Dva slova…7

bampw-black-amp-white-black-and-white-book-cute-favim-com-424373

Šoljica čaja je stajala na radnom stolu. Uzela je knjigu i tražila stranicu do koje je stala. Nekim čudom stoper nije bio u knjizi već na radnom stolu. Setila se, stigla je do šezdeset treće strane. Podigla je noge na stolicu naspram njene. Na trenutak je skrenula pažnju na stopala. Volela je stopala više nego ijednu drugu stvar na njeom telu. Njena lepa stopala su izgledala nekako natečeno , osećala je njihovu težinu a i umor u celom telu, bila je iscrpljena. Malim nožnim prstom je ovlaš dodirivala treću fioku radnog stola koja je dozivala da je otvori i još jednom pročita pismo. Spustila je noge dole, stavila stoper u knjigu i tiho u sebi ponovila… šezdeset treća strana…. u slučaju da stoper opet nestane. Ustala je sa stolice i otvorila fioku. Bila je iznenadjena, fioka je bila potpuno prazna, ne baš potpuno ipak… u njoj je bio crni zipo upaljac sa veselim zutim slovima, ali… pisma nije bilo. Uhvatila je panika zato što je zavolela to pismo i uživala otkrivajući sve slike skrivene u slici, čak je uživala i gledajući dve glupave rečenice ali… nije ga bilo tu. Ustala je, okrenula se oko svoje ose i kad se vratila na mesto sa kog se počela okretati nalazila se u travnjaku a ispred nje se nalazilo pismo čije su ivice bile vlažne od trave. Nakon jednog treptaja nalazila se na krevetu i čitala je pismo, sa svakim novim treptajem ona se nalazila na sasvim drugom mestu ali je pismo uvek bilo u njenim rukama ili u njenoj blizini. Okrenuala se još jednom oko svoje ose i pogledala radni sto i mesto gde je zadnji put ostavila prsten. Ni njega više nije bilo. Poklopila je lice rukama, protrljala ga nekoliko puta i sela pored računara. Upalila je cigaretu, popila gutljaj čaja i ponovo uzela bezimenu knjigu. Stoper je spustila na radni sto. Otvorila je šezdeset treću stranu i nastavila da čita:

“ Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta.
Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost, odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara.
Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz ruke. Otvorio je pismo, video je sliku sa hiljadu slika u njoj.
Pažljivo je pogledao sliku i prvo što je video bio je lik neke devojke prekriven maskom, bio je fasciniran njenom lepotom i tajnovitošču. Zatim je video ogledalo i devojku na uglu slike.
Bila je lepa. Video je stariju ženu kraj ogledala, ličila je na njegovu majku. I ona je bila lepa. Video je most i čamce.
Ne, to nije bio most to je bila duga. Video je pisaću mašinu koja nije imala sve tipke. Nedostajale su joj dve. U drugom redu peta, i u trećem druga. Nije mogao da se seti koje je slovo gde stajalo na njegovoj pisaćoj mašini ali ipak mu je nešto palo na pamet. Setio se da je u školi učio slepo kucanje.
Zažmurio je i zamislio da mašina stoji ispred njega.
Namestio je prste tako da dodiruju imaginarnu pisaću mašinu i počeo da kuca slovo po slovo. Q, W, E, R, i otvorio je oči… prvo slovo koje nedostaje je slovo T. Spustio je prste na treći red i nastavio sa kucanjem A, S. Slovo S. T i S. To su slova sa prstena. Ispružio je mokri dlan i zagledao se u slova urezana na prstenu. Ista slova koja nedostaju mašini. Misli su mu pobegle do nje. Zamišljao je kako mu pleše, kako se igra sa maramom tako da sakriva svaki deo tela. Kako prati ritam muzike i ubrzava mu puls, kako uživa u svim stvarima koje radi sa njom. Setio se doručka i njenog smeha, nikada se tako nije smejala kao tog jutra, jutra posle njenog rođendana dok je jela pitu sa piletinom plešući i smejući se… Udahnuo je duboko shvatio da je zaljublen i brzo pobegao od misli kojih se najviše plašio. Vratio se razmišljanju o slovima. Prsten je vrteo između kažiprsta i palca a pogled lagano spuštao ka pismu. Tada je video dve rečenice koje do tada nije primećivao.

“Odvešću te tamo gde želiš da budeš, ti biraš
destinaciju i dužinu putovanja.
Tok svesti.”

Zatvorila je zadnju stranicu knjige I zaspala.

Kraj.

Advertisements

Dva slova…6

300743-3639813

Osetila je dodir na obrazu, njegovi prsti su joj nežno mazili pospanu kožu. Nasmejala se ali nije otvarala oči samo je čula dobro poznati glas:

– Dobro jutro…

Otvorila je oči i prizor koji je videla bio je neprocenjiv.
Njegov pogled i nasmejane usne. Topila se od zadovoljstva.
Ustao je iz kreveta i krenuo ka kuhinji da skuva kafu.
Pratila ga je pogledom i radovala se što može biti sa osobom koja je tako divna. Pogledala je na sat i shvatila da nema još puno vremena, uskoro će otići. Ali to je nije rastužilo, uživaće u svakom trenutku provedenom sa njim. Doneo joj je kafu u krevet, sklonio zavese i otvorio prozor. Našao je njene cigarete i pepeljaru ali upaljača nigde nije bilo. Gledao je oko računara, tržio ga na noćnom stočiću ali ga ni tamo nije bilo. Na radnom stolu je primetio prsten, bio je jako lep i privukao mu je pažnju. Uzeo ga je u ruke i setio se koliko puta nije bio fer prema divnoj devojci koja je ležala u krevetu i čekala ga.
Zagledao se malo duže u prsten i video da su na njemu urezana dva slova. Slova nisu ni njeni ni njegovi inicijali, pitao se šta li znače ta slova. Spustio je prsten u dlan i stegao jako. Reči u glavi su odzvanjale.
Tigar, Trougao,Terapeut, Taksi, Truba,Trrrrenutak. Malo mu je vremena ostalo, nije želeo da ide od nje ali je morao. Nije želeo ni da troši minute na razmišljanje o bilo čemu osim o njoj.
Vratio se traženju upaljača. Pogled se zaustavio na fiokama. Prva je bila puna njenih fotografija. Uzeo je onu sa vrha i nasmejao se devojci sa slike.Razmišljao je o tome koliko je ona srećna, o tome koliko ga čini srećnim. Vratio je fotografiju i zatvorio fioku. Otvorio je drugu i video u njoj brdo papira i jednu sliku na samom vrhu, koja je verovatno iz prve fioke pala u drugu. Sliku neke stare kuće. Pomislio je kako bi bilo lepo da njih dvoje odu u neku ili baš u tu staru kuću, da budu sami, da budu odvojeni od sveta. Zastao je na sekund i učinilo mu se da se ponaša kao zaljubljeni tinejdžer, to mu se nije dopalo. Brzinom svetlosti je zatvorio drugu fioku i isto tako brzo otvorio treću. Našao je upaljač. Uzeo ga je a malim prstom očešao parče papira koje je bilo presavijeno nekoliko puta. Učinilo mu se da je to neko pismo. Možda je ljubavno? Glas sumnje se derao u njegovoj glavi. A ne, ne, ne, to je njena privatnost,odgovorio je svom unutrašnjem glasu. Ma uzmi ga, pretećim glasom je govorio djavolak u njemu. Uzeo je pismo, zatvorio fioku i odneo svojoj usnuloj princezi cigarete upaljač i pepeljaru. Polubio je i udaljio se od nje. Par sekundi je stajao u nekom medjuprostoru dok nije odlučio da sedne kraj računara.
Ruka u kojoj je bio prsten bila je potpuno mokra ali nije želeo da ga ispušta iz nje. Otvorioje pismo i video je sliku sa hiljadu slika u njoj.

Probudila se.

Knjiga je i dalje stajala u njenom krilu. Pogledala je i videla da je stigla do šezdeset treće strane. Stavila je stoper, zatvorila knjigu i otišla da skuva čaj.

Dva slova…5

300743-3639602

Sedeli su jedno naspram drugog.
Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje.
Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih.
Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana.
Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede…Kikiriki.
Pogodila je.Sada je red na njega.
On mora žmuriti a ona će naći nešto što je nemoguće čulom ukusa i dodirom jezika pogoditi.
Sa osmehom na licu je otvorila oči ali on više nije bio tu, ni ona nije bila tu.
Videla je sebe kako izlazi i zatvara vrata za sobom.
Opet glupavi san, poverovala je da se bar ovo stvarno dešava.
Sela je kraj računara i uzela knjigu na kojoj je pisalo “ Vilijam Fokner”.
Često je čitala tu knjigu ali joj je sada izgledala drugačije nego ranije.Otvorila je prvu stranu i počela da čita:

“ Sedeli su jedno naspram drugog. Ona je žmurila a on joj je spremao iznenađenje. Rekao joj je da otvori blago usta i ubacio je nešto u njih. Prvo je obuhvatila nežno unutrašnjom stranom usana. Bilo je to nešto malo i glatko, slano i ukusno, nešto što ona voli a on ne voli da jede… Kikiriki….”

Sa nevericom je gledala prvu stranicu knjige I shvatila da nešto debelo nije u redu , verovatno je pomešala sa nekom sasvim drugom knjigom.
Okrenula je koricu knjige i shvatila da uopšte više ne drži knjigu koja je prvobitno bila u njenim rukama.
Ova knjiga nije imala ime, nije na njoj pisalo ime pisca.
Zbunila se ali… svakako je nije ispuštala iz ruke.
Ako je na prvoj strani pročitala početak njenog dana na zadnjoj će sigurno pročitati kako će se sve završiti.
Hitro je okrenula zadnju stranicu knjige i počela da čita…

“ Međutim, sada je, izgleda, bio istinski probuđen i zreo da se uputi na dugi put. Potrajaće nekoliko godina da taj mladi čovek nauči makar samo pravilan stav i način disanja. Jedino tim pogledom, u kojem je bilo tračka blagonaklonog saosećanja i nagoveštaja novonastalog odnosa između majstora i učenika — jedino tim pogledom je jogi obavio prijemučenika. Taj pogled odagnao je nekorisne misli iz glave učenika, njime je bio primljen na vaspitanje i službu. Nema više šta da se priča o Dazinom životu, sve ostalo odigralo se s one strane slika i priča. On više nije napustio šumu”

Svakako da kraj nije imao nikakve veze sa njom jer.. nije ni morala da gleda.
Knjiga u njenim rukama više nije bila bezimena već je to bila knjiga
“ Igra staklenih perli” H.H.
Poklopila je knjigu i držala je tako u krilu neko vreme.
Prsten je stajao na stolu, više ga nije pomerala ni dodirivala, divila mu se iz daleka.
Pismo je ostalo u trećoj fioci ili je samo mislila da je tamo jer više ni sama nije znala šta je istina a šta san.
Da li će se iz jednog sna probuditi i biti u nekom sasvim drugom snu?
Danima nije znala šta je u stvari java. Ako su to uopšte i bili dani?!?
Zaboravila je ukuse, mirise, sve…. ili ih se možda najintenzivnije sada sećala, ni to nije znala. Odustala je od razmišljanja opustila se i potpuno klonula.
Spustila je pogled na dole.
Nezainteresovani pogled je prelazio preko knjige.
Konstatovala je da se sada u njenoj ruci nalazi bezimena knjiga.
Laganim pokretima je otvorila zadnju stranu i počela da čita.
Zamutilo joj se pred očima, nije mogla da pročita šta piše na zadnjoj stranici knjige,počelo je da joj se vrti u glavi i
onesvestila se…

Dva slova…4

300743-3639441

Otvara oči i ustaje iz kreveta.
Zna da je kraj računara čeka šoljica vruće kafe iako je sigurna da je ona nije skuvala.
Upalila je cigaretu i kao fleš se setila sna. Brzo je uzela pismo i prsten.
Pre nego ga je otvorila setila se njega, setila se sa kojom je žestinom i željom pokušavao da joj objasni nešto. Spustila je pismo na sto.
Setila se da je samo čula slovo S.
Sreća, Susret, Strast. Sunce…ulazi u sobu kroz jedva primetni prostor između zavesa i greje joj stopalo, golica je, meškolji se ali ipak prihvata toplotu sunca.
Povlači poslednji dim i tad shvata. Brzo uzima pismo i bulji u njega i tek tada kapira da su prva dva početna slova dveju reči ista slova kao ona sa mašine i prstena.
Konačno je ukapirala nešto i sada kada ih sa pažnjom pročita sve joj je jasno.
Ali… opet je zbunjuje. Hvata je panika, prožima je strah.
Ne, ne želi o tome da razmišlja. Pomislila je da bi on možda…

– Dobro jutro. Kako si spavala? Nadam se da uživaš u Ssssss
– Dobro jutro. Sanjala sam tebe.

Došao je tek tako, poljubio je za dobro jutro i sklonio zavese, pustio je celo sunce u njenu sobu. Uzela je prsten i pismo i krenula ka njemu ali, nije ga više bilo.
Postala je konfuzna od kad je ugledala pismo i prsten i ta prokleta slova… i što je više razmišljala o načinima kako da ih rastumači to bi više tonula. Išla sve dublje i dublje u lavirint.
Sedela je na stolici i posmatrala svoje nokte.
Sada joj je bilo žao što je bacila prsten ali nije želela da ide po njega, iskomplikovaće situaciju i opet će se zbuniti.
Možda mu je ipak bolje napolju, možda on stvarno tamo pripada, svemu samo ne njoj. Jer kada je na njenoj ruci ona ga ne želi ali kada je van domašaja tada ga želi samo za sebe. Zašto mora biti tako komplikovano?
Otvorila je vrata i izašla.
Otišla je iza kuće i uzela prsten.
Ušla je u sobu i našla staklenu providnu kutijicu u kojoj će ga držati.
Spustila ga je unutra. Pismo je preklopila nekoliko puta, pa ga stavila u fioku.
Dvoumila se između prve i zadnje ali se ipak odlučila za treću. Upalila je još jednu cigaretu. Savest, Smisao,
Sssssloboda.
Uplašeno je pogledala prsten koji je stajao u staklenoj providnoj kutijici i nije bio nimalo lep. Sunčeva svetlost koja je ulazila u sobu se odbijala od stakla providne kutije i prsten nije mogao da blista svim svojim bojama i da privlači pažnju.
Više nije znala šta da radi.
Imala je dve solucije ili da ga drži u staklenoj providnoj kutijici ili na prstu. U staklenoj kutijici nikada ne bi mogao da pokaže sve svoje potencijale bio bi ugušen.
A na ruci, na ruci bi gušio nju. Zašto su postojale dve opcije?
Da li zato što je druga rečenica u pismu imala samo dve reči i baš druga reč je bila reč na slovo S i…. Ne, nema smisla.
Stavila je tačku. Izvadila je prsten iz staklene kutijice i spustila ga je na sto.
Vratila se svojoj kafi i polako nalazila izlaz iz lavirinta.
Setila se kako on divno priča, setila se njegovih očiju… sve je nestalo a on se opet pojavio. Poljubio je za dobro jutro i šapnuo joj je nešto na uvo.
Samo je čula…Sssss.

Dva slova… 2

300743-3638975

Kad se probudila prsten nije bio u ruci u kojoj je bio kad je zaspala.
Protrljala je oči, protegla se i osmotrila sobu sa leva na desno ne dopuštajući nepažnji da je zavede i skrene pogled kuda ne treba.
Sve je izgledalo isto kao i pre nego je zaspala, samo… slika svega oko nje bila je nekako mutna, drugačija, nimalo nije delovala realno.
Nešto je počelo da je svrbi.
Imala je utisak da hiljadu komaraca ujeda njeno koleno.
Lupila ga je snažno dlanom i….
Probudila se,prsten je bio na ruci na kojoj je bio i pre nego je zaspala.Nasmejala se i hitro ustala iz kreveta.
Namestila ga je i poredjala jastučiće svuda po njemu, tako je mnogo lepše izgledao.
Pogledala je kroz krovni prozor i videla prelepo plavo nebo, radovala se sunčanom danu i razmišljala je o tome koliko je zaista toplo…
Na trenutak je zastala i setila se da u njenoj sobi nema krovnog prozora, trgla se nekoliko puta i počela da se vrti oko svoje ose i…
Probudila se, nije želela da trlja oči, jastuk pod njenim licem je bio mokar od suza, osećala je da joj nešto stoji u ruci, ispružila je i shvatila da svo vreme sna nije ispuštala prsten iz ruke, nasmejala se i tada su se vratila sećanja.
Sećala se sna, sećala se da je bila jako tužna.
Sanjala je njega kako joj govori da su slova i pismo i prsten i sve samo produkt njene mašte da je ona u stvari sve to samo sanjala, da joj on to nikada ne bi napisao i poslao, da on uopšte ne voli prstenje ni njihovo značenje.
Počelaje da se smanjuje, da besni, da je strašno boli svaka reč koju izgovara i….
Probudila se. Ustala je iz kreveta uzela pismo i sela kraj računara.
Prsten je spustila na sto. Upalila je cigaretu i posmatrala svoje nokte.
Nikada joj nije bilo jasno zašto neki nokat brže a neki sporije raste.
Lagano je provukla prst kroz dršku šolje za kafu i cimnula se…
Pitala se odakle joj vruća kafa na stolu ako je ona sama nije skuvala, a dobro se sećala da je nije skuvala.
Iznervirala se jako i zgužvala pismo, bacila ga je kroz prozor, vratila se do stola i podigla prsten sa njega, bio je zaista lep ali ga više nije želela.
Otišla je do prozora, napravila zalet rukom i brzim pokretom bacila prsten.
Više se nije budila…

Dva slova…

60804_672386536123829_1077582827_n
Dobila je pismo.
Pismo I u pismu prsten. Mali srebrni prsten.
Urezana dva slova, nijedno nije njeno a ni njegovo.
Posmatra prsten, kasnije će čitati pismo.
Lep je, čudan, sa svih strana se naziralo prozirno, svetlucavo kamenje.
Nikada nije videla takav prsten.
Prebacuje ga iz leve u desnu ruku, pa ga opet vraca u levu.
Otvara pismo i počinje da čita. Dve rečenice, samo dve rečenice u pismu i slika.
Slika sa hiljadu slika u njoj. Mora je protumačiti, bitna je poruka koju slika šalje.
Prebacila je prsten u drugu ruku i nastavila da posmatra sliku.
Videla je most i dečaka, dečak sa suzom u oku, videla je crnu mrlju i nešto što liči na lik ili na masku ili je ipak samo lisica ili vuk, a možda nije ni dečak.
Sada most više nije most sada je to duga, a ispod je reka i nekoliko brodova, ne, tosu čamci. Stavila je prsten na domali prst. Okrenula je sliku i počela da je tako posmatra.
Videla je pisaću mašinu i sliku na zidu i pored slike ogledalo, mlada žena je stajala na samom uglu slike. Bila je lepa i važna. Dopala joj se.
Pramen kose joj je padao preko lica, bila je vesela.
Pisaća mašina nije imala sve tipke…falile su joj dve.
Otišla je do tastature i zurila u nju, to joj nije pomoglo. Pokušala je da gugla i nadje sliku pisaće mašine i proveri koja slova nedostaju.
Pogledala je pažljivo ekran pa sliku i shvatila da nedeostaju ona ista slova koja su urezana na prstenu. Upalila je cigaretu i skinula prsten, nekoliko minuta ga je vrtela izmedju kažiprsta i palca. Zaustavila se, ugasila je cigaretu i spustila prsten u dlan, čvrsto ga je stegla i bacila se ponovo na razmatranje slike.
Okretala je opet i mogla jasno videti iste stvari kao i malopre samo što su joj sada pred očima stalno iskakala onadva slova koje nije umela da protumači.
Ruka joj je bila potpuno znojava, prebacila je prsten u drugu ruku…
Naslonila se na jastuk i sa slikom u ruci zaspala.
U kojoj ruci joj je ostao prsten?