Zelja..

103908-sneg

 

PRAZNICI…

Dan pred Novu godinu. Padao je sneg. Doček se bližio i novogodišnja euforija se osećala u vazduhu. Grad Zaborava je izgledao prelepo. Prekriven snežnim pokrivačem, beo grad. Ulice zavejane i samo par koraka utabanog snega ispred Minjine kuće. Snežna belina je bolno parala oči, ali je bila neodoljiva i primamljiva. U gradu Zaborava je tradicija da se nedelju dana pre i posle dočeka svako veče izlazi i slavi, luduje i raduje. Time se ispraća stara, a dočekuje nova godina. Kafići su imali razne ponude, a piće je bilo jeftinije nego inače. Svaki kafić je imao svoju zimsku priču i bio ukrašen u skladu sa njom. Svaka kuća je bila ukrašena svetiljkama, deda mrazom i irvasima po terasama, krovovima i baštama. Osećala se kao da je u nekoj bajci.. samo je falio princ. Ali ni u jednoj bajci princeza nije imala mogućnost izbora između dva princa.

Minja je mrzela da bira.. nije to umela. Lakše bi joj bilo da joj neko kaže to mora tako da bude i tačka, nego da može da bira da li hoće ovako ili onako. Tada ne bi bila sigurna u sebe i u svoju odluku jer bi uvek postavljala ono isto pitanje a šta bi bilo da sam izabrala ono drugo. Dosta stvari je mučilo ali je bila srećna. Znala je da gubi Todora i isto tako osećala da se nesto dešava sa Bokanom. On joj nikada u životu nije bio privrženiji, niti se ikada trudio da je zadivi, a zadnjih par meseci je stalno visio oko nje i pogledom je molio za malo pažnje. Verovatno se osetio ugroženim jer je sada mnogo više pažnje posvećivala svom dečku koga je on nazivao kretenom i osobom koja ne zaslužuje Minju. Možda ga je baš zbog ljubomore pridobila. Povređen mu je ego. On je njoj bio princ na belom konju i Bog u koga je gledala, a sada je jedva primećivala da se nalaze na istom mestu. Mada je to samo on mislio jer nije pojma imao kakvu je žurku pravio u njenoj glavi.Video se njegov bes i poraz. Ona nije bila ni malo glupa, očekivala je Bokanov sledeći korak, možda sms ili tako nešto. A oko Todora se više nije trudila želela je da se stvari dese onako kako moraju, da sve ide spontano lagano…karmički.

Kasno popodne joj je stigla poruka. Još je nije ni pogledala a već je sebi u bradu rekla:

” znala sam”. Pa da, vrlo očigledno, nije mogao ni da se potrudi, da bude malo originalniji nego je morao baš poruku da mi pošalje. Eh, kada bi se bar jednom desilo ono što Minja ne očekuje pa da joj ljubavni život bude malo zanimljiviji, a ne da svi rade ono što ona hoće. To joj je dosadilo i nekako joj se nije čitala poruka jer je znala da je od Bokana. I tada je po prvi put u životu počela da se hladi od njega. Uzela je telefon u ruke i rekla sebi: “Ajde, dobro, da vidimo šta je sada šarmantni pametnjaković smislio?”. Sigurno je neka nebuloza da ne smem da budem u gradu Zaborava bez njegove dozvole ili da nesmem da postojim dok me on ne nacrta. Odjednom je strašno zaintrigiralo saznanje da nepročitana poruka stoji u telefonu i to joj se dopalo, htela je da još neko vreme sebi stvara konfuziju i baci se na razmišljanje o tome šta joj je njen čovek napisao. Ali njena nestrpljivost je bila istrajnija, otvorila je poruku koja uopšte nije bila od Bokana. Bila je presrećna, ali joj je ipak malkice bilo krivo. Poruka je bila od njene drugarice Saše sa tekstom:

Upravo sam se poljubila sa Davidom”

a sekundu nakon toga dobila je još jednu poruku, ali ovog puta nije ni želela da poveruje da je od Bokana nego je znala da je od Davida:

Čoveče ja sam se ljubio sa Sašom… ne znam sta nam se desilo ali izgleda da smo zajedno.”

Minja je bila presrećna iako nikako nije mogla da poveže Sašu i Davida . Prvo je pomislila da se šale sa njom ali je nakon telefonskog razgovora, shvatila da je vrag odneo šalu i da su nih dvoje u vezi. Radovala se zbog njih, a i čudila u isto vreme. Njih troje su se jako puno družili i nikada joj nije palo na pamet da među njima postoje bilo kakve emocije. Bila je u krivu. Te večeri su David i Saša poželeli da izvedu Minju i da proslave njihovu vezu. Dogovor je bio da prvo odu do Hemingveja, a zatim da ostatak večeri provedu u diskoteci Manjana.

Desetak minuta pred Minjin izlazak iz kuće pojavio se Todor na vratima. Rekao joj je kako je dobio poruku od Saše i Davida i da želi da im lično čestita. Bila je pre svega zbunjena njegovim iznenadnim interesovanjem za njeno društvo ali je prihvatila ponudu, taman ne bi bila sama i držala im sveću nego bi izašli kao dva srećno zaljubljena para.

Njena odevna kombinacija je prevazišla samu sebe. Oduvek je imala specifičan stil oblačenja i morala je da se izdvaja od drugih. Ovog puta je zaista izgledala drugačije. S obzirom da je bila manekenski građena, zvonaste farmerice su joj lepo stajale. Bile su uske i isticale njenu zategnutu zadnjicu, struk je bio spušten, tako da je prednji deo istih izgledao zavodljivo. Bluza koju je te večeri nosila bila je kreacija koju je sama sašila. Lanena petrolej majica dugih rukava koji su padali gotovo do njenih prstiju, sa jako širokim okovratnikom koji je bio spušten sa jednog ramena. Ispod toga je nosila tirkizno plavu majičicu koja je u levom delu njenog poprsja bila zakačena za petrolej bluzu velikim tirkizniom cvetom poprskanim istobojnim šljokicama, krljuštima i još nekim svetlucavim materijalom čije ime nije znala ali je sve bilo prelepe tirkizne boje. Kosu je vezala u pletenicu koja je padala na stranu, preko nagog ramena i jako joj je lepo stajala. Minja je blistala više od bilo koje novogodišnje jelke.

Dok su Todor i ona koračali prema kafiću u kome je trebalo da se nađu sa Davidom i Sašom probijali su se kroz lavinu ogromnih belih pahulja koje su blještale svuda po njima. Nikada u životu nije videla tako velike pahulje i toliku količinu napadalog snega. Na trenutak je poželela da se baci u sneg i pravi anđela ili da se grudva, pravi Sneška Belića…. ma da radi bilo šta sa tim prelepim snegom. Ipak je nastavila laganim korakom ka kafiću. Ušli su unutra, otresli sneg sa sebe i čestitali novopečenom zaljubljenom paru. Izgledali su srećno i zbunjeno.

Minja je sela pored Saše, a Todor naspram nje. I tada su ispričali njihove dogodovštine o prvom poljupcu. Širili su neodoljivu harizmu i terali sve oko sebe da budu jednako srećni kao njih dvoje. Nakon pola sata ušao je Bokan. Minja nije ni morala da podiže glavu znala je i osetila njegovo prisustvo. Bio je iznenađujuće opušten i flegmatičan kao da niko na ovom svetu nije postojao, u tom momentu u kom je koračao ka stolu za kojim su ga čekali drugari. To je bio prvi put nakon mnogo vremena da on nije izašao sam.

Stresao je sneg sa sebe, protresao kosu isto kao neki pokisli ker.. skinuo je jaknu. Ustao je sa stolice da bi jaknu lepo zakačio na naslon i pogled uperio ka Minji koja je do tog momenta listala neki novogodišnji časopis i kraičkom oka posmatrala Bokana. Poglaedala ga je ravno u oči jer je primetila da je nešto duže zadržao pogled na njoj. Bio je zbunjen iznenađen, gledao je nekako opijeno, kao da je otkrila nešto njemu jako bitno. Spustio je glavu i nasmešio se a zatim seo u svoju udobnu stolicu okrenuvši joj leđa. Ona se vratila novinama i u svojoj glavi pokušavala da skapira šta mu to znači da joj stalno okreće leđa kada zna da će se još jedno sto puta okrenuti da je pogleda, pa se zatim setila onog njihovog razgovora i njegovih reči:

“Ne znam, stvarno, ne znam zašto…ali u pravu si, kao da me čvorom vežeš i zoveš me pa u svojoj glavi samo čujem : ” GLEDAJ ME” i tada moram da se okrenem i buljim u tebe…to je jednostavno jače od mene…to je na nekom meni neshvatljivom nivou.”

Čim su te reči nestale iz njene glave ona pogled fokusirala ka novogodišnjem časopisu a on je okrenuo stolicu tako da sedi tačno preko puta nje. Kao da je čuo njene misli, da se možda i on tada nije setio svojih izgovorenih reči pitala se Minja po ko zna koji put te večeri.

Bila je u rebusu totalno izgubljena, sluđena i rasejana. I najednom videla Todora koji važno ustaje i seda pored nje. Šta se sad dešava? Unutrašnji glas iz sveg glasa pita Minju na koji način utiče tako na muškarce. Osećala je ogroman pritisak i shvatila je da je došlo krajnje vreme da razgovara sa Univerzumom. Pošto nije bila u situaciji da mu se lično obrati rešila je da sve to izvede u sebi a da je Univerzum čuje, jer je svakako boravio svuda oko nje. Obratila mu se:

” Važi, pobedio si, evo predajem se, znam da si svemoguć i da trebam samo jako da poželim ali veruj mi, to je nemoguće ja nikada neću biti sa njim!!!”

I tada joj univerzum iz dubine njenog bica tihim glasom reče:

” Samo poželi da budeš sa njim i to je to, ispuniće se”.

“Ok, važi evo sad ću, pa jesi li ti gluv? Ja to želim već pet godina unazad, svaki dan i svako Božije veče!!!……….. Želim da….Ma šta ja to radim uopšte, razgovaram sa samom sobom pored toliko meni dragih ljudi?”

Upita Minja svesnu stranu sebe koja nije unutrašnji glas a ni Univerzum. I tada pokuša da otvori oči i vrati se u Hemingvej ali šipak, nije mogla. Njena podsvest je znala šta želi ali nikako nije mogla da dopre do njene svesti. I tada nakon toliko godina skrivanja i talozenja želje negde duboko u njoj su se udružili Univerzum, njeno unutrašnje ja, njena podsvest i “google translate” (samo ne znam odakle se on tu pojavio) i u glas joj rekli:

” Progledaćeš kada iz sebe ili u sebi izbaciš ono sto želiš, pre toga ne”

“Jel mene neko zeza?”

Pitala je Minja sve svesne strane svog bića i počela cinično da se smeje ne verujući sta je snašlo. Pa nastavila da govori:

“Mislim da pametniji popušta a i svakako volim da se igram, tako da još jedna igra manje više ne može da mi naškodi valjda, samo ne znam šta misle svi ljudi koji gledaju u mene kako žmurim i ko zna koje grimase pravim?”

Rešila je da prvi put bude poražena ali samo da se ne bi blamirala i kao kreten žmurila u kafiću punom ljudi i tada je glasno u sebi rekla čak i ono što nije želela:

“ŽELIM DA VEČERAS BUDEM SA BOKANOM. O DA, SVIM ATOMIMA SEBE TO ŽELIM… VEČERAS“.

I tada, kada je završila rečenicu skupljenih očiju sa mnogo besa u sebi poručila je još nešto Univerzumu i svim njegovim rođacima:

” Želeo si da me pređes ali nećeš uspeti, samo zato što sam korak ispred tebe, ne možeš ti mene ucenjivati a da očekuješ od mene da ne uradim to isto. Tako da…. možeš slobodno da pokupiš sve svoje stvari iz mog života zato što nisi svemoguć, jer se ova želja odsnosi samo na ovo veče. Mislim da ti više neće pasti na pamet da se igraš samnom! A sada te molim da mi dozvoliš da otvorim oči”.

Nije ni morala da dovrši rečenicu jer je već mogla da vidi. Prvo šta je ugledala bio je Bokan koji kao da je znao da će tog momenta otvoriti oči nakon predugog razgovora sa njenim unutrašnjim svetom. Zatim je pogledala Sašu sa leve i Todora sa njenje desne strane. Odjednom je osetila kako joj Todor spušta majicu sa ramena i ljubi je po vratu, lagano svoje usne spuštajuci ka golom ramenu. Brzo je podigla glavu ka njenom čoveku jer je znala da gleda u neprimereno ponašanje njenog dečka i nekako htela da mu stavi do znanja da ona to ne želi, da je bilo ko sem njega ljubi. Složila je grimasu kao da je našla dlaku u hrani gledajuci Bokana koji baca čašu na pod. Čaša se razbija u milion sićusnih kristala koji cakle i prizivaju pažnju. Za to vreme svi ostali ljudi ukljucujući Sašu, Davida i Todora ne primećuju ništa osim zvuka razbijanja čase o pod. Sve to što se dešavalo imalo je veze samo sa Minjom i Bokanom.

Sledeća scena koju gleda je Bokan koji ustaje sa stolice. Eksira pivo koje mu je par minuta pre toga stiglo i odlazi.

Potopile su je emocije, osećala se bedno, jadno i grozno.

Ma šta se kog đavola dešava ovde? Kakvo ludilo glumi sad ovaj Todor i šta taj Bokan hoće od nje? Ahhhhhhh ajde više neka je svi batale.

Ona ništa nije radila a oko nje se dešavala drama koja je bila previše komična da bi bila tragična. A bila je bas to tragična. Ubrzo su otišli u diskoteku Manjana. Bila je ogromna gužva i na jedvite jade su ušli unutra. Odmah je ošacovala njenog čoveka koji je bio naslonjen na šank i zezao se sa društvom. Ali čim je okrenuo glavu ka vratima i ugledao Minju njegov se pogled promenio, bio je izazovan i pun svega što ona nije mogla rečima da opiše, samo se nazirala narandzasta boja. Stajali su tako kraj vrata i naručili piće koje su jedva pili od ogromne koncentracije ljudi koja je non stop ulazila i izlazila iz diskoteke. U jednom momentu kada su ljudi počeli da se penju jedni drugima na glavu Todoru je dozlogrdilo i predložio je da idu kući.

David i Saša su se odmah složili dok je Minja očajnicki želela da još malo gleda svog čoveka, ali ipak je većina pobedila. Bilo joj je drago da je se otarasila glupavog Univerzuma, jer ako ide kući neće ispuniti svoju želju, jer Bokan sigurno neće doći kod nje da bi udovoljio Univerzumu.

Mada ko zna, možda uveče budem sanjala kako se ljubim sa njim, i to je na neki način ispunjenje želje, zar ne ?

Branila je tako Univerzum svojim uvrnutim idejama. Todor je ispratio Minju kući i dogovorili su se da odvojeno slave novu godinu a da će se posle ponoći sresti negde u gradu. Tako je bilo najbolje jer ipak još uvek nisu bili sigurni u to hoće li nastaviti sa vezom ili prekinuti prelepo iskustvo koje su imali.

Todor je otišao, ostala je sama. Ipak se ni jednog momenta nije tako osećala. Nije ni videla mrak, prelepa svetlucava belina snega je naterala da još koji minut ostane vani. I tada joj na pamet pade njen instruktor joge. Prvi put je doživela reči koje je govorio na časovima kada su radili vežbe opuštanja. Zažmurila je na sekund udah… stomak, pluća, vrhovi pluća. Ruke prate disanje i šire se na stranu a zatimmse podižu iznad glave i prsti se prepliću… par sekundi je zadržala dah a onda dva puta duže izdahnula usaglašeno spuštajući ruke i dah . A zatim osetila belu, iskričavu obnavljajuću svetlost koja opušta sve njene mišiće… stopala, prste, skočne zglobove, listove, podkolenice, kolena, butine, sedalne površine, kukove, ramena, nadlaktice, laktove, podlaktice, dlanove, prste…. Otvorila je oči.

2756430byDoberman

Minja je u svom dvorištu ugledala ogromnu ne ugaženu snežnu površinu i poželela da se otisne u njoj. Ceo dan je očajnički gledala u sneg i svim svojim bićem pokušavala da zaustavi dete u sebi, da pravi gluposti po snegu. Ali sada je bila potpuno sama i želela je da oseti tu sneznu čaroliju. Sela je u sneg a zatim i legla. Kao malo dete je mahala ručicama i pravila anđele u snegu. Gledala je u nebo puno zvezda i videla jednu koja je bila sjajnija od ostalih. I tada joj stvarno beše žao što je morala da ide i što nije mogla makar još malkice da sanjari o tome kako bi lepo bilo da se njena dugo isčekivana želja ipak ostvari. Setila se davnih crtaća i na sekund zamislila da je u jednom od njih i glasno zapevala:

Twinkle, twinkle lucky star,

Can you send me luck from where you are?


Can you make a rainbow shine that far?


Twinkle, twinkle lucky star.


Can you really make a wish come true?


Do you shine on just a chosen few?


Is it over? Have I gone to far?


Twinkle, twinkle lucky star. “

Poželela je želju i naglo ustala iz snega, nije ga ni otresla sa sebe a već se nalazila ponovo ispred Manjana diskoteke. Pogledala je u najsjajniju zvezdu i cinično rekla:

Univerzume, ne znaš na koga si se nameračio, ja ti sada zvanično saopštavam da si me pobedio, Ulazim unutra i prepuštam se svemu sto želiš da mi se desi ali molim te ne dovodi mi još uvek Džonija pusti me da mi još malo bude nedostižan jer znaš… ja volim samo nemoguće.”

Ušla je sama. Gužve više nije bilo mogla je slobodno, bez mnogo probijanja da stigne do šanka. Naručila pivo, a zatim iz tašne izvukla cigarete i zapalila je jednu. Sa prvim izbačenimm dimom iz nje je isčezao svaki osećaj neprijatnosti. Okretala se da vidi gde se to njen čovek sakrio. Prošarala je malo pogledom po kafiću i ugledala ga je kako stoji sa druge strane šanka i cirka piće sa svojim drugarima. Nije gledao u nju. Stiglo joj je piće i ona je zavukla ruku u tašnu i izvadila novčanik da plati. Konobarica je uhvatila za ruku i rekla:

  • Račun je regulisan, gospodin je platio.

Zatim je pogledala je u Bokana i ruku, nonšalantno okretala u njegovom pravcu. Minji su goreli obrazi i osetila je sramotu i neprijatnost. Moram da se izvučem iz ove situacije, ispašće skadndal… ona je Acina devojka a Aca radi sa nastavnicom Petrom i mojim tatom.. misli Minja..misli. Počela je da muca:

  • Aha, jao baš lepo od njega..on je…. on je… meni stric… četvrto koleno.. verovatno me je zbog toga i častio.

Kiselog osmeha i još kiselijeg glasa je počela da opravdava njegov postupak. To uopšte neće privući pažnju, rodbinski odnosi nikada nisu bili za trač. Želela je da ga opravda, da opravda sebe. I tada je brzo htela da se skloni od užasno ispitivačkog pogleda konobarice. Uzela je flašu piva i pogledom tražila Bokana koji više nije bio na istom mestu. Na trenutak je klonula ali kada je pogledala u pravcu DJ-a i ugledala ga kako stoji oslonjen na njegovo rame i nešto mu priča raspoloženje se vratilo na pređašnji nivo. Uhvatila je njegov pogled nasmejala mu se i čekala njegovu reakciju da bi napravila sledeći korak. Gledao je u nju kao hipnotisan i pogledom je pozvao da ode do njega. Bez imalo razmišljanja je ustala sa stolice, pokupila svoje stvari i krenula ka njemu. Nije imala ni trunku srama, griže savesti, niti bilo čega sličnog. Stala je pored njega zahvalila mu se na piću i nazdravila. Započela je jedan sasvim spontan razgovor. U vezi novogodišnje noći. Tada je saznala da će za doček biti u kafiću koji se nalazio par kuća od njene. Bila je sigurna da će i ona tu slaviti samo zbog njega i tako je Todor otkačio pa je želela da ide na sve ili ništa. Ništa je već imala, zar ne? Njihov razgovor je prekinuo Bokanov drug Bata koga je znala iz telefonskog razgovora koji su vodili dok je živela u gradu Jeseni. Kada joj se izvinjavao u Bokanovo ime što nije mogao da joj se javi. Bata ih je prekinuo pitanjem:

  • Ja se izvinjavam sto prekidam vama verovatno vrlo važan razgovor ali ne mogu a da  ne pitam šta ste tačno vas dvoje?

Bokan je ćutao, osmeh sa njegovog lica se odjednom pretvorio u tanku crtu, gledao je Batu još neko vreme a zatim pogledao nju. Minji je tišina parala uši, pogledala je Batu pa Bokana, nežno se nasmejala pa sva luckasta i važna progovorila:

  • On je meni stric… četvrto koleno.

Pogled joj je bio prikovan. Gledala ga je pravo u oči. Učinilo joj se da ga je obuzela siva boja, koje je to osećanje…? Lice mu se zgužvalo i presavijalo kao da je umirao od bolova. To je trajalo nekoliko minuta, isto koliko i tišina. Bata se smejao u sebi, bila je sigurna da je to u sebi radio na sav glas. Bokan je izvio obrvu i sa čudjenjem je pitao:

  • Zar te je sramota što si zaljubljena u mene?

Na licu mu se video molećiv izraz koji je bez glasa vrištao… molim te reci da se šališ

  • Naravno da me je sramota.

Rekla je Minja kao iz topa. Nakon toga se dogodila prava bajka, zasuzile su joj oči u momentu kada je počela pesma

Uzdrmale su je prejake emocije, pesma koja ih je pratila svih ovih godina… bila je sinonim njihove platonske ljubavi, a od prve do poslednje reči je opisivala baš to… njihovu priču i baš tu noć koju je ona doživljavala kao san i čekala da se svakog momenta probudi. Njene misli prekinuo je Bokan koji je potvrdio sve ono o čemu je ona razmišljala:

  • Da li čujes reči ove pesme? Kao da je za nas pisana da se može pesma pitati ona bi ti rekla da se ja baš sada a i uvek sam se sa tobom osećao ovako kao u ovoj pesmi.

Bokan je naručio još jednu turu pića, zbog pesme koja ih je pogodila. Nakon toga je drugarima pričao razne njihove dogodovštine i opisivao Minju kao neku super heroinu, uzdizao je i hvalio… davajući joj razne komplimente. Nikada u životu ga nije čula da tako lepo priča o njoj nije znala o čemu se radi? Kako je uopšte moguće da je nakon toliko godina i njenog truda ipak došlo do preokreta? Ali se i dalje nije ničemu nadala, bila je previše uzbuđena i omađijana njegovim prisustvom. A kao najzanimljiviji deo priče bilo je prepričavanje njihovih telefonskih razgovora gde je Bokan do detalja potvrdio sve njene sumnje koje je imala u vezi toga. Kako je od prvog dana znao da sa njom razgovara i do poslednjeg dana nije želeo da joj to stavi do znanja da ne bi prekinuo svu tu čaroliju koju su imali. Kako ga je sve vreme grizla savest zbog njenih godina i kako se osećao prljavim sto je uopšte mogao da ne odoli njoj, devojčici od petnaest godina. Ali da ga je sve vreme đavolski vukla ka sebi ne znajući da objasni na koji način.

Njegovu priču je prekinula ljubazna konobarica koja im je saopštila da se lokal zatvara. Izašli su ispred i svako je trebao da ide svojim putem. Jedan od ortaka je predlagao da odu u neki lokal koji još uvek radi, mada su svi znali da u njihovom malom gradu Zaborava takvo mesto ne postoji. Bokan je bio naslonjen na Batin auto i zamišljeno gledao Minju a zatim rekao:

  • A šta kazeš da ti i ja odemo do mene na čašicu razgovora, ali samo jednu?

Minja je gorela od želje da on nekada preduzme taj prvi korak i da bilo šta uradi po tom pitanju. I više od svega je želela da ode na tu čašicu razgovora sa njim, ali nije htela da deluje poletno zaluđeno i tako kao da je to čekala celog života ili makar zadnjih pet godina. Zamislila se i rekla:

  • Milim da je to jako loša ideja, kasno je, umorni smo i sasvim je bilo dovoljno ovo večerasnje druženje.

A u tom momentu je želela da sebi odgrize jezik da više nikada ne lupa takve gluposti jer je njen unutrašnji glas iz sve snage vikao “ O, DA IDEMO KOD TEBE!!!”

  • Ma daj, Minja… samo jedna čašica?
  • A da razmislim malo..?

Tvrdila je pazar, igrajući se sa njegovim strpljenjem.

  • Ma ne pitam te, insistiram.

Rekao je odlučno, gotovo zapovednički.

  • Pa dobro pošto si mi stric red je i da te poslušam.

Rekla je i tada probudila svoje leptiriće u stomaku koji su skakali od radosti i vukli njeno ludo srce da ne iskoči iz jakne.

Ušli su u Batin auto i on ih je odvezao do Bokanove kuće. Izašli su iz auta. Zastala je pred kapijom. Pomislila je u sebi šta ako sad kaže nešto u fazonu: “glupačo zar si stvarno mislila da želim da ideš kod mene, ajde mala pali kući ili tako nešto”. Umrla bi od sramote. Ali totalno suprotno od toga se dešavalo, on je uhvatio za ruku i rekao joj:

  • Idemo, šta ti je sad, zašto stojiš tu, neću da mi se pretvoriš u kocku leda.

Pošla je za njim i prošaputala:

  • Bokane tiše, upaljeno je svetlo, čuće nas neko.

Tada je osetila dobro poznati osećaj… neko sećanje na baš ovu noć. Ona je to sanjala, davno, davno je sanjala baš taj momenat, sada ga je i doživela. I tačno je znala da će reći..

  • Neka nas čuje bas me briga, ajde kad kažem, ne boj se.

Pošla je za njim, ušli su unutra i nisu se popeli na njegov sprat, matorci su ga izbacili odozgo zato što ničim nije zaslužio da ima ceo sprat nego mu je u prizemlju dodeljena soba, pored sobe njegove bake koja je u to vreme bila u dubokom snu. Minja je videla grimasu nelagodnosti na njegovom licu a zatim čula izvinjenje;

  • Nemoj da se iznenadiš, soba nije baš nešto ali meni je dovoljno to što imam.

Uveo je unutra i upalio kvarcnu peć. Soba je bila mala i jednostavna. Sa desne strane se nalazio trosed, pored njega mali stočić, naspram vrata spojena dva tri ogromna prozora. U desnom uglu kvarcna u levom tv. Upalio je tv i izašo iz sobe. Minja je iskoristila priliku njegovog odsustva i poslala njenoj sestri Valentini poruku da se nalazi u njegovoj sobi.

Tamo negde, u strogom centru grada Zaborava, Vale je sedela sa društvom koje je svake večeri vrtelo jednu te istu temu. Klonula je od jednolične priče i planirala da krene kući ali naravno kao što to uvek biva uporno je govorila sebi, ostajem još pet minuta, kao da bi se tada nešto promenilo. Kada je čula zvuk telefona obradovala se jer će bar nešto promeniti njeno raspoloženje. Svakako je nešto važno i zanimljiivo u poruci, jer da nije sačekalo bi jutro, a ne bi joj poruka stigla u dva sata posle ponoći. Otvorila je poruku i kada je videla njen sadržaj skočila je kao oparena iz fotelje. I tada vrištala, skakutala i radovala se kao nenormalna, ali nije smela da pozove sestru da joj ne pokvari čaroliju. Ni sama nije znala da li je više srećna što joj je sestra oprostila laž ili zato što je KONAČNO bila sa njenim čovekom.

A u Ulici Breza su preovlađivala neka sasvim druga osećanja. Osetila je blagu jezu i sela je pored peći. Nije ni čula kad je Bokan ušao u sobu samo je osetila kako gura jastuče ispod nje da se ne prehladi sedeći na hladnom podu. Prijala joj je njegova briga, nije ga zamišljalatako. Uopšte nije mislila o tome šta da kaže i kako da se ponaša. Prepustila se trenutku. Bokan je legao na trosed koji je bio do peći. Laganim pokretima je odvezala pertle njegovih cipela, a zatim ga je izula. Stara narodna izreka kaže da za muškarca nema ništa gore od toga da ga devojka izuje iz cipela. Pa zar nije to uradila? Na televizoru je bila emisija o Stevi Žigonu koji je umro prethodnog dana. Netremice je gledala u ekran. Bokan je progovorio:

  • Šlusaj molim te kako su jake te reči koje on izgovara, slušaj, slušaj…Zašto ti mene voliš?

Bila je zbunjena, na trenutak se usredsredila na reči koje je izgovarao Žigon da ukapira šta ga je toliko fasciniralo kod njega i odjednom kao nož u srce pitanje zašto ga voli na koje ni ona sama nije znala odgovor. Ostala je nema. Zatim je čula kao joj govori:

  • Nemoj da sediš na podu, dođi ovde, sedi pored mene.

Ustala je sa poda a zatim sela kraj njegovih nogu.

  • Ajde priđi malo, dođi slobodno.

Nije mogla da veruje da se trenutak ispunjenja njene želje bliži i želela je ali nije imala hrabrosti da mu priđe bliže, već je bila dovoljno blizu.

  • Dođi Minja, želim nešto da te pitam.

Tada je prišla i stala nepomično naspram njega gledajući ga naizmenično u oči i usta. Nežno je naslonio svoju ruku na potiljak njene glave i lagano, gledajući je u oči primakao joj lice uz svoje a zatim je još jedno vreme nekako pun interesovanja gledao naizmenično u jedno pa u drugo oko, na trenutak je pomislila da će se onesvestiti od šaranja njegovih očiju ili od njegove blizine. Osetila je otkucaje srca u visini vrata i bojala se da udahne vazduh jer kako joj se činilo u tom momentu ako bilo šta uradi ili se mrdne… sve će nestati. Osetila je kako rukom lagano primiče njenu glavu ka sebi i tada je zatvorila oči jer je znala šta će se desiti a želela je da se u potpunosti preda njemu i svemu što stoji iza njega… i tada je osetila njegov dah i mogla je da čuje ubrzane otkucaje njegovog srca ispod njene leve ruke, a odmah nakon toga je osetila toplinu na usnama i , vatren, vlažan poljubac koji ju je ukopao u mestu.

565024_290448477732599_439595866_n

Prvi put su se poljubili… suza, jedna…druga…treća… stopile su se sa poljupcem. Tuga i sreća su se spojile, nastala je duga. Punoća njegovih usana na njenim je stvarala osećaj da sve pripada njemu… usne su pulsirale i pružale najnežnije dodire. Osećala je da je to nešto što se poljubac zove, kao da se nikada do tad nije ljubila ni sa kim. Usne su nežno niz ivicu usana išle ka vratu, prst je pratio pokret… ona je tonula…nestajala… više nije bila tu… nije bila nigde, izgubila se u svim svojim svetovima. Nije mogla da veruje da je bilo tako lako i tako lepo, da je taj momenat čekala svih pet godina i da se ispunio a zatim je osetila kako je Bokan grli najnežnije sto može i tiho joj šapuce na uvo:

  • Zašto plačeš princezo, zar nisi ovo želela?
  • Jesam, i zato plačem, presrećna sam.

Najčistija i najiskrenija ljubav, neukaljana bilo kakvim fizičkim kontaktom praćena godinama unazad je tog momenta doživela svoj vrhunac. Ima li jačeg ili moćnijeg oružja od poljupca? Zar on nije probudio princezu Auroru iz stogodišnjeg sna? Zar nije vratio život usnuloj Snežani? Zar nije pretvorio žabu u princa? I na kraju zar nije ubio Romea I Juliju?

Ljubili su se cele noći. Bokan je gledao Minju kao da je boginja i non stop je ljubio po licu, vratu, stomaku. Ni jednog momenta nije insistirao u pokušaju vodjenja ljubavi ili bilo čega sličnog tome samo je neumorno gledao, ljubio i mazio joj kosu dok jednog momenta oboje nisu zaspali. Nakon određenog vremena se probudila, videla je da sviće. Ostavila je Bokana da leži, nije želela da ga probudi. Sklonila mu je kosu sa čela, poljbila ga je u obraz i tiho rekla : “ VOLIM TE!”. Zatim je ugasila kvarcnu peć i na tabakeri koja se nalazila na peći ostavila Bokanu dve neupaljene cigarete i upaljač. Vratila mu je rebus. Neka sada on razmišlja o tome. A to je za nju značilo da iako nisu zapaljene cigarete, u njima će uživati i osećaće sigurnost dokle god su neupaljene. To će ujedno značiti da će uvek biti tu, jer koja je njihova svrha kada su ne upaljene osim da stoje i postoje. A upaljač je tu u slučaju da se predomisli i da zna da se onaslaže sa tim da je osim njihovog postojanja svrha cigareta da se zapale.

I sad se svi pitate kakve veze Dzoni  Dep ima sa ovom knjigom? Pa nikakve, to i jeste poenta!

Kraj.

Sest godina unazad… poslednja nedelja decemra.

 

Zadnja nedelja decembra, prvi dan.

Stigla je u svoj mali grad i ni o čemu nije razmišljala, osim o tome kako će uveče izaći u pab. Radoznalost i iščekivanje su je ubijali. Bila je jako nestrpljiva i jedva čekala da vidi Todorovu reakciju posle svega sto se izdešavalo među njima. Takođe je gorela od želje da vidi Bokana sa kojim su se stvari naglo promenile, posle njihove najintimnije priče, pa onog telefonskog poziva od pre par vikenda: “ kad ideš kući?”. Bila je jako euforična, rastrzana i znatiželjna, sva se pretvorila u znak pitanja.

U osam sati je već počela da se sprema, nije znala šta da obuče, imala je puno garderobe ali su joj odjednom sve stvari bile dosadne i bezveze. Imala je jako veliki problem oko odlučivanja, nikada u životu nije znala da bira. Najviše je mrzela da bira između dve stvari, i na kraju kada izabere jednu, uvek bi se pitala šta bi bilo da je izabrala drugu. Više je volela nametnute stvari, mogućnost izbora bi je totalno zbunila pa bi tada možda i bila u stanju da preuveliča jednu od ponuđenih stvari i da joj vrednosti koje ne poseduje. Znatno manji problem je bio sa garderobom u odnosu na ostale životne odluke, ali je i o tome mnogo razmišljala, jer time što obuče predstavlja svoj smisao da uskladi boje, materijale i nakit sa svojim raspoloženjem i samim tim izrazi svoju kreativnost. Obukla je “džemper” haljinu braon boje i braon čizmice do kolena. Oko vrata je pesak boje maramu vezala u mašnu. Kosa joj je bila blago uvijena od šnale i slobodno padala do polovine leđa. “Smoke” tehnika šminkanja i crveni ruž činili su je otmenom. Zablistala je svojim najjačim sjajem, ne toliko zbog izgleda koliko zbog želje i žudnje za iščekivanjem i osećajima koje je najviše volela. A to su bili samo momenti u kojima ona nije mogla biti korak ispred. To je nešto što u datom momentu prevagne, bez razmišljanja i konsultovanja sa bilo kojom hemisferom mozga, ma bez konsultovanja mozga uopšte, samo rad srca, onog duhovnog i realizacija ideja koje se u momentu rode, a Minja od njih napravi bajku.

Možda se sve to u dve tri rečenice iznad može opisati jednom rečju a to je – čeznja, ali tada ne bi bilo zabavno i samo zato rečenice moraju biti duže nego što treba, čisto da u vama pokrenu maštu i interesovanje za igranje asocijacija.

Izašla je u grad sa Davidom (najboljim drugom), jer joj je te večeri trebao neko jednako lud kao što je ona bila.. Kada su ušli u pab nikoga nisu zatekli ni Bokana a ni Todora. Stali su za šankom, naručili točeno pivo i počeli da piju kao žedne kamile. Nakon dva ispijena piva, kada joj je David rekao da ide Bokan, a za njim Todor, prvo su joj zaklecale noge, a zatim se i odsekle. Tada su se leptirići u njenom stomaku igrali ledenog čike i svi se odjednom zaledili ne zeleći da pokleknu i izgube u igri. Tako su svom svojom jačinom uticali na nju, da i ona bude deo te igre. Stajala je kao statua isklesana od kamena. Kao da je naredila sebi da ne sme da se pomeri ni milimetar da slučajno ne bi kroz vazduh njene emocije i pitanja otišli baš tamo gde ne treba kod dečka i čoveka njenog. Ubrzo zatim joj se i pogled zaledio jer ona čega god da se igrala, morala je biti najbolja pa je prosto želela da istraje u tome.

Don-Juan-DeMarco-johnny-depp-13997254-720-540

 

Ulazili su unutra lagano i obojica su stala pored nje. Jedan pravo ispred okrenuvši stolicu tako da kada bi Davida kojim slučajem neko izbrisao gumicom, izgledalo bi kao da njih dvoje sede zajedno. Sreća pa je David bio otporan na gumu za brisanje, bar u tom trenutku. Ovaj drugi, Todor je stao do nje ali kao da nije ni skužio da se ona nalazi odmah iza njega. Pošto je jedan od leptirića mrdnuo jer mu je muva upala u oko igra je bila završena. Kao pobednik igre naredila je svojim lepršavim drugarima da je malo iskuliraju i puste da ova noć bude njena bez njihovih uticaja i žurki po stomaku. Kada su je poslušali i uhvatili horizontalu, podigla je glavu i vratila se u pab psihički i fizički. Pravila se da nije videla da su došli, a topila se lagano jer je bila središnji deo ljubavnog trougla tako važna i tako moćna. Nastavila je da ne primećuje nikoga i ćaskala je sa Davidom dok u jednom momentu nije osetila ruku na ramenu. Znala je da je to Todorova ruka, za toliko nije zaboravila njegov dodir. Razmišljala je šta da kaže, ali se na kraju ipak odlučila za spontanost, bila je srećna sto ne oseća nikakva dešavanja u stomaku, skupila hrabrost i okrenula se.

Ugledala je izbezumljenog Todora totalno zbunjenog što je vidi tu, bez ikakvog saznanja da je uopšte došla u grad Zaborava. Kao navijen je pričao neke nebuloze. Sigurno nije čuo ni samog sebe sta priča od ogromne doze zbunjenosti njegovih misli. Gledao je sa puno sete i požude istovremeno. Ona je dominirala, pravila se važna, likovala, koketirala.

Pred njom dva muškarca koji su je gutali pogledima, a ona nepristupačna, šarmantno i bezobrazno gledajući obojicu sa velikim slovima ispisanim u pogledu: OSTANI TU GDE JESI, NI KORAK BLIŽE!!! Posvetila se Todoru i pokušala da čuje šta hoće da joj kaže:

  • Znaš Minja, u početku sam bio sto posto ubeđen da mogu da živim bez tebe, ali što je  vreme prolazilo… više nisam tako ubeđen.

Osetila je njegovu slabost i privrženost, i pitala se koliko zapravo harborsti oboma treba da se odreknu jedno drugoga. Tada je po prvi put u životu poželela da bude najgori sadista i saspe mu u lice najogavnije i najružnije reči koje postoje na ovom svetu ali je ipak shvatila da joj je lepo, da joj laska što je toliko neodoljiva. Dobijala je i potvrde za to, sa jedne strane Todorove reči, a sa druge tri flaše piva ispred Bokana koji sedi sam naspram nje i gleda je kao da je serija.

  • I tako se bedno osećam… jako mi je teško da te gledam kako blistaš, a ja … kao pokisli miš. Mislim da je najbolje da idem kući.
  • Najlakše je bežati, ali se tako problemi ne mogu rešiti…. Ne budi kukavica Todore, ostani tu iako ti smeta to što ja blistam, čak i to što me svaki muškarac na ovoj planeti sada  može imati osim tebe. Suoči se sa tim da si izgubio baš ovo ovde što je pred tobom. Možes li?

Dok je izgovarala te reči nežno je rukom prešla po svom telu da bi mu slikom i prilikom objasnila ono što je govorila i to poluspuštene glave, gledajući ga ispod obrva pravo u oči sa preterano zavodničkim pogledom. Odmerio je kretanje njene ruke, a zatim pogled zaustavio na Škorpijski prodornim očima, jedinim koje su znale da pogledaju sa tolikom dozom naređenja da im se ne može ustuknuti. Blagi osmeh joj je već rekao odgovor koji je nakon par sekundi i sama čula:

  • Izazov ?…prihvatam ga!

Ali pitanje nije pitanje ako unapred znamo odgovor.

Okrenuo se i nastavio da stoji sa svojim društvom. S obzirom da joj brzo dosade očigledne stvari njen se pogled zagubi u pravcu sa koga par očiju uporno iščekuju drugu epizodu serije u koju netremice gledaju. Koketno ga zavodi pogledom, a zatim spušta glavu ka šanku, uzima cigaru i zavodljivo izbacuje dim ka savršenom muškarcu koji stoji naspram nje naslonjen na šank i u ritmu muzike vrti polupunu flašicu piva, a koga od Minje deli njen najbolji drug koji je i dalje otporan na gumicu za brisanje. Posvetila je svu svoju pažnju Davidu i uz par otkačenih rečenica koje su samo njih dvoje znali da smisle njihov provod je zasenio čitav pab. Nakon ludiranja i scenskog đuskanja uz nekoliko hit pesama Minja se okrenula ka Bokanu koji je tužno zurio u šank. Kada je skužio da ga gleda podigao je glavu i nasmejao joj se. Nazdravio joj je podigavši flašu piva, a kažiprstom leve ruke je dozivao da dođe kod njega. Brzo je skrenula pogled praveći se da ne vidi da je doziva. Nije želela da stavlja sebe u bespotrebno neprijatnu situaciju. I dok je tako bežala od njegovog kažiprsta David joj je na uvo viknuo:

  • Ovo ne smeš da dozvoliš, ona se devojka obesila o Todorov vrat “who the fuck is that girl”??

Davidove reči su je prodrmale i odvojile njene misli lepkom zalepljene za njenog čoveka. Bes u njenim očima je bio preterano očigledan, možda su čak i varničile samo na spomen mogućnosti da neko pokušava da zauzme njenu teritoriju i to u njenom prisustvu. David nije želeo da gleda kako se snovi njegove drugarice ruše. Povukao je devojku koja je pokušavala nešto sa Todorom i poljubio je progutavši je celu, a zatim je u društvu pohotne mlade devojke napustio pab. Ostala je sama. Taman se napravila situacija u kojoj je neko Davida izbrisao gumicom (u ovoj priči je to bio Univerzum). Pogledala je Bokana koji se nasmešio i lagano klizeći po šanku gurao pivo ka njoj dok u jednom momentu Todorova ruka nije to isto pivo podigla i vratila ispred Minjinog čoveka, a on zauzeo prazan prostor između njih. Spustila je glavu i nasmejala se, a u sebi je stisnula pesnicu u visini kuka i tri puta glasno rekla “jes”. Nije videla Bokana niti njegovu reakciju, ali je mogla da zamisli kako se osećao. Nije sigurno kao ona onda kada je bila bačena na pod od strane njegovog radnika koji je štitio svog gazdu; ili nije sigurno ni kao ona onda kada se igrao skrivenih predmeta sa njom uzevši joj cigare; niti se osećao bedno i jadno kada ju je kao krpu izbacio iz kafića. Ne nije, ni približno tome, ali je znala da je makar mrvu poniženja osećao zato što je te večeri izabrala društvo njenog dečka kulirajući kažiprst i sve ostalo sto je pripadalo Bokanu.

Todor je pozvao da stane sa njima, s obzirom da je David otišao sa nepoznatom devojkom, čisto da ne bude sama. Nemo je krenula sa njim ne okrenuvši se da vidi Bokana. Todorovi ortaci su voleli Minju jer je bila opuštena, nimalo uštogljena niti važna i nafurana. Bila je noramalna devojka i znala je da se šali, kako na tuđi, tako i na svoj račun. Plesala je sa jednim od ortaka, a Todor je sedeo pored pulta na kome su stajala pića. Svaki put kada bi pružila ruku da dohvati pivo on bi tu istu njenu ruku ljubio nežno i polako od prstiju do lakta, a drugom rukom obgrlio njen struk. Osećala je toplinu njegovog dodira, što joj je govorilo da bi mogla da popusti, da se ne pridržava svojih izgovorenih i neizgovorenih reči i da bude savršena “džanki girl”. Već je sebe videla u dark fazonu sa kožnom jaknom i martinkama crvenih pertli, a kreona razmazanog po čitavim podočnjacima gotovo skroz do usana boje trule višnje. Ali pošto to sebi nije želela, uzela je jaknu i uz smešak se pozdravila sa celim društvom. Kada je prišla Todoru nije ni stigla da mu kaže da odlazi jer se on odmah ponudio da je isprati. Skroz neprimetno i totalno nonšalantno se okrenula ka Bokanu koji je u jakni čekao kraj vrata i dozivao pogledom. Videvši Todora koji oblači jaknu, ukapirao je koliko je sati i histerično odgurnuo gomilu ispred sebe izasao je napolje zalupivši vrata za sobom . Pritajeni smešak se pojavio na uglovima njenih usana, osećaj je bio božanstven. Voleti nekoga, a terati mu inat…ima li šta privlačnije od toga???

Jer na kraju samo tako možeš da dobiješ ono što zeliš, samo i jedino onda kada se praviš nezainteresovan. Mogla je čak da bira…. a znala je da nijetako, mada je lepo zvučalo ako ništa drugo.

Todor i Minja su krenuli ka kući njenog oca. Koračali su lagano. Ona je išla spuštene glave i cvokotala zubima od hladnoće koja se uvukla u njene kosti, a on je sa rukama u džepovima podignute glave usnama pravio krugove od hladnog vazuha. Na trenutak se zaustavio tačno ispred nje tako da bi ona bila primorana da podigne glavu i pogleda ga. Gledao je pravo u oči, a zatim počeo da se naginje da je poljubi. Usporeno, ali vrlo odlučno ga je odgurnula od sebe što ga je povredilo i potvrdilo poraz njegovim spuštanjem glave. Bilo mu je neprijatno ali je ipak izustio:

  • Zašto si to uradila?
  • Ne može to tako kod mene. Moraš sto posto da budeš siguran u svoju odluku “ili- ili”. I kada si siguran da zaista zeliš, a da time ne misliš da se odričeš bilo čega niti da bilo šta gubiš , tek tada treba da pokušaš da me poljubiš, a ne ovako! Ne želim da me ljubi crno vino niti džoint koji si danas ispušio.

Opet je spustio glavu i nastavili su nemo da hodaju dok se jednog momenta nije žustro okrenuo i čvrsto je uhvatio, poljubivši je. Širom otvorenih očiju, a usana zalepljenih za njegove Minja se izgubila totalno u svojoj ulici snova i otišla ko zna gde što ju je nateralo da zažmuri i uzvrati poljubac. Bio je to čudan poljubac, prelep, strastven…. sasasasasavršen. Prvi put je osetila kako drhti u njenom zagrljaju, a da je različiti drhtaj od onog koji izaziva hladnoća. Uspela je da bude baš to što je želela, da mu bude NEODOLJIVA. Pomakla se u stranu i nastavila da igra igru izdržljivosti. Podigla je obrvu i vrlo važno rekla:

  • I dalje nismo zajedno, dobra razmisli do prvog!

Izvukla se iz njegovog zagrljaja, nežno se osmehnula i otišla je. On je ostao kao ukopan i pratio je pogledom sve dok nije nestala iza zadnjeg stepenika kuće njenog tate.

Kad god zagusti, javlaju se sumnje i neočekivani strahovi koji nisu praćeni bilo kakvim uzrocima, a ni posledicama, nego se pojave tek tako iz čista mira. Ali ni to nije baš tako, ponekad ili vrlo često nam se dešava da ne odreagujemo u skladu sa situacijom u kojoj se nalazimo, bez obzira da li je ona stresna, radosna, tužna ili bilo kakva. I tada se naša neiskazana reakcija uvuče duboko u podsvest i tamo sedi i štrika do jednog trenutka dok ne doživimo sličnu situaciju onoj koja štrika. E tada se one ujedine i u nama stvaraju strahove ili neke tripove bez osnova, najčešće to budu strah od smrti, umišljene bolesti ili neka druga stanja. Zato vazda valja reagovati onako kako se osećamo. Ponekad se moramo i brinuti, čisto da nam ne bude baš sve zanimljivo.

Tog meseca joj se ciklus nije poklapao, već su prošle dve nedelje kako je trebala da dobije ali… vraga, kasnilo joj je. Počela je da tripuje. Strah je obuzimao svaki deo njenog tela, a panika je skakutala svuda oko nje i u njoj samoj. Odjednom u glavi joj se stvorio scenario davno napisanog filma. Ona sa stomakom do zuba sedi u naslonjači i gleda baš taj film čiji scenario luta po njenim mislima.

 

Poistovećuje sebe sa prvom glumicom u filmu, onom koja sedi u restoranu i čeka svoju jaču polovinu. Tada joj se pogled gubi ka muškarcu obavijenom crnim plaštom sa maskom preko očiju. Don Huan (u njenoj priči Bokan) sa nekom jeftinom pričom seda bez dopuštenja za njen sto, iako mu ona uporno govori da je mesto zauzeto jer čeka nekoga. I tada sa samo dve- tri prosto proširene rečenice koje su suština poznavanja žena osvaja damu i odvodi je u… raj. Flamenko pesmom se iz raja vraćaju u stvarnost i ona sva lepršava, ženstvena i blistava seda ponovo za svoj sto, i dalje čekajući svoju jaču polovinu. Don Huan odlazi i na vratima sreće osobu (Todora) koju dama već neko vreme čeka. ”

Ali kakve to veze ima sa trudnoćom? Upita Minja samu sebe. I tada joj njen unutrašnji glas praćen sopstvenim ehom saopštava šta će se desiti za jedno pet-šest godina ukoliko se njene sumnje obistine. Pošto se ponovo vratila u svoj život paničarski duh poče da nadahnjuje njene misli. Pa kako baš sada kada je na raskršću sa Todorom koji je drogaš???…aaaaaaa… Bila je neiskusna i jako uplašena.

Još prethodne večeri se dogovorila sa Todorom da ujutru rano dođe kod nje sa testom za trudnoću da ga zajedno urade i budu načisto sa tom pričom. Ustala je ranije, uradila je jutarnji ritual kao i svakog dana. Nakon ustajanja iz kreveta pristavila je kafu koja je proključala dok se ona tuširala i prala zube, a zatim sa šoljicom kafe zauzima najudobniji položaj i uživa u svom omiljenom napitku i cigaretama. Nije joj ni bilo muka čak joj se ni kiseli krastavci nisu jeli što bi trebalo da znači da nije trudna, zar ne?

Rešila je da bude potpuno prirodna, bez grama šminke, možda u pidžami ili kućnoj haljini, kad on dođe. Todor je došao, skuvala mu je kafu. Nije voleo klasičnu domaću kafu nego je pio specijalnu i samo 3 u 1 instant kafu. Znala je njegov ukus i kupila baš ono što će mu prijati.

Dok je gustirao kaficu otišla je do toaleta da obavi nužne stvari i zamolila ga da za to vreme prouči test a zatim uradi sve sto treba, dok se ona krije ispod ćebeta ne želeći da prisustvuje iščekivanju rezultata testa. Stala je pored njega i bez reči ga je posmatrala. Bio je tako nežan i pažljiv. Nekako važno i stručno radio sve sa tom trakicom. I tada je totalno zaboravila da treba da se sakrije ispod ćebeta i ispratila je sve to bez imalo straha. Gledala ga je sve vreme, bio je tako dobar… skontala je da mu se potajno divi zaboravivši kako je povredio. Nežno je izvukao trakicu iz čašice i spustio je na papir. Oboje su naglo nagnuli glavu piljeći u parče papira koje treba da pokaže njeno stanje, prvo ili drugo???

Na traci se poznavala jedna crvena linija što je pokazivalo da je test negativan. Počela je da drhti, da se trese, a ubrzo zatim i da plače. Imala je problem sa kasnom reakcijom, nije znala ni da se raduje ni da tuguje u momentima vaznih događaja nego se ta reakcija kod nje javljala kasnije, nekada mongo kasnije, a nekada nakon samo nekoliko minuta. Zato i nije živela u realnom svetu. Dok se nalazila u važnim i lepim trenucima nije umela da se opusti i prepusti nego je više razmišljala kako će joj divno biti kada ode kući i seća se toga šta se desilo. I tako je gubila te trenutke zauvek. Ali kod nje je trenutak bio realan samo u sećanju, onda kada zažmuri i jasno se seti kojim se redosledom šta dešavalo. Mada je ona bila retka osoba koja je mogla da zažmuri, totalno se skoncentriše i vrati u prošlost i u situaciju koju je doživela i jednako realno da je ponovo oseti, sve uticaje, vremenske i emotivne. To je znalo da je zabavlja, ali svakako nije imalo poentu.

Todor je prišao i zagrlio je. Zagrljaj je umirio, ali je i dalje osećala malo bola, gorčine i puno, puno ljubavi. Vreme koje je trebalo da prođe da bi test pokazao svoju dijagnozu je isteklo. Test je i dalje bio negativan. Bili su srećni oboje.

Dugo su zatim pričali… o njemu, o njoj…o njima. Govorila mu je šta se zapravo dešava sa njim, zašto se tako ponaša i koliko ona jako utiče na njega. Da u svakom momentu, uvek, kad god poželi, pa makar to bilo za deset godina, moći će da upravlja njegovim osećanjima, ali ne zato što ona to hoće već zato što tako utiče na muškarce. Nekako je uvek morala da mu govori stvari kao što su: sada ti je hladno, a sada toplo, sada si zbunjen, a sada si srećan kao da on sam nije znao šta oseća nego je uvek čekao da mu ona kaže šta se sa njim događa. Njoj je to u početku bilo zabavno, ali kasnije nije mogla da se nosi sa tim, jer je totalno bezveze. A znala je da kad god se slaže sa njom ili se na kraju ispostavi da je bila u pravu, to nikada ne izađe na dobro jer ga je tako gubila svaki put sve više i više, zato što se muškarci toga boje. Boje se žene koja zna šta im se u glavi dešava, koja personalizuje njihovo stanje, razmišljanje i delanje i uvek je u pravu. Sa svakom izgovorenom rečju bila je sve bliža tome da je ostavi, ali nije odustajala, ostala je iskrena i uvek govorila šta misli. Ni vama sigurno ne prija kada otkriju vašu slabu tačku ili da neko drugi upravlja vašim razmišljanjem, a time i životom.

Iako se borio sa svim tim predrasudama i pokušavao da pronađe sebe, bez njene pomoći nije uspeo jer bi uvek na kraju pitao nju za mišljenje. Zato je Todorova slika i prilika bila kreirana po njenom kalupu. Ali osim toga bila je zadužena da mu predlozi boje zidova u stanu bila sa njim da kupuje zavese i draperije, preuređivala ceo njegov životni prostor po njenom ukusu, ne zato što je ona to htela već zato što je on insistirao. I to je u stvari bio njegov problem. Nije mogao da je se otarasi sve i da je to hteo, jer gde god da se okrene sretao bi njene ideje u svim stvarima koje ga okružuju.

Sedeli su u Minjinoj sobi i odjednom joj se javi neverovatna potreba za testiranjem, ne trudnoće, nego njega. Poželela je da nije u pravu i da je on pravo muško kome ne treba da kaže kako se oseća i šta da radi. Krenula je igra rečima:

  • Vidiš…. stvar je u tome da ja tebe mogu da imam kad god poželim. Počela je sa svojim dobro poznatim šarmiranjem. Istegla se celom dužinom po krevetu i sramežljivo ga gledala. Podigao je glavu, odmerio je i polunamrštenih obrva rekao:
  • Ne mozeš.
  • O da, mogu.

Rekla je Minja, ustala sa kreveta i počela da mu se približava. Pomerio se sa mesta na kome je sedeo samo milimetar unazad rukama se podupirući. I jednako zavodnički rekao:

  • Iskušaj me.

Tada je već bila ispred njega, spustila ga na krevet i počela da ga ljubi po obrazima, vratu, da mu gricka uvo i na kraju krenula ka ustima, ali tu je naišla na otpor. Todor se zainatio, po prvi put je pokazao svoju muškost. Opet je porastao u njenim očima. Zaljubila se u njega samo zato što nije mogla da ga ima. Ubrzo je otišao kući. Ali su se sve vreme neumorno dopisivali. Nije htela da ga pusti tek tako, želela je ipak potvrdu ili nagoveštaj da može da ga ima kada to poželi. Navodila ga je porukama na bilo šta što je vezano za njih, ali je on bio takav tvrd orah da je tri puta morala da izlazi iz kuće i dopunjuje kredit zbog dugometražnih poruka koje mu je slala. Poslednja fatalna poruka je urodila plodom. Pozvao je da dođe kod njega i gledaju filmove. Otišla je bez razmišljanja. U njegovoj dnevnoj sobi je zatekla par njegovih drugara koje nije tu očekivala. Kada je dobila poziv od njega očekivala je romantičnu atmosferu i najlepši ljubavni film koji će gledati u zagrljaju svog dečka, ili bivšeg dečka ili Todora šta god da je bio u tom momentu. A ne Tesnu kožu treći deo čiji humor nije mogla da ukapira. Pomalo razočarana, ali mnogo više zbunjena sela je na dvosed ostavljajući mesto do sebe za Todora. Bila je ubeđena da će sesti pored nje, zato nije ni krila osmeh zadovoljstva kojim mu je dokazivala da je neodoljiva. Uzrok nestanka pobedničkog osmeha sa njenog lica je bio njegov izbor fotelje za gledanje filma koja je bila toliko udaljena od nje da nije mogla ni da ga vidi.

Pozelenela je… nakon pola filma Todor je ipak seo pored nje, nije smela da se smeje da ne izjalovi prelepe osećaje koje je njegova blizina budila u njoj. Pribio se uz nju i mazio je svojom Minjinu nogu, zatim je uhvatio za ruku i lagano joj milovao prste. Prolazili su je žmarci, a iščekivanje je budilo neku totalno usnulu stranu nje koju do tada nije upoznala. Čežnja je oduvek bila ključna. Opet je dobila ono što je želela i tada je sreća počela da nestaje jer je kod nje sve radilo kontradiktorno i sigurno bi bila najsrećnija da samo čezne za nečim, a da to za sta živi nikada ne dobije. To bi bio pokretač njenog života.

Odgledali sufilm, ispratili Todorove drugare i tada su konačno ostali samo njih dvoje. Prešli su iz dnevne u njegovu sobu. Primetila je da on i dalje drzi njenu uramljenu fotografiju na radnom stolu kraj računara. Bila je srećna što nije postupio kao ona jer je njegova fotografija završila u kanti za smeće iscepkana na najsitnije moguće komadiće. Odjednom joj je bilo krivo, zbog svega, više ni sama nije znala da li više želi da pobedi njegov inat ili ga zaista voli, nije mogla da odluči kako se oseća, ali je znala da joj je stalo do njega, ali na koji način to nije mogla da odredi. U pojedinim trenucima je želela sve, i njegovo prisustvo i ljubav ama baš sve sto joj pruža, a ponekad je želela da bude sasvim sama i da se oseća kao da ga nikada nije ni poznavala.

Međutim, kada zažmuri i zamišlja nekog drugog ko će raditi sve te stvari koje radi Todor, njoj bi tada pozlilo i nije ni mogla više da razmišlja o njemu. Jedino što je želela da zna je: Da li ona njega zaista voli???. Počela je da plače, Todor je znao zašto…Ljubili su se cele noći, puni strasti, kao divlje zveri. Kada je nakon par sati odlučila da ode kući Todor joj je ponudio da je prebaci jer je hladno napolju. Odvezao je kući. Minja je i na rastanku videla setu u njegovim očima pitala ga je:

  • Da li se kaješ (što sam pobedila, uspela, da ne možes da mi odoliš)
  • Ne, ne kajem se.

Rekao je ne, a ona je znala da LAŽE!!!

 

 

Nakon nekoliko dana Minju je probudio bol u stomaku. Pošto ni nakon doručka nije prestalo da je boli rešila je da ode do lekara. Doktor opšte prakse je pregledao i dao joj uput za ginekologa. Dok je ulazila na ginekologiju osetila je blagu nelagodnost i strah od pregleda, jer nikada ranije nije bila. Nakon petnaestaak minuta sestra je prozvala njeno ime. Ušla je unutra i stala ispred doktora. Pogledao je i uputio da se presvuče iza paravana. Presvukla se, a zatim sela za sto. Dok je stavljao medicinske rukavice pitao je uopštene stvari, od kad oseća bolove kao i o jačini i intenzitetu istih. Ali je pre svega toga upitao:

  • Pošto vidim da si mlada i da na ginekologiji nemaš otvoren karton moram te upozoriti da  ukoliko si nevina ovaj pregled ti ne mogu uraditi.
  • Nemam karton zato što nikad do sada nisam išla kod ginekologa, inače imam momka duže vreme i nisam nevina.

Postiđeno je odgovorila a u sebi gorela od neprijatnosti. Doktor je vrlo stručno i nežno krenuo sa pregledom i najednom vidno iznerviran smaknuo medicinsku rukavicu sa ruke i bacio je u kantu, a zatim pomalo ljutito rekao:

  • Uopšte nije sramota da kažeš da si nevina.
  • Ali….. ja nisam nevina.

Rekla je Minja totalno zbunjena.

  • Znam da su devojčice tvog uzrasta u tom fazonu, da se stide svega toga, ali na taj način što si me lagala mogla si da napraviš sebi problem.
  • Stvarno ne znam o čemu govorite, nisam  Vas lagala!

Ljutito i pomalo uvređeno je odgovorila doktoru koji je kako se njoj činilo terao šegu sa njom.

  • Pa devojko ti si nevina i mogu ti uraditi samo ultra-zvučni pregled.

Minja ga je gledala kao da je najveći kreten na svetu. Pomislila je koliko njemu laska što je doktor i da može sa diplomom koju ima da izmišlja takve stvari. Sada je ona bila iznervirana i drsko mu je rekla.

  • Uz dužno postovanje prema Vama i Vašoj diplomi, ja imam dečka već godinu ipo dana i da, vodili smo ljubav nekoliko puta ako Vas baš zanimaju detalji.
  • Ne znam ja šta ste vi vodili i šta god da ste vodili ti si nevina.

Njenom strpljenju je došao kraj i nije mogla da podnese tu bahatost doktora.

  • Znate doktore, postoje neke devojke koje imaju elastičan himen…

Počela je da mu drži čas iz ginekologije iako pojma nije imala o tome nego je verovatno to pročitala u nekom časopisu.

  • Izvini, molim te, ko je ovde doktor, ti ili ja? Nemaš ti elastičan himen i ja ću ti reći šta je problem. Bila si sa dečkom koji je jednako neiskusan kao i ti, tako da se ništa nije desilo. A sada te molim da se presvučeš i odeš do sestre da ti uradi ultra-zvuk. I da, pozdravi dečka.

Rekao je doktor uz ciničan osmeh dok je napuštao ordinaciju. Minja je ostala zbunjena i razmišljala je o svemu ali je bila sigurna da nikada neće reći Todoru. Kada joj je sestra uradila ultra-zvuk ustanovili su blagu upalu bešike, ali sa druge strane mnogo je toga saznala i bila je srećna što je ponovo nevina.

 

Prethodne price mozete naci ovde:

Google translate, Džoni Dep i univerzum, ta neka čudna družina…

 

 

Google translate, Džoni Dep i univerzum, ta neka čudna družina…

 

Pogledao je tako kao da je imao još hiljadu pitanja u glavi a onda je uhvatio za ruku i počeo da vuče ka sebi, nije želeo da tek tako ode, nije želeo da baš tog momenta ode. Izmigoljila se pa izvukla ruku dok je on išao za njom i licem prilepljenim uz njeno uvo i kosu govorio:

  • Ti večeras nećeš spavati sa njim jer ćeš misliti na mene, svaki put kad budes ljubila tog kretena mislićeš na mene. I bićeš toliko ljuta i besna onog momenta kada shvatiš da se dešava baš ovo što ti sada govorim. Ostani jos malo?

poslednje reči bile su praćene molećivim pogledom. Gledala ga je nezainteresovano sa levom podignutom obrvom. Dok je zakopčavala jaknu, blago se nasmejala i pribivši se skroz uz njegovo uvo tiho mu rekla:

  • O tome možeš samo da sanjaš.

Okrenula se i otišla. Prošlo je sat i po vremena od dogovorenog roka, ali je Todor i dalje čekao u Manjani. Ništa je nije pitao, a ona mu ništa nije ni govorila. Ponašala se potpuno opušteno kao da je došla na vreme. Ali dok ga je gledala videla je samo pab i vraćala film u glavi pokušavajući da se priseti svake reči koju je Bokan izgovorio. Za nju je sve to bilo kao san, mučila je sebe pitanjima, zašto se sve to dešava kada zna i kada joj je jasno i glasno rekao da je ne voli i pritom se zakleo u jedinu ćerku koju ima? I zašto je nastavio flertovanje i ceo razgovor koji su vodili? Da li on hoće da ona totalno poludi za njim ili od njega???

Otišli su kući, kod Todora, i legli u krevet. Počeo je da je ljubi i nežno mazi, pivo je isparavalo iz njihovih golih tela. Spuštao je svoju ruku na njenu kožu, ali je nju ta ruka pekla kao da je bila od usijanog gvožđa. Setila se Bokanovih reči i rekla u sebi :

Ah…proklet bio ti…gade jedan…nećes uspeti i neću misliti na tebe!!!”

Zatim se okrenula prema Todoru ščepala ga je za bradu i počela strastveno i životinjski divlje da ga ljubi. Odjednom je osetila bol, jaku bol po čitavom telu, a zatim vodu po čitavom licu. Suze su joj lile niz obraze, ali ne kao inače kad plače, ovo je bila kiša iz očiju, pravi pljusak koji nije bio samo na oblak nego toliko intenzivan da je čitava posteljina bila mokra od njenih suza. Nije mogla ni da se ljubi sa svojim dečkom, a da ne misli na gada koji je prokleo da misli na njega cele noći, a pritom se kune u ćerku da je ne voli. Tužno je pogledala Todora i rekla:

  • Nije mi veče… Oprosti, molim te, ali strašno mi se spava.

Pogledao je čudno i pomilovao po kosi uz reči:

  • Spavaj, ima dana i za to. Laku noć, lepe snove ti želim.

  • Laku noć.

Rekla je i okrenula se na stranu, zažmurila i pred očima joj se ukazala Bokanova prilika koja se i dalje nalazi u pabu oslonjena na šank sa njenom paklom u ruci iz koje izvlači naopako okrenutu cigaru koju pali, a zatim svaki naredni dim zaliva pivom i smeje se, zadovoljno, ironično i užasno privlačno i tada, spazivši Minju govori:

  • Jesam li ti rekao da nećeš moći!?

Uhvatila se za glavu i okrenula je na drugu stranu želeći da ga izbaci iz svojih misli, ali je sada bilo jos gore, nije ga više posmatrala kao da je duh odozgore, sada ga je videla sasvim jasno kako stoji naspram nje i govori:

  • Da sam ti maločas dozvolio da me poljubiš, ništa od ovoga se ne bi desilo, ne bi tako intenzivno razmišljala o meni, ne bi me želela i ja ne bih svoje misli naterao da odu tamo daleko čak u tvoj krevet. Bolje je ovako, čežnja je ponekad mnogo jača i lepša od  ljubavi, a sada spavaj i sanjaj nesto lepo, na primer mene…

Kako je to izgovorio tako je i nestao ili je možda samo mirno zaspala sa osmehom zadovoljstva na licu.

Sam proces buđenja bio je neverovatan…U njenoj glavi su se preplitala razna pitanja. Prvo je bilo :

Da li je ono sinoć bio san???”

Celo veče, razgovor u pabu, izmišljen razgovor, šta je od toga sanjala, a šta se zapravo dogodilo? Pa iako je slučajno sve to bio samo san budio je jednake osećaje kao onda kad ne sanja, uostalom odakle ona zna da ceo njen život nije san iz koga će se probuditi i sve odjednom nestati. Ludela je i razmišljala, ali bez uspeha…Nije imala odgovor ni na jedno pitanje i rešila je da pozove sestru. Ali Todor je bio tu, pored nje u krevetu. Kako to da uradi ili da bilo šta pita Anu pred njim??? Probudila ga je i zamolila da joj skuva kafu. Dok je on kuvao kafu u kuhinji na spratu ispod, brzo je nazvala sestru da proveri šta je istina od onoga što se sinoc dešavalo. Ana joj je potvrdila da je cele večeri pričala sa Bokanom i nekako zgroženo joj prebacivala zbog toga. Nije je nimalo pogodilo mišljenje njene sestre po prvi put u životu, jer je znala da je kriva u njenim očima iako nije znala po kom pravilniku je krivi. I šta su to pravila uopšte? Ko ih je izmislio? Onaj kome je u datom momentu nešto odgovaralo, pa je naterao ceo svet da veruje da je to ispravno. Svi se vodimo nekakvim glupim pravilima i dobrim i lošim stvarima za koje ne znamo zašto su dobre ili loše. Postoji samo generalno zlo- loše, a to je kada nekome nanosiš bol i patnju radi lične satisfakcije, i generalno dobro kada sebi i drugima činiš dobro radi obostranog zadovoljstva. A ostala dobra i zla su lično viđenje, urođeno vaspitanje i poimanje sveta, ljubavi, ispravnosti i neispravnosti stvari. Njeno dobro nikome nije nanelo zlo, samo je nju učinilo srećnom osobom. Nikoga nije povredila time sto je bila srećna sinoć! I što je po prvi put u životu sebi dozvolila da sa Bokanom bude ono sto jeste.

Posle kafe je Todor odvezao kući. Bila je sluđena ceo dan, nije mogla ništa da uradi, šta god da započne, zastane na sekund i vrati se na prethodnu noć mereći svaku reč i svaki pokret, kako njegov tako i svoj i bilo joj je jako zabavno da se priseća. Pomalo joj je bilo i nestvarno da se u stvarnom životu dešavaju baš takve stvari. Ali ono što je najviše mučilo je to što su joj iznad glave non stop stajali Todor i Bokan jedan drugom okrenuti leđima sa pištoljima u rukama, čekajuci momenat kada će se okrenuti i opaliti metak jedan u drugoga ili u njenu jadnu nabubrelu, kao tikva veliku glavu punu glupavih razmišljanja. Počela je da maše rukom da otera obojicu i skoncentriše se, pa uradi nešto valjano tog dana. Ali su njene misli bile uporne i nastavile da odmotavaju svoje zamršeno klupko… Osećala je blagu grižu savesti kao da je prevarila Todora ili da ga je izdala time što je predhodne večeri radila, iako se zapravo ništa osim razgovora nije ni dogodilo. Prolazili su sati, a od Todora ni traga ni glasa. To joj je bilo čudno zato što bi je on inače zvao bar deset puta. Pomislila je da mu neko u gradu nije nešto ispričao, ali avaj… prestala je da razmišlja o tome i bacila se na sanjarenja o Bokanu. Pomislila je kako nikada do te večeri nije bio takav, nekako drugačiji, pokazivao je na milion načina da mu je stalo, a ipak se zakleo u ćerku da je ne voli???? I na kraju se setila leptira kao i njegove poruke da nije crno sve sto izgleda crno, ko zna koliko se raznovrsnih boja nalazi baš ispodcrnog.

Ipak je počelo mnogo da joj smeta što Todora nema ceo dan ni da se javi niti da dođe, a ona je došla na ova dva dana samo i jedino zbog njega. Ma koga je lagala više? Ideja jeste bila da dođe zbog njega, ali je Univerzum uzeo stvari u svoje ruke i poigrao se sa njom kao da je marioneta, i sada je uporno terao da razmišlja o Todoru i da svoju grižu savesti i krivicu umanji tako sto će za sve kriviti njega. Pa kakav je to momak? I koliko mu je zapravo stalo do devojke??? Odlučila je da mu pošalje poruku:

Moglo je da bude drugačije, na primer, da smo se videli danas? “

Odgovor nije dobila, mada je duboko u sebi priželjkivala da joj ništa ne odgovori jer je želela da provede dan bez njega. Nakon šest sati je pozvao. Rekao joj je da ne brine i da će se videti u gradu. Nije mogla da podnese njegovu ravnodušnost, bila je ljuta na sebe i na njega bez razloga. Borila se sa svojim unutrašnjim nemirima i rešila da ga napravi krivim zbog situacije u kojoj se nalazila. On je trebalo da bude povređen i počastvovan njenim prisustvom, jer je došla zbog njega. Osetila je veliku promenu u njihovom odnosu. Todor je gradio zid. Možda u tom momentu ništa nije znala i bila je u vrtlogu svojih emocija, ali je osećala da joj ni malo ne prija njegovo izbegavanje.

Spremila se za izlazak i sa svojom drugaricom iz školske klupe Ilonom Abić izašla u grad, zaista nije mogla da trpi sestru i njene pridike. Jer u tom momentu jedna drugu nisu mogle da razumeju na kom god jeziku da su pričale. Minja nije mogla da razume Anin oklopni gard postavljen ispred čoveka koga je volela, a Ana nije mogla da razume tu ljubav i najbolje je bilo da se izbegnu bar dok se bura ne utiša.

Sele su u Hemingvej i pile sokiće. Treznila se od prethodne večeri. Nakon sat vremena je došao Todor. Poljubio je, ali to nije bilo to, ona je i dalje osećala da nešto ne štima. Napokon je progovorio:

  • Došao sam da vas pozdravim devojke, znate čekaju me drugari u pabu pa…vidimo se tamo.

Došao je na minut, a u roku od pola sekunde nestao kao da nije ni dolazio. Nije mogla da veruje da se odjednom tako čudno ponaša. To više nije bio onaj iskompleksirani stidljivko koji nije znao kako da je poljubi pre godinu i po dana. Bio je pravi frajer, hladan, nadmen i nezainteresovan. Ubrzo su pošle za njim, u pab. Stale su pokraj njegovog društva. Minja je naručila pivo, jer nije mogla trezna da se nosi sa novonastalom situacijom. Gledala je Todora koji je bio nemoguće visok, a svojim ponašanjem se trudio da izgleda još više nego što zapravo jeste, kao da je želeo da joj stavi do znanja da je neuhvatljiv, nedodirljiv. A ona se osećala sitno, malo i tužno. Trebao joj je, njenTodor, njegov zagrljaj i sigurnost koju je osećala uz njega, ali osetila je samo hladnoću i nedostižnost. Želela je da preispita sebe da li i koliko ga voli? Uz ogroman osećaj griže savesti i sam pogled na novu sliku njenog dečka emocije su joj govorile da ga voli i u tom momentu je zablokirala svoj mozak jer je ugledala nastavnicu Petru ( Bokanovu bivsu zenu) koja je išla ka njoj gledajući je pravo u oči. Usta su joj se osušila i dah joj je stao a leptirići u njenom stomaku su se popeli skroz do grla i napravili knedlu debelu i nabreklu braneći joj da bilo šta progovori. Noge su joj se odsekle, bojala se, jako se bojala da je ne napadne ili nesto slično tome uradi. Srećom, nastavnica je samo nemo prošla pored nje. Odahnuvši, Minja je pogledala ka vratima i na njima ugledala Bokana. Nije mogla da veruje. Poznavajući njega, ako se neke večeri desi skandal ili bilo šta što nije želeo, narednih par vikenda ne bi izlazio, a upravo je bio tu. E sad je počela da se trese kao da je dobila groznicu. A leptirići u stomaku su zalepršali. Toliko ljudi na jednom mestu i svi oni jako bitni, izazvali su u njoj prejake emocije.

Pogledala je Bokana još jednom, pa Todora i odjednom joj Todor uopšte nije bio važan. Napravila se kao da nije ni videla Bokana i povukla svoju drugaricu Ilonu za ruku da bi delovalo kao da su u Todorovom društvu. Zagrlila je svog dečka i počela nežno da ga ljubi. U pozadini je samo čula komentare njegovih drugara i čuveno „Ooooooooooooooooooooooo!“ koje je iz sekunde u sekundu bilo glasnije tako da je ceo pab čuo. Okrenula se ka Bokanu, želela je da vidi njegovu reakciju i imala je šta da vidi. Stajao je navaljen na stub, potpuno sam i pomalo nezadovoljnog izgleda. Svojim stavom i ponašanjem je dokazivao sve ono što je prethodne noći poricao. Gutao je pogledom iz koga je izbijala požuda i ljubomora.

Ona se totalno posvetilaTodoru i njegovim drugarima. Igrali su, zezali se, smejali, a Bokan je mogao samo da joj vidi leđa. Nakon sat vremena kuliranja Bokana primetila je da seTodor domunđava sa prijateljima i shvatila je da to nešto ona ne treba da čuje ili treba ali lično od njega. Pa je zato načuljila uvo da bi čula baš ono što ne sme i jedino sto je čula bilo je ” blabla bla diskoteku”. Nakon par sekundi, Todor joj je saopštio da odlazi sa svojim društvom u diskoteku. Bila je zatečena, nije je ni pitao da i ona pođe sa njima, ili se to možda podrazumevalo, ne ukapiravši da je baš to ono što nije smela da čuje. Jer je ” bla bla” bilo ” bez nje” idemo u diskoteku. Taman se okrenula oko sebe da pronađe jaknu, kad joj je Todor zvanično ponovio:

  • Ja idem sa društvom u diskoteku.Osećala se užasno odbačenom i nevažnom. Zar je to tako u redu??? Pravila se kao da joj je rekao da je voli najviše na svetu. Povukla ga je za kragnu i zverski ga poljubila, a zatim udarila po guzici rekavši:
  • Budi mi dobar , ne daj da te niko prevari.

Kasnije te večeri je ugledala jednog od Todorovih drugara koji joj je ushićeno rekao da je ispala tuča u diskoteci, a da je glavni akter tuče baš njen dečko i da mu je jako loše. Skamenila se, prebledela je i brzo potrčala po jaknu da bi otišla do Todora i bila uz njega. A zatim je ugledala njegovog druga koji je umirao od smeha i uz ogavni osmeh joj rekao kako je dobro prešao. Kakav je to uopšte smisao za humor i šta je tu bilo smešno do dana današnjeg ona nije saznala. Da je mogla u tom momentu da se pretvori u neku divlju zver i odgrize mu glavu kao što to radi Ali Mek Bil u istoimenoj seriji onda kada se na smrt iznervira. Njen bes je umanjio telefon koji se bas tog momenta oglasio. Pogledala je čudno ekran svog telefona i shvatila da je broj skriven. Brzo je potrčala vani i javila se:

  • Halo.
  • Kad ćeš kući?

Grubo, gotovo zapovednički muški, peščani glas se začuo, koji joj je bio poznat, ali nije bila sigurna kome je pripadao… Rešila je da ne razmišlja puno već da jednostavno vidi šta osoba sa druge strane žice želi od nje.

  • Pa, pa, pa… ne znam, nemam pojma.
  • Od prilike?
  • Šta ti je ? 

Zbunila se totalno na trenutak, misleći da je to Todor.

  • Ništa…. ne znam?!

Zbunjeno je rekao muški glas. Shvatila je da nije on, zato je postavila još jedno pitanje:

  • Todore, gde si?
  • Kod kuće.

Kada je izgovorio ” Kod kuće” sa naglašenim mekim “ć” bila je sigurna da to nije Todor, ali joj je bilo zabavno i naterala je sebe da veruje da je to ipak on.

  • Pa, šta je bilo?
  • Kad ceš kući, pitam te?

Zapovednički ton. Jos jedno meko “ć” koje je izluđivalo i nije više mogla da izdrži, želeći da dokaže sagovorniku da zna da to nije Todor.

  • Ma, ko je to, bre, i odakle tebi pravo da tako razgovaraš samnom???
  • Pa kako ko je, Todor, jebote … tutu tutu.

Ljutitim poslednjim tonom sa naglašenim nevidljivim znakom uzvika, muški peščani glas je prekinuo vezu. A njoj ništa nije bilo jasno osim toga da nije pričala sa Todorom. Ušla je u pab ponovo i okretala se, gledala i trazila, ali njenog čoveka nije bilo. Nakon nekoliko minuta videla ga je da izlazi iz toaleta.

Ubrzo je došao i Todor poljubio je kao da se ništa nije dogodilo i kao da je maločas nije odgurnuo od sebe kada je sa dečkima odlazio u diskoteku. Ne želeći da se raspravlja oko nečega što više od očiglednog ne vredi, samo ga je pitala šta se zapravo dešava i zašto je zvao. Gledao je u nju kao da je pala sa Marsa ili kao da priča na nekom totalno njemu nepoznatom jeziku. Rekao joj je da je nije zvao, niti bilo šta slično tome i da slobodno ide kući ako se ne oseća dobro. Prekipelo joj je zbog svega što se te večeri zbilo, trgla ga je za ruku i kroz zube mu rekla:

  • Upamti ovaj dan!!! Ovo je prvi i poslednji put da se ovako ponašaš prema meni, je l’ ti je jasno?!! Ili ćeš me poštovati kao što zaslužujem ili nećeš zaslužiti ni trunku mene u svakom smislu i pogledu.

Ništa nije rekao, shvatio je da je preterao i tako spuštene glave uz blago izvinjenje je zamolio da je isprati kući. Znao je da na taj način stvari ne mogu da se reše. Ispratio je kući, a kada su se rastajali nije mu dozvolila da je poljubi samo se okrenula i ljutito ušla u kuću.

 

SADAŠNJOST….

Druga nedelja Marta, treći dan… Divan prolećni dan, Minja sedi na terasi svog stana, pije omiljeni napitak i razmišlja… o njemu… vraća se šest godina unazad i njene misli najednom prekida rastući zvuk poruke. Poruka je od njene sestre Valentine:

“Ja ću na današnji dan samo da ti kažem da te volim puno, puno, puno i da ti poželim svu sreću u svemu što radiš i znaj da sam uz tebe uvek 🙂 Ljubim te, sis”

Počinje da plače, liju joj suze koje ne može da zaustavi, ali ne od tuge nego suze radosnice što ulivaju nadu i bodre da ljubav nije umrla i da nije nestala. Ta ljubav pokreće, a pre svega je dokaz da Minja i dalje postoji jer se još neko sem nje seća tog datuma… ničijeg rođendana, samo datuma…. i negde iz daljine dopire jedva čujno muzika ali opet dovoljno glasno da se čuju reči pesme:

                                                         I hope life treats you kind

                                             And I hope you have all you’ve dreamed of.

                                                And I wish to you, joy and happiness.

                                                 But above all this, I wish you love.

                                                       And I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                        I, I will always love you.

ŠEST GODINA UNAZAD…

Prva nedelja decembra, četvrti dan…. Mnogo toga nije štimalo između Minje i Todora, stvarali su jaz. Ona zbog ljubavi i bitnog razgovora sa njenim čovekom, a Todor iz njoj nepoznatog razloga. Ali to nije bilo sve. Još dok je bio u vojsci prevario je ljubeći se sa nekom klinkicom na rođendanu njegovog druga. Iako je prešla preko toga da zaboravi nije mogla. Imala je puno poverenja u njega, a on joj je vređao inteligenciju svojim postupcima. Ali oprostila mu je samo zbog vojske i uticaja iste na njega. Uvek je govorila ko tebe kamenom ti njega pogačom. Uglavnom je kažnjavala ljude svojom plemenitošću, velikodušnošću i opraštanjem. Ako je to moglo da se nazove kaznom.

To popodne su proveli zajedno, dogovorili se da gledaju filmove i uživaju. U toku jednog filma u kome su loši momci pušili travu Minji nešto pade na pamet:

– Ne sećam se… onda kada smo prvi put šetali, ti i ja, i kad sam te pitala za travu rekao si mi da je ne pušiš, je l’ da? Da si kao probao, ali ti nije odgovarala ili tako nešto??? Joj, ne sećam se šta si mi tada odgovorio?!

Usledila je duga pauza i onda prigušeni kašalj, onaj kojim se čisti grlo pre nego se nešto kaže, zatim su se čule njegove  reči:

– Ja… Minja…. pušim travu.

Todorova prilika je počela da se primiče njenim očima kao da ga je gledala na digitalnom fotoaparatu i uporno pritiskala zum ili da se cela pretvorila u zenicu pa je slika rasla kako se ona širila. Misli su se zaledile i onda je nastupio onaj glupi osećaj  hladnog pa odmah za njim vrućeg preznojavanja. Momenat kada želite da iskočite iz svoje kože i tako nevidljivi odjurite bilo gde, samo da se ne nalazite na mestu iz koga izviru neprijatnosti. To je bio gori šamar od ljubljenja sa nekom klinkom, ma i sa deset njih. Pribrala je svoje misli i gadeći se da to izgovori rekla:

– Molim!?! Ako si čuo sebe, upravo si rekao da pušiš travu?

– Pušim travu s vremena na vreme.

Šta to pricaš? Todore reci mi da to nije istina ili istog momenta odlazim odavde i nećeš me nikada više videti.

To što je izgovorila, zaista je i mislila. Ona nije bila devojka koja govori reči u afektu nego kaze tačno ono što misli, iskreno i bez uvijanja. Da li je mogao da se gore ponese prema njoj? U ovoj situaciji bi joj više prijala opcija da nikada nije ni saznala i da je nastavio da je laže kada je već toliko dugo ćutao istinu o toj prokletoj travi. Nastavio je:

– Da, ja pušima travu.

– I sve vreme si je pušio? Kako da ja to nisam primetila ni jednom?

Počela je da sumnja u samu sebe kao i u njegove reči. Na trenutak se ponadala da on samo traži razlog da bi raskinuli. Radovala bi se iz dubine duše da je to što govori samo neka laž koju koristi kao izgovor, ali nije. Morala je da pogleda istini u oči i prihvati ono na šta ne može da utiče ili da to isto nikada ne prihvati i ode zauvek.

– Jesam, pušio sam čak i one večeri sa Valentinom tvojom…

E, to više nije mogla da sluša. Osećala se izdanom, prevarenom…užasnom. Todor je godinu i po dana lagao, zapravo sakrivao istinu da se drogira. To je bio nezamisliv šok za nju. Prolazio je sa njom kroz celu priču u vezi Vale. Bodrio je, podržavao njen stav prema tome, a u isto vreme joj se iza leđa rugao radeći suprotno od onoga što govori i to sa njenom sestrom koju je krivio isto koliko i ona. Mrzela je ceo svet, Todora najviše. Kakav je to licemer bio. Pokupila je svoje stvari i bez reči ga je napustila, otišla je iz stana i iz njegovog života. Za nju su “Oni”  bili završena priča.

Sa punim pravom se naljutila na njega. Ujutru je otišla za Brzograd. Nisu se čuli niti razmenjivali poruke. Bila je tužna i povređena u isto vreme. Kad god bi se setila toga osećala je jaku bol u  predelu grudi i suze bi joj navirale na oči. Nije mogla da shvati da je neko, njen neko lagao godinu ipo dana bez imalo griže savesti i to u vezi stvari koje je najviše mrzela. Zašto mi se to dešava??? Uporno je sebi postavljala to pitanje. Oni su taman zakoračili u jednu savršenu fazu njihovog odnosa i sve… ama baš sve je morao da pokvari. Bilo joj je krivo jer ga je volela i nije želela da bude ljuta na njega a opet nije mogla da mu oprosti nešto što najviše na svetu mrzi. Ah taj lavirint njenih razmišljanja večito je stavljao u šah mat poziciju i znala je da mora da se preda, da igra više ne vredi, popustila ili ne njen kralj mora pasti.

Nakon dvadesetak dana Todor je nazvao, a ona se javila. Nije želela da glumi ludilo, htela je da otvoreno razgovara sa njim. Pričali su o njima, o problemu koji su imali. Bilo mu je glupo što je lagao sve vreme, ali jednostavno nije bio spreman da se otkači trave, vukla ga je i bio je ovisnik koji to sebi ne želi da prizna. U isto vreme se bojao da ga neće prihvatiti zbog tog poroka pa je odlučio da je ipak najboje da je sve vreme laže. Postavila mu je ultimatum i foru do prvog januara da odluči i izabere između nje i trave. Leptirići u njenom stomaku sa rege kapama na glavama i dredovima koji vire iz njih su se poređali u krug  i dodavali jedni drugima maramicu (kao da je džoint) nakon brisanja suza koje su lile iz njihovih nakrivo posađenih očiju.  Mrzela je sebe zbog toga,la dotle doci, ona je morala ucenjivati nekoga, to je bilo previse strasno da je mora ali nije želela da joj dečko bude narkoman. Završili su razgovor. Konačno je bila zadovoljna što nije poklekla nego je glasno i jasno rekla da se sa tim ne slaže iako su joj dani bez njega bili potpuno prazni i neutešni. Volela ga je, bar tada ako nikada pre ili posle nije. Bojala se svake svoje izgovorene reči jer je znala da ga time gubi malo po malo ali nije odustajala od svog mišljenja i kidala se u sebi. Ni jednog momenta nije mislila na Bokana niti na bilo sta drugo. U glavi joj je samo i jedino bio Todor i grube reči koje su je pravile ledenom kraljicom.

Sledećeg vikenda je trebala da ide kući. Sve vreme joj se Todor motao po glavi. Šta će da odluči? Kako će sada da se ponaša? Kako  ona da se ponaša kad ga vidi? Da li samo da mu pružim ruku ili da ga poljubim u obraz?… Nije znala šta da radi. A tada se najednom setila i Bokana pa se bacila na razmišljanje o njemu. Šta će biti sa njim? Hoću li ga videti i ukoliko se to desi, hoće li opet praviti neku scenu, u stilu mladića u pubertetu koga su uzdrmali hormoni? U wau, ta ideja joj se dopala ali ne, ipak je sada mnogo veće uzbuđenje bilo razmišljati o Todoru ili možda nije??? Mrzela je sebe kada je u umnom lavirintu i ne želi da se makne sa mesta na kome je. A mogućnosti da pronađe pravi put su beskonačne, ali ona ipak samo uporno stoji jer u njenoj glavi se odvija drugačiji film. Ona zna da sama može doći do cilja, ali je lepše da neko dođe po nju i vodi je ka cilju? Da li su muškarci uopšte spremni da vode devojke??? Ovi njeni sigurno nisu!!! Okrenula se ka nebu i poručila univerzumu:

” Dosta si me mučio… ja sada dižem ruke, a ti radi što ti je volja … ja odustajem”

I tada je krenula dalje, nastavila put ka autobuskoj stanici, jer je baš tada išla da kupi kartu za grad Zaborava. Dok je prolazila pored autobuske stanice pažnju su joj privukli grafiti na zidu. Najlepši joj je bio natpis koji nije mogla da pročita. Grafit narandžaste boje, zapravo mnogo nijansi narandžaste boje,  na kome šta god da je pisalo izgledalo je veselo. Za nju je narandžasta boja kad se prevede u osećanja predstavljala sreću.  A onda kada je bila sasvim blizu, poželela je da dotakne narandžasti zid. Dok je rukom išla premišljajući se koje slovo prvo da dodirne  shvatiila je, da je grafit napisan na španskom jeziku. Činile su ga tri reči:

” No te rindas”

Imala je vrlo suženo znanje tog jezika, ali je napregla svoje moždane vijuge ne bi li se setila šta tako poznata reč ” rindas” može da znači.  Imala je negde u glavi tu reč, memorisanu iz svih serija koje je ikad gledala, ali ni slučajno nije mogla da se seti. Nakon dugog razmišljanja setila se da ” rindas” znači:

” Ne plači”

Istog momenta kada se setila značenja reči, počela je da plače, bez razloga i bez razmišljanja možda samo iz inata.  Dovoljno je bilo da joj neko kaže nemoj to da radiš i… začas posla…. prva je u tome da radi ono što se ne sme ili ne treba. Stajala je još neko vreme pokraj grafita nežno ga dodirujući a zatim ustala i krenula tamo gde je zapravo i pošla. Kupila je kartu i vratila se kući. Dok je polazila pored već poznatog zidića, okrenula je glavu na drugu stranu da slučajno ne ugleda grafit Džoni Depa jer bi to značilo da je jako blizu ostvarenja svoje dugo čekane želje. I tada je počela da razmišlja. Šta da je stvarno videla njega? Da li bi to značilo da joj Univerzum šalje neki znak naslućivanja? Da li je ona  zaista dovoljno spremna da se upusti u tako nešto, realno sanjarenje o Džoniju??? Mmmm, počela je da balavi…ne, ne, ne!!! Bila je sigurna da još nije došlo vreme za to i  nije se ni malo brinula jer je njen prijatelj Univerzum uvek blagovremeno obavesti o svemu pa joj tako da malo vremena da se pripremi. Kad je stigla kući upalila je komp i počela da igra igrice kako bi skrenula svoje misli i razmišljanja ka razbibrizi. I dok je tako ređala karte sećanje joj se vrati na narandžasti grafit na zidu. Pošto je bila blizu rešila je da pita ” Google translate” sta znači španska reč koju je pročitala. I tada joj ne bi dobro. Kada je videla značenje narandžaste reči u njenoj glavi je odzvanjao operski kvartal koji izgovara samo nežno “Uuuuuuuuu” u nedogled. Pala je sa stolice u bukvalnom smislu te reči i  tek onda počela da plače, jer je shvatila da na grafitu nije pisalo ” ne plači” već ” ne odustaj”. I tada se baš desi ono nešto u njoj, baš ono što je tera da radi suprotno od rečeog i razdrma je, da bi dokazala da na svetu ne postoji nešto što se ne može, sve se može ali je pitanje da li se dovoljno hoće??? Ah taj svemoćni Univerzum, kako nije mogla pretpostaviti da je sve to njegovo maslo i da mu je jednako svemogući ” Gooogle translate” neki dalji rođak možda brat od strica ili stic od bratovog strica ili sestra peto- šesto koleno i da oni sve to rade u dogovoru pod pseudonimom “afera svemogućih”.

Sest godina unazad…

Pogledala ga je ispod obrva a zatim upitala:

  • Zašto svaki put uzmeš baš tu cigaru?

Pogledao je najzavodljivijim pogledom a zatim rekao:

  • Zato što znam da je meni namenjena. U momentu kad je okreceš ti pomisliš na mene, pa  velim što da je ja ne uzmem kad je svakako meni namenjena.

Prolazili su je trnci, saznanje da razgovara sa njim je bilo dovoljno da ih pokrene. Molila se tiho u sebi: Samo da mi ne zadrhti galas.

  • Nisam znala da razgovaramo, čini mi sa da jedno dve godine nismo progovorili?

Inat je progovorio. Bes zbog činjenice koju mu iznosi. On je pušio njenu tanku cigaretu držeći je čvrsto u desnoj ruci između malog i domanjeg prsta. Dim mu je išao u oči i zbog toga je izgledalo kao da namiguje desnom stranom lica. Pomno je slušao Minju ali ni jednog trenutka nije skidao zajedljiv izraz sa lica. Vratio se svojim dobro poznatim glupim odgovorima.

  • Ja ne mogu da se setim ni da smo se upoznali.. a ne da smo ikada razgovarali.
  • Upoznali smo se više puta… prvi put, tako što si ti prišao meni i rekao mi da sam ja jedina devojka koja pije…

Najednom je nekako znatiželjno pogledao i u očima mu se videla prošlost, zagledao se u tačku između njenih obrva i prekinuo je:

  • Beli špricer, ah da…. kako sam to mogao da zaboravim, mala plava devojčica koja moju pažnju vuče nevidljivim nitima…Znaš Minja ti… uopšte nisi moj tip..

Rekao je iritantno. Progutala je knedlu ali je glavu još više uzdigla i mrdala bradom kao da su reči iz nje izlazile.

  • Znaš Bokane… ti, toliko loše izgledaš I kosa ti je uvek masna, da ja nemam reči. U svakoj prodavnici postoji tubica u kojoj se nalazi tečnost koja se zove šampon za kosu, sigurna sam da nikada to nisi koristio. I daj stvarno, jeste ti lepa ta crna bodi majica I ocrtava ti mišiće I u njoj izgledaš famozno, ali bi stvarno mogao s vremena na vreme da se presvučeš.

Nije napravila ni jednu pauzu, pričala je prijatnim glasom, malo se smešeći na momente. On se smejao. Fino, kulturno, pristojno je ubacivao svaki osmeh između redova u kojima ga je zaista nasmejala. Dosetio se pravog odgovora:

  • Znaš ona mi je omiljena samo nju ne moram peglati, a kako sam sad ostao samohrani muž… moram sam da peglam svoje stvari pa bolje i da budem u njoj nego u nekoj sa otiskom pegle.

Od pomisli da govori sa njenim čovekom Minja je zablistala, nije joj nimalo bila važna tema razgovora jedino je bilo važno da stoje sami, jedno naspram drugog i govore nakon toliko vremena. Ali sada je ona njega znala mnogo bolje nego ona klinka od petnaest godina. Prešla je svo gradivo sa njim i uglavnom imala pozitivne ocene, kada je polagala njegove debilne testove. Naučila je da se nosi sa njegovim sarkazmom i nakaradnim smislom za humor. Duboko u sebi je kovala plan kako da ga zapečatira svojim prisustvom te veceri jer je znala da je ovo jedinstvena prilika za nju. Prvi put je želela da ga se odrekne skroz i baš tada se njoj dragi Univerzum potrudio da preokrene situaciju i ne dozvoli joj to. Zato je ona u dogovoru sa levom i desnom hemisferom mozga unapred smišljala svaku reč koju mora izgovoriti kad god prilika za to dođe.

Razgovor se nastavio u vidu samo njima znanog prepucavanja koji zaista nije imao dodirnih tačaka sa realnošću ali su morali jednom da izbace tu strast koju osećaju jedno prema drugom. I to ne bilo kako nego tako da se oseti na svakom delu tela. Peckanje i bes izazvan provokacijama koje može da izazove jedino osoba od koje to ne želis da čujes. Nenormalnom brzinom su joj rasle emocije a stav joj je bio gord. Odvažna, puna sebe, više nije bila ona klinka od petnaest godina koja bi se rasplakala za svaku sitnicu, sada je bila zrelija, starija i sto je bilo najvažnije zauzeta. Sve vreme ga je oslovljavala sa “ ljubavi” a ruku je držala na njegovom ramenu.

Bokan je nastavio da priča:

  • Ti se meni uopšte ne svidjaš, znaš… ni malo mi se ne svidjaš… i nikada nisi.

Tada su već bili oslonjeni na šank, ni jedno nije primetilo da se to sasvim slučajno dogodilo. Oboma je trebao oslonac, onaj trenutak pauze i razmišljanja dok druga osoba govori. Radili su to sinhronizovano, dok je ona govorila on je držao ruku oslonjenu na šank a ona je stajala pravo blago mu se unoseći u facu. Kada su bili u suprotnoj situaciji dominirao je stav onoga ko govori. Iz nekog nepoznatog razloga dok je izgovarao zadnju rečenicu nije zauzeo dobro poznati stav. Promenio ga je, ovog puta je upotrebio i drugu ruku tako da je laktovima bio oslonjen na šank a dok je pričao među prstima je vrteo čep flaše od piva i pokušavao da ga presavije na pola. Pomislila je kako mu začas druge stvari skrenu pažnju, možda ipak nije toliko zanimljiva. Nije želela da mu se pridruži, odmakla je ruku od šanka, bahatost i želja za dominacijom su odjednom nestali i najnormalnijim glasom mu je rekla:

  • Ajde ovako, pokušaj da prvi put u životu zaboraviš na ponos, zaboraviš na sve ljude na ovom svetu i budeš potpunio iskren.

Nije si ni pomerio, njegov pogled je i dalje savijao limeni čep a ona je, mada ne želeći ipak zauzela stav tela sličan njegovom. Rekao je:

  • Mogu, upravo sada sam takav i da, potvrđujem ti, ne svidjaš mi se, uopšte me seksualno ne privlačiš niti bilo kako drugačije, ja tebe ne gledam kao ženu. Znam koliko je tebi tesko da slušaš ove moje reči sada… evo majke mi. Hoćeš da ti se zakunem u ćerku da mi se ne sviđaš?

Ramena su potonula, laktovi se spustili na šank a koreni dlanova su držali vrh njene brade. Pogled joj se spuštao na kuglu sa limunima. Volela je žutu boju i doživela je osecaj koji izaziva u njoj. Shvatila je da ne vredi, rekla je prvo što joj je palo na pamet:

  • U redu je Bokane, verujem ti, stvarno nema potrebe…mislim, ne znam čemu sve ovo, kuda sve ovo vodi vodi???

Nije joj pružio to zadovoljstvo, da ostane gluva za ono u šta ne veruje, rekao je:

  • Une mi moje, ne svidjaš mi se!

Isti stav isti pogled, više nema čepa u ruci, primećuje male promene u stavu, sada je oslonjen samo jednim laktom druga ruka je zauzeta. Minjino telo je rezao reckavi nož njegovih oštrih reči. Zakleo se u ćerku tako lagano kao da izgovara da će sutra padati kiša, sa jednom polovinom usana povijenom u mali smešak, pogleda spuštenog ka Minjinoj paklici koju je držeći za jedan ćosak vrteo po šanku. Nije ni podigao glavu da je pogleda i vidi njenu reakciju na izgovorene reči.

Minju je to ubilo. Nije uopšte tražila bilo kakvo priznanje ili potvrđivanje, nije ga spopadala, nije čak ni želela da se ovaj razgovor dogodi… zaista apsolutno nista nije tražila. Zašto je to uradio? Počeo je da je boli mozak, ali je rešila da iskulira i da nastavi da se ponaša kao da joj je rekao da je upravo pojeo govna. Za trenutak se spustila u svoj unutrašnji svet da prikupi malo snage i da se posavetuje sama sa sobom šta treba da radi. I tada joj se pred očima pojavi jedan leptirić. Zagledala se malo duže u njega. Bio je čudan, imao je sve obrise leptira, ali je bio potpuno crn, matiran, kao od pliša. Bez obzira na njegovu boju izgledao je vrlo elegantno i mogli su se videti razni tribali na njegovim krilima koji su takođe bili crne boje. Stajao je mirno i sasvim malo pomerao krila. Minja je zabezeknuto gledala crnog leptira i pitala se šta to uopšte znači. Odgovor nije dobila. Bes koji je rastao u njoj naterao je da se u sebi razdere dovoljno jako da otera iz njenih misli sve, i Bokana i odvratno-prelepog crnog leptira. Od prejakog vriska koji je u sebi puštala od nakupljenog gneva uplašila je leptira koji zatreperi krilima i tada ispuni njenu unutrašnjost sjajnim razdraganim bojama sakrivenim spod crnih krila koja su ih štitila da ne budu nikada otkrivena osim kada dobije dovoljno snage da poleti. Bilo je raznih boja, ali je preovladavala narandžasta. Minja se samo nasmejala jer je shvatila poruku.

Podigla je glavu, zapalila cigaru i kao da joj je dim dao neverovatnu snagu. Izgledala je zadovoljno, zavodljivo i ništa manje šarmantno, tako samouvereno oslonjena na šank. Ne gledajući u crnu spodobu pred sobom zračila je hiljadama boja. A on je nastavio da je psihoanalizira:

  • Svakog momenta znam kako ti je i kako se osećas, ja znam kako ti dišeš. Je l’ znaš sta si ti videla u meni? Ti si videla oca.

Nasmejala se na njegove reči i provokacija se nastavila:

  • Zaista nisam znala da si vidovit, wow blago tebi, taman pošto si mi otkrio najveću svoju tajnu da proričeš sudbinu reci mi hoću li položiti ispit u ponedeljak ? …. Izvini molim te, dozvoli da ti kažem, ja sam dete razvedenih roditelja i u celoj mojoj priči osetila sam se   nedovoljno voljenom sa očeve strane i… to je ta posledica…TI! Dozvoli mi, ljubavi, da ja tebe nesto pitam. I ti isto imaš ćerku. I ona je dete razvedenih roditalja, i ne viđa oca  tako često, ne oseća njegovu ljubav isto kao sto je ja nisam osećala kada sam bila njenih godina. Zar ne misliš da bi ona mogla da prodđe isto tako, zar te to nimalo ne plaši? I zato ti ja najtoplije savetujem da se ne kuneš u nju kada lažeš i da joj pružiš maksimalnu ljubav da joj ne bi uništio detinjstvo, pa da se kasnije zaljubi u nekog kretena poput tebe.

Nije očekivao takvu reakciju. Ona je ipak za njega bila neka devojka koja u njega gleda kao u Boga i koja se tako neće ponašati prema njemu a ponajmanje nije očekivao, takvu vrstu odgovora. Minja se na trenutak pitala da li on uopšte voli svoje dete. Bila je iznenađena njegovim komentarom očekivala je srceparajuču priču oca koji je ostao bez deteta zato što je njegova žena ( hvala Bogu) dobila starateljstvo. Držao je pivo u ruci I pravio male kružnice sa njim kada bi ga zaustavio tada bi počeo da priča.

  • Ja ne želim da ti nanosim bol i da te povređujem. Evo sad ću da ti otvorim dušu…

Prišao je korak bliže, osetila je neprijatnost njegovih misli i osećaja, nije želela da produbljuje temu, sasvim je bilo dovoljno saznanje da mu se ne sviđa. Popiće piće do kraja i svako će otići svojim putem. A sutra, sutra će sve biti isto, kao da se ovaj razgovor nikada nije ni dogodio, jer ona je došla i izašla u grad samo i jedino zbog svog dečka. Uzvratila mu je pogled i mada to nije htela, uvređeno je progovorila:

387074_490864704276014_943336782_n

  • Nemoj molim te, zaista mi se ne slušaju, ispovesti jednog idiota…Čekaj, čekaj, čekaj…. Ti kažeš da ti se ne sviđam, da me ne voliš, da me ne gledaš kao ženu. Zašto onda ako se nas dvoje nalazimo u bilo kom prostoru tako da si mi okrenut leđima ti se stalno okrećeš i skeniraš me pogledom i to ne jednom nego svo vreme dok sedim tamo, ili ako sedimo jedno naspram drugog ne skrećeš pogled sa mene da mi bude glupo do te mere da se na sekund osetim kao da sam gola. Reci mi zašto?

Pogledala ga je I tada shvatila. To je bio taj pogled, onaj koji svaki put upotrebi kada je testira, epa ne može više govorila je u sebi i naglo okrenula glavu, nije mogla ni sekundu duže da prati zatezanje njegove vilice dok se preslišava šta će reći. Lagano je spustio mali prst ispod njene brade i okrenuo joj lice. Bez ijednog treptaja zagledan u njene oči počeo je da se ispoveda:

  • Ne znam, stvarno…. ne znam zašto…ali u pravu si, kao da me čvorom vežeš i zoveš me pa u svojoj glavi samo čujem : ” GLEDAJ ME” i tada moram da se okrenem i buljim u tebe…to je jednostavno jače od mene…to je na nekom meni neshvatljivom nivou.

Razgovor je prekinula Ana, rekla je sestri da joj se usijao telefon i da je Todor zvao bilion puta. Brzo je ustala sa stolice, malo rastresla glavu i u sebi govorila:

Todor, Todor, Todor … ko je to? A da dečko zbog koga sam došla, moj dečko, da, da, koga nema ovde sada, i nikada nije tu kad treba, zašto se baš sada pojavljuje, ma šta hoće on od mene, bila sam na korak do…ne znam čega????”

I izašla je ispred kafića ne javivši se Bokanu. Pozvala je Todora i dogovorila se sa njim da se nađu u Manjani za pola sata. Vratila se unutra, ali za šankom gde su do pre par minuta njih dvoje sedeli stajale su samo prazne stolice. Otišla je po cigarete I vratila se šanku i istom mestu gde je i ranije sedela. Ubrzo joj je Bokan prišao, rekavši:

  • Provera, aaa? Roditelji zovu da vide gde im je dete? I pepeljugo, ponoć je davno prošla, kad moraš kući?

Pogledala ga je sumnjičavo i bahato odgovorila:

  • Nisu me zvali roditelji nego dečko. Treba da se nađem sa njim za pola sata, ako te baš zanima.

  • Onaj kreten, onaj majmun !!!?

Počeo je da viče tako da ga je ceo kafić čuo:

  • O kome govoriš?

Okretala se oko sebe i sa svih strana su je sačekali neprijatni, podrugljivi pogledi a ona je umirala od sramote i želela da nestane iz te scene njenog života. Stišao je glas ali je i dalje ljutito govorio.

  • Pa taj tvoj Todor, kreten jedan!
  • Izvini, a na osnovu čega to pričaš? Da li mogu da znam zašto tako govoriš o njemu?

  • Zato što je on loša osoba, on nije za tebe. On tebe ne zaslužuje!

Opa, ovo nisam očekivala, ma daj, kad neko popije tri piva to nije ništa ali kada tome doda još samo jedno pivo… hmm… svašta možeš čuti. Baš me zanima šta će na kraju ispasti i dokle ćemo ovako razgovarati…

  • Pa dobro, ako me on ne zaslužuje, ko me onda zaslužuje?

  • Pa ja.

Rekao je Bokan vrlo provokativno blago nakrivljenom usnom i očiju ogromnih, pretvorenih u znak pitanja.

  • Ti??? Hahahahahahahahahaha…umreću od smeha.

Počela je da se smeje i dugo nije prestajala.

  • Znaš Minja….sad možda…i… počinjes da mi se sviđaš.

Tada su postali nekako bliži, fizički bliži, odjednom više nisu sedeli nego stajali jedno kraj drugog, telima se dodirujući. I onda se ona setila starog dobrog domaćeg filma “ Kako je propao rokenrol” i najbolje scene sa Barbarom (Anicom Dobrom) i rekla mu je:

  • I šta ti misliš, da ja treba da padnem na to?

  • Pa padni.

Rekao je kao da joj je pročitao misli pretvorivši se u Darka (vampira) iz istoimenog filma. Minja se samo stropoštala na pod kao u filmu. Ležala je dole par sekundi dok joj nije rekao:

  • Ej, Barbara, Barbara ustani, nemoj da nas blamiraš.

Pružio ruku i počeli su glasno da se smeju. Opijeno ga je pogledala i rekla:

  • Šta bi sada uradio kad bih krenula da te poljubim ? Odbio bi me, je l’ da?

  • Da.

Zatim ga je obgrlila i rukom počela da mazi donji deo njegovih leđa koji nije bio pokriven majicom. Pod rukom je osetila naježenu kožu, a zatim je sasvim lagano, jedva ga dodirujući rukom iišla uz kičmeni stub. To što joj se dogodilo bilo je sasvim spontano bez bilo kakve konsultacije sa svojim unutrašnjim ja ili spoljašnjim on. Moralo je doći do nekog fizičkog kontakta pa makar on bio samo nežno grebuckanje njegove naježene kože. Ništa nije komentarisao niti je sklanjao njenu ruku samo su stajali jedno naspram drugog i magnetično se gledali telima se njišuci u ritmu muzike. Nije više mogla da ćuti, progovorila je:

  • Ovo ti ne prija, vidim. Ništa bar sam pokušala, a sada, ljubavi, ja idem kod svog dečka i vodićemo ljubav dok se ne rastope boje. A ti ostani potpuno sam sa svojim ponosom i svojim zakletvama.

Pogledao je tako kao da je imao još hiljadu pitanja u glavi a onda je uhvatio za ruku i počeo da vuče ka sebi…

 

Prethodne price:

1. Jedanaest godina unazad… 2. Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3. Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4. Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7. Deset godina unazad… 8. Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9. Deset godina unazad…All for Love. 10. Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11. Devet godina unazad… Dani bez njega. 12. Osam godina unazad… Dani bez njega. 13. Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14. Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. 15. Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. 16. Osam godina unazad…poslednji dan bez njega. 17. Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II) 18. Osam godina unazad… poslednji dan bez njega ( zadnji deo) 19. Osam godina unazad…dani posle. 20. Sedam godina unazad…

Sedam godina unazad…

SEDAM GODINA UNAZAD.

Druge nedelje Septembra Todor odlazi u vojsku. Pravio je ispraćaj. Bilo joj je teško saznanje da ga neće viđati tako često kao do sada i zbog vojske a i zbog fakulteta na koji polazi prvog oktobra.

Ispraćaj je bio lep i tužan istovremeno. Glavni gost večeri bila je njegova bivša devojka Dana u koju je nekada bio očajno zaljubljen. Minja ga je zamolila da je pozove. Dana je cele večeri cupkala oko njega i pokušavala da bude u centru pažnje. Nekoliko puta mu se čak i nabacivala. Minja je želela da ostane ravnodušna i da prihvati njeno ponašanje, jer je znala da je zabranjeno najslađe, ali je isto tako želela da vidi njegovu reakciju na prisustvo bivše devojke. Da proveri sebe. Šta je to što ona hoće? Zašto joj je uopšte bitno da Dana bude tu? Ona je prošlost a oni žive u sadašnjosti. Volela je da se igra sa vremenom. Zanimalo je koliko jako utiče prošlost na ovo sad što se dešava. Da li se ipak može nešto promeniti. Želela je nove osećaje, želela je borbu, htela je da pobedi! Ali kada je sve to prešlo prag njene tolerancije osetila je ljubomoru, osećaj odbačenosti…. Stala je ispred Dane nežno uhvatila Todora za glavu i filmski ga poljubila. Morala je da obeleži teritoriju da Dana ne bi iskoristila njenog lakomislenog momka.

Dan posle ispraćaja Todor odlazi u vojsku. Planirala je da te večeri nakon ispracaja prespava kod njega i da to bude veče kada će se dogoditi “ono” nešto ukoliko se sve bude lagano i spontano odvijalo jer je bila sigurna da je vreme za to došlo. Volela je Todora na neki čudan samo njoj znan način i želela da bude njegova. Te noći su je njeno unutrašnje ja i osećaji koji su se budili odveli na mesto u podsvesti koje je po prvi put u njenom životu bilo probuđeno. Neverovatnom brzinom ti isti osećaji su se širili po čitavom telu brideći i kroz svaku poru želeći da izbiju na površinu, ali kada su došli sasvim blizu, skoro do same površine, vratili su se i opet zaspali kao da nikada nisu ni postojali. Činilo joj se bolnim i lepim u isto vreme. Očekivala je mnogo veće i jače osećaje, pomalo je bila razočarana, ali je želja da istraži sebe pobedila sva ta osećanja. Zato se i usudila da to uradi sa nekim jednako neiskusnim i preterano nežnim i pažljivim kao što je i ona sama bila. Cele noći su razmenjivali utiske ne spominjući nijednog momenta rastanak i njegov odlazak u vojsku. To je bila previše teška tema da bi kvarila osećaje koje su budili jedno u drugom, postali su za jedno iskustvo bliskiji i to se osećalo i pokazivalo sa obe strane. Nakon nekog vremena kada je zatvorila oči osetila je blagu nelagodnost i malo veću sramotu. Stid je zamenio svaki osecaj i svaku misao pretvorio u sebe. Stidela se svega što se te večeri dogodilo i znala je da ipak još uvek nije bilo pravo vreme za to.

Čvrsto se pribila uz Todora, naslonila glavu na njegovo rame i za tren zaspala. Posle kafe i doručka ispratila ga je, poljubila, čvrsto stegla i ni trenutak više nije mogla da ostane. Rastanci su teški, nije mogla da stoji na stanici i čeka da njegov autobus krene. Tužna je otišla kući. Na putu do kuće nije mogla da zaustavi suze koje su niz njene obraze lile, ali ih nije ni brisala. Volela je da plače jer se samo tada osećala potpuno iskreno pred sobom. Izbacila je iz sebe sve sto je tištilo, pritiskalo i rađalo neprijatne osećaje u njoj. Sve to može da se postigne samo onda kada se istinski najiskrenije plače, jer tada se u suzama skuplja sva tuga i bol iz čitavog tela. I tako kako izlaze iz vas one sa sobom istisnu deo tuge, bola i neprijatnosti. Osećaji su umanjeni do momenta dok skroz ne iščeznu. Stigla je kući i bila je na kratko zadovoljna sto će moći da bude sama i na miru razmišlja o svemu jer je najviše mrzela ljude koji joj oduzmu samoću, a ne poklone joj istinski svoje društvo. Ušla je u sobu, pustila Đoleta Balaševića, stavila slušalice i plakala glasno, neutešno i dugo. To je bio poslednji put u njenom životu da ga je slušala, više nikada nije mogla ni želela da čuje nijednu njegovu pesmu. I dan danas Minja sluša Đoleta samo kada je jako tužna, a ako se slučajno nađe u situaciji da ne može da izbegne neku njegovu pesmu njoj bi obavezno pošla jedna suza iz levog oka.

Nakon deset dana prisustvovala je Todorovoj zakletvi. Sluyio je vojsku u gradu Jeseni u kome je ona pohađala prvu godinu umetničke škole pre četiri godine. Bila je naviknuta na sve slucajnosti tako da joj ova ni malo nije smetala. Najzad je shvatila da su sve slučajnosti u njenom životu vrlo namerne. Rešila je da ceo dan koliko god to bilo moguće provede pokraj njega. Nakon toga bi otisla da prenoci kod njene drugarice iz grada Jeseni. Na njegovom licu su se jasno videli zebnja i blagi strah od nepoznatog ali je on uporno pokušavao to da sakrije. Bilo je kišovito i hladno ali je ona dan provela sedeći u njegovom krilu u letnjikovcu ispred kasarne.

Mesec Oktobar.

Počela su predavanja na fakultetu. Otišla je u Brzograd, iznajmila stan sa svojom starijom sestrom Anom i shvatilada se jako teško se snalazila u tom velikom gradu. Kad god bi negde krenula a da to nije bila njena škola ona bi redovno zvala sestru da  je ona usmeri kuda da ide, koji autobus da sačeka, sa koje strane da ga čeka jer je bila totalno izgubljena u prostoru i orjentaciji.

U školi joj je bilo dosadno. Ogromne učionice i milon ljudi. Mnogo obaveza i mnogo, mnogo predavanja. Provodila je dane tako što je išla redovno na predavanja, a posle njih pravo kući. Nisu je zanimali izlasci, druzenja, okupljanja bilo koje vrste, samo je brojala dane kada će biti ponovo u gradu Zaborava a Todor na odsustvu.

Krajem oktobra četrdesetoro učenika je njen fakultet poslao na poslovni razgovor u vezi prakse za prvu godinu u hotel Sjaja i Glamura. Ona i još trinaestoro njih su uspešno završili intervju i primljeni su na praksu koja je počinjala prvog novembra. Hotel je bio kao ogroman lavirint. Trebalo joj je više od deset dana da ukapira kojim se hodnikom gde stiže. Mogla je da bira hoće li raditi kao konobar ili kao sobarica. Izabrala je da bude sobarica. Prvi dan prakse je zaprepastio do te mere da je želela da odustane. Samo nameštanje kreveta u obliku pisma se činilo potpuno nemogućim a još saznanje da za spremanje jedne okupirane (gostinske) sobe imaju dvadeset, a prazne četrdeset minuta fore. Nikada neće uspeti, mislila je u sebi. Ali kako su dani odmicali videla je da ipak može. Nije bila oduševljena ni malo. Razocarana, veoma. To je bila ogromna psihička tortura. Ukoliko bi jednu grešku napravila supervizor bi kada to primeti rasturio celu sobu ili izgužvao svu posteljinu da bi ona morala da je menja i ponovo stavlja novu. A ukoliko bi na bilo kojoj staklenoj površini ili ogledalu ostala zaboravljena makar jedna sitna tačkica od vode, supervizor bi nasuo punu čašu vode i istu prosuo po toj površini, kako bi ona morala ispočetka da detaljno oriba i ispolira sve to.

Praksa je trajala četiri meseca i to je bila njena vojska. Kada bi došla kući, a tu bio Todor delili bi svoja iskustva i shvatila je dase hotel Sjaja i Glamura po svojim standardima sasvim malo razlikovao od njegove vojske. Možda je jedina razlika bila u tome što nije spavala u hotelu i možda imala malo lepšu hranu, ako uporediš sredstva za čišćenje sa oružjem… ma sve je to isto…

Nakon četiri meseca uspešno je završila praksu sa pozitivnom ocenom uz preporuku svetskog lanca hotela. Što bi značilo da se sa tom preporukom može zaposliti u bilo kom hotelu Sjaja i Glamura bilo gde u svetu. Davala je i ispite i očistila prvu godinu. Uglavnom je dobijala šestice i sedmice. Imala je po koju osmicu, jednu devetku i jednu desetku. Bila je zadovoljna svojim uspehom.

Mesec dana pre Todorovog “skidanja” iz vojske, Minja je bila kod kuće, a on je tog vikenda trebao da dođe i iskoristi svoje slobodne dane. Samo zbog toga je i ona došla , da bi provela dane sa njim. Celo pre podne je očekivala njegov poziv, ali se bogami načekala pošto je nazvao tek oko sedam naveče rekavši joj da je stigao oko podneva, ali nije mogao da joj se javi jer je bio sa porodicom. Bila je iznenađena i iznervirana, pa mu je postavila pitanje:

  • Ajde da kažem da je to u redu. A kad si planirao da se vidimo?

Pitanjem i postepenim naglašavanjem svake druge reči želela je da mu stavi do znanja da je ljuta a opet da ta ista ljutnja neće uticati na susret koji je silno iščekivala.

  • Joj, znaš…ja sam zaboravio da ti kazem. Večeras je Goranov rodđendan… tako da bi najbolje bilo da se sutra vidimo.

Nije shvatio poentu, nije video boju njenog glasa, samo je čuo, nije umeo da pročita ono što nije izgovoreno. Ohhh… duboki udah u sebi izgovorene reči. Trebao joj je! Da li će je iko ikada čuti neizgovorene reči, pratiti misli i lagano se nadovezati na njih…napraviti celinu, zatvoriti krug? Nije mogla da veruje, u prvi mah je pomislila da se šali sa njom, pa je nastavila da se igra.

  • A ja?

Rekla je uz blagi smešak, već smišljajući šta će obući.

  • Šta ti?

Upitao je. Zbunila se na trenutak jer je njeno pitanje bilo previše očigledno da bi umesto odgovora dobila pitanje. Nije se zaustavila.

  • Pa mogu i ja da idem sa tobom na Goranov rođendan?

Rekla je upitno mu predloživši svoje namere.

  • A, ne, ne, ne…to je samo za dečke. Znas ja sam došao iz vojske, dosta mi je jedne torture daj me pusti da se malo opustim…

I pustila ga je. Izgorela je kao palidrvce šibice i bila je sigurna da se miris fosfora širio za njom, nije mogla da veruje sta se desava. Pa ona je samo zbog njega došla, a on joj priča o torturama i Goranovom rođendanu… užas. Ko je uopšte Goran???… a da, njegov drug sa kojim se sastaje jednom u tri godine da popiju piće i komentarišu fudbalski tim za koji navijaju. Tužnim i pomalo ljutim glasom mu je rekla:

  • Lepo se provedi sa dečkima.

Poklopila je slušalicu i rešila da veče provede sa tatom. Ujutru je probudio rastući zvuk mobilnog telefona. Stigla joj je poruka od Milene, Valentinine drugarice, sa tekstom:

Ćao Minja, izvini što ću ti ovo reći, ali smatram da bi trebalo da znaš, bila sam sinoć na Goranovom rođendanu i tvoj Todor se cele noći ljubio sa nekom klinkom”

Nije mogla da veruje šta čita. Uštinua se misleći da sanja i pošto je osetila bol u desnoj nadlaktici još jednom je pročitala poruku. Bolno je zažmurila i hitro odreagovala. Uzela je telefon i pozvala Milenu:

  • Šta to kazeš da je radio?

Duga pauza a za njom brzo izgovorene reči:

  • Znaš, bila sam na Goranovom rođendanu sinoć i videla tvog Todora kako se cele večeri ljubio sa nekom klinkom.

Ponovila je identičan tekst iz poruke.

  • Ma daj… zezaš me, ti si ljubomorna na mene, ne mogu da verujem koliko si pokvarena, to nije tačno ja mom dečku verujem.

Ponela se kao malo dete kome su prisilno oteli igračku, a ono je uporno govorilo da je ta igračka i dalje u njegovim rukama. Zamislila se na kratko i sebi postavila pitanje: “ Da li mu stvarno veruješ? “. Ma naravno da mu verujem, on nije takav, to ne liči na njega, i on to meni nikada ne bi uradio. Zatim je uzela telefon I pozvala Todora:

  • Ćao….. pauza…. Moram nešto važno da ti kažem. Nemoj da se ljutiš na mene, pre svega želim da ti kažem da ja ne verujem u to i da znam da nije istina, ali samo sam htela da ti kažem kako su ljudi zli… I kako jedva čekaju da nekome upropaste život. Zamisli da me je probudila poruka u kojoj je pisalo da si me ti sinoć prevario ?! Da li možeš da poveruješ? Ali još jednom da ti kažem da ja u to ne verujem, niti ću ikada verovati. Ali te ipak pitam da li je to istina Todore?

Govorila je brzo kao da je bila navijena, i kada je mehanizam okrenuo zadnji krug zaustavila se, stala je i čekala reakciju. Hladnog, hrapavog glasa joj je odgovorio:

  • Istina je, Minja.

Ispala joj je slušalica iz ruke i istrčala je iz sobe. Nije mogla da veruje koliki je kreten ispala. Ona mu govori kako ne veruje da je to istina i još ga brani i pravda a on ne poriče, nego još i potvrđuje. Bila je besna i ljuta, jako frustrirana, razocarana i sujetna. Pre svega bila je ljuta na sebe. Todor je prevario!? Jedina osoba na ovom svetu kojoj je stvarno verovala je…. prevario. A mogla je ruku u vatru da stavi da to nikada ne bi uradio. Njen Todor!? Ostala bi bez ruke, a Todorov bi jezik bio u tuđim ustima. Mrzela je sebe.

Bombardovao je porukama, tog dana joj je stiglo preko pedeset najlepše napisanih poruka, a sve u istom fazonu: kako se kaje; da mu je žao; i da ne može sebi da oprosti! A da li je ona mogla da mu oprosti? “Neoprostivo” je ono što smešta odgovornost iznad nas, dok je “neopraštanje” u našem sopstvenom stavu i odbijanju da nešto oprostimo. Puno je razmišljala o svemu i negde duboko u sebi znala da joj je to zapravo bilo zabavno, dopalo joj se saznanje da on nije jedan sasvim tunjavi mladić. Ipak je uspeo da joj se suprotstavi, iako je izabrao najjadniji mogući način da se dokaže. Nijednog momenta nije vređala njegovu inteligenciju time što je mislila, zapravo što nikada nije ni mislila o opciji prevara. Znala je da je on jako pametan, lep, duhovit i vrlo šarmantan momak, ali je mislila da u celoj toj priči oko veze i ljubavi presudi baš to – ljubav. A bila je sigurna da je voli. Oci ne lazu, osmeh ruke i telo ne lazu! Osecala je koliko je voli! Da li je mozda lagala sebe? Shvatila je na kraju da je ipak bio željan dokazivanja. Nije odustajala i dalje je bila ljuta do večeri kada je Todor slavio slavu. Otišla je na slavu skroz drugarski. I naravno nakon nekoliko pića oprostila mu je, opet su bili zajedno.

Ali nije zaboravila.

Nastavili su tamo gde su stali i kako je vreme odmicalo slika o prevari je bledela bila je i dalje tu ali ne u toj meri. Pokušala je da razume,  želeo je promene, hteo da se malo poigra, istražuje, a taj poljubac uopšte i nije tako važan.

Nakon mesec dana izašao je iz vojske. Njegovo ponašanje se drastično promenilo. Postao je drugačiji. Onaj Todor na početku veze i ovaj sada su  bile dve sasvim različite osobe. Počeo je da se bahati, da se ponaša kao da je ceo svet njegov. To je naravno još više privlačilo njemu, jer je osetila da ga ipak može izgubiti. Ona je uspešno obavila svoj zadatak podigla mu je samopouzdanje do maksimuma, a on joj nikakvom zahvalnošću nije to pokazivao. Ali joj nije ni bilo važno jer je znala da joj Univerzum nikada ne bi zadao zadatak ukoliko nije siguran da ga ona može rešiti.

 

SEST GODINA UNAZAD…

Došao je još jedan oktobar. Minja je i dalje bila na turizmologiji. Uspešno je dala prvu godinu i upisala drugu. Ove godine je rešila da praksu odradi leti. Tako da je za zimu i svoj rođendan planirala da bude kući, u svom gradu, kad god bude imala prilike za to.

Mesec Novembar.

Pre tačno deset dana Minja je napunila dvadeset godina. Dok je bila dete želela snažno i nemoguće mnogo, da vreme proleti, da postane punoletna. Sećala se sebe i toga koliko je jedva čekala da dođe taj dan, dan punoletstva. Kao da je juče bilo, a već sada ima dvadeset. Kažu ljudi “sve to ide sa godinama”. Naravno, ona se uvek pravila pametna i nije želela da prizna da je zaista tako. Govorili su joj: “ Za nekih pet-šest godina smejaćeš se tome u koga si bila zaljubljena i na koga si potrošila najbolje godine.”

Evo sada je proslo tih pet godina, i ona svečano priznaje da je bila jedno totalno očarano i znatiželjno dete koje je bilo ludo zaljubljeno. Nije znala sta je sada, ali je bila sigurna da su se desile neke ogromne promene u njenom razmišljanju i pogledu na svet uopšte. Ali jedno je ostalo isto. Nikada, ali nikada se neće smejati niti reći da je sa Bokanom bacila i protraćila svoje godine. To je bio period njenog sazrevanja, najlepši period njenog života. Sada je tu njenu ljubav gledala drugačije, možda nekim drugim očima ili iz nekog drugog ugla. Dosta zrelije je razmišljala o njemu kao i o svemu što je bilo vezano za njega. Ne, nije se ona odljubila ili prestala da ga voli. Samo je složila kockice i svaku stavila na mesto na kome je oduvek trebala da bude. Nije bilo grešaka, ni iluzija, potpuno iskreno je sagledala sebe i priznala da je pravo vreme da se stvari realizuju i da više ne stoji u mestu. Svako treba da dobije ono mesto u njenom životu koje mu pripada. Sada je imala drugačiji život nego sa petnaest godina. Imala je dečka Todora sa kojim joj je bilo zaista lepo i trudila se da joj on bude važniji od jedne iluzije koja će zauvek ostati samo ILUZIJA! Rešila je da ga konačno stavi na prvo mesto u svom ljubavnom životu a da o Bokanu razmišlja samo onda kada ga vidi. Volela je Todora kao partnera, kao osobu sa kojom je u vezi, i kao jedinu osobu u njenom životu sa kojom je sve delila. Među njima je vladala fantastična harmonija koju čak ni Bokan nije mogao da pokvari. Želela ga je samo za sebe I da se isto tako preda njemu bez ikoga drugog u njenim mislima.

Što se tice Bokana, osećanja su joj ostala ista. Nije znala da li je to ljubav, požuda, želja ? Nije znala šta je u pitanju, znala je samo da su se tu uplele prejake emocije. Ali je isto tako znala da nikada neće biti sa njim, niti da bi mogla da provede ostatak života sa njim. Možda je počelo da je odbija to preterano nemoguće koje je lebdelo iznad njih kad god se sretnu. Oduvek je maštala o tome da bude sa njim ali za nekih desetak godina a da to nikada ne utiče na njenu i Todorovu vezu. Jako se bojala svojih misli jer je bila ubeđena da je samu sebe naterala na to ne konsultujući se sa svojom podsvesti koja je uvek terala kontru i bila uporna da svoje snove pretvori u ideje a kasnije ih realizuje u stvarnost i uvek, ali svaki prokleti put uspe bez ili sa svesnom stranom njenog razmišljanja. Tada je počela da se boji da sve ovo što sada planira i govori ne ispadne potpuno SUPROTNO!!!

Avaj, sudbina je sudbina. Od nje se definitivno ne može pobeći. Kad god ostanemo bez imalo nade i vere u nešto, uvek dobijemo znak koji nas usmerava ka pravom putu. Ponekad i ne želimo da priznamo da taj znak ima bilo kakve veze sa našim životima i jednostavno ga previdimo pa nastavimo tako da tonemo i propadamo a život prolazi pored nas. Ali ukoliko pratimo znakove koji nas vode baš tamo gde treba da budemo sigurno ćemo uspeti i biti srećni. Ne treba sada da u svemu tražiti ili izmišljati neke znakove, nego ih je samo dovoljno prepoznati. Oni su najvidljiviji onda kada se nalazimo na nekoj prekretnici, ili kada želimo da sa nečim završimo. Tada se pojavi znak koji nam kaže da nastavimo dalje I da se udaljimo od toga, ili nas na svaki mogući niačin vraća ka stvarima I ljudima od kojih želimo da se rastanemo. Znak nas bodri, tera da budemo hrabri. Pogotovo nas tera da verujemo kako u sebe same, tako i u ono što se izbeci ne treba. Koliko je samo bila uverena Minja dok je pre nedelju dana mislila o relacijii Todor- Bokan da bi sada dokazala…suprotno.

Bila je subota, predzadnja nedelja novembra, razmišljala je o tome kako želi da se potpuno posveti Todoru I da zaboravi Bokana. I dok je kovala planove i razmišljala o tome kako da ih realizuje u pozadini je čula zvonjavu telefona, kao i njenu sestru Anu koja se javlja I započinje razgovor. Jedan od planova je bio da ne ide kući neko vreme, mozda do praznika što bi joj jako pomoglo da uspe u svemu tome. Osim toga, prošle su bar dve godine kako nije sa Bokanom pričala, a i jako retko ga je vidjala, tako da je bila ubeđena da će on lako i brzo ispariti iz njenih misli.

Ana je vodila razgovor sa njihovom mamom. Čula je kako je mama ubeđuje u nešto ali nije se uplitala nego je nastavila da sanjari. I odjednom čula Anu kako joj govori:

  • Hej sis, šta misliš o tome da idemo za vikend kući, onako zajedno, sestrinski ??

Hej, šta se ovde događa, upravo sam rekla da ne želim da idem kući. Njen unutrašnji glas je prvi odreagovao a zatim je prkoseći rekla:

  • Nema šanse, ja ostajem.

Sestra je čudno pogledala a celo lice joj se izdužilo i pravilo veliko pisano slovo O. Čudeći se glasno je rekla:

  • Šta kažes? Minja jesi li dobro??? Kada ti nećes kući, to samo može značiti da si bolesna  ili da si raskinula sa Todorom? Dakle?

Joj, evo je… sad će me ubeđivati do besvesti, zašto je baš sad poželela da me ubeđuje da idem sa njom, znam je neće odustati ali… neću ni ja.

  • Ana… jednostavno mi se ne ide, shvati!

Okrenula je glavu na drugu stranu i počela da se igra gajtanom telefona smišljajući u glavi trik, igru na koju će njena sestra nasesti. Počela je:

  • Svašta…ne verujem ti. Ajde razmisli, ja sam baš htela da idemo zajedno, pa učini to tvojoj sestrici, hoceš, pliz?

Napravila je neodoljivu facu. Minja je uzdahnula I u sebi rekla : “NEVEROVATNO” Ovo je jednako užasu, pa šta je sad isplanirao taj glupavi univerzum??? Nećeš me preći jel znas??? Mozeš da budeš sto puta najveći, najmoćniji I najsavršeniji ali ja nisam ta devojka koja želi smuvati Džoni Depa. Neću više da se trudim jel shvataš univerzume? Ako uspem i u ovome zahvaljujući Marfijevom zakonu…obećavam ti, ali obećavam da će mi sledeća želja biti tvoj voljeni Džoni a sad me ostavi neko vreme I nemoj raditi samo za mene, znaš koliko nesrećnih ljudi ima na ovom svetu…ja sam super stvarno, ne moraš se više truditi. I hvala ti ali iskuliraj malo.

  • Minja….Minja…Minja, jel ideš, ma ideš, znam te, je l da?

Njeno uzrujano obraćanje univerzumu je prekinula njena sestra koja je uzbuđeno skakutala pored fiksnog telefona i molećivo je gledala.

  • Dobro, dobro. Ubedila si me, idem.

Rekla je to samo da bi što pre otkačila sestru i nastavila da kritikuje svemoćni univerzum u svojim mislima. I tada je nastavila:

Platićete mi za ovo…obojica. I da, nisam završila, još uvek nisam dovoljno spremna za tako veliku želju kao što je Dep, da to raščistimo, ali čim budem spremna prvi ćes ti saznati i pokazaćemo ovim čitaocima kako se to radi. Odnosno koliko si ti svemoguć I velikodušan, da ti ne predstavlja problem to da svakome ispuniš poneku želju ili ukoliko prate tvoja uputstva da im ispuniš baš sve ono što se na ovom svetu može poželeti.

Po dogovoru dve sestre su za vikend otišle kući. Minja je posle pozdravljanja sa mamom i divnog ručka koji je spremila otisla do Todora koji je radio u centru grada. Nije mu se javila da dolazi jer je želela da ga iznenadi svojim dolaskom za koji je zaslužan baš on. Bio je prijatno iznenađen kada je ugledao. Mada je osetila dozu nelagodnosti i na trenutak je pomislila da mu je dosadila, ili da se možda totalno ostvario sa njom pa je poželeo da je promeni, ne nju kao osobu već kao devojku. Žene nekako u sebi mogu to da osete ali nikada nisu dovoljno hrabre da priznaju sebi a ponajmanje njihovoj jačoj polovini. Nego baš tada rade stvari za koje su bile ubeđene da je nemoguće uraditi. Urade sve samo da zadrže osobu do koje im je stalo.

Usledili su dugi i pomalo bolni poljupci I jedan sasvim uobičajen razgovor nakon koga je Minja morala da pohita kući da se vidi sa tatom. Todor joj je rekao da će te večeri ići negde sa društvom ali da će svakako nakon toga izaći…malo kasnije. Dogovorili su se da se nađu kasnije u gradu.

Sestre su se posle susreta sa tatom i generalnog sređivanja, šminkanja i doterivanja uputile ka šetalistu I sele u stari dobri Hemingvej. Sele su za prvi slobodan sto. Minja je I dalje bodrila svoje misli da Todor ostaje na prvom mestu u njenom ljubavnom životu I da je Bokan završena priča, možda samo lepo sećanje. Dok su poručivale piće Minja je prošetala pogledom po kaficu. Levo od njih u separeu sedeo je Bokan sa Sašom, njenom nekadasnjom najboljom drugaricom. Bokan i Sasa se nikada nisu druzili i bilo je veliko iznenadjenje videti ih kako sede zajedno kao ortaci i piju pivo. Podigla je ruku I uz smešak pozdravila drugaricu. Razmišljala je o tome kako nema nikakve veze što je on sada tu, i da to neće promeniti njenu odluku, mogao je i da sedi sa njima za stolom bilo bi isto, jer je odluka doneta i ne treba više pridavati vaznosti što se njih dvoje nalaze u istoj prostoriji par metara udaljeni jedno od drugog. Mislila je ona i bila toliko jako rešena da je istog momenta okrenula svoju stolicu kao i ledja svojoj najvecoj bivšoj ljubavi. Osećala se prazno a ponašala hladno. Malkice je zabolelo što je to uradila i tada se javio njen unutrašnji glas koji ju je podsetio šta je sve uradila zarad toga da ga samo vidi. Osećala je nelagodu u stomaku kao da su leptirići pravili bokserske rukavice i udarali njenu unutrašnjost stomaka želeci da izađu van i nateraju je da se ponaša onako kako se oseća i da joj dokažu da ne može nikako prisiliti sebe da ne voli ono što u njoj budi osećaje, da je život kakav god bio prelep kad god je prisutna ta osoba. I tada ne postoji strah, nesigurnost niti bilo kakva sumnja. Jer čovek se plaši samo onda kada nije ispunjen i kada misli da neće uspeti da se ostvari u onome za čim čezne.

Brzinom svetlosti je izašla iz svog unutrašnjeg razmisljanja i setila se da je u grad Zaborava došla zbog Todora I da je to to. Bio je to prvi put da se u vazduhu nije osećalo ništa, ni ljubav ni napetost. Uprkos udarcima u predelu stomaka koje su joj nanosili njeni leptirići nije im dozvolila da prave žurku od njenog života nego ih je čvrsto držala unutra nadajući se da će im dosaditi i da će se jednom umoriti od svoje glupave lepršavosti. Kako je ispijala pivo tako je Bokan njoj sve više I više okretao leđa. Nije ona gledala u njega, nego joj se nekako stolica sama od sebe okrenula i to baš tačno tako da bude naspram njega. Možda ga je samo jednom ili dva puta pogledala ali samo na brzaka kraičkom oka …dovoljno da vidi da joj okreće leđa, što je u njoj izazvalo dodatno interesovanje.

Konobar je doneo još jedno pivo koje je sa prvim gutljajem počelo da deluje. Zamutilo je njen savršeni svet mašte i odjednom sve učinilo lakšim. Ali ne dovoljno lakim, nije ona bila nimalo naivna i dobro je znala nameru starog dobrog piva koje u dogovoru sa leptićima zna da napravi neviđen provod do momenta dok pivo deluje, a posle kad sve to prođe od piva i leptirića ni traga ni glasa nema, tako da ostaje sama noseći za sobom stid i grižu savesti. Bez obzira na sve što je želelo da utiče na nju ostala je pribrana i nastavila da glumi bahatost. Kako je vreme prolazilo a pivo uzimalo maha tako je on boo njene oči i nije mogla a da ga ne pogleda. Zatim je usledio drugi korak njenog interesovanja kome nije mogla više da se opire pa je pokušavala da se skoncentriše i sasvim malo čuje o cemu Saša i njen čovek pričaju ( da li je to u svojim mislima ona njega nazvala prisvojnim pridevom… ah, agonija se opet vraća)…svim atomima snage koje je napregla nije uspela da načulji uvo dovoljno da bi čula makar jednu jedinu reč.

Sve vreme dok je vodila svoj unutrašnji monolog Ana joj je prepričavala događaje a ona je gleda totalno izgubljeno, smešeći joj se i kao luda klimala glavom iako nije imala pojma o čemu prica. Osećala se totalno glupo i konačno je rešila da direktno pogleda u Bokana kad je zatekla scena u kojoj on zakopčava jaknu i lagano napušta kafić. Brzo je dotrčala do Saše i počela da je ispituje je o svemu: Kako to da su zajedno za stolom? O čemu su pričali? Gde je otišao? I tada shvata da je ponovo upala u zamku. To je onaj isti osećaj kao sa cigaretama. Rešeni ste da ih ostavite I uspete u tome jedan ceo dan. Ne zapalite ni jednu i počnete da se radujete kako u stvari niste ovisnik. Od silne sreće poželite da zapalite jednu kao nagradu za to što ste uspeli da jedan ceo dan ne povučete ni dim i tada dolazi do lančane reakcije, palite cigaru za cigarom i opet ste navučeni.

Sestre I Saša su otišle u obližnji Pub. Iz Sašine priče je saznala da će on biti tamo. I desila se ta dugočekivana eksplozija leptirića koji nisu ni minut više mogli da ostanu u njenoj utrobi, razleteli su se svuda oko nje i lepršavo je vodili ka unutrasnjosti paba. Dok su ulazile pogledom je skenirala ceo kafić samo da bi pronašla svog čoveka. Nije bio u njenom vidokrugu i ona je povukla devojke ka sredini pa skroz do kraja šanka prateći svoj instinkt koji je odveo baš do mesta na kom je stajao on. Šarmantan i vrlo zavodnički raspoložen, sam sa svojom bahatošću ispijao je pivo i kao omađijan buljio u Minju.

Zaustavila se preko puta njega. I dalje je gledao, činilo joj se da je još od vrata pratio njeno kretanje ka njemu i u sebi joj je glasno govorio, onako da samo ona to čuje, da dođe baš tu i stane naspram njega. Adrenalin je počeo da joj raste a pivo nastavilo da deluje, dok su leptirići vrištali na sav glas i uporno okretali njenu glavu kao da je debil i da ne vidi da on stoji tamo, odmah pored nje. Pomislila je da su se i oni napili pa ih je pustila da rade šta god hoće. Ona je bila dovoljno srećna time sto je mogla da oseti njegovu blizinu tako da na nju ne bi moglo da utiče niti joj pokvari raspoloženje čak ni srce, da izadje iz njenih usta i umire pred njom. Gurnula bi ga na stranu i rekla mu da će kasnije razgovarati jer sada ima pametnija posla a to je bavljenje njenim čovekom.Bila je presrećna što ne mora da se odrekne ogromne magije koju je osećala kad god bi bila u njegovoj blizini. Bio joj je sve bliži, do momenta dok nije stao tačno pored nje.

Devojkama je stigla tura pića a zatim je Ana pozvala jos jednu. Bilo je to mongo alkohola. A već se mnogo popilo, mada imale su meru, bar u tome da piju jedno za drugim a ne dva pića odjednom. Dok je bila posvećena piću koje je uporno pristizalo za njihov sto pogledom je potrazila Sašu. Okrenula se oko sebe i tada ugledala da u najveće priča sa Bokanom a nju levom rukom doziva da im se pridruži. Oklevala je neko vreme ali kada je ukapirala da je doziva samo zbog cigareta bez kojih su ostali, nije se više razmišljala već je odmah prišla. Izvukla je paklicu iz tašne I ponudila je drugaricu a zatim I Bokana koji je uzeo napoko okrenutu cigaru. Sluteci da se nešto može dogoditi Saša se lagano poče udaljavati od dvoje ljudi nabijenih prejakim emocijama koje su prštale na sve strane. Pogledala ga je ispod obrva a zatim upitala…

 

Nastavice se…

Prethodne price mozete naci ovde:

Osam godina unazad…dani posle.

Osam godina unazad…dani posle.

DANI POSLE…KASNO LETO I UŽIVANJE…

Minju je ujutru dočekala kafa u krevetu i sto jedan poljubac. Dok su pili kafu Todor je upitao:

  • Nisam hteo juče ništa da te pitam, bila si previše uzbuđena i uzrujana, ali mi i dalje nije jasno zašto si se tako brzo vratila?

  • Pa, nisam se snašla. Znaš kako je grozan osećaj kada radiš po ceo dan ili makar jednu smenu po onoj groznoj vrućini i sve vreme gladaš u more a ne možeš da uđeš unutra rashladiš se, da zaplivaš. Nego radiš i znojiš se, a na kraju ispadne kako ništa nisi radio i zaradio. Kako još ti treba da platiš gazdi za to što si radio. Todore, ti znaš da ja nisam maher za te stvari, jednostavno se ne snalazim.

  • Ali mogla si sebi i poslu dati malo vremena , možda bi se na kraju snašla?!

  • Nema šanse, veruj mi, prvo ništa ne bih zaradila, a drugo… čemu sve to… samo prvi posao je bio dobro plaćen, ostali poslovi su samo puko preživljavanje. Da li ti znaš da dva dana ništa nisam jela, zato što nisam imala para da kupim ni kiflu, ne treba mi to. Ovde imam sve.

Sputio je lice u šake i sa nekim pretećim strahom nastavio da govori:

  • Ti nisi svesna koliko si rizikovala takvim dolaskom. Znaš li u šta si se upustila, moglo je da te nema… mogla si da pogineš, ludo moja mala. Neću ti pridikovati ali se naježim kad mi prođe kroz glavu šta je sve moglo da ti se desi, kao i šta ti se sve dogodilo.

Primio je u naručje a ona ga je jako obgrlila prisećajući se sinoćnjeg osećaja iz auta.

  • Veruj mi Todore, nikada više se ne bih upustila u tako nešto.

Popili su kafu, spremili se i krenuli zajedno. Todor na posao, a Minja do grada. Još predhodne večeri se dogovorila sa Kloe da prepodne svrate do Hemingveja na kaficu. Kad je stigla Kloe ju je uveliko čekala u bašti kafića zavaljena u drvenoj klupici. Devojke su se grlile i ljubile skičeći od sreće što su ponovo skupa. I dok su tako sedele i Minja slikovito objašnjavala njena neviđena iskustva pogled joj se malo duže zadržao. Prestala je da govori, prestala da diše.Otvorila je usta kao da je ostala bez vazduha, pa vapi za trunkom svežeg zraka jer je tog momenta videla najstrašniju utvaru. Ruke su počele da joj drhte, nije ih osećala, nije više mogla da drži šoljicu u ruci koja se tresla kao da je dobila najjači mogući napad. Pala je dole, šoljica sa malo kafe u njoj, i sadržaj iste se rasuo po stolu. Kloe je uplašeno gledala u nju i dozivala je, a ona je bila ko zna gde. Videla je još iz daljine kako se njen čovek približava i činilo joj se kao da korača po njenim mislima i da samo on postoji. Išao je pravo ka njihovom stolu ne odvajajući poglad od nje. Prišao je toliko blizu da ih je samo jedan stepenik razdvajao. Zastao na sekund i dalje gledajući u nju. Zatim je produžio i Minju je oblio hladan znoj. Kloe je progovorila:

  • Čoveče, kakav fleš. Minja ti si totalno opčinjena. Ja u svom životu tako nešto nisam videla. Devojko, šta bi se dogodilo da si progovorila sa njim ili da je prišao da te poljubi, pa ti bi mi umrla ovde. On nikako nije dobar za tebe ni za tvoje zdravlje.

Minji je to što je Kloe rekla ušlo na jedno, a izašlo na drugo uvo. Odjednom kao da je osetila stotinu ruka koje joj drže glavu i pokušavaju protiv njene volje da je okrenu pozadi da vidi šta se to dešava iza njenih leđa. Ne kontrolišući sebe, okrenula se i nastupio je onaj samo njoj dobro poznati osećaj. Pogled pravo u oči. Između njih su leteli leptirići i sitna crvena srculenca. Bila je to još jedana usporena scena nekog najromantičnijeg ljubavnog filma. I onda…. je rešila da se vrati u realnost. Ustala je sa stolice pogledala Kloe i samo klimnula glavu:

  • Bamolos chica!

Otišle su u dugu šetnju što dalje od Bokana punog amorvih strela koje su na Minju delovale gore nego najopojnije droge ovoga sveta. Nakon nekoliko kilometara šetnje, drugarice su se rasatale. Kloe je otišla kući, a Minja je rešila da svrati do njene drugarice Saše na kafu koja je i dalje radila u Hemingveju. Sele su i počele razgovor. Zatim je Minja ukapirala da za stolom do njih sedi on, njoj okrenut leđima. Glasno se zakašljala da bi on to čuo i okrenuo se. Nije ni sumnjala da će pogrešiti. Nonšalantno je pomerio svoju glavu na levo pa zatim blagi okret glave ka njoj i onaj najsavršeniji pogled u oči. Celo telo joj se smejalo i bridelo od zadovoljstva. Obožavala je kada neko razume šta želi da kaže i onda kada ne govori. Zatim je pogledala Sašu i glasnije nego što bi trebalo rekla:

  • Mi večeras idemo do Rege diskoteke i bilo bi lepo da svratiš kad završiš smenu.

Saša je pogledala belo i odgovorila joj je tihio, jedva čujno:

  • Ne moraš to da radiš, on ti ne izlazi tamo, samo praviš budalu od sebe.

Rekla je gotovo uvređeno. Ovog puta joj nije bilo važno sta Saša misli, ona je htela da mu stavi do znanja gde će biti te večeri, a znala je da sutra odlazi i samo je stvar njegovog izbora hoće li izaći tamo gde je znao da će ona biti. Otišla je kući. Rešila je da nekoliko dana provede sa tatom. Tako da je kod njega odnela kofer pun stvari. Želela je da fascinira Bokana do te mere da ne poželi da sutra ode na još jedan dug put. Da je mogla da ga time zadrži sigurno bi i gola išla, ali se ipak odlučila za ležernu varijantu. Kopala je po koferu i naišla na matursku haljinicu koja je i dalje stajala sa etiketom jer je nije ni obukla zato što je propustila svoju maturu.. To je bio pun pogodak. Obukla je kratku crnu haljinicu pristojnog dekoltea. Haljinica je bila poprskana crnim šljokicama, a ispod rupičaste tkanine postavljena tilom. Njene duge vitke noge došle su u njoj do izražaja. Na nogama je nosila crne sandale sa prelepom srebrnom šnalom, imale su dva tanka kaišića jedan preko prstiju a drugi oko članaka. Izgledala je kao prava manekenka. Šminka, dim varijanta. Bila je spremna i mogla da krene. Stigla je u Hemingvej u kome su Kloe i njene dve drugarice već zauzele sto. Dogovor je bio da prvo dođu tu i uživaju u živoj muzici, a zatim odu u Rege diskoteku, gde će im se kasnije pridružiti Todor. Sedele su tako nekih pola sata i Minju je uhvatila histerija:

  • Vidi kako sam se spremila a on me nije ni video, zamisli da ne dođe u diskoteku, pa to bi stvarno bilo ponižavajuće. Moram nešto da smislim. Aloooo on sutra odlazi.

Kloe nije mogla da sluša Minju i njene jadike, bila je osoba koja odmah rešava stvari a ne kao Minja da ih stalno odlaže. Preteći joj je rekla:

  • Hajde ustaj, idemo do toaleta sto znači da ćemo proći tačno pored njega. A veruj mi ne može da te ne pogleda kada budeš sa tim nogama prolazila pored njega. Ako ništa drugo ubiće ga taj litar parfema koji je na tebi pa će se svakako okrenuti da te pogleda.

Minja je samouvereno ustala i krenula ka njemu. On je zavaljen sedeo u svojoj stolici i čitao neke novine. Nije ni podigao glavu dok je Minja kao na modnoj pisti prolazila uz “ tup-tap” zvuk koji su za njom ostavljale njene 12cm štiklice. Dok je tako samouvereno koračala jedna štikla se zaglavila izmedji mermernih pločica i ona se za tili čas našla na podu. Ahhhh kakav blam, ali ipak je primetio. Podigao je pogled sa novina i hitro skočio ka njoj. Pružio je ruku i pomogao joj da ustane. Ljuto ga je pogledala i otišla ne zahvalivši mu se. Želela je samo da pobegne od tog blama koji je doživela. Otišle su u diskoteku i nekim neverovatnim čudom on je već bio tamo. Stale su ispred, u bašti diskoteke odmah pored njega. Minja je glasno (da on čuje) rekla:

  • Devojke idemo unutra ovde je strašno dosadno.

A zatim pogledala Bokana koji je iznenađeno gledao. U fazonu: “ Sta ćeš unutra kad sam ja napolju”. Ušle su unutra i stale za šankom. Nekoliko minuta nakon toga ušao je i on. Seo u separe do njih. Odmeravao je Minju od glave do pete. Naručio im je piće i kad je Minja podigla čašu da mu nazdravi, osetila je nečije ruke oko struka, a zatim nežno okretanje. To je bio Todor, zagrlio je i nežno poljubio. Stao je sa njima, Minja se brzinom svetlosti okrenula da vidi Bokanovu reakciju  ali njega više nije bilo. Malo se rastužila zato sto je znala da sutra odlazi, ali je već jednom prolazila kroz to tako da sada nije imala vremena da o tome razmišlja.

Otišli su kući. Kako je kročila u dvorište  ugledala je ružu na stolu pored ulaznih vrata, a pored ruže jednu nezapaljenu cigaretu i upaljač. To je poruka od njega? Šta je to trebalo da znači? Da je crvena ruža znak udvaranja, neke vrste ljubavi, šta još? Šta je njoj predstavljala crvena ruža??? Mrzela je ruže, za nju je to bio kliše, kao da ne postoji drugo cveće. A svaki je cvet lepši od ruže pogotovo od crvene ruže. Ona je volela cvet kamilice ili belu radu…ali kad bi samo mogla da ikome to kaže, a da ne ispadne smešna. Nije važno, nije bila nezahvalna, crvenu ružu je shvatila kao znak ljubavi. A neupaljena cigareta i upaljač? Znala je da upaljač kao poklon znači svađa. To je razumela, oni su u svađi, to je jasno kao dan. Ali osim svađe na stolu su stajale jos dve stvari, rebus jos uvek nije bio rešen. Jer je upaljač imao dva značenja prvo (svađa) koje smo ustanovili. Drugo značenje je bilo sredstvo koje kada se upotrebi pruža zadovoljstvo ili svakako pali vatru. Dakle, u svađi su, ali to je dobro, jer zahvaljujući tome oni uživaju jedno u drugom i imaju ono nešto što ruža predstavlja. Cigareta znači zadovoljstvo ali dok je gledaš neupaljenu samo žudis za njom i želiš je, želiš da je upališ i uživaš u njoj. Mada, kad je upališ… svaku cigaretu kad upališ, osećaš kajanje i tada poželiš da si nepušač. Dakle poruka je bila jasna. Nedostižna je pored svih pokušaja i mogućnosti. On je imao i cigaru i upaljač, ali nije bio tu da je upali.

Upaljač: svađa i sredstvo;

Ruža: ljubav, udvaranje;

Cigareta: zadovoljstvo i žudnja za istom.

Bila je presrećna. Poželela je u sebi da nikada ne ode. Ipak je sutradan otišao. Minja više nije tugovala, rešila je da ostatak leta provede u Hemigveju, da radi i zaradi dok ne krene na fakultet.

LAGANO… POLAKO… ALI JE RAZARA!

 ” Mladi su bez ideološko političkog kompasa, ne znaju kojim putem da krenu, šta da urade, kada nisu oni ti koji upravljaju, koji donose zakone i nemaju instrumente da promene pravila. Jedino im ostaje da promene ponašanje. To je logično! Veoma je logično da vidite mladića koji je slupao kola vozeći 120 na sat. Sa njim nešto nije u redu! On se drogira! Zbog čega se drogira? Iz dva razloga:

Prvo, zato što je zabranjeno, a samim tim i atraktivno, a novac mu to dozvoljava.

Drugo, zato što je nemoćan da bilo šta promeni a društvo mu nameće tu opciju kao mogućnost promene.”

 

Jednog lepog Avgustovskog dana dok se Minja sunčala na terasi i posmatrala prolaznike pogled joj je privuklo autobusko stajalište koje se nalazilo baš tu, ispred kuće. Od dosade nije znala šta da radi pa je rešila da vodi statistiku boje automobila koja je najzastupljenija u njenom gradu. Od četrdeset automobila koji su prošli tuda, dvadeset devet je bilo crvene boje. Što je značilo da je crvena ubedljivo vodila. U jednom trenutku je čula jak zvuk motora i pomislila da je to što čuje i to što će proći sigurno traktor ili ogroman kamion. Ali to je bio autobus i to crvene boje. Gledala je autobus nekako opčinjeno kao da je očekivala da će iz njega izaći neko njoj poznat. Zatvorila je oči i u sebi rekla:

Tako jako, tako silno bih želela da iz ovog autobusa izađe on”

Ma daj Minja ne lupaj, ti vrlo dobro znaš da on nije tu i da je tek otišao. Kako možeš biti toliko nerealna i poželeti takvu želju? Pauza je bila preduga kao da je svu svoju pažnju prebacila unutar sebe i izdaleka čula prijatno tihi glas njenog instruktora joge koji govori: “ Fokusirajte se na mesto istezanja, ako misli odlutaju samo ih vratite. Mesto istezanja u tom trenutku je bio njen um. Nije ni morala da vraća misli one su odejednom iščezle. Par sekundi i puf…. Jak zvuk motora je prekinuo gluvu tišinu. Autobus je kretao sa stajališta. Ustala je sa stolice i približila se ogradi terase. I ona je bila crvene boje, previše crvenila... primetila je. Autobus je otišao.

Naslonila se na ogradu spuštajući levu polovinu obraza okrenutu prema suncu i prema stajalištu. Grupa ljudi je stajala tamo, svi su bili isti, muškarci žene, boje, koferi, sve. Kada su se razdvojili mogla je da primeti razlike. I tada joj se pogled zaustavi na poznatoj muškoj osobi. I dalje su sve misli cinile tačku istezanja tako da nije puno razmišljala o tome ko je poznata osoba, samo je pratila osećaje. Srce je pumpalo krv. Ujednačeni otkucaji su počeli da se ubrzavaju, cirkulacija je proradila. Kao da je u nesvesnom umu završila jedan ciklus vežbe pozdrav suncu. Uzbuđenje preseca dah. Ugledala ga je još kad je izašao je iz autobusa sa putnom torbom u levoj ruci. Bio je drugačiji od gomile. Tada su se i javile želje. Kao na filmu protrljala je oči ne verujući vlastitom vidu, pomislila je da halucinira ili da je sunčanica udarila u glavu pa joj se priviđaju njoj željene stvari i događaji. To je on! Prošlo je samo nedelju dana a on se već vratio. To je on!To zaista nije bilo moguće. Pomislila je da joj je mozak zakazao od silne želje i da sada njenom glavom umesto razuma vlada mašta. Ali to je zaista on!!! Nije želela da paniči, rekla je sebi mirno i polako da je vreme da poseti lekara koji ce joj uraditi generalno čišćenje vijuga, kako leve tako i desne hemisfere mozga.

Iako su ostala samo sećanja u njenom već dobro razgibanom umu, ona je i dalje videla istu sliku dok bi žmurila, koja bi začas nestala čim bi otvorila oči. Dali ga je stvarno videla? Neka joj neverica nije dala mira pa je nakon pola sata otrčala u sobu i nazvala njegovu sestru, da je izokola pita bilo šta što ima veze sa njim. Ipak nije totalno izgubila poverenje u svoj razum. Od njegove sestre je saznala je promašio rok vraćanja, a da se javio dan kasnije nego što je trebalo, tako da nije mogao da produži vizu. Njega to nije moglo da zaustavi Poznat osećaj, rugala se njena podsvest, pa je izmuljao nešto i ipak otišao, ali su ga ubrzo uhvatili i deportovali. Dobio je zabranu izlaska iz zemlje naredne tri godine. Pa ima li veće sreće za Minju???

Sredinom avgusta sa mora se vratila Valentina. Tako da je došlo krajnje vreme da Minja ispriča kako se zapravo vratila iz grada Školjki što još uvek niko sem Todora nije znao. Njeni roditelji kao i Nadica, Valentinina mama, bili su šokirani saznanjem. Ali je Minja iz nekog ludog razloga bila ponosna na sebe.

Po povratku sa mora Vale je upala u jako loše društvo i nastavila je da puši travu. Minja je bila jako zabrinuta i jednog dana je rešila da o tome popriča sa Nadicom u najboljoj nameri. Vale je bila veliki potencijal, jako lepa i pametna devojka, ali pod dejstvom te droge postala bi drugo stvorenje. Svaki put bi na ovaj ili onaj način povređivala Minju. Ispričala je Nadici sve što je znala o tome do poslednjeg detalja i zamolila je da razgovara sa ćerkom, da je posavetuje ili kritikuje u vezi toga. Ali da nijednog momenta ne spomene nju. Nadica je isplanirala znajući iz Minjine priče da je njena ćerka prethodne večeri pušila travu, da joj kaže kako je neki njen kolega video u parkiću sa “narko” drugovima. Dva dana nakon njihovog razgovora Nadica je pozvala obe devojke na ručak. Nakon ručka je skuvala kafu i započela razgovor koji je izokola trebao da se pretvori u kritikovanje u vezi trave. Spuštenog i pomalo zaleđenog pogleda, tužna i uplašena žena je Valentini iznosila svoju priču, nadajući se da će probuditi grižu savesti u njoj. Da joj je život prošao u radu tako da bi im obezbedila najbolje uslove za život i od njih napravila dobre ljude. Trava zaglupljuje i mnogo loše utiče na moždane ćelije i da joj to stvarno ne treba. Vale je samo ćutala. Nikada u životu nije bila više poražena, tužnija i ozbiljnija. Počela je da plače, reči njene mame su je pogodile. Osećala se dužnom i krivom zato što povređuje majku koja je toliko toga učinila za nju. Vrhunac svega je bio kada se, spustla na kolena i jecajući rekla svojoj ćerki:

  • Evo, molim te, kao Boga te molim, ako ti je makar malo stalo do tvoje majke nemoj više nikada to da radiš.

Vale je bila u šoku razrogačila je oči iz kojih su kipele suze i plakala je do besvesti moleći svoju majku da ustane odatle.

  • Nemoj da me vučeš neću da ustanem dok mi ne obećaš!

Promuklo je rekla Nadica grcajući od suza.

  • Molim te mama, nemoj to da radiš, ja… ma neću nikada više, nema sanše obećavam ti, neću sigurno!

Majka i ćerka su se zagrlile i plakale. Bila je to jako potresna situacija i Minja se osećala glupo zato što je ona bila uzrok toga, ali je više od svega želela da pomogne sestri da se izvuče iz tog sranja i mislila je da je ovo bio najbolji način. Kada su sestre otišle kući Vale je i dalje bila pod utiscima i sve vreme pričala o tome. Nije ni spomenula maminog kolegu koji ju je video, to joj nije ni bilo bitno. Sve vreme je pričala kako se stidi što je grozna ćerka divnoj majci. Odjednom se promenila, postala je bolja osoba, obazrivija, pažljivija, lepša. Prestala je da se druži sa starom ekipom i mnogo više vremena provodila sa Minjom i njenim “finim” društvom.

Mesec dana nakon toga Minja je čekala Todora kod juvelirnice jer su se dogovorili da te večeri prošetaju gradom. Dok su šetali naleteli su na Kloe. Pozdravila se sa njima rekavši Todoru:

  • Treći put častiš!

Minji je to bilo malo čudno, ali ipak nije pridavala važnost tome verujući da su se njih dvoje ranije tog dana verovatno videli. A zatim se Kloe okrenula ka Minji i rekla:

  • Zar mi ti nisi rekla da je Vale batalila priču sa travom?

  • Jesam, što, ne možeš da veruješ ? …ha ha ha… znam ni ja nisam mogla, ali veruj mi, sigurna sam da nikada više neće pušiti. Da si mogla samo da vidiš kako je potresna scena bila u kući njene mame. Ne možeš da zamislis kako je ona sada sasvim druga  osoba.

Likovala je Minja ponosna na sestru.

  • Koliko si sigurna?

Upitala je Kloe sumnjičavo. Minja više nije bila tako sigurna, ali nije pokleka, i dalje je verovala sestri.

  • Toliko da mogu da garantujem svojim životom.

Crvić sumnje se javio u njoj ali ga je ona ignorisala. Pogledala je Kloe i nije joj se svidelo ono što je pročitala na njenom licu. Kloe je pogledala sa sažaljenjem i rekla:

  • Počni malo više da ceniš svoj život, jer sam pre sat vremena bila sa njom i njenim pajtosima, pušili su džoint, išao je u krug i ona je pušila, ja sam je svojim očima videla. Todore zar…

A zatim je Kloe sumnjičavo pogledala Todora koji je usnama pravio “ ššššš” grimasu.

 

Nije mogla da veruje i nije želela da poveruje Kloe, iako joj je bila najbolja drugarica, želela je da veruje sestri. Razmislila je malo i odlučila da ne donosi zaključke na prečac, dok ne sasluša obe strane priče. Brzo je otišla je da pronađe Vale. Govorila je Todoru kako je ona dobra poznaje da svaki put kada puši travu pojave joj se dva crvena jastučića na mestu tamnih podočnjaka i da su joj oči veselije i življe tada. Todor je sve vreme tešio, kritikujući Vale i njene postupke kao i to što je slagala, prevarila Nadicu a i Minju u isto vreme. Kako joj je to bilo važnije od reči njene mame na koje je pala kao pokošena i plakala kao malo dete nakon toga. U tom momentu joj je bila jako važna Todorova podrška i njegovo razumevanje, a još draže joj je bilo što su istomišljenici. Konačno su našli Vale. Pozvala je na stranu, a Todor je stao nedaleko od njih.

Uzdahnula je, pa rekla:

  • Sestro, jel ti mene voliš?

Vale je pogledala bledo, očima upalim u nadute kese, pa jednolično rekla:

  • Volim te.

  • A koliko me voliš?

Upitala je Minja spuštajući glavu u levu stranu.

  • Najviše od svih sestara koje imam.

Veselo je cvrkutala Vale, pogleda izgubljenog u gomili ljudi. Minja je udahnula. Stomak, pluća, vrhovi pluća a zatim dva puta duže puštajući dah upitala sestru:

  • Ajde se onda zakuni u moj život da danas nisi pušila travu.

  • Života mi tvog.

Rekla je ne trepnuvši. Valentina je bila maher u lažima , toliko je dobro lagala da je i sama verovala svojim lažima i doživljavala ih je kao da su istine. Nikakva mimika ili pogled u stranu. Hladno je gledala u oči i zaklela se u njen život. Ali ipak takvu laž od nje nije mogla da sakrije, jer je vrlo dobro znala koje se fizičke promene dešavaju na njenom licu kada konzumira travu. Minja je skupila oči ljutito je pogledala i tako bez reči se okrenula i otišla. Naredna dva sata Todor nije mogao da je smiri i uteši. Osećala se povređeno, bedno, bezvredno. Posvađala se sa Valentinom i narednih godinu dana nisu razgovarale, a kasnije je potvrdila svoje sumnje jer ona zaista te večeri jeste pušila travu.

Tu se više nije radilo o marihuani, mnogo veća tragedija je stajala iza toga. Minja se više plašila marihuane nego težih droga. Znala je da je mnogo lakše objasniti šta kokain može učiniti od čoveka, čuju se priče da je neko umro od prevelike doze heroina. Za marihuanu nema takvih primera, ali ona razara ličnost, nema sumnje! Lagano…. polako…. ali je razara!

Prethodne price mozete naci ovde:

  1. Jedanaest godina unazad… 2.Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3. Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4. Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7. Deset godina unazad… 8. Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9. Deset godina unazad…All for Love. 10. Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11. Devet godina unazad… Dani bez njega. 12. Osam godina unazad… Dani bez njega. 13. Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14. Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. 15. Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. 16. Osam godina unazad…poslednji dan bez njega. 17. Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II) 18. Osam godina unazad… poslednji dan bez njega ( zadnji deo)

Osam godina unazad… poslednji dan bez njega ( zadnji deo)

Na veliko iznenađene vozač autobusa je istog momenta bez ijedne reči upalio autobus i otišao, ostavivši zbunjenu devojku da se još dugo, dugo čudi njegovom postupku. Zaboravila je da u bajkama postoje zlikovci kao što je Kapetan Kuka. Nije mogla da veruje kakav je to kreten bio. Sigurno nije imao dece. Tako razočarana videla je izdvojen sto koji po njenom mišljenju nije pripadao restoranu i želela je da sedne samo par sekundi da razmisli o tome šta dalje da radi…

Čim je sela prišao joj je konobar, okrenulaje očima. Primetio je to ali je ostao profesionalan i najljubaznije joj se obratio:

  • Dobar dan, izvolite?

Besno ga je pogledala sa poslednjim atomima svoje snage koji su jedino služili mišićima na njenom licu u tome da istraju i da još dugo nosi taj ogorčeni izraz do trenutka dok ne smori jadnog dečka koji je samo služio svoju poslovnu dužnost konobarisanja. I dalje nakostrešenog izgleda ga je najneljubaznije upitala:

  • Da li čovek ovde negde može da sedne, a da ga niko ništa ne pita, i da za odgovor ne potroši jedan euro ili reku suza?

  • A da li ja tebe mogu da počastim jednom kaficom?

Preterano ljubazno i ništa manje šarmantno, sa ogromnim osmehom na licu progovorio je konobar koji je uspeo da malo omekša boju glasa nervozne devojčice.

  • E to bi baš bilo lepo od tebe.

Mišići na licu su počeli da se opuštaju i ljutnja je lagano počela da iščezava i tada joj ponovo dođe inspiracija za savršenu reklamu ali, ne,ne…. Ovog puta bi preterala tako da je automatski tok svojih misli vratila na savršeni napitak koji će uskoro kliziti niz njeno grlo i vratiti je u normalu. Konobar je otišao, a za par minuta se vratio sa velikom šoljom vruće crne kafe. Seo je preko puta nje i zagonetno je pitao:

  • Koji te put vodi ovde?

  • Joj…. Duga je to priča, a i veruj mi ne zanima te.

Rekla je Minja gledajući svoje prste. Postidela se, nije tačno znala čega ali je neki čudan osećaj prožimao njeno telo. Konobar je sa velikim razumevanjem takođe spuštene glave rekao:

  • Ja imam svo vreme ovog sveta, a ti, s obzirom da se sama bez bilo kakvog prevoznog sredstva nalaziš ovde na putu…između dva grada, verujem da ti treba neko sa kime ćeš da popričaš i kome ćeš da se izjadaš.

Zaplakala je, ali ovog puta ne od sunca ili sažaljenja već od moralne podrške mladića koji je cak i ne poznaje, a želi da je sasluša i time je makar malo psihički podigne. Samo saznanje da je nekome stalo do nas na ovaj ili onaj način budi u nama to nešto što nas tera da i nama samima stane do nas. I pomogne nam da ponovo sagledamo stvari verbalno prolazeći kroz njih. Obrisala je suze i počela:

  • Eto, ubedio si me…Odakle da počnem… Vidiš, bila sam zaljubljena u jednog čoveka, on je otišao preko, zatim sam ja otišla na primorje i radila tamo. Posle nekoliko dana sam saznala da se moj čovek vratio i da će u mom gradu biti tri dana. Tamo gde sam radila nisu me isplatili. Pošla sam sa pet eura, ušla u auto mentalno poremećenog čoveka koji je hteo da pogine sa mnom. Na moje insistiranje me je ostavio nekoliko kilometara od ovog restorana. Pešačila sam četrdeset pet minuta kako bih stigla ovde. Videla autobus zamolila vozača da me poveze. On je na moje reči odjurio kao furija i sad sam ovde, sama prepuštena životu i sudbini na milost i nemilost… a želim do ponoći da stignem u moj grad i vidim mog čoveka. Eto to je moja priča…

  • Pa i nije toliko duga.

Nasmejao se a zatim je ustao, zaobišao sto, prišao Minji, kleknuo , uhvatio je za ruku ne nuzno tim redosledom i teatralno rekao:

  • Udaj se za mene! Ti si neverovatna devojka, da li znaš da niko na ovom svetu tako nešto ne bi uradio iz ljubavi. Jedino što mogu da ti kažem je SVAKA TI ČAST!!! I još nešto bih dodao uz to. Ako kojim slučajem ne uspeš da nađes prevoz bilo bi mi veliko zadovoljstvo i još veća čast da se udaš za mene. Joj… oprosti molim te na mojoj nekulturi, već sam te zaprosio, a još uvek ti se nisam ni predstavio.

Ustao je a zatim rukama prešao preko pantalona kao da je time pokušavao da odgura svoju nekulturu što se pre svega nije upoznao sa devojkom koja je sedela naspram njega. Zatim je rukom stegao čelo pa istom prošao kroz kosu pre nego što je pružio i uz glasno Uhhh rekao:

  • Zovem se… Petar.

  • Pristajem Petre, i hvala na ovim divnim rečima.

Pokušavala je da preispita sebe da li je ozbiljno prihvatila ponudu ili to u šali rekla ali ni sama nije znala odgovor na to pitanje. Svakako se osećala lakše kada ga je upoznala i bila je sigurna da joj kraj njega dlaka sa glave ne bi falila… I tako trgovina organima nema veze sa kosom. Nije mogla da veruje da bajke postoje, baš zbog toga da ti uliju nadu, i saznanje da se u svakoj Nedođiji uvek nađe neki Petar. Pristala je da se uda za konobara koga je prvi put videla u životu i čiji lik nije mogla da zapamti čak i dok je gledala u njega. Ćaskali su još neko vreme, njeno raspoloženje se vratilo, ponovo je bila stara Minja, jaka, poletna i samouverena. Ubrzo nakon toga su ugledali tročlanu porodicu koja je upravo stigla. Mama, tata i mala beba. Ušli su u restoran. Konobar ih je uslužio i klimao glavom Minji da ode do njih i pita ih za prevoz.

Prišla je stolu i doživela još jednu neprijatnost. Zato što je bila jako mršava i imala velike podočnjake od neprospavane noći ljudi su mislili da je drogašica i oterali su je od stola. To je skrhalo, sve više i više joj se dopadao plan konobara. Zamišljala je sebe kao ženu tog simpatičnog momka čije lice nije mogla da zapamti. To će izgleda biti jedino rešenje. Zatim je čula jak zvuk motora autobusa iz koga su izjurila neka deca. Prišla je autobusu i videla da na njemu piše SLOBODNA VOŽNJA. Nije želela da glumi ludilo i da gleda u sunce niti da izazove sažaljenje. Želela je da bude ono što jeste, pribrana, samouverena i pre svega lepo vaspitana. Hrabro je prišla vozaču i rekla :

  • Dobar dan.

  • Dobar dan.

  • Izvinite dokle vi idete?

  • Do grada Pečurki.

Rekao je vozač čekajući sledeće pitanje.

Minji se to učinilo šansom koju nije smela propustiti jer je grad Pečurki bio samo sedamdeset kilometara udaljen od grada Zaborava. A zatim je vozač nastavio:

  • Ali pre grada Pečurki idemo do planine Izgubljenih Dečaka da ostavimo ovu decu.

  • Pošto vidim da je slobodna vožnja, biću dovoljno slobodna da vas zamolim da i mene povezete. Naravno ako to vama ne bi predstavljalo bilo kakav problem.

Uz najprirodniji osmeh je iznela vozaču svoju misao. Bila je spremna na još jedno odbijanje i ne bi joj bilo ni malo krivo, već je bila naviknuta na konstantna odbijanja.

  • Nema problema, osim što… nema slobodnih mesta, jedino ako ćeš sedeti na stepeništu? Znaš sva mesta su popunjena decom tako da…

  • Nema problema, stajaću ako treba samo da odem odavde.

  • Da popijemo kaficu ovde pa idemo. To je nekih petnaestak minuta, jel odgovara?

  • Naravno. Hvala Vam najlepse!

Bila je presrećna, nije mogla da obuzda svoju sreću. Otišla je da pronađe Petra da mu se zahvali sto je bio toliko divan prema njoj :

  • A da odložimo mi venčanje za sledeći put? Našla sam vožnju i želim da ti se zahvalim na svemu.

  • Vidiš da možeš i da ćeš uvek uspeti kako ti ono kažeš samo ako “jako želiš”…. i vrati nam se ponovo.

  • Veruj mi… Nikada više. Pozdravljam te Petre, budi dobro, ja sada idem.

Poljubila ga je u obraz i otišla. Deca su ušla u autobus. Vođa puta ih je prebrojao, zatim pokazao Minji njeno mesto na stepeništu i kada je sve bilo spremno za polazak krenuli su. Vozač autobusa je bio divan prema njoj. Nakon pola sata je izvadio sendviče za njega, njegovog kolegu suvozača i za Minju. U životu nije videla toliko veliki ukusan sendvič. Da li zato što dva dana nije jela ili je sve to preuveličavala zbog stresne situacije u kojoj se nalazila?! Kada su pojeli sendviče, izvadio je termos sa kafom i svakom usuo čašicu pa rekao tiho, tako da deca ne čuju:

  • A sada pušači možete da palite vaše cigare, ja otvaram prozor i spuštam zavesu koja nas odrasle razdvaja od dece.

U tom momentu nije mogla da objasni stanje u kom se nalazila. To je bilo nešto izmešano kao: sreća, sigurnost, superiornost, blaženstvo, a pre svega snaga njenog bića koje je uspelo da se izbori za takav spokoj. Prolazili su sati. Prešli su granicu, konačno je bila u Začaranoj zemlji. Pitala je vozača kada očekuje da će stići, a zatim ga zamolila da joj pozajmi telefon da sejavi Todoru. Nikome se nije javila da dolazi. Pogledala je na sat, bilo je pet sati što je bilo olakšavajuće saznanje jer je ostalo samo još pet sati do njenog dolaska. Napisala je poruku:

“ U pola deset stižem u grad Pečurki, molim te dođi po mene”.

U roku od par minuta je stigao odgovor od Todora sa tekstom:

Ne brini dolazim, budi spokojna”.

I zaista je tek tada osetila pravi mir. Ubrzo su stigli do planine Izgubljenih dečaka i deca su trkom izašla iz autobusa. Vozači su napravili pauzu od nekoliko minuta i krenuli ka gradu Pečurki. Konačno je sela u sedište, nije više bila na stepeništu i taman se osećala potpuno opušteno, bezbrižno i lagano je tonula u san dok nije pročitala poruku koja je rastućim tonomrazbijala savršenu tišinu njenih misli.

“ Izvini, ali ništa od mog dolaska, ne mogu da dođem po tebe, izvini… ljubim te”.

Obuzeo je strah. Šta sada da radim ? Samo je na korak od svog grada, a ne može da stigne tamo. Uzela je ponovo telefon od vozača, malo razmislila i poslala još jednu poruku:

Molim te kao Boga snađi se nekako i dođi po mene, niko osim tebe ne zna da dolazim, a ja nemam kod koga da odem. Niti imam para za hotel. U to vreme nema autobusa za naš grad. Nećeš me valjda pustiti da ovde spavam u sred noći na autobuskoj stanici grada u kome nikada nisam bila?

Ubrzo joj je stigao odgovor:

Ne brini , dolazim, možda ću malo kasniti, ali sigurno dolazim”.

Nakon par sati klackanja autobus se zaustavio i trgao Minju iz sna. Konačno su stigli. Vozač slobodne vožnje je izašao iz autobusa i dodao joj prtljag. Ona mu se još jednom zahvalila i mahnula dok je autobus odlazio. Nije mogla da veruje da je zaista na tlu, da ne lebdi više izmedju mašte, želje i snova već korača njenom omiljenom Začaranom zemljom. Okrenula se oko sebe i shvatila je da uopšte nije na stanici nego u nekoj mračnoj ulici. Na kraju te ulice ugledala je neke devojke koje su stajale ispred kapije i nešto tiho govorile. Prišla im je upitavši ih:

  • Izvinite, kako mogu doći do autobuske stanice?

  • Vidiš tamo onu pečurkicu? Tu staje autobus koji ide do autobuske, on prolazi na svakih petnaest-ak minuta, nadam se da nećeš dugo čekati jer mi stojimo ovde neko vreme i…. čini mi se da nijedan autobus nije prošao.

  • Hvala vam.

Najljubaznije se osmehnula finim devojkama i uputila ka pečurki da sačeka bus. Prošlo je dvadeset minuta, ali od autobusa ni traga ni glasa. Ugledala je taksi u daljini i setila se da joj je ostalo još četiri eura. Zaustavila ga je i ušla unutra. Stigli su na stanicu i taksisti je dala sav novac iako je vožnja koštala samo jedan jedini euro. Nije joj ni najmanje bilo žao što je počastila spasonosnog taksistu, bila je presrećna što nije kupila kiflu, jer bi time opala vrednost bakšiša namenjenog čoveku koji ju je dovezao do mesta gde će sve njene brige nestati. Izašla je iz auta i nestrpljivo čekala Todora. Upalila je cigaru i duboko u sebe uvukla sav katran i nikotin koji ta čudna stvar poseduje i mada toliko štetna daje neki nesvesni smisao svemu što se oko nje dešava. Kada je stigla do poslednjeg dima Todor se iz daljine pojavio. Skupila je oči da fokusira pogled i uveri se da je osoba na suvozačkom sedištu automobila baš on, njen dečko. Kada je bila sigurna pustila je lagani korak i konačno se pomerila sa mesta na kome je kao ukopana stajala ne mičući se. Gegajući je izašao iz auta, potrčao ka njoj zabrinuto i pomalo uplašeno joj rekao:

  • Pa ti si potpuno sama? Zašto mi nisi rekla… ne bih razmišljao ni malo.

Todor je tog dana imao sitnu operaciju nokta na nozi nije smeo da vozi pa je zbog toga Minji javio da nije u mogućnosti da dođe po nju, ali ga je pogodila njena upornost i nije mogao da je ostavi na cedilu znajući da njegova devojka insistira samo kada je u bezizlaznoj situaciji. Mislio je da je sa nekim devojkama sa kojima je radila a ne potpuno sama. Zato je zamolio brata da ga poveze do nje. Zagrlila ga je i zažmurila. Slike koje je videla pred očima bile su zastrašujuće. Tek tada, u tom trenutku je shvatila koliko je nepromišljeno sve uradila. Svoj život je stavila na kocku, zarad ogromne ljubavi koju je osećala prema njenom čoveku koji nije bio ta ista osoba koju je grlila. Sama pomisao da je mogla da pogine sa čovekom za volanom ili činjenica da ostaje u kanjonu Strave i Užasa, sa Petrom su podizale sve dlačice na njenom telu i nju činile nakostrešenom i nesigurnom. Tek tada, kada je bila u Todorovom zagrljaju sav strah je izbio iz nje. Počela je da se ježi, da drhti, da se trese i ubrzano diše, da se plaši sopstvene senke. I na kraju, u čvrstom i punom podrške zagrljaju je osetila sigurnost i ogromnu ljubav. Zgrozila se od pomisli na zemlju Suncobrana. Stezala ga je sve jače i jače, kao da se bojala da ponovo oseti tu usamljenost kroz koju je prolazila. Nije htela da ga pusti ni na momenat, pribila se uz njega kao krpelj i pratila svaki korak koji je vodio ka automobilu. Todor je uneo i nežno spustio na zadnje sedište, a zatim seo do nje i svom bratu dao znak rukom da krene. Skupila se na zadnjem sedištu u polozaju fetusa i prizivala svoju snagu da se vrati i nastavi dalje kao da se ništa nije dogodilo. Spustila je glavu u njegovo krilo. Ubrzo je zaspala . Milovao joj je kosu i mazio je po licu. Na samom ulasku u njihov grad se probudila. Stali su ispred kuće u kojoj je njena mama živela. Pogledala je na sat, bila je ponoć. Krišom se nasmejala, pogledala u nebo i namignula mu je, rekavši sebi u bradu uz tihi šapat:

Hvala ti, Bože.”

U pratnji svog dečka ušla je u mamin stan. Žena je čudno gledala ne očekujući njen povratak. Poljubila je mamu, ukratko joj je ispričala zašto se vratila ( naravno, slagala je) i brzo odjurila do sobe da se presvuče i spremi za grad. Najbrže što je mogla skinula je prljavu odeću sa sebe, otišla pod tuš, a zatim ušla u svoju omiljenu roze haljinicu. Povukla je Todora sa sobom i odjurili su do grada. Dok su koračali centrom grada Minja je kao omađijana vrtela levo desno glavom u potrazi za njenim čovekom. Ubrzo je videla njegov bicikl ispred kafića u kome je nekada radila. Okrenula se ka Todoru, poljubila ga i usmerila ka kafiću. Ušli su unutra prošetala je pogledom ne bi li našla njenog čoveka ali vraga, nije ga bilo tu. Videla je Sašu, prišla joj zagrlila je snažno i pitala je da li ga je mozda videla. Saša joj je rekla da ga je samo na blic videla dok je ostavljao bicikl i da je ubrzo nestao. Totalno se smorila. Pogledala je Todora i rekla mu je:

  • Jako sam se uželela mog grada, želim da prošetamo malo da se podsetim kako je lepo živeti ovde.

  • Sve za tebe, idemo tamo gde zelis da budes.

Rekao je, ponosan na sebe zbog toga što će svoju devojku učiniti srećnom svaki put kada se složi sa njenim predlogom. Šetali su gradom i obilazili sve kafiće, ali od Bokana ni traga ni glasa. Smoreno i pomalo nervozno je rekla da je poslednji kafić koji će obići otvorena diskoteka pod imenom Rege i da više ne moraju lutati ulicama grada jer je to poslednji kafić koji joj je nedostajao dok je bila na primorju. Bez reči, pomalo hramljući, je pratio uzrujanu Minju koja je kao furija jurila do diskoteke. Ušli su unutra, a tamo ih je dočekalo troje ljudi koji su pri tom bili zaposlenici diskoteke. Opet, nije našla Bokana. Odmah su izašli i zastali kod malog mostića da sačekaju Davida, Minjinog najboljeg druga koji je išao ka njima. Todor je nežno uhvatio Minjinu glavu i strasno je poljubio. Stajali su na mostu i neko vreme razmenjivali nežnosti željno se ljubeći. Letela je između oblaka od svakog, savršenog poljupca, i onda odjednom, njenu pažnju zaokupira zvuk koji se nečujno prišunjao do njenog uha. Čula je ujednačeno obrtanje pedala i zvuk otpora guma bicikle koja se penje uz brdo a zatim upozoravajući kašalj i još jedan malo duži i glasniji. Pomerila je Todorovu glavu u stranu i u njenom vidokrugu je stajao Bokan, samo nekoliko metara udaljen od nje, na pola brda zaustavljen na bicikli jednom nogom spuštenom, a drugom na pedali. Bokan je gledao Minju ispod oka sitnim ocima, pomalo ljuto. Stao joj je dah. Bilo je sramota i bilo joj je glupo nije mogla da izmeri čega više. Da li toga što se u momentu najnežnijih osećanja koje je delila sa svojim momkom zagledala u čoveka zbog koga je živela, ili zbog toga što je najveća ljubav njenog života gleda kako se ljubi sa momkom? Bokan je produžio. Minja je ostala ukopana na mostu. Osetila se kao da je na času joge i sluša posvećenog instruktora koji joj govori da nađe tačku koncentracije i duboko se zagleda u nju, a da u isto vreme zamisli da je drvo koje je svoje korenje pustilo duboko pod zemlju i da ne postoji sila koja je može pomeriti odatle. I onda je odjednom iščezao instruktor joge isto tako kao što je i došao. I tada…. su se vratila osećanja koja je dugo priželjkivala i želela da oseti, ali ih nije nalazila ni u čemu, ni u kome, jer je samo Bokan znao da ih izazove u njoj, a poneo ih je sa sobom onda kada je otišao. Osetila se živom i srećnom. Počela je da mrda prstićima kao malo dete da proveri da li zaista komandom može da ih pokrene kao da to nikada pre nije radila. Osećala se čudno, ali je bila ispunjena. Tada je zaista uvidela kolikom se jačinom neko može voleti. Bila je lagana kao pero mogla je da leti samo da je htela. Bokan se udaljavao od njih dok nije potpuno nestao iza brda. Još jednom je poljubila Todora i osetila ogromnu grižu savesti. Poželela je da se odmakne od njega da ga ne povredi i najviše od svega je želela da nikada ne sazna koliko silno zna voleti nekoga ko nije on. Zatim je ugledala Davida. Brzo mu je pritrčala u zagrljaj svesna da je samo čekala najbolji momenat da se udalji od svog dečka. Počela je da skače i vrti se sa najboljim drugom u krug, bila je presrećna. Obgrlivšidvojicu momaka glasno je rekla:

  • Momci idemo u kafić do moje kuće, moram da častim.

Todor je lagano spustio njenu ruku sa ramena i rekao:

  • Ja sam isuviše umoran da bih išao u još jedan kafić, pozdravljam vas a vi se lepo provedite i popijte nešto u moje ime.

Ovlaš ga je poljubila i rekla:

  • Ok duso, laku noć! Vidimo se sutra.

Okrenula se, uhvatla Davida pod ruku i krenuli su ka kafiću. Euforično je pričala Davidu dogodovštine sa primorja i bez daha prepričavala svoje iskustvo sa stopiranjem, pa prešla na priču o Bokanu na bicikli. David je čudno gledao kao da je vidi prvi put u životu i rekao joj je:

  • Razumem da si dosta toga proživela i da si totalno konfuzna, ali ovo nije u redu… zaista si se loše ponela prema momku koji je danas imao operaciju nokta na nozi, i bez obzira na to došao po tebe u neki tamo grad koji nimalo nije blizu i ceo grad obišao sa tobom, a ti ga tako bez imalo osećanja otkačila… ja tu Minju ne znam. Da je samo tebi lepo i da si srećna a on…on nije bitan…aloooo došao je po tebe, sa povređenom nogom i sigurno molio brata da ga poveze, da ti ne bi ostala sama, a ti mu tako vraćaš? ” Ok duso, laku noc”

Ostala je bez teksta, tek tad se setila da još neko osim nje postoji na ovom svetu. Počela je da gori od stida, od sramote. Poželala je da vrati vreme, da kaže Todoru bilo šta… da mu pokaže makar trunku emocija koje je pokazivala Bokanu ali… nije. Ona je volela Todora jako ali kao druga, kao brata ma svakako samo ne onako kako treba. Ni jednog jedinog momenta nije želela da ga povredi niti da mu nanese bilo kakvu bol. Ali takođe u momentu kada je videla Bokana nije znala, niti je interesovalo kako se Todor oseća. Pogledala je Davida sa grižom savesti zato što joj je on rekao ono što sama do tog momenta nije primetila i rekla tiho, postiđeno i jedva čujno:

  • U pravu si, ja sam totalni kreten!

Poželela je da potrči, da stigne Todora, izvini mu se i da ga još million puta snažno poljubi. Okrenula se i krenula ka njemu i … imala je šta da vidi. Todor je išao ka njoj, nije mogao da ode kući bez obzira na bol nožnog palca koju je osećao. Prišao joj je, zagrlio je i na uvo tiho šapnuo:

  • Ne može mi jedan prst biti važniji od tebe.

Obuzeo je nemir i još jedno jako glupo osećanje koje ime nema, a da je imala malo vode da joj povrati inspiraciju u momentu bi ga izmislila, ali je ipak ostala na tom bezimenom osećanju čitave večeri. Nije bila ni napola čovek u odnosu na njega. Krenuli su ka kafiću i kad su konačno stigli do njega poljubili su vrata. Minja je te večeri rešila da prespava kod Todora, ne zbog griže savesti niti zbog bezimenog osećanja, već zato što se borila sama sa sobom i sa svojim neshvatljivim emocijama, znala je da joj znači i želela je da bude kraj njega bez obzira na to što Bokan za samo jedan dan ponovo odlazi.

Nije joj bio prvi put da tamo spava, niti pored njega, ali nikada do te večeri nije osetila koliko je on zapravo voli. Ona još uvek nije bila spremna da bude potpuno intimna sa njim, a on nije insistirao. Ležali su jedno pored drugog i Todor ju je mazio kao da je mala beba.

Journey

Just a small town girl

Livin’ in a lonely world

She took the midnight train going anywhere 

Pethodne price mozete naci ovde:

Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II)

Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II)

Stigla je do magistrale, mesta gde se čekaju autobusi. Već je bilo 06:15. Nije želela da gubi vreme time što će ići do grada Školjki, iako je duboko u sebi znala da ta ideja od početka nije bila ništa više od ideje, jer je zatim pomislila:

A šta ako joj Ena ne pozajmi pare?”

Izgubila bi ceo dan na relaciji grad Školjki- Stenje i kamenje i na kraju ništa ne bi dobila. Jedino je bila sigurna da mora videti njenog čoveka tog dana jer više vremena nema. Pomolila se Bogu i uradila jedino što joj je ostalo, podigla je palac desne ruke i počela da stopira.

Kola su kao luda prolazila, bez krajnje namere da pogledaju sumorne stopere kojih je bilo nekolicina, a kamo li da zastanu i povezu ih ili bar upitaju dokle idu. Gledala je samo registarske tablice Začarane zemlje jer se užasno bojala Suncobranaca , bili su previše gordi i odsečni za njen prefinjen ukus. Na stanici osim nje stajala su još dvojica momaka razdvojeno, svaki je za sebe stopirao. Videla je da jedan od njih sa ogromnim uživanjem puši cigaretu i s obzirom da nije imala svoje, a dim cigarete koji viori magistralom je opio sva njena čula, prišla mu je i zamolila ga za jednu. Momak je izvukao paklu “Winstona” crvenog 100’s sa osam cigareta u njoj i nudio ih Minji rekavši:

  • Evo ti sve što ima u pakli, ja imam drugu. Možda ti izgleda lakim stopirati, ali načekaćeš se dok ti neko stane. Kažem ti to iz iskustva propraćenog dugogodišnjim stažom stopiranja. Pa ću zato biti dovoljno uviđavan da ti dam paklu u kojoj imam manje cigara.

Bila je oduševljena, nije znala kako da mu se oduži. Zahvalila mu se više puta i nastavila da stopira. Automobili su uporno prolazili, ali niko nije stajao, a ako bi stao, odgovorio bi da ide samo do grada Satova i to joj nista nije značilo. Njen plan je bio da nađe vožnju do bilo kog grada u Začaranoj zemlji, pa da joj tata pošalje novac poštom, a zatim da podigne te pare, sedne na autobus i bezbrižno se vrati kući. Nakon pola sata stopiranja jedan auto se sasvim slučajno ili potpuno namerno zaustavio. To je bila zelena Škoda Fabia sa registarskim brojem grada Senki: 15254. I pre nego je pomislila da će auto stati zbog nje, memorisala je u svojoj glavi broj tablice za svaki slučaj. Prisla je vozaču i pitala ga dokle ide. Odgovorio joj je da ide do grada Senki. Uzela je putnu torbu i ušla u auto. Sela je pozadi. Nakon pola sata je upalila cigaretu i počeli su neobavezan razgovor. Na jednom je čovek za volanom totalno melanholično rekao:

  • Ja sam nesrećan čovek.

Bila je zbunjena, nije znala sta da mu kaže, niti da bilo kako učestvuje u razgovoru. Rešila je da ćuti. Nakon par sekundi je ponovio:

  • Ja sam nesrećan čovek.

Zbunilo je njegovo insistiranje, pomislila je da sigurno gori od želje da razgovara sa nekim o stvarima koje ga muče.

  • Stvarno mi je žao, ali kako ja tu mogu da vam pomognem?

Najljubaznije je rekla iako joj se nije razgovaralo ni sa kim.

  • Znaš… da li si čula, da se prosle subote survao autobus u Kanjonu Strave i užasa?

  • Nisam čula. Ne pratim vesti, niti čitam novine.

  • E taj autobus što se srušio… Ja sam kriv…

  • Zašto ste vi krivi?

Iznenađeno je upitala.

  • Pa znaš kako. Moja sestra ima sina koji nigde nije radio i pošto ja organizujem neke ture od grada Senki do Stenja i Kamenja hteo sam malo da ga razdrmam. Insistirao sam da počne voziti te ture i… Eto šta se dogodilo! On je poginuo. Vozio je taj autobus, znaš… ni moja sestra, a ni ja sebi ne mogu oprostiti. Vidiš ovu fasciklu ovde, evo  ovu belu?

Pogledala je belu fasciklu na suvozačkom sedištu a zatim čoveka za volanom.

  • Uzmi je slobodno, sve će ti biti jasno.

Uzela je fasciklu i otvorila je. Na prvoj strani su bili ispisani podaci čoveka za volanom. Zvao se Daba a prezivao Dabić. Datum rodjenja 20.10.1965. godine. Broj lične karte 56230. Živeo je u gradu Senki. Skenirala je njegove podatke iz predostrožnosti. U fascikli su se nalazile štampane fotografije u boji. Na prvoj je bila slika srušenog autobusa u kanjonu Strave i užasa, na drugoj taj isti autobus samo uvećan, a treća, četvrta i peta su bile fotografije mrtvih ljudi iz više uglova oko tog istog autobusa. Minji se zgadio život,vožnja i sve ostalo što je imalo bilo kave veze sa tim morbidnim čovekom koji je stao da je poveze. Bila je užasnuta. Progovorila je:

  • Ovo je užasno. Zašto čuvate ove fotografije, šta će vam uopšte?

  • To su fotografije sa uviđaja, moram ih imati.

Još jednom je pogledala podatke vozača, a zatim zažmurila i pokušala da ih ponovo pročita, tako žmureći. Imala je jako dobru foto memoriju i cinilo joj se da je uspela.

Već je prošlo dva sata kako su se vozili. Čovek za volanom je zavapio:

  • Joj, kako sam ja nesrećan čovek. I hteo sam da se ubijem, evo ovde na istom mestu gde se survao autobus, ali sam tražio žrtvu. Sada je imam.

Zgazio je gas i počeo ludački da vozi. Nije se bojala ni malo, samo joj nije prijala brza vožnja. Izbrojala je do deset i razmislila šta će reći, a zatim je potpuno smirenim glasom rekla:

  • Vidite li ovaj telefon u mojoj ruci, samo jedan broj da okrenem i vi ste nadrljali. Znate li vi ko je moj stric?

Čovek za volanom ništa nije govorio samo je čudno posmatrao Minju u retrovizoru. Nastavila da govori. Glas joj je bio smiren, misli staložene.

  • E pa… pošto ne znate, ja ću vam reći. Moj stric je Baja. ( Baja je bio neki lik iz Korzo grada koji je strah i trepet u zemlji Suncobrana, a koga je Maja konobarica sa strahom i jedva čujno često pominjala, a zatim se okretala za sobom da bude sigurna da je niko nije čuo da izgovara njegovo ime). Vaše podatke već znam.

I počela je da mu nabraja; od imena i prezimena, preko datuma rođenja i broja lične karte, pa sve do registarske tablice.

  • Ako ovog momenta ne zaustavite auto ja zovem strica i… nadrljali ste.

Ona jeste imala mobilni telefon, ali nije imala ni centa kredita na kartici, a ni roming. Unutra je bila njena Začarana kartica ali to čovek za volanom nije mogao da zna. Kad je čuo šta mu govori, ostao je nem i gledao u nju kao da je duha video. Zaustavio je auto i uplašeno rekao:

  • Ja stvarno nisam mislio da ti naudim, samo sam hteo da te povezem i malo se našalim sa tobom. Nemoj molim te da zoveš strica… ne bih da te ostavim ovde. Evo voziću te gde god hoćeš…

Otvorila je vrata i izašla napolje i pre nego je ta ista vrata svom svojom snagom zalupila poručila je čoveku za volanom:

  • Sada idite. I da vas više nikada nisam videla, inače ste nadrljali!

Zalupila je vrata i krenula. Čula je kako se motor pali i zatim videla da čovek za volanom sa svojom zelenom Škodom Fabiom nestaje iza krivine. Šokirala se saznanjem koliko je važan taj Baja, osoba čije ime ne sme da se izgovara, uvidela da je taj isti Baja bio ključ njenog uspeha i spasonosna ruka u ambisu. Zahvalila se i Bogu a i tom opasnom Suncobrancu bez obzira što ga ne poznaje. Obećala je sebi da će se čim bude u blizini neke crkve pomoliti Bogu za njega i poželeti mu krasan i dugovečan život jer da njega nije bilo u Minjinim mislima sigurno ni nje ne bi bilo na licu zemlje. Okrenula se oko sebe i videla da je u Nedođiji u kojoj nije bilo Petra Pana koga je trebala više nego ikada. Da je nauči da leti ili prospe Zvončicin prah po njoj pa da zajedno sa njim, držeći se za ruke prelete kanjon Stave i Užasa i celu zemlju Suncobrana i spokojno stignu kući. Nije pojma imala gde se nalazi, niti je mogla da se orjentiše. Okretala se oko svoje ose i jedino što je videla bio je glupavi kanjon Strave i Užasa svuda oko nje.

Udahnula je duboko pomislila na Bokana i tada sva važna, kao da nije tu gde jeste već na snimanju neke reklame, krenula korakom pravo. Znojava sa flašicom vode u ruci, i dalje sigurnog koraka i uzdignutog pogleda odjednom joj kao sa neba pade nešto na pamet. Savršen scenario za reklamu: ” Leto, sto stepeni devojka ide sama magistralom koja je pusta bez ijednog vozila na njoj. Ona umorna od pešačenja klonula totalno otvara svoju flašicu vode. Kako je otvara tako pored nje kao furije prolazi milion kamiona koji prenose tu istu vodu. Ne obazirući se na njih, devojka popije dve trećine vode iz flaše i odjednom joj se vraća snaga, znoj se sam briše sa čela, ona savršeno lepa sveža izbalansirana, nastavlja dalje i tada ukapira da je brža od bilo kog kamiona, koje voze nabildovani momci sa peškirima oko vrata umorni od vožnje i života, okupani sopstvenim znojem, pogleda uperenih ka devojci koja lagano korača, a opet je brža od njih i gotovo ne verujući odmeravaju tu istu devojku pokušavajući da shvate kako je ona brža od njih???…. i tada…. spaze flašu vode u njenoj ruci”. Poruka: Ne vredi nam ništa što imamo beskonačnu količinu vode, ako ne znamo pravilno da je koristimo ili ne znamo da je koristimo uopšte jer je voda izvor života”. Verovatno je udarila sunčanica čim je otišla toliko daleko i u svojim mislima snimala reklamu, jer je reklame zaista nikada nisu zanimale.

Nigde ničega nije bilo. Sa desne strane kanjon, a levo magistrala a između uzan put kojim ona treba da ide u nedogled. Laganim korakom išla je putem i razmišljala šta da radi, i potajno se nadala da neće ići ovako do beskonačnosti. Bila je sigurna da postoji makar jedna kućica ili vikendica, ma i benzinska pumpa u blizini i to joj je davalo snagu da nastavi, naravno pored vode koja je bila glavni izvor njene inspiracije. Nalazila se na sred magistrale i to na putu punom krivina, totalno nepogodnom za stopiranje. Automobili su uz fijuk prolazili pored nje, nije bilo šanse da na tom putu stopira. Rešila je da produži dalje u nadi da će naći pogodnije mesto za stopiranje. Prošlo je četrdeset minuta kako pešači i u daljini je jedva primetno spazila neku građevinu, neki objekat, ali još uvek nije mogla da razazna šta je to moglo biti. Na njenom licu je tada počeo da se nazire mali smešak, koji teži ka tome da preraste u osmeh ali je opet dovoljno uzdržan da na kraju ne dođe do razočarenja. Pomislila je u sebi: „Spašena sam”. Na šta god da naleti, ko god da je tamo biće joj lakše samo da nije ovoliko sama na kraju sveta.

Negde između ljubavi, straha i nemira. Nije se bojala situacije u kojoj se nalazila, bojala se samo da neće stići do ponoći i da tog istog dana neće videti Bokana. Setila se koliko su njene želje jake i kolika je njena snaga volje, koja je bila nepobediva. Oduvek je bilo tako, kada nešto jako poželi, to se mora ostvariti ili se uništiti kao da nikada nije ni postojalo. Pre svega je verovala u sebe, u svoju intuiciju i veličinu duha koji ni u najtežim trenucima ne klone. Znala je da može, da hoće i znala je gde ide. Ništa je nije moglo zaustaviti. Kako se približavala  objektu za koji je do pre par minuta mislila da je samo plod njene maste ili prevelike zelje, ugledala je ogromna slova na istom RESTORAN SVRATIŠTE. Pao joj je kamen sa srca, mogla je da se smeje na sav glas. Opet je bila spašena. Bila je sve bliža i bliza restoranu i konačno je stigla. Prvo što je ugledala bio je ogroman parking, nešto nalik pristaništu za odmor vozača sa restoranom, pekarom i trafikom. I dalje je imala pet eura i neverovatnu želju da ih potroši iako je znala da to ne sme da uradi, ali težnja da se uradi ono sto ne sme je jača od svega bar u njenoj priči. Pošto dva dana ništa nije jela rešila je da u pekari kupi jednu sasvim malu, običnu kiflu. Stala je ispred pekare i zamolila radnicu na pultu da joj proda jednu kiflu. Pomislila je, pošto je već u, recimo, Nedođiji ta je devojka za pultom mogla sigurno biti neka Zvončica koja će joj dati čarobni prah da može da nastavi dalje hrabro, sito i samouvereno. Radnica joj je kroz mali prozorčić pulta dala kiflu i rekla:

  • Jedan euro molim.

  • Kifla košta jedan euro?

Začuđeno je upitala Minja.

  • Da, jedan euro.

  • Da li imate nešto jeftinije?

  • Ne

Hladnokrvno je odgovorila radnica.

  • Pa da li ste vi normalni?

Rekla je začuđeno i ništa manje uzrujano, zatim se okrenula i kao oparena pobegla od pulta koji guta novac. Zaboravila je da “Zvončica” ume da bude okrutna kada se naljuti. Ako dva dana ništa nije jela od jedne kifle za jedan euro se sigurno neće najesti. I tada videvši trafiku njena želja da potroši novac postade još veća. Prišla je nešto većem i sa mnogo više stila uređenom pultu i pitala:

  • Koliko vam koštaju najjeftinije cigarete?

  • Devedeset centi, Brilijant, može?

  • Naravno, hvala.

Bila je presrećna, njena želja za trošenjem jedinih para koje je imala bila je uslišena. Svakako joj je pakla cigareta bila važnija od neke zlatne kifle. Terala je inat sebi, Zvončici i svojim crevima koja su centrifugisala njen stomak besna na nju sto im nije udovoljila. Okrenula se oko sebe i ugledala dva autobusa na pristaništu. Zastala je malo, okrenula se prema suncu i dvadeset sekundi gledala u njega. Nije upražnjavala solarnu jogu, već je gledala u sunce da bi joj se oči napunile suzama. Zatim je prisla autobusu. Vozač autobusa je bio sredovečni čovek prosede kose i totalno bezbriznog, pomalo tupavog lica. Sedeo je za volanom i nešto zapisivao .

Lagano je prišla vozaču umiljatim glasom ga upitavši:

  • Dobar dan. Vidim da idete do grada u kome ja živim. Pa sam mislila da vas zamolim da, ako nije problem… pođem sa vama. Znate radila sam u zemlji Suncobrana, nisu me platili i sad ne znam kako da se vratim kući, užasno se bojim. A ne vidim nigde zemlju Izgubljenih Dečaka pa da i sama postanem jedna od njih. Rekla je to ponadavši se da je vozač možda ipak Petar Pan.

Pogledao ju je kao da je neki frižider ili motor autobusa u najmanju ruku, uzdahnuo duboko i rekao:

  • Znaš ako te inspekcija ili kontrolori zateknu u autobusu koji ne prevozi putnike, ja ću morati da platim kaznu od 16 000 eura.

Ortodoksna laž, šesnaest hiljada eura, ha, ha, ha, pa to je vređanje njene inteligencije. Da li ovaj čovek misli da je ona toliko glupa? Izabrala je da ide na kartu sažaljenja da upotrebi ženske suze kao rešenje.Uzdahnula je duboko, ponovo pogledala u sunce da bi se rasplakala, zatim pogledala vozača pa rekla:

  • Da li vi imate dece? Da li imate ćerku? Zamislite da je vaša ćerka od osamnaest godina prepuštena nečijoj milosti negde u nekoj Nedođiji. Da joj život zavisi od tog nekog ko neće da je poveze i spasi je.

Na veliko iznenađene vozač autobusa je istog momenta bez ijedne reči upalio autobus i otišao, ostavivši zbunjenu devojku da se još dugo, dugo čudi njegovom postupku. Zaboravila je da u bajkama postoje zlikovci kao što je Kapetan Kuka. Nije mogla da veruje kakav je to kreten bio. Sigurno nije imao dece. Tako razočarana videla je izdvojen sto koji po njenom mišljenju nije pripadao restoranu i želela je da sedne samo par sekundi da razmisli o tome šta dalje da radi…

Prethodne price mozete naci ovde

1.Jedanaest godina unazad… 2.Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3.Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4.Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7.Deset godina unazad… 8.Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9.Deset godina unazad…All for Love. 10.Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11.Devet godina unazad… Dani bez njega. 12.Osam godina unazad… Dani bez njega. 13.Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14.Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. 15.Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. 16.Osam godina unazad…poslednji dan bez njega.

Osam godina unazad…poslednji dan bez njega.

STO ČETRNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minja je ustala rano, nije ni popila kafu nego je odmah strčala do kafića da počne sa poslom.

Vreme nije prolazilo. Od 7 do 10 je uslužila možda tri stola. Ali posle deset je zadesila velika gužva. Svi stolovi su bili puni a ona je trebala sve to da spremi pa da ih usluži. Bilo je jako naporno. Nije joj smetalo da spremi porudžbinu, teže je bilo odneti to do stola, a onda sa tacnom na jednoj ruci spustiti piće na sto a da pri tom ništa ne razbije ili prospe. Izdržala je nekako dok nije došao njen kolega Deki da joj pomogne. Sa njim je bilo lakše. Ona bi spremala piće, a Deki bi nosio. Smena se konačno završila. Bila je preumorna i otišla je kući. Vale je radila popodne.

Pesma..

STO PETNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Opet je radila prvu smenu i još uvek se nije snašla. Mislila je da se nikada neće ni snaći. To je bilo prenaporno za nju, da sprema pića i da radi posao za koji nije sposobna. Nije joj pošao za rukom posao sa tacnom, uvek bi gubila ravnotežu i tacna bi se redovno klatila. Kada je gostima donosila piće morala je tacnu da spusti na ivicu stola da nebi isprosipala. I ova se smena nekako završila. Od Raška (novog gazde) su posle svake smene dobijale dnevnicu. Ispao je korektan po tom pitanju. Minja je za sada imala deset eura i jos dva koji su joj ostali iz grada Školjki jer su sestre onih trideset eura trošile isključivo na hranu koja je bila jako skupa, a morale su jesti svakog dana. Kupila je cigarete i parče pice, ne sluteći da naredna dva dana neće ništa jesti.

Pesma..

STO ŠESNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minja je bila na poslu kad je saznala da je Valentinin Darko otišao kući. To je značilo da će uveče ostati bez jednog konobara. Raško je zamolio Minju da tog dana završi ranije smenu i da uveče dođe da malo pomogne, a da će za taj dan dobiti dve dnevnice. Pristala je, ionako su joj dani u gradu Stenja i Kamenja bili užasno dosadni. Došla je na smenu u deset uveče. Raško joj je dao ključ od fiskalne kase i pokazao joj je šifru sa kojom će kucati samo njene porudžbine. Dobila je najmanji reon. Imala je samo sedam stolova. Te večeri u kafiću Diplomata gostovao je dobro poznati bend iz zemlje Suncobrana, upravo zbog toga im je trebalo pojačanje jer se kafić nalazio u strogom centru šetalista i predviđali su ogromnu gužvu. Bila je fina atmosfera i kafić je lagano počeo da se puni. Njen reon je bio popunjen. Sve je uslužila i stala blizu šanka da zapali cigaru. Uzela je telefon da pogleda koliko je sati. Videla je u gornjem desnom uglu svog mobilnog telefona pisamce. Ušla je u poruke i samo što se nije onesvestila kada je videla njen sadržaj . Poruka je bila od Davida i glasila je:

Draga moja, samo želim da ti javim da se tvoj čovek vratio”

Još deset puta je pročitala poruku i nije mogla da veruje. On se vratio, a ona nije tamo!!! Nije ga dočekala!!! Ali nije važno, bitno je to da se on vratio. Uzela je telefon i izašla iz bašte ne javivši se nikome. Pozvala je Davida.

  • Halo Davide, molim te reci mi da ne sanjam i da je istina ono sto si mi napisao?!?
  • Ćao Minja… pa gde si ti meni… naravno draga moja, ti znaš da takve stvari nisu za šalu ali pravo da ti kažem ceo dan sam se borio sa samim sobom da li da ti javim ili ne….
  • A izvini, kad je on u stvari došao? I kada si ti imao vremena da ceo dan razmisljaš o tome da li da mi posalješ poruku ili ne???

Rekla je Minja goruci od besa I nemoći, osećala se izdanom, pa on je bio njen najbolji drug. Naravno da nije trebao ni sekund da razmišlja o tome, kako je mogao to da joj kaže?

  • Juče.

Bolno je zažmurila i prislonila ruku čelu.

  • I tek sad mi javljaš? Zar se tako radi sa najboljom drugaricom?

Rekla je ironično sa blagim smeškom koji nije mogla da suzdrži od prevelike sreće koju je u njoj izazivalo samo saznanje da je on, njen čovek dostupan njenim očima, moći će da ga vidi, samo mora da poželi I ode u svoj Zaboravljeni grad.

  • Nisam uopšte hteo da ti javim jer znam sta ćeš uraditi..

Zastao je, napravio pauzu a Minja ga je preduhitrila:

  • Šta ću uraditi?

Brzo joj je odgovorio da ga opet ne bi prekinula.

  • Doći ćeš, i upropastićeš svoje radno letovanje, a on se i tako vraća pa…k’o velim zašto da ti javljam.

Opet je zastao. Minja se ubacila svojim odlučnim stavom:

  • Naravno da ću doći.

  • Imaš tri dana fore, zato što se on vraća u…

  • Tri dana od kad?

Uplašeno je upitala jer se bojala vremenskih rokova.

  • Od sutra.

Kratko je rekao David, a ona je sva ozarena od sreće počela brzo da blebeće:

  • Sutra krećem. Hvala ti Davide, vidimo se, ljubim te.

Sva poletna I razdragana se vratila u kafić. Pogledom je po bašti tražila sestru ali ju je njen pogled u znaku pitanja sačekao za šankom. Minja je širom otvarajući usta Valentini sugerisala slovom po slovo necujno:

  • DOŠAO JE!

U pozadini se samo čuo Valin vrisak i sestre su potrčale jedna drugoj u zagrljaj. Minja je počela da plače, a Vale je jako stisla pružajući joj svu podršku šta god nameravala da uradi sa tim saznanjem, da se njen čovek vratio. Zatim su se vrtele, skakutale i vrištale kao da su same na svetu. Ceo kafić i svi njegovi gosti su gledali u njih. Minja nije mogla da skine osmeh sa lica, bila je presrećna.

Nastavile su da rade kao da se ništa nije ni desilo. Razmišljala je o tome kako će još sutra otići kući. Taman je i imala para. Na smeštaju je imala deset eura i tog dana joj je Raško dugovao još deset, za dve dnevnice. Inače je karta bila šesnaest eura do grada Tvrđave, a odatle do grada Zaborava biće joj sasvim dovoljno četiri eura koliko joj ostaje. A i Vale joj je pričala kako je svake večeri imala bakšiš oko dest eura. Pa neka ima I pet bice joj dosta. Blistala je od sreće i jedva čekala da se veče završi da može da planira svoj povratak u Začaranu zemlju, zapravo u svoj grad. Taman pred sam kraj smene kada gost iz zabačenog separea je naručio flašu crnog vina. Nije vazno, pomislila je Minja, i tako im je to poslednje pice koje ce dobiti jer je gazda rekao da polako privode kraju. Minja je litarsku flašu i dve čaše za vino stavila na tacnu i srećna odjurila do stola da usluži cenjenog gosta. Na trenutak joj se pederuša koja joj je visila oko struka zakačila za naslon stolice dok se provlačila između stolova. I tada se flaša vina zatresla, izgubivši ravnotežu Minja je ispustila. Flaša je pala u krilo gosta koji ga je i naručio. Crno vino je obojilo njegove bele pantalone. Uhvatila se za glavu. Stala je nema ispred gosta ne znajući šta da kaže, niti šta da uradi, kako da se izvini. Gost je podigao glavu, pogledao je i rekao:

  • Ove pantalone koštaju trideset eura, to je njihova realna cena. Ali ona sreća koju sam malopre video u tvojim očima dok si skakutala sa svojom drugaricom je neprocenjiva. Ne brini ništa, panatalone će se oprati, a ja želim da te počastim jer si ti najbolji konobar koji me je ikada služio.

Spustio joj je pet eura na tacnu. Ostala nema. Nije ništa rekla. Bila je to eksplozija osećanja, nije mogla da se snađe. Sa jedne strane neizmerna sreća zbog njegovog povratka, a sa druge strane jako neprijatan osećaj zbog gosta kome je crnim vinom uflekala pantalone, i koji joj pri tom kaže da je ona najbolji konobar koji ga je ikada služio. Ili nije nigde izlazio, ili je bio toliko pijan da nije znao sta priča. Bila je sigurna da nije nikakav konobar, a kamoli najbolji, to ni slučajno. Smena se završila. Trebalo je da svaka devojka prebroji svoj pazar. Sa njima je radila još jedna devojka, koja se zvala Vesna. Ona je tu bila od početka sezone. Devojke su brojale pare i svaka je u koverti predala Rašku pazar. Upoređivao je izveštaje iz fiskalne kase sa pazarima. Najednom je pozvao Minju:

  • Minja, tebi fali dvadeset jedan euro od pazara.

Vrteo je štos para u rukama i piljio u isečak fiskalne kase. Zbunjeno mu je prišla posmatrajući ga. Iz sveg glasa, gotovo bezobrazno je rekla:

  • Molim!!! Raško to je nemoguce! Svako me je častio bar euro, a gost sa flašom vina me je častio čak pet eura. Molim te, prebroj još jednom. To je sigurno neka greska.

  • Ajde da brojimo zajedno?

Sela je pored njega i počeli su zajedno da broje. Zaista je bila u manjku dvadeset jedan euro. Njen plan da sutra ide kući je pao u vodu. Nije želela da radi, a da svoje pare ostavlja gazdi. Bila je presrećna zbog Bokana da bi se nervirala i rekla je sebi: “ Ma ne može ni jednna suma novca biti pametnija od mene, niti me zaustaviti da vidim Bokana.” Rekla je Rasku:

  • Vidi ovako. Ovih deset eura koje mi duguješ za današnji dan… zadrži ih, ja kod kuće imam još deset i donosim ti ih sutra ujutru. Sutra odradim smenu i daš mi 4 umesto 5 eura i pozdravljam te, ja za džabe neću raditi.

Posmatrao je potpuno flegmatično kao da njeno prisustvo nikada nije ni bilo važno a zatim okrenuvši joj leđa je rekao:

  • Ok, tvoja odluka.

Minja je zamolila Vale da joj da neki euro od njenog bakšiša da bi mogla da ode u svoj grad, ali joj je Vale rekla kako sledećeg dana na Stijenama gostuje poznati didžej Marko Nastić i kako ne namerava da ga propusti. Zaista nije mogla da se nervira, niti da joj bilo šta kaže. Bilo bi suvišno. Ni to neće pokolebati njenu odluku da ode kući na ovaj ili onaj način. Vale je posle izvesnog vremena rekla sestri:

  • Meni sve to sa tvojim manjkom nije jasno. Nemoguće je da ti budeš u tolikom manjku, a nas dve pune bakšiša osima ako..

  • Ako šta?

Upitala je Minja sluteći da Vale nešto zna. Vale je pogledala I kao da joj je na pamet pala moguća opcija:

  • Osim ako Vesna nije kucala svoje porudžbine tvojom šifrom. Minja se obemma rukama uhvatila za glavu i jednom rukom počela da se udara po čelu.

  • Pa da, kako sam tako glupa, ona tu radi celo leto znala je sve šifre zašto ne bi. A još i to, Raško bi uvek njoj verovao pre nego meni ja sam ovde nova, a ona je stari radnik. Tako je Vale, u pravu si. Ona je iskoristila priliku zato što se ja loše snalazim. Ali opet mi je sve to džaba jer ne mogu da dokažem niti da vratim taj novac. Nego znaš šta?
  • Šta?

  • Pazi se ti na ubuduće, čuvaj se nje.

  • Ne brini ti za mene, čim saznam njenu šifru naplatiću joj tvojih dvadeset jedan euro.

Minja je te večeri gladna legla da spava. Ceo dan apsolutno ništa nije stavila u usta osim nekoliko kafa.

Pesma..

STO SEDAMNAESTI DAN BEZ NJEGA.

painting_waitress

Odradila je smenu i dala je Rašku onjaj jedan euro koliko mu je ostala duzna. Tog dana je imala bakšiš svega jedan euro. I tri dana fore da vidi Bokana. Nije mogla a ni želela da propusti to. Posle smenne je otišla kući i spakovala kofer. Setila se da joj je Vale rekla da će ići na tu žurku. Na pamet joj je pao muškarac Minja. On će biti tamo, može da je poveže do grada Školjki da traži od Ene i Robina novac na zajam, da bezbedno stigne kući. Otišle su na žurku. Vale i društvo su ušli unutra, a Minja je stajala ispred i čekala da Vale nađe muškarca Minju i pošalje ga kod nje.Ni nakon tri ispušene cigarete od Vale nije bilo ni traga ni glasa. Bila je tužna i uplašena ali se možda najviše bojala toga da neće videti muškarca Minju. Najednom je osetila kako je neko bocka po ramenu, okrenula se i videla lika iz obezbeđenja koji joj je govorio:

  • Pa gde si ti? Marko te cele večeri traži. Ajde upadaj unutra, da ne brine za tebe.

Gledala je lika pravo u oči shvativši da je sto posto sigurna da ga nikada ranije nije videla, ali se napravila totalno luda i ušla je unutra ne plativši kartu. Kasnije je ukapirala da ju je lik iz obezbeđenja pomešao sa devojkom Marka Nastića koji je te večeri bio DJ. Bile su identične čak i samoj Minji. Pronašla je Vale i cele noći su uzalud tražile muškarca Minju koji uopšte nije ni bio na oj žurci. I ta ideja je propala, ali kao ništa do sada ni to neće promeniti njene planove. Ona je želela da vidi svog čoveka i ništa je na ovom svetu zaustaviti ne može jer šta god da poželi to se i ostvari. Oko pet izjutra su krenule kući.

Pesma..

STO OSAMNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Predhodna noć je trajala svega sat vremena. Odspavala je toliko da prikupi dovoljno snage za težak i naporan dan, dan njenog povratka. Probudila je sestru rekavši joj da ide do grada Školjki da pozajmi nešto novca od Ene za put, pa pravac kući. Uspavana i mamurna Vale je zagrlila, poljubila u obraz i poželela joj je srećan put.

Uzela je svoj kofer vezala duks oko struka i lagano krenula ka magistrali. Jutro je bilo sveže i mokro a u vazduhu se osećala vlažnost. Miris mora se širio više nego ikada, verovatno izazvan sinoćnom provalom oblaka. Minja je obožavala kišu i jedinstven osećaj koji samo ona pruža. Blago peckanje kišnih kapljica po koži prouzrokuje jezu na čitavom telu koja te učini uzvišenom, svemogućom osobom. I dok tako stojiš na kiši mokar do gole kože neka te nevidljiva sila natera da raširis ruke i pleses ti to uradiš ne znajući zašto. Pravi razlog tome je što te samo kiša može naterati da se toliko otvoriš i osećaš uzvišeno sa saznanjem da ti sve te osećaje pruža nešto što se zove elementarna nepogoda. Jer ono sto je kontradiktorno samo po sebi je prejako. Ponekad te ta ista kiša natera da se raduješ i kao lud vrtiš oko svoje ose, pa zar to nije jedan vid sreće koji ona izaziva u nama. Kiša je čarobna, ona je inspiracija… Šteta što su tog jutra ostali samo njeni tragovi. Lišće je bilo mokro i čulo se samo tupkanje kapljica koje su udarale u limene ploče. Sunce se nemo probijalo kroz oblake i grejalo taman onoliko koliko je bilo potrebno ranoj zori i svemu što na ovome svetu živi. Dok je prolazila putem pored jedne male žute kuće ugledala je neku staricu koja je iznenada upitala:

  • Kuda si pošla, đevojko?

Bilo je to sasvim neočekivano pitanje i zbunilo devojku koja je razmišljala o kiši i suncu, poželela je da se upusti u bakinu igru. Zažmurila je, prepustila se mašti pa tako sva lepršava odgovorila starici:

  • Idem bako da nađem svoju sreću, idem da vidim mog čoveka.

Rekla je šaljivo Minja osećajući se kao da je Alisa а zemlji čuda. Niotkuda joj se javila neopisiva želja da sa nekim podeli svoje planove, jer nikome ko je poznaje nije smela da kaže šta je naumila, tako da joj je prisustvo starice još više godilo. Nakon njene ispovesti, starica ju je blagoslovila uz reči:

  • Ako je tvoj cilj da vidis njega, ljubav tvog života i ako si tako jako to isto poželela i ideš ka tome odlučno i hrabro… Dete moje ti ćeš do ponoći biti u svom gradu jer težiš ka nečem lepom. Retko ko bi to isto uradio, ja ti želim sreću, a Bog će te čuvati na ovom putu.

Pomalo zamišljeno osmehnula se starici, namignula joj je, a zatim nastavila svoj put u nepoznato. Stigla je do magistrale, mesta gde se čekaju autobusi. Već je bilo 06:15. Nije želela da gubi vreme time što će ići do grada Školjki, iako je duboko u sebi znala da ta ideja od početka nije bila ništa više od ideje, jer je zatim pomislila:

A šta ako joj Ena ne pozajmi pare?”

Izgubila bi ceo dan na relaciji grad Školjki- Stenje i Kamenje i na kraju ništa ne bi dobila. Jedino je bila sigurna da mora videti njenog čoveka tog dana jer više vremena nema. Pomolila se Bogu i uradila jedino što joj je ostalo, podigla je palac desne ruke i počela da stopira.

Nastavice se…

Prethodne price:

Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega.

Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega.

Prošlo je samo tri dana kako su momci otišli, a Darko se već vratio. Bio je u njihovoj sobi iako su im bile zabranjene posete bilo koje vrste. Ipak ga je Tvor oterao odatle ali, njemu to nije bilo važno, želeo je da vidi Vale. Došao je da ih povede na neku žurku u gradu Stenja i Kamenja gde nastupaju poznati domaći didžejevi. Minja je odlepila, opet se dogovorila sa Vale da će ići u diskoteku i opet neće otići. Odustala je od bilo kakvog dogovora sa njom jer je videla da ne vredi i rekla joj je da slobodno ide sa Darkom, a da će ona izaći sa Majom. Tako je i bilo, svako je pošao svojim putem. Diskoteka je i dalje izgledala hladno i nekako bezveze, ali nije želela da ide na glupu žurku i da zavisi od nekoga ako joj se ranije bude išlo kući. Devojke su pile piće i njihale se u ritmu muzike. Nisu puno pričale, nisu ni mogle od glasne muzike su jedva čule svoje misli. Bilo je dosta ljudi. Zadnji put kad su Vale i ona izlazile bilo je praznije. U jednom momentu se smorila jer su je sve pesme podsećale na Bokana i poželela je da ode kući. I baš tada na vratima je ugledala muškarca Minju. Pogleda prikovanog u nju išao je ne zastajući ni sekundu. Kao opčinjen i omađijan sklanjao je svakoga ko bi mu se nasao na  putu ka njoj. Prišao joj je, uhvatio je za ruku i bez reči je izvukao napolje.

1009859_680959225266560_824830950_n

Pošla je za njim, bez opiranja, ne pitavši ga ništa, nije želela da bilo šta zna, dovoljno joj je bilo zabavno iako nema pojma kuda je vodi, možda je baš to želela da je odvede negde… prepustila se momentu i osećala se…wow. Otvorio je vrata svog automobila. Ušla je unutra i dalje ne pitajući ništa. Krenuli su i nakon nekoliko minuta je progovorio:

  • Nisam verovao da ćeš tako lagano poći sa mnom, bez da te ubeđujem. Još uvek ne verujem da si tu.

Minja ga je gledala i čekala da joj na bilo koji način nagovesti kuda je vodi. Neki unutrašnji nemir joj nije dao mira i odjednom bez najave, reči su same izletele iz usta:

  • A gde me vodiš ako smem da znam?

  • Vodim te na žurku u grad Stenja i Kamenja.

Okrenula se ka vratima I užurbano pokušavala da ih otvori. Odjednom je ružičasta slika postala crna, metalik crna i želela je da se skloni od njega.

  • Neću tamo da idem, zaustavi auto!

Okrenula se ka vratima i obema rukama pokusavala da ih otvori, dok je auto jos uvek bio u pokretu.

  • Smiri se. Znao sam da ću te teško nagovoriti ali te ne vodim ni zbog tebe ni zbog sebe, nego tvoja sestra Valentina…

Poklopila je rukama obraze i bolno prste vukla na dole ocrtavajuci  tragove crvenila po bledim obrazima. Odjednom joj je pozlilo i počeo je da je obliva hladan znoj a u glavi su joj se vrzmali najstrašniji prizori u kojima je Vale glavna tačka. Na momenat se setila da je grad Stenja i Kamenja vrlo posećen i da sigurno ima neku dežurnu ambulantu.

  • Sta je sa Vale? O Gospode..

  • Ma ona je malo više popila i povraćala celu noć pa te vodim kod nje. Niko drugi joj nije bliži. Pa sam pomislio da joj ti najviše trebaš u ovome momentu.

Zažmurila je i pred očima joj se pojavila mrtva pijana i nadrogirana njena sestra koju vuku neki potpuno nepoznati momci i lupaju joj šamare da bi se osvestila a ona blentave face i buljavih napola otvorenih očiju izgleda izgubljeno kao prase u svemiru.

  • Naravno. Idemo, vozi.

Nije joj bilo dobro od pomisli na sestru. Znala je kako izgleda kad se napije pa se tome još doda i trava, užas… pozlilo joj je. Pre svega je bila odgovorna za nju. Ona je tu povela, na primorje, sa garancijom da imaju siguran posao i da će brinuti jedna o drugoj.

Stigli su, izasli iz auta, žurka je bila na otvorenom, u nekim stenama odmah pored mora. Izgledalo je prelepo i bilo je puno ljudi. Na ulazu su stajala dva momka iz obezbeđenja. Muškarac Minja ih je nemilo pogledao, pokazao im svoju ulaznicu, zatim uhvatio Minju za ruku i pružio petnaest eura za njenu. Uzela je ulaznicu i ušli su unutra. Nije mogla verovati da je ulaz toliko skup. Probijali su se kroz ogromnu gužvu i naleteli pravo na Darka. Besno ga je uhvatila za ruku i histerično upitala:

  • Gde je Vale?

Darko je čudno pogledao ne shvatajuci o cemu se  radi…

  • Šta ti je bre, šta se gubiš…eno je tamo na kraju šanka.

Brzinom svetlosti je otrčala do kraja šanka i videla sestru kako opušteno ćaska sa Viktorom. Izgledala je pribrano, pomislila je da je verovatno prekasno došla, da je njena sestra već bila na infuziji i sada je sve u redu. Prišla joj je jako je zagrlila i upitala:

  • Kako si sis? Jesi li sada u redu?

U njenim očima je videla ogroman znak pitanja, a zatim primetila to isto čuđenje na celom licu. Odgovorila joj je:

  • Izvini jesi li ti dobro?

Vale je i dalje gledala jako čudno, ne shvatajući uopšte šta Minja radi tu.

  • Jesam, mada mi nije bilo svejedno htela sam da umrem dok nismo stigli, kad mi je Minja rekao da si pijana i da povraćaš, nisam znala u kakvom ću te stanju naći.

Uhvatila se za glavu i lagano rukom prešla preko čela, kao da je oterala brigu tim pokretom. Hladan znoj je oblio čitavo njeno telo. Sada je sve gotovo. Dobro je, da je gotovo. Vale jegotovo u čudu počela da postavlja pitanja.

  • Ko pijan? Ko povraća? Ništa mi nije jasno? Je l’ vidiš da pijem fantu, nisam kap alkohola popila? Samo sam videla Minju kada je došao. Odmah me je pitao za tebe. Rekla sam mu da si ostala u diskoteci i da ne voliš ovakva mesta, na šta mi je on ponudio opkladu da će te dovesti ovde. Mogla sam se kladiti sa njim u milione da nećeš doći i izgubila bih. Sreća, pa smo se kladili samo u turu pića. Nemam pojma kako te je naterao da dođeš.

Osetila je neprijatnost u predelu grudi, unutrašnja toplota je počela da ključa, osećala se prevareno ali je taj osećaj brzo nadvladalo neko drugo osećanje.. Nastavila je razgovor sa sestrom.

  • Tako što je udarao tamo gde najvise boli. Rekao mi je da si mrtva pijana i da povraćaš celu noć i zato sam odmah pošla sa njim… inače ne bih nikada.

Valin osmeh je iz jedva primetnog svake minute bio sve primetniji i glasniji dok se na kraju nije uhvatila za stomak smejući se.

  • Aaaaaaaaaaa, kako te je prevario! Zvaću dve ture pića! Svaka mu čast. I ne poznaje te, a već te je osvojio. Priznaj, sis, kupio te je za sva vremena!?

Minja se zagledala u muškarca Minju koji je nervozno čekao pivo za šankom. Neprimetno se nasmejala i spustila glavu a zatim priznala i sestri a bogami i sebi.

  • Jeste…vala baš.

Prišla je muškarcu Minji jos uvek ne verujuci citavoj situaciji i svemu sto se desava oko nje i unjoj..

  • Zašto si morao da me lažeš? Trebao si samo da me pitaš lepo i…

Okrenuo se prema njoj I prišao korak bliže, zatim je nežno spustio ruku na njeno rame i prekinuo je u pola recenice.

  • …. i nikada ne bi pošla sa mnom. Toliko sam silno želeo da budeš ovde, kad sam došao i videeo da te nema bio sam u stanju da sve uradim samo da te dovedem. Još mi je tvoja sestra rekla da ti mrziš ovakva mesta i da nema trika da te ubedim. A znao sam koliko je voliš, čak sam čuo da si zbog nje dala otkaz da bi zajedno tražile posao. Tako da sam znao da ću jedino uspeti da te nateram da dođes ako ti kažem da je njoj loše.

Izmamio je osmeh na njenom licu. Nije tačno znala šta oseća, prijala joj je pažnja i tako nešto joj je trebalo. Pogledala ga je zavoodljivo i prošaputala mu na uvo zvučno i nežno:

  • I uspeo si.

Dobila je neverovatnu potrebu da uradi nešto. Da ga poljubi? Niko se u životu nije toliko trudio oko nje,zbog nje, da bi samo bila tu, blizu njega… niti je iko toliko laži izmislio samo da bi bio sa njom. Znala je da je poseban i želela je da ga poljubi i da mu se oduži i toliko silno to želela, a zatim čula Todorove reči u svojoj glavi: Volim te” A zatim “ Nemoj da me prevariš” I nije, nije ništa uradila. Poljubila ga je u obraz i snažno ga zagrlila.

Vale je pozvala turu pića, pa ubrzo još jednu. I dok su pili to zadnje piće, sunce je počelo da se zracima probija kroz stene. Krenuli su kući. Muškarac Minja je insistirao da ih poveze do grada Skoljki. Nisu se nimalo bunile jer drugacije nikako ne bi ni mogle stici tamo. Minja je sela napred, u početku je samo ćutala ali nakon nekoliko pređenih kilometara protegla se kao mačka, uvalila u sedište i zatvorila oči. Pravila se da spava. Nedugo nakon toga misleći da stvarno spava muškarac Minja je govorio Valentini koliko mu je stalo do njene sestre.

  • Znaš li da ja nikada sličnu stvar nisam ni za koga učinio, prosto sam u čudu i ne verujem koliko je tvoja sestra uticala na mene.

    Ponosno joj je govorio a iza svake reči se krila ogromna količina nade koja se naslućivala sasvakim izgovorenim slovom. Vali je bilo drago, smatrala je da Minji  treba baš takav muškarac ali je odlično znala sestru, zato mu je i srušila kulu od iluzija rekavši mu:

  • Mislim da je jako lepo to od tebe… što se trudiš i sve to ali i nju znam… Ona tamo kući ima momka koji je čeka i nema te sile da ga prevari, pa i da si najlepši momak na ovome svetu, čak i da se zaljubi u tebe nema teorije. Razumeš?

Nije je razumeo ali je svakako želeo da čuje bilo šta što je imalo veze sa devojkom koja je sedela pored njega i bila u dubokom snu, ko zna gde i… ko zna s’kim. Pogladio je bradu i kroz osmeh rekao:

  • Znam, znam, možda mi je zbog toga još i zanimljivija.

Nakon sat vremena su stigli ispred smeštaja. Minja je tada zaista bila u dubokom snu. Zaspala je još kod one Valine rečenice kako nikada ne bi prevarila dečka i ničega se više nije sećala. Blagi osmeh joj je prekrivao lice dok je nešto sanjala. Vale je izašla iz auta i prišla njenom uhu prodravši se:

  • Ustaj sis, stigle smo!

Minja se nije ni pomakla. Uvek je čvrsto spavala i imala veliki problem sa buđenjem. Muškarac Minja je uhvatio Valinu ruku i pomerio od vrata, otvorio ih je i lagano izvukao Minju rekavši :

  • Psssst, nemoj buditi andjela koji spava, ja ću je odneti gore.

Odneo je do sobe i spustio u krevet pa je pažljivo prekrio plahtom. Promeškoljila se i nešto nerazumljivo promrmljala. Nasmejao se. Sklonio joj je kosu sa čela i ovlaš je poljubio u usta. Izašao je iz sobe bez reči . Nije ni mrdnula, a ni osetila ništa. Jedini svedok svega je bila Vale.

 

STO JEDANAESTI DAN BEZ NJEGA.

Na poslu je bila napeta situacija. Primetila je da nešto ne štima i da su se preko noći mnoge stvari promenile. Rešila je da nikome ne stavi do znanja da je uvidela promene i ponašala se potpuno prirodno. A kada je ugledala Maju, sve joj je bilo jasno. Vratila je sećanje na prethodnu noć i tek tada je shvatila da je Maju ostavila potpuno samu u diskoteci kada je sa muškarcem Minjom otišla na žurku. Prethodne noći je totalno i zaboravila da postoji neka Maja sa kojom je izašla, bila je opčinjena situacijom da bi mogla da misli o nečem drugom. Misli su joj  skrenule na Tvora koji se nalazio u šanku i delovao kao da nešto traži. Kad je primetio da ga Minja posmatra užurbano I ljuto je počeo da govori:

  • Ivanu (Majinom bratu) je juče nestao sat, da ne znaš nešto o tome?

Pogledao je ispod obrva prekrstivši ruke preko grudi nestrpljivo čekajući njen odgovor. Minja se začudila i hitro okrenula prema njemu, ne verujući onome što joj govori. Hladno je odgovorila:

  • Nemam pojma, a takođe ne znam zašto misliš da bih išta znala o tome? Ja ne znam ni ko  je Ivan uopste a ni gde je on?

Iako je po njenom ponašanju shvatio da nema pojma o čemu se radi bez obzira na to nastavio je da insistira, ne bi li ipak nešto izvukao iz nje.

  • Pa on živi sa vama na smeštaju i vrlo je…

Dozlogrdilo joj je. Okrenula se još jednom prema njemu i sa mrzovoljnom glasom ga je prekinula u pola rečenice:

  • Tvore ti me optužujes za nešto ili te pogrešno razumem?

Izlazeći iz šanka jedva čujno je rekao:

  • Ne optužujem te samo te pitam, a taj sat je jako vredan, a i Darko je juče bio kod vas, iako sam mu rekao da ne dolazi. Na sta to liči???

Vratio se par koraka, opet je bio u šanku i smetao Minji dok je vredno radila.

  • Kakav sat??? Nemama pojma o čemu govoriš. Molim te pomeri se i pusti me da radim svoj posao.

Minja se okrenula i nastavila je da radi. Tvor je izašao iz šanka, čula je kako je Valentinu to isto ispitivao. Završile su smenu i ponovo nisu dobile dnevnicu. Rekao im je da će pare dobijati na nedelju dana zato što svaki dan treba da ide u nabavku. Nije joj se to svidelo ali je bila bespomoćna, bez mogućnosti da to promeni. Duboko u sebi su znale da će doživeti sudbinu dečaka koji su do pre par dana tu radili. Devojke su otišle na smeštaj. Taman su se dogovorile da se Minja prva tušira, kad su čule jako lupanje na vratima. Maja je krenula da ih otvori. Bio je to gazda stana. Rekao je zapovedničkim tonom:

  • Ajmo devojke, sada ćete sve lepo da izvadite sve svoje stvari jer ovog momenta počinje pretres svih soba i svih stvari. Ajde plavušo, prvo ti.

Mislio je na Minju. Prišla je svom krevetu i izvukla torbu u kojoj su se nalazile sve stvari i počela da vadi jednu po jednu pred ocima gazde koji ih je gledao kao da su retki predmeti. Kada je izvukla sve stvari iz putne torbe gazda stana je počeo da joj prevrće posteljinu, jastuk, dušek. Kod nje nije našao ništa. Zatim je isto tako pretresao i Valentinine i Majine stvari, takođe ništa nije našao. Ljubazno se izvinio devojkama i izašao iz sobe. Bile su iznenađene i uvređene ali su znale da je tako moralo da ispadne od kako su ugledale Maju. Ona im je objasnila da nema nikakve veze sa tim nego da misli da je pretres bio zbog Darka, a u isto vreme je tvrdila da je njenom bratu nestao sat.

STO DVANAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minji se ni malo nije svideo razvoj situacije i bila je sigurna da su u opasnosti. Rekla je Valentini da je skovala plan a da je ona samo prati i potvrđuje sve što bude govorila i radila. Tog dana je Tvor bio u nabavci robe. Ceo dan neće biti tu pa će devojke moći da svoj plan sprovedu u delo.

103222-image

Minja je pustila divnu “ Cafe del Mar” muziku, pozvala sve zaposlene da sednu za sto da ih počasti jer, kako je rekla, njoj je tog dana bio rođendan. Svi su popili po piće, dva i poslužili se klopom koju je Viktor tog dana spremio. Glavno jelo na meniju bila je hobotnica. Prvi put u životu je probala i dopala joj se. Zatim je došao muškarac Minja, koga je takođe počastila. Gozba se ubrzo završila, bilo je vreme ručka tako da su gosti sa plaža postepeno pristizali i punili restoran. Minja je naredila Maji da ih sve usluži, da kaže da joj je rođendan pa su piće i hrana besplatni. Svi su jeli, pili i uživali. Gosti su bili prezadovoljni. Bakšiš je pljuštao. Kada su gotovo svi gosti otišli, rekla je Maji da je zaslužila taj bakšiš i insistirala je da joj ga da. Bila je šokirana jer je shvatila da Minja nece platiti svu tu hranu i piće koji su tog dana bili posluženi. Uplašeno je pružila Minji novac iz zasebnog džepa torbice u kojoj je čuvala bakšiš. Skupila je 40 eura. To joj nije bilo dovoljno. Pohitala je do šanka da nadoknadi novac koji od Tvora neće dobiti iako je vredno radila. Otvorila je svoju tašnu i napunila je  raznim bocama pića. Uvek  je nosila ogromne džak tašne tako da je moglo stati dosta pića. Nije uzimala najskuplja pića to svakako nije pila a da takvu flašu razbije ne bi joj bio merak. Ali je ipak

uzela Chivas Regal kao i Hennessy, znala je kome će ih pokloniti. Zatim je pozvala Vale da uradi isto. Punih torbi su otišle kući. Ostavile su Maju i Viktora da zatvore restoran. Tvor se nije vratio ni javio, a ni njegova mama.

 

STO TRINAESTI DAN BEZ NJEGA.

Otišle su na posao. Sele za sto i naručile kafu . Maja kao jedini zaposleni tamo bila je prinudjena da tu istu kafu koju su trazile skuva i posluzi besnim devojkama koje je koliko juce smatrala svojim dobrim koleginicama. Jos ni pola kafe nisu popile kad je stigao Tvor.  Jos kod prvog stepenika je uzeo zalet i verovatno spremio teks koji ce izgovoriti unapred, zadihano i histericno im se obratio…

  • Kakvo vi ludilo glumite? Šta ste sele tu? Na posa’!

Poluležećeg položaja i nogu podignutih na drugoj stolici sa sunčanicama na licu i cigaretom u ustima mamurna Minja je progovorila:

  • Ti ne plaćaš, mi ne radimo.

 Približila je šoljicu kafe usnama i počela da uživa u najlepšem napitku. Tvor je besno pogledao.

  • Slobodno se inatite, tek tada pare nećete dobiti.

     Odlučno je rekao i produžio prema šanku. Uzeo svoju ručnu torbicu i počeo da rovari po džepu. Spustila je šoljicu na sto, pridigla se i sela lepo a zatim započela svađu sa Tvorom:

  • Kakav je to način, da se tako ponašaš? Zar te nije sramota od tih ljudi kojima si obećao da ćeš biti fer prema nama?

Nasmejao se grozno, zlobno a zatim napravio najodvratniju grimasu koju je videla u svom životu, uzimajući sitan novac iz torbice počeo je da iznosi svoje primitivno mišljenje:

  • Vi ste najveći neradnici, ali pošto ste tako jadne i nemate para ni za hleb evo daću vam ovu bedu da mi ne umrete.

Raširo je usne najljigaviju crtu i počeo grohotom da se smeje. Pružio šaku punu sitnih, kovanica i  gurao je Minji u lice. Osetila je bes i poniženje. Gurnula je Tvorovu ruku tako da se sav sitniš rasuo po podu uz zvučno zveketanje. Shvativši da je priča završena i da od njega neće dobiti svoje dnevnice ispile su kafu do kraja, pokupile sve svoje stvari i lagano otišle. Vale je pozvala Darka koji joj je rekao da dođu u grad Stenja i kamenja jer im je on vec nasao posao, znao je da prica sa Tvorom nece trajati duze od tri cetiri dana. Minja nije želela da ide ali je morala, nije imala izbora. Od silnih para o kojima su maštale imale su samo četrdeset eura koje su skupile od bakšiša na dan izmišljenog rođendana, od kojih su tog dana potrošile deset za dve karte do grada Stenja i Kamenja.  Naravno, cim su pokupile sve svoje stvari iz sobe u kojoj su boravile, sele su na autobus i otišle, tog istog dana. To je više izgledalo kao da beže nego da odlaze. Dok je grad Školjki lagano gotovo zauvek nestajao iza njih, sestre su sasvim suprotnog raspooženja pristizale u grad Stenja i Kamenja. Dok je Vale bila uzrujana i presrećna sto ce videti svog dečka Minja je postepeno padala u depresiju.

Darko ih je sačekao i doveo na njegov smeštaj da ostave stvari. Kada su se malo povratile od puta, spustile su se do šetalista gde se nalazio kafić u kome će raditi. Grad Stenja i Kamenja je bio prilično veliki i lep grad ali je Minji smetala njegova prostranjenost. Šetalište je bilo pretrpano ribljim restoranima, miris ribe se širio po čitavom gradu i samo bi tek negde-negde taj miris presekla so iz morskih dubina koje bi nanosio vetar..

Sredina šetališta, njihov kafić, onaj u kome trebaju početi da rade. Ime kafića bilo je Diplomata. Sve je već bilo organizovano i pre njihovog dolaska. Minja je trebala da radi prvu smenu u šanku i da u isto vreme konobariše. Malo se bojala toga, zato što nikada nije bila spretna sa tacnom. Dogovorile su se sa Raškom, novim gazdom, oko svega. Bila je nezadovoljna uslovima. Dnevnica je bila duplo manja od prethodne, Tvorove dnevnice a četiri puta manja od prve iz kafića Thing . Bašta i šank Diplomate bili su ogromni, a ona sama u jutarnjoj smeni!? Užas! Bojala se da ne pogreši. A znala je da hoće.

Devojke su otišle da vide njihov novi smeštaj. Dobile su sobu u potkrovlju. Vrata sobe su bila toliko mala da su morale da se saviju da bi prošle kroz njih. Soba takođe niska opet su morale savijene da stoje u njoj. Imale su i prozor koji je bio veličine prozora kućice za igračke. To je bilo neko potkrovlje, ličilo je na tavan koji je odjednom iz nužne potrebe pretvoren u sobu. Kupatilo nisu imale, ali im je bilo dozvoljeno korišćenje zajedničkog kupatila koje su delile četiri male kućice. Užas. Sve gore od goreg. Napokon su posle napornog dana zaspale.

Pesma:

Tomcraft

Happiness seems to be loneliness
And loneliness should my word
How could you guess when you only
Thinking of yourself how you looked
To other girls

 

Nastavice se…

Prethodne price ” Iz dnevnika jedne klinke” mozete procitati ovde:

  1. Jedanaest godina unazad…    2.   Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3.Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4. Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7. Deset godina unazad…    8. Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9. Deset godina unazad…All for Love. 10. Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11. Devet godina unazad… Dani bez njega. 12. Osam godina unazad… Dani bez njega. 13.Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14. Osam godina unazad… dani bez njega i Minja.