Neka dela ne zasluzuju ime..

Placem I sa tobom I zbg tebe I bez tebe..uvek placem jer se tuga ne ume pretociti u reci. Suze su tecnije. Reci kazu pa se pokaju, pa kazu jos gore pa im je zao sto nisu mogle jos vise povrediti od bilo kog dela. A dela, dela kad se dogode nema nazad, ne mogu se ispraviti. Ne postoji nijedno izvini za bilo sta lose sto se dogodilo. Ne postoji! Kako cu ikada preci preko necega sto me je bolelo, zbog cega sam pobegla, I zasto patim zbog toga? Nikada si necu biti jasnija nego sada kada sam dvoje u jednome. Neko ko je povredjen do kostiju I neko ko voli do srzi.Zasto te volim nakon svega, zasto jedan jebeni put u zivotu ne mogu voleti sebe? Gde sam ja dok volim, dok patim, dok umirem sve te ljubavi? Gde sam zaboga ja? Da li je moguce da me nema nimalo u meni, zar je moguce da sam se utopila u sve tvoje postupke, reci u ljubav? Kako je uopste moguce da tebe volim vise od ove sebe koja jeca I preklinje Boga da joj se vratis a koja zna da te nece pustiti nazad. Ko sam ja? Ko sam ja u ovoj prici? Ko sam ja u svom zivotu? Ko sam ja u tvom zivotu? Ima li me igde ili me nema bas nigde? Zelim da te golim rukama iscupam iz sebe I vratim te jer nemam nista od toga sto sam pobegla dok si jos uvek tu u meni. Svaki treptaj pruza novu sliku, novu staru uspomenu, novi stari zagrljaj I nas. Mi smo jos uvek skupa u svim mislima koje reflektujemo , koje nas reflektuju I zbog kojih smo to sto jesmo. Zasto sada nismo skupa ako ne prestajemo misliti o nama. Ti o meni, ja o tebi. Gde je ponos u mislima? Zasto ponos ne zauzme svoje mesto kada se o mislima radi? Zasto ne prestane da misli I zasto ne pocne da velica sebe? Zasto je kukavan I jadan? Zasto se predaje I vapi da bude pomilovan, da bi se onda pred svrsen cin odjednom uzdigao iznad svega licemerno likujuci. Zasto? Gde je ponos kad si sam izmedju cetiri zida koji te plase I pritiskaju tvoj mir secanjima, svaka tacka na zidu je jedna uspomena. Ponos to gleda, miluje I mazi, tepa, tetose I ljubi, tako strasno ljubi. A gde su jad, jecaji I bol? Gde su oni kad napustis samocu I pocnes hodati kroz zivot uplasen da ces sresti moje korake iza ugla? Oni su tu samo kada mene nema a mene uvek ima jer ja sam mnogo vise u tebi nego u sebi. Cujem svaku tvoju misao koja pritiska svaku moju misao koju ti cujes. Isti prostor smo ispunjavali disanjem I snovima, recima I delima I sve je sad tako puf…nestalo. U roku od dva sata vise nema nicega osim svakog od nas u onom drugom. Placem te, zivim te, disem te u svakom izgovorenom ne, u svakom bezanju ti se vracam u mislima a bezim od sebe. Jer nesto je krivo u meni od cega nikada necu zanti da pobegnem.

Advertisements

3 comments

  1. „…О, не, драги моји, за мене се не може рећи да живим. Ја сам одавно мртав. Јер она најтежа смрт, која се догоди пре него срце престане да куца, она грозна и неповратна психолошка смрт отпочне свој поход у часу када особа у свом одбрамбеном рефлексу скучи амплитуду живота до саме емоционалне ентропије. Тада се заиста више ништа не може догодити и сасвим огољено и усамљено Ја, остаје да штрчи као калдера давно угашеног вулкана.

    А, то је, сложићете се, суморан призор…“

    Одломак из приче…

    И, поздрав, наравно!

    Liked by 2 people

    • Daisy · 12 Days Ago

      Uvek nadjes prave reci. Hvala ti!
      Pozdravljam te!

      Like

  2. thirstydog1 · 12 Days Ago

    ima nešto krivo u državi helenskoj

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s