O njemu…

Svratio sam tamo samo da bih video koliko sam zaboravljen. Sve je bilo potpuno ludo, kao u nekoj magli. Na trenutke sam bio neko drugi a na trenutke onaj ja iz njenog secanja. Znam, vodila me je hodnicima koji su bili ispunjeni  izlozima iz kojih su nas posmatrali ljudi, oni njoj poznati ljudi. Bio sam potpuni stranac iako me je svako poznavao. To se dogadjalo pre osamnaest godina a bilo je danas.

 

Nikada preterano nisam bio zainteresovan za nove tehnologije, mobilni telefon je bio jedina stvar koju sam imao, u pocetku da bih se pohvalio, kasnije jer sam zeleo, sad jer mi treba. Nemam naloge, nikada ih nisam ni imao. Pre desetak dana sam resio da otvorim nalog na mejlu, trebala mi je prijava za nesto. To sam uradio i potpuno zaboravio na njega.

Imala je osmeh preko celog lica dok me je vodila, na trenutke nije bila sigurna da li zeli da me drzi za ruku ili da se ususka u mom zagrljaju i da tako koracamo. Meni je bilo svejedno. Zeleo sam samo da budem sa njom, ali me je svakako zabavljalo sto je ona toliko uzbudjena. Bila je srecna. Da li zato sto je sa mnom, ili zato sto me pokazuje ni sama nije znala. Ti njeni poznanici su nas gledali sa cudjenjem, neki sa gadjenjem, zbog mene ne zbog nje a ona im se u lice smejala. Majka njene najbolje prijateljice iz osnovne skole je posebno zbrinuto pogledala, morao sam da vidim njenu reakciju ali tada sam postao neko drugi. Sedeli smo kraj crvenog auta i pili sok od jabuke iako je non stop govorila da jedva ceka da popije pivo. Ja sam bio neki Igor.

Ono malo secanja koje je ostalo o meni je nekako razvodnjeno. Ne mogu se tacno setiti sta sam najvise voleo i uz koju sam muziku posebno uzivao. Znam samo da sam bio nesto sto nisam zeleo da budem ali tada to nisam video, tada nisam znao da ce me svaki naredni korak unazaditi, verovao sam da uvek idem napred.

Kad smo popili sokove primetio sam da je gubim iako sam presto da budem taj neki Igor, a ona je silno zelela da ostane jos malo. Vracala se slikama poznatih ljudi koji su je posmatrali, vratila se mom zagrljaju i meni. Ali je nestajala. To su bili samo pokusaji secanja.

Moj lik je ostao kristalno jasan, nepromenjen, svaka linija na licu je bila na svom mestu uvek, godinama unazad i unapred, ali je bledela moja dusa, onaj osecaj kada bojom ili toplotom ispunim prostoriju, toga vise niko nije mogao da se seti osim nje. Ja sam sada neko drugi, cija je struktura, boja i sama dusa nesto sasvim drugo, tudje koliko god moze da bude moje jer sam ja neko tudj koliko god zeleo da budem svoj.

Advertisements

6 comments

  1. Jovana Pribić · January 31

    Brutalan tekst! 😍😍😍👏👏👏

    Liked by 1 person

  2. thirstydog1 · February 2

    košmar, kao u linčovom filmu. dobro.

    Liked by 1 person

  3. Shonery · February 6

    Uvek je zadovoljstvo čitati tvoje tekstove…

    Liked by 1 person

  4. Shonery · February 6

    Nominovao sam te za jednu blogersku igricu, priključi se ako želiš…

    https://shonery.wordpress.com/2018/02/06/the-sunshine-blogger-award/

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

w

Connecting to %s