O njoj…

Secanja na te tinejdzerske dane uvek mi izmame osmehe, ne one podrugljive, vec one prave, kakve danas sa cetrdeset I nesto ni ne osetim. Ah, bili su to divni dani, samo nama znani. Secam se tog prvog susreta kad sam stajala ukopana u mestu primetivsi ga. Bio je olicenje svega najlepseg na svetu, takav frajer, kao da je te sekunde pocepao ogromno filmsko platno I usetao u klub, Dzoni Dep bi mu pozavideo na izgledu, stavu a bogami I glumi. Stajali smo ukopani I gledali se, da bi kroz par meseci I dalje glumili uloge koje smo jedno drugom dodelili. Niko nije znao za taj film koji smo samo nas dvoje gledali I bili junaci istog, oskarovci koji bi svakog dana odlazili u isti kafe.

Bilo je zanimljivo da sam svakog dana vracajuci se iz skole, znala da ce me cekati u kafeu na istom mestu kao I prethodnog dana, iako se nikada nismo ni dogovorili, a tako proveli mnogo godina. Mnogo godisnja precutna, nema ljubav, neukaljana recima niti dodirima a opet tako potpuna I stvarna. Volela sam ga, volela sam taj strah koji je tinjao u meni jer sam znala da ga ne smem volelti. Volela sam I njegovu hrabrost I pokusaj da obuzda strah sto me voli jer ni on nije smeo da voli mene. Ne, nismo mi bili moderni Romeo I Julija niti Vronski I Ana, ja sam bila mlada a on ozenjen I puno stariji od mene. Koga briga…koga je zapravo briga kad ni nakon dvadeset pet godina nisam uspela da osetim tu emociju ni uz pomoc dodira, niti recima ili delima, tada…tada je bio potreban samo jedan pogled, a vise od svega je znacilo zateci ga kako sedi I ceka, svakog dana ceka, samo…samo da bi me video…i onda…onda je sve nestalo nakon sedam godina. Nestalo je sve ono sto nas je cinilo. Svaki put kada bi prosao pored mene Ili ja pored njega, kada bih sedela negde okrenuta ledjima, mogla sam osetiti da je tu, on je takodje znao gde sam ja uvek, u svakom trenutku onda, kada mobilni telefoni nisu ni postojali. Prostorija u kojoj bi se nasli nas dvoje postala bi neko sasvim drugacije mesto I svi bi mogli da osete, ljubav, srecu, mogli su da se najeze zajedno sa nama, kao da smo pesma, savrseni vokal ili instrument, tako smo delovali jedno na drugo a zajedno I na sve ostale ljude, sve do tog dana kad je… kada je otisao.Otisao je! Odjednom je zauvek nestao sa lica moje zemlje, sa lica zemlje koju ja gazim I na kojoj disem sve one ljubavi I ceznje kojima me je on naucio ali mi ih nikada nije pokazao, zato, zato nikada nece biti isto.

Naravno da me je poljubio…Da, to je bila jedna predivna zimska noc, kraj decembra, vece pre doceka. On I ja, ja sedam godina starija on I dalje puno stariji od mene. Nikada mi njegove godine nisu smetale koliko su njemu smetale moje. Te veceri je bilo puno ljudi, oko nas, sa nama, mada mi nikada na to nismo tako gledali. Gde god se nasli mi smo vecito bili sami I gledali se netremice, bez smeska, bez mimike, gledali smo kroz zenicu do unutrasnjosti I znali bi da cujemo razne melodije naseg bila koje niko nikada nije umeo da cuje, fantasticna je ta platonska komunikacija, bila je I ostala jedino savrsenstvo stvoreno samo od sebe. Te veceri smo se nakon dugog gledanja precutno dogovorili da krenemo dalje…Dobila sam pice od njega I otisla za njegov sto, tad sam prestala da ga gledam I po prvi put zelela da ga dodirnem iako je vec pet godina bio razveden. Smesio mi se I bio mi je stran, bila mi je strana svaka njegova rec jer sam naucila da ga razumem samo kroz poglede, a to nije bilo moguce, nisam umela sinhronizovati pogled, sluh, razmisljanje I reci koje su izlazile iz mene. Sve se to desavalo nekom drugom, ne meni, ne nama, nismo umeli tako. On je to osetio I pogledao me je, tako da sam razumela sve ono sto je on rekao, a I pola onoga sto sam I sama rekla. Ostavili smo njegovo drustvo I otisli. Poljubio me je a ja sam jedva cekala da odem kuci. Zelala sam da se scucurim ispod pokrivaca I da se zauvek secam svega, svakog pogleda, svakog slova iz pogleda I poljupca koji je bio potpuno nebitan u poredjenju sa onim sta bih osetila gledajuci ga. Zagrlio me je I nastavili smo da se ljubimo, dugo, predugo, dok nije…dok on nije zaspao. Ja sam otisla, a zelela sam da fotografiju tog trenutka zauvek urezem u secanja.

Nekoliko nedelja nakon toga je on otisao! Otisao je zauvek negde odakle se nikada nije vratio ni nakon dvadeset pet godina. Ne, to mesto nije smrt, to mesto je neka druga zemlja iz koje nikada nije pozeleo da se vrati, cak ni zbog mene, niti zbog pogleda ili osecaja…nikada nije!

2 comments

  1. stanislava_sakota · 10 Days Ago

    Tužna ljubavna priča. Beskrajno emotvna,

    Liked by 1 person

    • Daisy · 10 Days Ago

      Napisala sam dosta nastavaka prica “O njemu” i “O njoj” inspirisana velikim nesrecnim ljubavima koje su svuda oko nas. I sto vise pisem o tome vidim da ih ima toliko mnogo da se bojim koliko mogucih nastavaka mogu napisati a da me ne slome. Hvala ti na osvrtu. :*

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s