

“ On je pokusao nju da spase, ona njega, I nijednom ni drugom nije se ispunila jebena zelja”

“ Postoji nesto zastrasujuce u verovanu u stvari. Postoji mogucnost da se probudis jednog dana I da je sve nestalo”

– Jesi zadremala, šta si radila? Jedva čekam tvoju omiljenu pesmu da čujem.
– Nisam, bila sam na fb-u posle 100 godina.
– Pazi samo šta mi tamo pišeš i u porukama, dao sam joj šifru zbog neke igrice, da može da šalje sebi poklone ili nešto tako… ne bi trebalo da gleda poruke, ali nikad se ne zna.
– Molim te izbrisi konverzaciju celu, odmah, ajde brzo, necu nista da ti pisem.
– Ne zezaj…
– Na fbu.
– Pa i tamo, šta si strašno rekla? Opušteno…
– Nema veze, samo ti brisi.
– Lajkovao sam ti sliku. Lepe ste.
– Hvala.
– Jesu noge spustene?
– Leva podignuta. Kako ti je bilo? Pozovi Hanu ako ti je to ritual… mislim.. zavrsi obaveze ako imas ja cu te cekati.
– Ne volim da se pakujem, sve imam utisak da sam nešto zaboravio i verovatno jesam.
– Pa sta?
– Kad se vratim , otićiću ti po punjač, trebala si mi reći ranije, da odem do Mirka.
– Ma jok, cekace me kod njega. Ja cu doci po njega.
– Hoću da kažem Hani za tebe, sada kada budem dole…
– Jesi li umoran?
– Ne.
– Dobro.
– Ne želiš da komentarišeš, to što želim da joj kažem za tebe?
– Ne znam sta da ti kazem… ako mislis da treba ti joj reci.. ako ne mislis da treba nemoj joj reci. Ne znam.. tvoj zivot.. tvoja pravila…Ako joj kazes sta ces joj reci?
– Nisam pitao za dozvolu nego za mišljenje… nije bitno. Istinu.
– A to je? Bitno je.
– Da si me zavela.
– Ali ja ne znam kako da te savetujem ne znam moje misljenje u vezi toga.. hoce li imati poentu ako joj kazes…ili ako joj ne kazes… ne znam sta time zelis da postignes? Ali budi siguran da te razumem..
– Zelim da vidim njenu reakciju.
– Zasto? Da budes siguran da te voli?
– Ne. Interesuje me kako će reagovati.
– Da li ti je prijateljica na fbu?
– Nije, nema fb.
– Ok.
– Ne znam zašto je obrisala…
– Objasni mi zbog cega… ako hoces da mi objasnis?!
– Da vidim hoće li ljubomorisati…
– I ako ljubomorise?
– Verovatno ćemo završiti…
– A ako ne ljubomorise hoces li biti srecan i zadovoljan? 😉
– Ne znam, mislim da bi mi možda laknulo kada bih je ostavio zbog ljubomorisanja…ne izbija mi iz glave ono njeno ponašanje… kad pričam sa njom.
– Dragi moj…moras da se saberes malo, molim te. Evo postavicu ti neka pitanja da ti bude lakse, hoces?
– Može.. draga moja…
– Sta te je iznerviralo kod nje… sta ti ne izbija iz glave?
– Ljubomorno ponašanje, gotovo se naljutila.
– Dobro, razumem. Ali sta se desava u tebi kad je ona ljubomorna?
– Nervira me.
– Zbog cega? Zbog tvojih pravila?
– Mhm, dogovor nije bio takav…
– Ok, gledaj ovako da li ti je ona draga?
– Da.
– Da li ti je na neki nacin stalo do nje?
– Ne želim joj ništa nažao, želim da bude srećna, ali to želim svim ljudima sa kojima imam bilo kakvu vezu…
– Odgovori na ovo pitanje sa da ili ne sada u ovom momentu bez premisljanja.
– Ne.
– Da li znas da se u prici ” Jutro”vidi da ti je makar malo stalo do nje?
– Ali i sama znaš da ponekad da ili ne ne objašnjava sve…
– Znam.
– Ako moram da biram izmedju da ili ne onda je ne, ali nije tačno da mi uopšte nije stalo do nje.
– Ok. Onda neka bude da. Reci da!
– Hahaha, dobro, da.
– E ovako… da li se ta slika menja kada je ljubomorna?
– Ne razumem, koja slika? Misliš da li mi je i tada stalo do nje?
– Aha…
– Ništa se ne menja, ne krivim je zbog toga, jednostavno dogovor nije bio takav, ne treba mi to… Na kraju krajeva to može da postane problem…
– Dobro ali i tu stoje i da i ne… a kada bi morao da meris izmedju da i ne koje bi bilo teze?
– Nisam siguran da shvataš. Imali smo dogovor, ona ga prekrši, više joj se ne može verovati… Ne samo što nećemo ni ona ni ja uživati u ljubomornim raspravama, već može da pokuša da mi napravi probleme u vezi…
– Ja tebe razumem ali sada ne analiziramo nju nego tebe.
– I? zar nije dovoljan razlog koji sam naveo?
– Vrlo dobro znam da ste imali dogovor ali ti vrlo dobro znas da osim poremecene odnosno osobe sa nekom sifrom niko ti nebi bezuslovno poklonio dve godine ili vec koliko godina… ti hranis njen ego, dizes joj samopouzdanje, razumes? I ona veruje da ces na kraju biti njen ali ti nikada nece priznati to.. Ona ceka, ali i ti nisi normalan, vidis, kazes tamo ovamo u celofanu ti je stalo do nje, ona je dobra osoba bla bla lepo ti je sa njom i taj dogovor i sve to, to je navika… i sazaljenje na neki nacin ali ti to neces da priznas.. neces da vredjas nju a ni sebe nego.. izvodis neke besne gliste. A zamisli da dodje dotle da ti unisti vezu sa devojkom? Samo zamisli to.
– Nadam se da nije toliko glupa da to pokuša…
– Hoce ako joj kazes za mene, mene bas briga… sto cu biti sredstvo.
– Ti nisi sredstvo! Ni u kom smislu…
– Ali naudice ti jer je zenska sujeta povredjena i zena tad ne zna sta radi i ona ima ponos… Dobro, ne kaki, znas sta sam mislila a i da jesam stvarno nije bitno..Ne dotice me to na taj nacin niti na bilo koji drugi, samo hocu da ti pomognem kao prijatelj. Ako mogu nekako…
– Mislim da ima smisla to što govoriš… to da će je povrediti… neću joj govoriti…
– Nego sta ces? Da se vrtis u krug?
– Ne, ostaviću je… ali polako, obzirno… biću fin.
– Ne vredi, isto ce biti povredjena, ne shvatas, ona je previse u tvom zivootu, nisi mogao da pocnes vezu sa njom a da nemate obostrano bezgranicno poverenje… a ona moze da bude dobra osoba do prekosutra.
– Razmisliću ovih dana, treba da se vidim sa njom dok sam tamo…
– Ali kad je zeni ( da se izrazim po kliseu) srce slomljeno ona ne bira sredstva.. tvoja devojka… poruke… zvanje.. ne zato sto hoce nego zato sto je povredjena.. blog, knjiga… Moras da naucis da nateras ljude da odu od tebe isto tako kako si ih vezao za sebe.. razumes?
– Misliš da je nateram da ona ostavi mene?
– Da, ako to stvarno zelis i ako zelis da ti ne pravi sranja.
– To je lepa ideja, koristio sam je ranije kada nisam hteo ja da raskidam… ali ne pada mi na pamet način na koji bi ona sama otišla…Smisliću već nešto, dosta o njoj… Ha, ti si čudno stvorenje… mislim da si mi sličnija nego što misliš…
– Ma nije.. ja nijednog momenta nisam postavljala stvari na takav nacin kao ti.. ja sam isto bila zaljubljena sve je bilo super.. ali je onda pocelo da gusi…
– Sumnjaš da razumem? U suštini… nije poštovao dogovor… jebiga nazovi ga kako hoćeš, ali to je to…
– Ali ga razumem… mada da je sve islo drugacije ja ne iskljucujem cinjenicu da bi smo mogli da funkcionisemo zajedno on i ja nekada… ali drasticne promene, smaranje, obaveze, njegovo dzonjanje pod prozorom… znam zaljubljen je ali to nije vise ljubav ako si dosadan… Na pocetku veze znam sta ce biti na kraju… uvek se zaljube SVI…ne zato sto sam lepa, ne zato sto sam zgodna… ma jok.. nego zato sto umem i tako bude jbg.. nisam ja kriva.
– Hahaha… to je logika, to mi dobro ide…u pravu si, on želi i zato treba da bude tako… zato postoje pravila… Da li se ti uvek zaljubiš?
– Ja se cudno zaljubljujem, ne umem da ti objasnim.
– Pročitaj šta si napisala i reci mi da mi nisi slična?
– Ne, cim se desi nesto sto me sokira paralise… gotovo je… ne zaljubim se niti mogu ikada tako … sta, na sta mislis tacno?
– Sve…ne zaljubim se niti mogu ikada… zar to ne zvuči slično onome što sam rekao, da ne umem da volim?
– Hahahah, evo menjam, zaljubim se.
– Nema menjanja…
– I ja se zaljubim ali na kratko ili budem u uverenju da ce zaista trajati kratko.. i bude.
– Plašiš se?
– Ne.
– Plašiš li se šta će biti ako se zaljubiš na duže?
– Nicega na ovom svetu sto osecana mogu da izazovu se ne plasim..
– Uredu, dakle, ako nije strah, onda je povezano sa psihom…
– Zatvara se krug.
– Voleo bih da je istina to što govoriš… zbog tebe bih voleo. Sta si mi ono rekla ujutru… želiš ono što ne možeš da imaš ili bar ne možeš sada da imaš?
– Ne secam se ali to lici na mene. Samo nedostizno vredi.. na dohvat ruke.. pih nije zabavno. I da, cini mi se da smo pricali o tebi a ne omeni grrrrrrrrrrrrrr, grmim.
– Ha, genijalno, mehanizam zatvaranja…
– Sta???
– Ne pričamo o meni nego o tebi… grrrrr.

Izmišljena priča 11…

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.
” Mastam o ljubavi u kojoj dvoje ljudi gaji zajednicku strast traganja za nekom visom istinom. Mozda ne treba da to zovem ljubavlju. Mozda je pravo ime za to prijateljstvo.”

– Tu sam.
– Lepo… i ja sam tu, slusam Maraju Keri..lepa pesma.
– Koja?
http://www.youtube.com/watch?v=QE5Cr5hdf4I
– Koje boje si sada?
– Svetlo roze… od poljubaca.
– Koje si ti boje?
– Plave, nebo plave…
– Joj.. to je lepa boja. Jel ti se svidja pesma?
– Moram da popravim zvučnu kartu da je čujem, ne znam tu pesmu… možda i znam, ali ne po imenu…
– Lepa je. Vesela.
– Sad cu pogledati makar tekst.
– Ma daj.. nemoj sad… jesi li proveravao mail? Poslala sam ti juče sve knjige.
– Znam, video sam …ali sad pisem i citam Devojku od papira, učim i čitam još jednju knjigu, nešto od Hesea…
– Ali nisi mi rekao hvala, sammo da znas… mozes ponekad i na mail da odgovoris… bilo bi lepo, pre svega kulturno..
– Izvini. Ponekad se zapricamo pa zaboravim sve što sam hteo da kažem…
– Hahahahahahhaha, sad se trese soba od smeha.
– Hvala, što toliko misliš o meni i trudiš se da me uvek sačeka nešto lepo…
– Nema na čemu, mislim na tebe vecinu vremena koje postoji… tako da to dodje usput… gde?
– U resicu levog uha, blago, nežno…
– A sta citas od Hesea? Najezila sam se i jos se jezim.
– Banjski gost.
– Evo sad Maraja zavija i ima toliko mocan glas da u jednom momentu ne znas da li je to njen glas ili instrument.. za ispit?
– Ne, znaš da mi je Hese omiljeni pisac…
– Recimo da sam mislila.. ne I znala..
– Još osećam tvoje čarape pod usnama, hladne, malo vlažne jer si ih obukla u kupatilu čim si se istuširala… mmm.
– Nemoj to da radis…
– Svidjaju mi se reči pesme, sjajno…Neću, samo me je na to podsetila pesma…
– Lose mi je.. treba mi to sto sam osetila… a nicega se ne mogu setiti.
– Bila si božanstvena… misliš da univerzum može da dozvoli da se ne vidimo više?
– Onaj prvi zagrljaj.. kad smo tek dosli.. pili kafu, pa kad si ustao da posmatras sliku i posle toga me zagrlio… tad..nnne znam.. kao da nisam postojala pre tog zagrljaja..pa mislim da bi nam time samo olaksao… univerzum… sad smo još uvek sveži… drži nas ali i to će proći kao što sve prođe… reče đavooo.
– Još osećam tvoj miris. Koji đavo je to rekao? … videćemo da li će proći…Možeš li da prekineš igru kada poželiš?
– Da. Nemoj da me iskusavas, veruj mi, kao sto ja verujem tebi.
– Verujem ti.
– Drago mi je. Hoćeš limunadu?
– Ne hvala, čekam pivo.
– Posle će pivo.
– Mislio sam da ga piješ samo za vikend, ovo su neki novi momenti?
– Kakve veze ima pivo sa danima? Ja volim pivo i ne vezujem ga za dane. Da li ce ti smetati ako ga popijem u toku nedelje?
– Rekla si mi bila da piješ samo petkom i subotom kada ne moraš na posao ujutru… Ne smeta mi ni da ga piješ svaki dan.
– Pravila sam se fina, ne pijem svaki dan, samo kad sam lepo raspolozena ili kad… ma nista.
– Ili kad?
– To sam ustvari htela da izbrisem, zamisli da jesam, tada ne bi video da je to pislao.
– Nisi mi danas rekla Sanja je ljuta na mene još zbog one poruke ili ima nešto novo…?
– Sanja.. ne znam.. sumnja u tebe.. misli da si folirant.. boji se.. zbog mene.. vidi da sam odusevljena..boji se, voli me i misli da sam stavila ružičaste naočari..
– Stvarno si bila slatka na toj slici… sa ružom.
– Mrzim ruže.
– Svejedno…slatka si. Jesi li stavila ružičaste naočare, je li sve ružičasto? Ili narandžasto?
– Nisam.. samo i ja nju razumem. Ali to ne znaci da je u pravu niti da nije. Ja sam vrlo jasna a i ti si tako da ne može bilo ko onog drugog da povredi i to je to.. ne znam zasto bi se plasila za mene. Smatrala sam da ne delujem kao neka… labilna ličnost.. ne znam. Verovatno me tako vidi.
– Muškarci vole kada treba da stanu u zaštitu bespomoćnih devojaka, odatle sve one gluposti o vitezovima, hrani ego, 2000 ckal :)… ne znam, možda su i lezbejke takve.
– Nemoj tako… boji se da se ne zaljubim… boji se da me ne zavlacis.. i ko zna sta jos. Ona mi zeli samo dobro…razumes??? Il da ti nacrtam i obojim? 😉
– Hahaha, pa vidiš da se šalim…
– I da.. misli da preterujes… u svemu.
– Mada će biti super ako je upoznam, mislim da nikad do sada nisam imao priliku da šarmiram lez devojku. Šalu na stranu, razumem zašto brine i ne zameram joj, u tom smislu da znam da to radi iz ljubavi. Dobra je drugarica koliko sam shvatio iz priča i niko normalan se ne bi bunio da ima takvu prijateljicu…Jel, može biti da preterujem, ne znam, ja sam egoista, meni sve što kažem zvuči umereno.
– Sanja je… extra… stvarno.. ona i ja smo se pronasle u autobusu zato sto smo slične… prvo me je mrzela zato sto sam se stalno svadjala sa vozacem i bacala mu pare za prevoz jer nije hteo da mi naplati kartu, posle me je mrzela zato sto se stalno pravim pametna i čitam po autobusu.. pa je posle.. par puta primetila da vise ne izlazim na istoj stanici gde i ona .. pa je shvatila da se to desava zato sto se uspavam u busu i odem do zadnje stanice, pa je onda budila svaki dan da ne odem do zadnje stanice… pa sam pljuvala huligane, ona je cutala pa sam pljuvala Rasu koji svima po busu govori da su ona i njegova sefica devojke i tada sam joj sve rekla i pocele smo da se druzimo i shvatile smo koliko smo slicne.
– Sjajno, ja sam se sa par prijatelja upoznao tako što smo se pesničili do krvi… Kad to izbaciš iz sebe, posle se lepo izgrlite i odete na pivo ili sokić, zavisi od uzrasta. A Zarko je… neko bitan?
– Ko je Zarko jbt rekla sam Rasa a ne Zarko.
– U priči. Znaš da uvek čekam tvoje priče.
– Videćeš. On se stvarno tako zove…pivo.. mmm.
– Hoću dobiti gutljaj?
– Dobio si.. zar nisi osetioooooooo.
– Prvo valjda poljubac, pa ja pitam gde…
– Koje pivo pijem?
– Znaš pravila…Tuborg.
– 🙂 :*
– Gde?
– U usta.. nezno, polako oslanjam usne na tvoje i slabim mlazom ti dajem da okusis pivo sa mojih usana..
– Osećam to, stvarno… Nikad mi pivo nije bilo slađe nego u tom trenutku.
– A ja vidim daa se smejes… znas da su ti zubi lepi.. glatki.. svidelo mi se kako osecaju dodire…
– Proveri mail….uh, ne volim svoje zube… smejem se skupljenih usana, samo crta… ne mogu da pomislim na to veče, dok si još nosila zelenu mašnu, a da se ne osmehnem…
– SAVRŠENO…SJAJNO..OPET SAM PUSTILA SUZU…zamišljala sam te kao dečkića koji broji..Divno.
– Jel, vidi se da sam to ja?
– Kako je divno poznavati te, hvala ti sto si me upoznao sa tobom sa svakim tobom..
– Ne znam da li sam još uvek sa svakim, ali trudiću se.
– Ok sa ovima koje poznajem do sada svi su originalni i svi su drugaciji ali su ti.
– Nikada, kada sam govorio da si mi prijatelj, nisam se šalio ili umotavao celofan. Zaista te smatram osobom sa kojom mogu da razgovaram i da se oslonim na nju, a ako to nije prijatelj onda ne znam šta jeste…
– Sela sam u turski sed, sklopila sam dlanove, prislonila palceve uz grudi, spustila glavu i tiho ti rekla hvala…
– Nema na čemu, samo da znaš to što si mi prijatelj ne znači da neću da te ljubim.
– Gde?
– U vrhove prstiju sklopljenih na grudima.
– Uvek lepo pises, i poruke i pozive i knjigu i price..tako.. mislim da si rodjen za to i drago mi je sto nisi postao psihi.. psiholog. A ja sam pahulja…jbg, sta cu.
– I meni je drago sto nisam postao psihiolog. Nisi pahulja, ne govori to više, nervira me… nikad te više nisam tako nazvao…
– Ni ja nikada vise nisam Bizaru dala moj broj… mail.
– Aha, dala si mu i broj… ako koza laže rog ne laže, kako si mogla, ah, sudbino, univerzumu, gugl translejt i svi ostali…
– Hahahhaha…. ne kradi mi fore…da bre dopisujemo se… sve puca.
– Jel te već nagovarao da te zatvori u podrum sa pacovima i sve snima?
– Možda. Kako mi prija pivo…
– I meni.
– Ko te prvo zove… Hana ili devojka?
– Devojka.
– Ti si isplaniran 100 posto.
– Hanu ja zovem kad završim sa tobom…razgovor.
– Ej nesto mi je palo na pamet.
– Da čujem?
– Mislim da bi bilo sjajno da devojci napravis neko iznenadjenje lepo…
– Jel… pa već mesec dana me moli da nastavim da pišem o roman…to bi joj se sad najviše svidelo.
– Ne… to… nesto… nesto… sto ne ocekuje od tebe da bude BUM!! PRAVI!!!
– Ne voli ona to..
– Ne veliko.
– Sta predlažeš?
– Nista napadno, srce od marcipana.. ručno radjeno.. kao poklon..sa ogledalcetom u sredini.. prodaju ih bas ovih dana kod mene na poslu ispred zgrade.
– To je moj drug pravio, to se na vašarima prodaje…
– I svaki dan gledam odusevljene devojke…
– Lepa ideja…
– To je sitnica.. NE KOSTA NISTA ALI JE MNOGO…ne znam reč… NARANDZASTO.
– Znam, volim da je tako iznenadim.
– Strava. Bas mi je drago da ti se dopala moja ideja.
– Neke zene se više oduševe tom poklonu od 150 dinara nego svarovski privesku za rodjendan… žene su stvarno čudo… Nisi počela da čitaš?
– Ne znam sta da ti kazem… svarovski privezak ima cenu ali ako je u obliku srca vredi koliko i kamen u obliku srca… ne vredjam ni svarovski ni tvoj poklon.. ne ni slucajno, nego vrednost i gest koji predstavlja poklon..Ne, pa nisi otišao da razgovaraš, hoćeš da čitam sada?
– U obliku pahuljice je.
– Dobro i to isto, svejedno, lupila sam…
– Nije isto… neko mozda voli pahuljice, voli sneg i u tri grada sam tražio takav.
– Ok. Ali se ne slazem sa tobom.
– Sa čime se ne slažeš?
– Da treba vise da se obraduje tome.. pahulji.. svarovskom.. djoki.. nego stvari od 150 dinara, znak uzvika..
– Nisam rekao da treba, ja razumem zašto se više obradovala stvari od 150 dinara.
– Ali kazes da su zene stvarno čudo zbog toga??? Ti si to rekao.
– Zene su čudo zato što ih više usreći to što je muškarac čuo i upamtio neku usputnu, kratku priču, nego bilo kakav poklon…
– Dobro. Mene je drugarica odusevila… pre dve godine… npr bio je 22 oktobar…lupam ali ,svakako kraj oktobra… bila je nedelja a ona odlicno zna da ja nedeljom ne izlazim iz kuce i rekla mi je da u nedelju pravi veridbu i da je samo mene pozvala… ja sam imala pet dana da joj kupim poklon… i setim se da su se upoznali u avionu.. i kazem sebi kupicu im svarovski avioncic… i ona me je jos sto puta zvala i rekla mi da joj ni slucajno nista ne kupujem jer to nije prava pravcita veridba nego samo onako za njih i mene… Insistirala je da poklon ne dobije sada nego onda kad veridba bude prava. Bilo mi je cudno, cela prica ali dobro, poslusala sam je…Otisla kod nje, stan u haosu… sedimo i kao cekamo Marka, njenog verenika i ona ustaje i krije se iza kruznog sanka u stanu i govori mi da cu je ubiti kad mi kaze… i samo mi baca vrecicu… ja je otvaram i vidim karte za koncert Sade… Sade, ona prava Sade… Sade koju ja obozavam. Ona je sve organizovla.. zvala moju mamu da me nagoovori da joj ne kupim poklon I da izadjem u nedelju iz kuce. Samo da bi me vodila na koncert pred rodjendan… tri dana sam plakala.
– To je divno… stvarno divno…meni je jedna devojka kojoj se svidelo kako pišem prvi put kada me je videla poklonila knjigu Devojka od papira, moja cimerka kaže da to ima veze sa tim što jako voli ono što pišem… ajde čik to nadmaši.
– Stidim se. Glava mi je izmedju kolena i smejem se i stidim se.
– Ne… ne treba da se stidiš… jako sam se obradovao knjizi. Nisam to očekivao ne znam da li si videla da sam se obradovao, kažu ljudi da se ne vidi na meni, ali sam se zaista jako obradovao. Poziv, idi čitaj roman i uživaj…
– Drago mi je.
– Rećiću ti gde kada se vratim.
– Citam.
– Evo me, jesi pročitala? Dokle si stigla?
– Treci put citam susret sa Boginjom…U medjuvremenu sam oprala kosu i fenirala je i procitala dok 1 i sad citam, kazem ti treci put susret sa Boginjom. Da li smem da upisem recenicu u vezi neba u moju sveskicu?
– I…
– Neću nista da ti kazem dok ne procitam tri.
– Misliš treću veliku tajnu? Citala si kako ljubi Boginju?
– Ne nego kako joj se divi a ona ga zlostavlja, opasna je.
– Takvi su bogovi, šta ćeš… jadnicak, uplašio se i napalio.
Hahahahaha, musko.
– Ne… dete, dečak..
– Nisi mi odgovorio za nebo?
– Kakvu sveščicu? Nisam znao da postoji neka posebna sveščica.
– Moju u kojoj pisem neke recenice koje mi se dopadnu.. iz knjiga serija filmova.. svega.
– Naravno da možeš, biće mi čast, jesi čitala i prvu veliku tajnu, onu u pustinji?
– Postoji vise svescica.. takvih.. ja volim da citam i puno citam i kad sam tužna ili tako nesto onda citam te recenice iz knjiga odnosno moju svescicu i mnogo mi je lepo. Aha, jesam.
– Mislim da znam na koju rečenicu misliš.
– Pa odatle … nebo, eto, znas.
– Počastvovan sam.
– Napisacu da je to pisao izmisljen covek.
– Hahaha, hvala.
– A sta da pisem za knjigu?
– Nisam još siguran.
– Ok.
– Svidela ti se Boginja?
– Da.
– Uzbudjuje i muškarce i žene, zar ne?
– Opasna je. Da.
– Mislim da nema živog stvora koji ne bi poželeo da je dodiruje i ljubi…
– Pa izazovna je, ali je bahata mnogo… puna sebe.
– Pa Boginja je, pobogu.
– Pa sta. Prepala ga je, on je uplasen, ja bih je oterala u pm..Salim se, ne znam sta bih joj rekla… stvarno ne znam, cekaj da se zamislim u toj situaciji.
– Izdržala bi da ne klekneš i poljubiš je?
– Bila bih uplasena ali ne toliko poslusna. Da iz inata. I bilo bi me briga.. vec sam mrtva.. mogu li opet umreti? Pa sta.. umrla sam vec jednom..
– Ko zna… jesi pročitala kako je umro?
– Glupa sam, nisam citala kako je trebalo. Nisam pratila brojeve. Nisam procitala ali sam ukapirala da je bio neki ritual..
– Nemoj više da tako pričaš o sebi, niti si glupa niti si uradila nešto što ne može da se ispravi…
– Zrtvovao zbog devojke to si mi rekao.
– Da.
– Smem li da te psihoanaliziram kroz knjigu?
– Smeš, naravno…samo, pazi, u svakom liku ima mene i ima onoga što nisam ja.Da li si shvatila šta sveštenik ima moje?
– Hocu sama da shvatim, nemoj da mi kazes nista, ne znam sad… zatecena sam.
– Smem li znati čime si zatečena?
– Pa tim pitanjem.. cime bih bila?
– Znam da znaš, samo hoću da čujem .
– Ne znam ja uvek bas sve, cekaj… zubi?
– Cekam. Hahaha, znao sam da znaš.
– Razmak izmedju zuba.
– Da. Znao sam da ćeš odmah primetiti to.
– Svidja mi se knjiga. Sanjacu je 100%. Ustajem u pet pa cu je citati dok pijem kafu.
– Drago mi je, to je veliki kompliment.
– I na poslu.. dok cekam da mi se javis. Gde?
– Gde je prvo poljubio Boginju?
– Pupak ?
– Nisam skoro čitao, ti jesi, zato te pitam, ne znam tačno… uglavnom ide tamo gde je on poljubio Boginju.
– Necu da me on ljubi nego TI.
– Ja te ljubim tamo gde je on poljubio nju…
– Rekao si mi da cemo sutra pricati o tebi… sta to tacno znaci??? Hvala ti.. osecam se kao Boginja..
– Nema na čemu, znao sam da ćeš razumeti. Znači da sam hteo da ti kažem ono što sam ti danas rekao kada si napisala da si se osećala odbijenom, osećaj nepripadanja.
– Ja sam uvek ispred vremena.
– Treba vremena da shvatiš način na koji funkcionišem, jednostavno ne može da se objasni ili raspravi preko poruka ili telefona, moraš sama da uhvatiš žicu… Mogu li nešto konkretno da ti kažem?
– Malopre kad smo pricali o svescici htela sam da ti kazem da obratis paznju na jednu recenicu Kod Musoa kad je budes video… ali nisam htela da te prekidam a i ne bi bilo lepo.. 😉 Juuuuuuuuuuu…pa valjda možes.
– Rekla si da misliš da ne znaš šta radiš, da ne znaš ništa. Nije tačno! Svaki normalan muškarac bi poludeo sa tobom… Imaš nesreću da nalećeš na nenormalne, rekao sam ti da si jedina koja je zavela mene, i te noći si me zavodila i zavela… mnogo mi je smetalo to što sam video svaki put kada te je zabolela bilo koja rec, slovo, a nisam mogao i umeo da ti objasnim da si divna, zavodljiva, da si sve što sam želeo tog momenta… Samo, moraš imati na umu da sam čudan.
– Smejem se. Ne znam… zelim da ti verujem. Drago mi je da si video, ako zaista jesi i ako ovo nije neka uteha…
– Svaki put sam video. Znaš da ne sažaljevam, jedan od razloga zašto ništa nisam rekao je jer bi u tom trenutku to zvučalo kao sažaljenje iako nije ni blizu toga…
– Meni je svejedno.. ali ovo je lepo cuti.. pa makar i ne bila istina.. prija. Ali ja zelim da ti verujem, hvala ti. Suza.. grrrrrr.. placipicka sam.
– Istina je. Obećavam da kada bih ponovio sve od reči do reči ništa ne bih slagao, nemam ništa vrednije od svoje reči da ti ponudim kao zalog da mi poveruješ…
– Hoces da se nadujem od plakanja?
– Nisi plačko… osećajna si… Gde?
– Tamo gde te je Boginja poljubila prvi put..
– Nisi fer, ne sećam se, davno sam čitao.
– Tvoja Boginja..
– Znači nije roman, nego moja Boginja…
– Aha…
– U ugao usana ako se ne varam?
– Ne secam se, davno sam citala.
– Hoćeš li mi reći rečenicu iz Devojke od papira pre nego pođemo na spavanje?
– Da…ako želiš. ” Neka te život uvek vodi ka meni” Gijom Muso Devojka od papira. Prosta recenica ali se meni jako dopala i volela bih da kad stignes do nje.. da pomislis na mene.. Laku noc… lepo spavaj.. :* u obraz za laku noc.
– Nisam pročitao nijednu rečenicu iz te knjige da nisam video tebe pred sobom, osećao tvoj miris ili čuo tvoj glas…
– Drago mi je.
– Laku noć, lepo spavaj, u ivicu usana, da lepo sanjaš i paziš kako se budiš..

Thursday, October 24, 2013 11:49 PM

Izmišljena priča 10…

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.
” Granice se mogu pomerati. Hajde da pokusamo”

– Ne.. nego sam to i htela da ti kazem.. necemo se videti. Jel to ok?
– Ne želiš da se vidimo?
– Zelim.
– Onda ćemo se videti.
– NEMOGUĆE JE.
– Ništa se ti ne boj… kada bute trebalo videćemo se… ja ne sumnjam u to… Koje sam sada boje?
– Tamno plave, mleko bele i ruž crvene.. Hocu svasta da te pitam.
– Pitaj.
– Ali moras da budes iskren skrozzzzzzzzzz.
– A kada nisam biooooooo?
– Da li sam ti bila veca muza pre nego sto si me video?
– Ne.
– Zasto onda nisi NIJEDNOM komentarisao…nista?
– Saznaćeš.
– Da li znas da sam se osetila uvredđeno kao žena..?
– Da.
– Da… I to je tvoj odgovor, jesam li zaslužila?
– Ne. Da li si juče rekla da još uvek nisi u sebi proživela onu noć?
– Nisam, ne mogu da se setim, a kad se setim kao da je trajala mesec dana.
– Rekla si.
– Secam se samo scene kad sam jela sendvic i sedeli u dnevnoj sobi i kad smo pričali.
– Da li si je proživela do ovog momenta?
– Ne.
– Da li treba da pričamo o njoj dok je ne proživiš?
– Pa neću nikada, ne znam zasto… ne mogu da se setim.. samo poljupca u početku.. i tvoj zagrljaj… kad smo dosli.. tad sam imala jedini osecaj.. prihvacenosti.. ostalo se nije ni dogodilo. Da li sam bila pijana?
– Dobro… nije se dogodilo, ako ti tako kažeš… Nisi.
– Pomozi mi ne otežavaj, imam li blokadu?
– Ne, sećaš se svega…
– Pa šta je onda problem?
– Aha, na tu blokadu misliš… mislio sam da i dalje pričamo o sećanju…
– Na koju blokadu mislim? Izgubila sam se, ne pratim te…?
– Idemo iz početka, da se vratiš, da se ne izgubiš…
– Da, molim te. Ako neces necemo pricati o tome.. meni je svejedno…
– Nije ti svejedno, samo si ponosna.
– Zbog cega sam ponosna?
– Skrećemo sa teme.
– Odgovori mi, nemoj da me ljutis.
– Imaš ponos, dostojanstvo, na to sam mislio… ne ljutim se.
– Ok nije mi svejedno ajde pricaj.
– Jesam li ti poljubio kolena?
– Preko carape.
– Posle toga?
– Ne.
– Da.
– Onda da.
– Oba kolena, otvorenih usana, spuštajući vlažan poljubac na svako…
– Ako su mi oci bile vezane oprasta mi se jer nisam videla.
– Nisu. A pršljen po pršljen po pršljen?
– E to nisi sigurno.
– Jezikom niz kičmu, spuštajući usne na svaki pršljen…Zaista se ne sećaš? Ili se sada igramo neke nove igre? Ujed na butini?
– NE.. ja ti kazem.. Blokada… rekla sam ti da se stidim… i slusaj me sad dobro, nemoj da mesas zabe i babe.. ovo nema veze sa emocijama i tim glupostima ovo ima veze samo sa poljupcima i nasim odnosom u kome sam se trudila maksimalno a delovalo mi je kao da si razocaran.. pitala sam te par puta nisi hteo da pricas i to je to..Ujeda se secam, nije bio samo jedan.
– Nije bio samo jedan. Nisam bio razočaran.
– Prekini, necu sad da slusam.
– Ej?
– Nista ej . Stani. To ces mi reci kad ti budes hteo, a ne kad ja moram da izvlacim iz tebe, shvaticu da me sazaljevas… nemoj to da radis..Stani, nisam zavrsila…
– Ne, to ćeš saznati sama… ima vremena… rekao sam ti onda i kažem ti i sad da nisam razočaran, nastavi, slušam te… ćutaću dok ne kažeš da si završila.
– Zavrsila sam.
– Dobro… i dalje pričaš? ili mogu da govorim?
– Cutim.
– Neću ti sada ništa govoriti da se ne bi osećala kao da te sažaljevam. Ali ću upamtiti šta si rekla…
– HVALA TI ZBOG TOGA. Ja cu da ispusim cigaru i idem da spavam.
– Uredu. Koje si boje? Koje si sada boje?
– Sad sam bela. Skroz bela. Koje si ti boje ?
– Jesi li upalila cigaretu?
– Evo sda cu, cekaj…
– Crne, skroz, kraj palete crna…
– Jesam…u jebote.. sta je bilo? Crna je boja elegancije znas?
– U pravu si… mada je ja malo drugačije doživljavam…
– Mogu li da znam kako?
– Prazno, ali ima nečega, samo je skriveno u tom nedostatku svetlosti… kako ti doživljavaš belu?
– Kao nesto cisto.. nezno.. i prazno..
– Potpuni nedostatak i potpuno prisustvo svetlostil… dve krajnosti a opet, slične, prazne…
– A kad se pomesaju mogu napraviti 50 nijansi sive… buahahahha.
– Hahaha, nasmejao sam se.
– I ja…ironicno . Ko zna sta mislis o meni…
– Nisam to tako shvatio, meni je delovalo kao doskocica…
– I jeste bila… Savako ima neku svoju frustraciju..
– Sta mislis sta mislim o tebi kada zadnja dva dana sa tobom delim ono što držim u sefu?
– Misila sam posle danasnjeg dana, a za sef :* :* :*
– Videćeš… polako. Gde?
– To je … neprocenjivo, u oba oka i u usta ovlas… samo da osetis da sam bila tu..Odoh. Laku noc. Gde?
– Uzvraćam. Ovlaš i u bradu… lepo spavaj i lepo sanjaj. Pričaćemo sutra… odmori se. Ali pre toga procitaj…to je razlog zasto nista nisam komentarisao.

Boginja

Ističe noć, sitna ko
pesak,
Vrhom prsta usne mi
žari
I poljupcem izmami
smešak,

Mazno zube u vrat mi
zari.
Ostajem miran, napeto
slušam,
Jos jedan uzdah ka
meni pruža,
Ostajem miran, napeta
duša
Jezikom tela ovu noć kuša.

Bez reči sam, kišom
zaveden
Ovoj noći sve svoje dao,
Grešne misli I pogled
leden,
I čast svu, nije mi žao,
Njoj za žrtvu, siv, plav I
zelen,
Iskren I smeten, na
kolena sam pao.

D.V.

Wednesday, October 23, 2013 8:32 PM