Nikad vise – je predugo vremena…

Nisam umela da ostavim nijedno nikad vise. Nisam ih umela pustiti i otici, nego sam ih uvek nosila sa sobom. Jer nikad vise sam bila ja, a sebe ne mozes ostaviti u rascepu vremena koje najduze traje a ne desava se. Tako preteske, nosila sam ih sa puno muke, umarali su me, crpili svu snagu ali ipak sam isla dalje sa svakim nikad vise. Ako nikad vise nisam mogla ostaviti prica o svemu ostalom je isuvise ocigledna. Nikad vise je predugo vremena za zivot satkan od par trenutaka koje ne mozes ziveti zbog svakog nikad vise koje te ceka. Svako nikad vise je jednako tuzno, jednako boli i jednako je predugacko. Jer nikad vise sam uvek ja. Bojala sam se da neko postane moje nikad vise, zato sam svirepo hrlila da postanem tudje nikad vise. Toliko sam puta postala nikad vise da sam odgonetnula vecnost, vecnosti, i svako zauvek. U svakom nikad vise sam bila ista jer ne mozes nauciti lekciju kad umres. Nikad vise su sve smrti koje dozivis od drugih zato sto si ono sto jesi, zato sto nisi ocekivanje, zato sto nisi nagrada, zato sto nisi zauvek nego si prosto nikad vise. Svako nikad vise pocinje nevino, predivno i nezno, bude vazno, golemo, najbolje, najdivnije, savrseno a postane nikad vise svaki put kada se uporedi sa bilo cim. Ne, nimalo nije lako postati nikad vise, meni je polazilo za rukom jer sam vesta, jer sam umela da ubedim da sam najvecnije nikad vise ikada, da sam najmnogobrojnije nikad vise na svetu. Toliko divno nikad vise, vise niko nikad nece imati. Necu pokloniti moje nikad vise nikome. Prezivela sam svako nikad vise toliko puta i postala vecnost. Svakom nikad vise sam dokazala da su to reci i dela a da se osecaji nesto sto ne mozes uraditi i reci,ne mozes ih odbaciti i gurnuti od sebe u neko tamo nikad vise. Osecaji su ostali, mazili i grebali, ljubili i drazili, iritirali i smirivali ali su ostali i ucinili bolje ljude od svakoga ko me je pretvorio u jos jedno nikad vise.