Klavir…

Prvih par nota…. Dobro poznata pesma u pozadini. Kao klatno sata misli poskakuju sa jedne na drugu stranu, čekaju pravi momenat I pravo vreme. Vreme brzo prolazi, reči gube značenje i jačinu. Kako ta jedna reč ima sasvim drugo značenje kada se ne izgovori u pravo vreme. Ipak…sve zavisi od osobe koja je izgovara i osobe kojoj je namenjena. Pogled gore, premotava film u glavi… da li se tom filmu može staviti pauza? Suviše je lep prizor da bi nestao…

Upija svaki njen pokret, vreba iz prikrajka… ona je plesala njemu… Bila je Boginja… taj ples ne postoji, niko ga nikada nije izveo. Ona se usudila da ga izmisli, da ukrade ovom svetu tajnu koja ne postoji, da je otkrije samo njemu. Niko više ne sme da zna za nju jer tajna nije tajna ako za nju zna više od dve osobe. Belo, crno, tri puta belo i jedna crna opet… Dirke klavira su stvarale taj zvuk… zastrašujuće i umirujuće u isto vreme… Kako ćeš shvatti kompoziciju zavisi od tebe. Od prisutnih osećaja u određenom trenutku kao i u moru osećaja koji će se roditi kada zvuk dopre do tebe…

Klatno sata se zaustavlja umesto tik– tak čuje se tup-taf… negde se nešto zaglavilo pomislićeš… ali ne znaš… taj zvuk ne proizvodi sat već maestro svojim veštim prstima barata sa klavirom onako kao nikada nećeš shvatiti ukoliko ne oslušneš svim svojim čulima… Dodir vazduha, miris poljubca, osećaj melodije i zvuk strepnje… Ta melodija se ne zove ljubav… suviše je ograničena običnim slovima koje su u vremenu i prostoru izgubile značenje. To nije ono vreme koje očekuješ, to je trenutak između dve sekunde znaš da ne postoji a ipak si doživeo. To nije zvuk klavira, kada tvoji prsti dotaknu dirke ne zvuči isto… to se dogodi bez tvog uticaja, osećaj nije opipljiv, kao vazduh, znaš da postoji ali ga nikada nisi video, neke stvari ne treba ni da vidiš potrebno je da ih dišeš…

Stidim vas se, moj narode!!!

Stidim se svakog neodgovornog roditelja koji je juce, drugog dana vanrednog stanja, pustio svoje dete da se igra u kraju sa loptom I drugarima, stidim ih se tim pre sto i  ja spadam u kategoriju roditelj. Stidim se svakog roditelja koji je juce otisao na kafu u otvorenu bastu kafica I besomucno pravio stotinke selfija smisljajuci novu foru o korona virusu. Stidim se I vas, moj narode, koji danonocno smisljate nove sale-posalice o ovom virusu, samo zarad novog lajka za kojim vapite. Stidim vas se, moj narode, sto cak ni u ovom trenutku niste svesni ni savesni. Stidim vas se, moj narode, sto ste presavsi granicu umesto u izolaciju otisli u restoran da ponizavate I ismevate konobara koji radi sa maskom I rukavicama. Stidim vas se, moj narode, jer ste se smejali I jedva docekali nove zrtve za vase “presmesne viceve” o prosvetnim radnicima na rts-u. Stidim vas se, moj narode, sto se uplicete u teorije zavere I politiku u ovom trenutku. Stidim vas se, moj narode, zato sto ne mislite na druge nego jedino I samo na sebe, Stidim vas se, moj narode, jer ste veliki kada iz svojih domova I samo na drustvenim mrezama branite, Kosovo, cirilicu, veru I svetinje, a u trenutku u kome je najpotrebnija vasa borba, borite se recima da ste neustrasivi, da ste pobedili bombardovanja, svinjske I ostale gripove… Nije mi jasno sta pokusavate da dokazete tim izjavama I zasto mislite da je hrabrost biti neustrasiv u ovom trenutku? Pitam se koliko vas ego poraste svakom takvom objavom na drustvenim mrezama? Sta kupujete tim lajkovima I srcima? Uvereni ste da vama tako svemocnim, korona virus ne moze nista. Moze! Moze I vama I vasim najmilijima I na taj nacin uz sav pozitivan stav I sve posalice ga necete pobetiti ali hocete I sigurno hocete ako prestanete, jer ce vase prestajanje ubediti I nekog drugog da prestane I tada kada svi budemo prestali sa nepromisljenostima I budemo se pridrzavali saveta struke mozemo pobediti. I stidim vas se, moj narode, jer ste licemeri, jer ste ovih dana pokazali koliko je beskonacna vasa glupost, koliko je svaki vas post, svaka vasa izjava u meni izazvala gadjenje. Ne, ne kazem da treba paniciti, ne treba, ali treba shvatiti ozbiljnost situacije. Mozda vasa situacija nije ozbiljna, mozda ste vi situirani, imate para, veze I druge nacine da dodjete do doktora ukoliko se situacija pogorsa, ali nemate para da tog doktora kod koga imate veze sacuvate od virusa. Imate moci ali novac tu ne igra nikakvu ulogu. Vasa moc je, moj narode, u tome da urazumite vase predivne tinejdzere, klince I predskolce da ostanu kod kuce, da ih ubedite da ne padaju na tik tok izazove, da kazete vasim prijateljima da ovog puta necete otici na kafu ili u restoran, da za svoje roditelje obavite kupovinu. Jer ako to uradite spasicete ne samo jednog doktora nego svo medicinsko osoblje koje je ugrozeno zbog nas, zar je toliko tesko da shvatite. Ako se oni zaraze, nece imati ko da nas leci. Osim korone I dalje postoje I sve ostale bolesti, postoje svi oni isti pacijenti koji su kriticnog I manje kriticnog stanja, zbog njih, zbog, vas, zbog svih nas molim vas prestanite da budete debili.

( Mom narodu persiram, ne iz postovanja, vec zbog distance)