O njemu…

Svratio sam tamo samo da bih video koliko sam zaboravljen. Sve je bilo potpuno ludo, kao u nekoj magli. Na trenutke sam bio neko drugi a na trenutke onaj ja iz njenog secanja. Znam, vodila me je hodnicima koji su bili ispunjeni  izlozima iz kojih su nas posmatrali ljudi, oni njoj poznati ljudi. Bio sam potpuni stranac iako me je svako poznavao. To se dogadjalo pre osamnaest godina a bilo je danas.

 

Nikada preterano nisam bio zainteresovan za nove tehnologije, mobilni telefon je bio jedina stvar koju sam imao, u pocetku da bih se pohvalio, kasnije jer sam zeleo, sad jer mi treba. Nemam naloge, nikada ih nisam ni imao. Pre desetak dana sam resio da otvorim nalog na mejlu, trebala mi je prijava za nesto. To sam uradio i potpuno zaboravio na njega.

Imala je osmeh preko celog lica dok me je vodila, na trenutke nije bila sigurna da li zeli da me drzi za ruku ili da se ususka u mom zagrljaju i da tako koracamo. Meni je bilo svejedno. Zeleo sam samo da budem sa njom, ali me je svakako zabavljalo sto je ona toliko uzbudjena. Bila je srecna. Da li zato sto je sa mnom, ili zato sto me pokazuje ni sama nije znala. Ti njeni poznanici su nas gledali sa cudjenjem, neki sa gadjenjem, zbog mene ne zbog nje a ona im se u lice smejala. Majka njene najbolje prijateljice iz osnovne skole je posebno zbrinuto pogledala, morao sam da vidim njenu reakciju ali tada sam postao neko drugi. Sedeli smo kraj crvenog auta i pili sok od jabuke iako je non stop govorila da jedva ceka da popije pivo. Ja sam bio neki Igor.

Ono malo secanja koje je ostalo o meni je nekako razvodnjeno. Ne mogu se tacno setiti sta sam najvise voleo i uz koju sam muziku posebno uzivao. Znam samo da sam bio nesto sto nisam zeleo da budem ali tada to nisam video, tada nisam znao da ce me svaki naredni korak unazaditi, verovao sam da uvek idem napred.

Kad smo popili sokove primetio sam da je gubim iako sam presto da budem taj neki Igor, a ona je silno zelela da ostane jos malo. Vracala se slikama poznatih ljudi koji su je posmatrali, vratila se mom zagrljaju i meni. Ali je nestajala. To su bili samo pokusaji secanja.

Moj lik je ostao kristalno jasan, nepromenjen, svaka linija na licu je bila na svom mestu uvek, godinama unazad i unapred, ali je bledela moja dusa, onaj osecaj kada bojom ili toplotom ispunim prostoriju, toga vise niko nije mogao da se seti osim nje. Ja sam sada neko drugi, cija je struktura, boja i sama dusa nesto sasvim drugo, tudje koliko god moze da bude moje jer sam ja neko tudj koliko god zeleo da budem svoj.

Igra

Jookosan

Stojim nepomična

Dok senke krilatih bića

Lete oko mene.

Zbijena u ćošku

Izvlačim iz sećanja

Sopstvene slike

Davnih vremena

Upakovane u ukrasnu kutiju

Sa crvenom mašnom.

Koliko dugo mogu

Izdržati tu igru

Mačke i miša

Gde sam plen

Nikad uhvaćen..

Plašim se da nemam

Snage i hrabrosti,

Jer suviše dugo trčim

U začaranom krugu

Nemogućnosti…

Zakucana u ovoj laži

U velikoj klopci sna

Umnoj vratolomiji

Pronalazim iznova

U najdubljem delu mene

Skrivene odgovore…

Da sve je iluzija

Sem mene same

Da jedino to Ja

Večno postavlja pitanja

I daje odgovore

Koje otupela od buke sveta

Ne čujem…

Jelena Novović

View original post

Najstraniji dodir…

Gledam u sansu i propustam je. Svesna sam posledica koje vuce za sobom zato sto je propustam. Takodje, svesna sam posledica koje bi mi donela da je ne propustim. I biram propustanje. Prvi put stajem na stranu na kojoj vidim sebe. Onu sebe koju sam decenijama propustala zbog sansi. Teske su odluke, obmotaju ti se oko noznih clanaka i oko srca, stegnu ti grlo i zavezu vazduh. Nikada ne znas sta je bas ono pravo za tebe ali mozes osetiti da li je to ono sto zelis. Uvek mozes osetiti, pitanje je da li hoces, da li smes jer ako izgubis sansu imas sebe, a ako je ne izgubis, sebe zamenis nekim drugim.  Gledam u sansu i divim joj se. Tako je divna i nezna, prelepa. Nikada nijedna sansa nece biti lepsa i neznija, nece biti bitnija!? Problem sa sansama je sto se uvek nadas da ako si je jednom imao imaces je opet. Mozda ces je imati jos milion puta ali nemoj je potcenjivati, ona je jedna jedina, takva, koja postoji samo u ovom trenutku i ako je propustis propustio si je zauvek, takvu kakva je bila u tom trenutku! I ne, nece biti bolje, lepse, vece, snaznije sanse od te jer ne mozes odrediti kakvo je nesto ako ga nisi doziveo! Cepam se, iznutra ka spoljasnjosti, lice mi poprima sasvim drugi oblik, ruzna sam I losa, osecam kako mi tuga jede unutrasnjost a ja stojim i gledam je. Sansu koja odlazi od mene. Znam, dovoljna je samo jedna rec, jedan korak, jedno stani i ona nece otici, vratice se. Ali ja necu da se ona vrati i da me ne zaobidje zato sto sam joj ja to rekla, hocu da se vrati jer zeli mene, jer se rodila i stvorila samo za mene i sada postoji samo zbog mene, dostigla je vrhunac svog postojanja jer je postala sansa meni, i zato treba sama da zna da joj nije mesto tamo u zaobilazenju mene. Toliko su me stegle emocije da se osecam kao u limbu, sastavljenom od njih i ne mogu ni gore ni dole, ni tamo ni ovamo iz njega. Sta god da u tom limbu dodirnem, dodirujem sebe I neprijatno je, strano, jer najstraniji dodir je kad dodirujes samog sebe. Stojim i osecam snagu emocija, njihovu toplotu i bes. Bes koji me tera da pokrenem otupelo telo i lupa samare mom mozgu koji nece nista da uradi, pravi se mrtav.

Gledam sansu kako prolazi kraj mene i dodje mi da joj masem ali bojim se da ne protumaci pogresno i vrati se samo zato sto sam joj mahala.

Pokvarenosti…

Zar je ikada bilo vazno da li su u pitanju kilometri ili vreme kad je cekanje neizostavno? Kakva zazubica su slike koje ako malo duze posmatras postanu potpuno realne, nedostaje im samo neki pokret i malo zvuka. Ljubila sam slike toliko puta i bilo je vrlo stvarno jer ako nemas mastu ne mozes ni da osetis istinski.  Razgovaram sa tisinom i kvarim joj punocu, skripi u mojim bubnim opnama zeleci da je ostavim na miru, a ja ipak samo zelim da cuje pesmu koja me je i naterala da joj se suprotstavim.

Dani i noci me pretvaraju u tacku na horizontu. Radjam se u svitanje svakog jutra i umirem u zalaske svakog predvecerja. Ne mogu da odredim koja je bol lepsa, koja vise boli, koja manje prija. Posmatrajuci satove osluskujem necija srca kako  kucaju u njima, nisu nasa, ali cija su onda i zasto ih bas ja cujem? Svakodnevno namerno gubim zivce da vidim jos koliko ih je ostalo ali mi se cini da svaki put pronadjem bar deset novih, bas onda kada izgubim onaj jedan. Pitala sam se zasto nisu prihvatljive pokvarene stvari, pokvareni umovi, pokvareni ljudi. I oni vape za obogacivanjem time sto ce biti pomilovani necijom paznjom. Zasto se mora odbaciti sve sto ne valja pre nego sto mu se pruzi prilika da se vidi koliko ne valja? Mozda su to oni fenomeni koji se otkrivaju tek kada umru. Ne zelim da genijalnost pokvarenosti mog zivota bude otkrvena tek kada umru, zelim ih zive pune uzasa i netrpeljivoosti pred kojom kukavicki zmurim i cutim pokusavajuci da ih uplasenoscu razuveim da im mogu naneti zlo. I svaki put lose procenim i uplasim ih tako da pobegnu i od sebe i od mene, do nekog novog trazenja na kom se sasvim slucajno spotaknem o njih. Sve savrsene genijalnosti su kratko trajale, imale prejak ukus i brzo izvetrele. Bilo ih je dovoljno samo jednom osetiti i tako bi se predivno pretvorile u obicnost. Ove druge genijalnosti su nedostizne, taman kad mislis da si ih udahnuo , pocnes se gusiti jer to sto udises nisu one, one su tri koraka ispred tebe  a ti si disao u prazno, sopstvenu ceznju za nadahnucem. Njih nikada nema dovoljno, koliko god bezvredne bile zeleces ih konstantno i znaces da su udaljene onoliko koliko ih prezires. Eh… pisala bih jos satima o toj magnetnoj privlacnosti prema svemu cega se tvoje ti gadi da dotakne a silno zeli da poseduje, ali necu jer nemam snage i umorna sam da gazim po ovom mraku ciji je kraj tisina.

Sebicno…

Sebicnost. Tako lako te proguta, sve ono sto je bitno TEBI sto je vezano samo i jedino za TEBE! Da li je iko ikada uradio ista sto nje imalo veze sa njim samim? Pa i kad pomaze nekome, taj neko radi to koliko da nekome pomogne toliko radi licne satisfakcije jer ON je TAJ koji je nekome pomogao.

Da li se dvoje uzimaju, da li dvoje stupaju u brak radi sebe, radi onog drugog, radi braka, radi ljubavi, radi dece, radi cega?

Opet, ubija me cinjenica da je svaki od razloga cist sebicluk. Koliko je nesebicnih koraka na ovom svetu napravljeno, koliko odluka doneseno?

Njene suze su ubile svako bolje sutra te noci, unistile mozaik zajednickih susreta i citav album slika koje bi nebo uslikalo nekad, da se bas ta noc nije dogodila. Srce joj je zguzvano i zbog sebicnosti ne moze da krene dalje, zbog te iste sebicnosti ne moze da tapka u mestu, zbog sebicnosti place i proklinje onoga zbog koga je noc izgubila svoju tamu i postala jecaj tamniji od svakog crnila.

Zasto je morao da bude toliko sebican? Ponudio joj je brak, zivot puno lagodniji od onog u kome je zivela. Pogled na tirkizno nebo, pesmu galebova, miris mora i mrtve ribe, na rivu prepunu brodova na kojima se sepure bogati ljudi. Zivot pun sigurnosti, milovanja, posvecenosti, srece.  Zasto?

Bolovi u glavi su prelazili lagano niz kicmu, mislio je da je drhtavica, jeza koja prostuju niz kicmu i na trenutak protrese citavo telo, ne to je ipak bila ona. Zasto niije tu kad mi treba? Sada, juce uvek? Zasto je toliko sebicna? Kako ne vidi, kako ne cuje i ne zna. Kako moze zaboraviti prave reci u pogresnim trenucima. Opet ta strasna bol, zablokirala je misli ali prsti su uporno milovali sliku na ekranu mobilnog telefona.

– Boginje bi se postidele pred tolikom lepotom. Najdivnija! Savrsena! Moja!

-Sta je to sto ti neko moze ponuditi a da sam to nesto nemas?

Nikada nije uspela da odgovori na to pitanje. Nije znala sta nema a sta ima, znala je samo da je dovoljno i jednog i drugog.

-Pokazi mi ljubav delima, od reci nemam nista, uvek su se iste vrtele u krug. Malo su dela, iskrvari zbog mene. Malo je krvi, umri da bih ti ponovo verovao.

Kakva je to ljubav ako nekome govoris sta treba raditi. Kakva je to ljubav ako ti neko mora govoriti sta treba da radis. Sta je ljubav?

– Ljubav je ono kad volis!

– Ljubav je kad nisi sam i kad neko brine o tebi.

Previse uzburkanih strasti, nedostajanja i dostajanja koja se preplicu u tristasezdesetpet dana godisnje cine iluziju od stvarnosti koja ne moze da shvati u kom delu se granici sa mastom. Sta je stvarni san a sta su odsanjani snovi? Koji od njih se sada zive; i da li snovi mogu biti dezavu sadasnjeg trenutka ili je taj trenutak dezavu snova onda kada bude bas isti, potpuno jednak u svim paralelnim univerzumima?

Sedela je i posmatrala svoje prste. Krsila bi ih samo da ne poklekne jos jednom zbog ljubavi. Sebicna je i nece sebi da dozvoli da precuti i ostane nema. Mora da se javi prva jer ne zeli da izgubi ljubav. Ljubav njenog zivota, koji ni malo nije savrsen san one devojcice koja je nekada bila. Ona misli da voli i nece ljubav ubiti neka sujeta koja joj govori da spustanjem samo moze pasti nize nego sto jeste.

Sedeo je i savio svoje noge u indijanac pozu, posmatrao je tacku na zidu koja je ponekad umela da razgovara sa njim, najcesce mu je govorila njeno ime. Telefon je gurnuo negde iza sebe, ne vidi ga i ton je smanjio, da tisinu slucajno ne bi razbio iritantan zvuk poruke koja stize. Zna da ce stici jer cuje kako se kuca, cuje o cemu je i sta znaci. Ali on je nece pogledati jer je sebican. Sebicno se drzi svoje price koja mora biti onakva kako ju je zamislio inace ne bi bila prica, ne bi bila NjEGOVA prica.

 

Ona je volela njega jer joj je predivan osecaj bio voleti nekoga bezuslovno. Sebicno! Nikada nikoga tako nece voleti.

On je voleo nju zato sto je svojim prisustvom ubijala samocu koja ga je obuzimala jako dugo, zato sto je bila poslusna i dobra osoba. Sebicno! Tako ce voleti svaku koja zna da ubije samocu, bude dobra i poslusna.

Misli iz ulice Kraljice Natalije..

Da li je moguce pitala sam se, da li je moguce da su svi moji ikada napravljeni izbori bili pogresni? Kako je moguce da od svih ponudjenih bingo  listiica uvek izaberem onaj koji nije dobitni? Ovo je bila metafora.

Rano jutro, pet sati, mrkli mrak i moji koraci koji odzvanjaju pustom Kraljice Natalije ulicom i pesma u usima…

Mr.Muscle forcing bursting
Stingy thingy into little me, me, me
But just “ripple” said the cripple
As my jaw dropped to the ground
Smile, smile

Jos pre nje sam pocela razmisljati o tome kako su svi muskarci u mom zivotu bili toliko pogresni. Pitala sam se zasto? Ne, ne zanima me psihoanaliza niti odgovor strucnjaka na ovo pitanje, ne zanima me nikakvo misljenje o ovom pitanju, htela sam sama da dokucim sustinu, da shvatim razlog njihovog postojanja u mom zivotu. Daleko od toga da sam neka jadna i pateticna klinka koja lagano koraca putem otkrivanja ljubavi. Isuvise sam zrela da bih uopste takve misli dozvoljavala sebi. Odvise srecna i radosna da bi me unizilo saznanje da je svaki muskarac bio nesto potpuno pogresno od onoga sta mi je mozda trebalo. Mozda??? Da li sam ikada znala sta mi treba ili sam prihvatala trenutno udovoljavanje hiru, srecna jer je neki glupi kompliment ulepsao moj dan upravo zbog toga da bi nesto dobio nekada, tog dana ili bilo kada… jer ljudi sve sto rade rade samo i jedino zbog sebe. A sta sam onda ja? Kako to da nisam umela da radim stvari zbog sebe?

It’s true I always wanted love to be
Hurtful
And it’s true I always wanted love to be
Filled with pain

(And bruises)

Kolicina srece koju mogu osetiti ne moze se porediti ni sa jednom srecom, cak ni sa onom srecom malog deteta. Umela sam radost videti u najtragicnijim situacijama, ne, nisam im se podsmevala, razumela sam i videla ono nesto sto je njihovom oku bilo nevidljivo. Samo sebe nisam umela da sagledam, pogledam, vidim. Kako cu ikada znati sta je ono sto zelim ii da li to zaista zelim ili sam samo radoznala? Necu! Znam zasto nikada nisam ni uspela, jer….  sam se pretvorila u zeljenje, u osecaje i ceznju za nemogucim. Kad god je bilo sta postalo moguce samo od sebe je prestalo da bude vazno a u meni je budilo sazaljenje koje sam negovala i tesila kao malo dete. Bila sam briznam majka svim svojim dostiznostima i kada su dovoljno porasli gurnula sam ih od sebe jer sam znala da im nisam vise potrebna. Svako njihovo odrastanje me je bolelo, zbog sebicnosti i sujete, zbog toga sto sam znala da ce me ostaviti.

Yes, so Cripple-Pig was happy
Screamed, “I just completely love you
There’s no rhyme or reason
I’m changing like the seasons
Watch, I’ll even cut off my finger
It’ll grow back like a starfish
It’ll grow back like a starfish
It’ll grow back like a starfish”

Ovo sto sada pisem je najintimnija nit mene, ono nesto cega bi se i dnevnik tinejdzerke postideo zato sto je dobio tu cast da u njemu bude zapisano. Jutros u pet sati koracajuci  pustom i mracnom ulicom Kraljice Natalije mene su ove misli obuzele i nisu me pustile do sad, a tada nisam imala parce papira da ih zapisem, prvo cega sam se setila je bilo ovo mesto… eto, znala sam da ce mu biti lepo medju ostalim osecajima koje sam godinama sakupljala i konacno im nasla mesto. I to je ono sto se zove svestan izbor. To je ono sto sam sama izabrala i za sta me nece biti briga ko ce kako shvatiti da li ce mi se rugati ili me nece ni citati. Ja cu citati.

Mr. Muscle, gazing boredly
And he, checking time, did punch me
And I sighed and bleeded like a windfall
Happy bleedy, happy bruisy

Jutros oko pet sati dok sam sama, pustom ulicom Kraljice Natalije koracala pre nego sto je pocela ova pesma pitala sam se da li su pogresni oni za koje u samom startu znas da su pogresni ili oni za koje si siuran da nisu. Sada vidim da su pogresni i jedni i drugi i da ce uvek pogresni postojati jer oni postoje u umu, razmisljanju o tome i sujeti kja ne ume da se nosi sa kritikama. Ovo sto sam sad napisala nema veze sa pogresnim muskarcima u mom zivotu. Oni su bili pogresni zato sto me nisu voleli. Toliko me nisu voleli da me sada cak ni ne mrze. Nikada me oni nisu boleli, bolela sam samu sebe jer sam poklanjala ah… toliko ljubavi. Jadna moja ljubavi nikada ti se necu moci oduziti sto sam te izdala i davala te, nudila i poklanjala svaki put kad sam osetila da neko drugi to ne ume i svaki ali svaki jebeni put sam umela da volim jos vise, jos jace, jos snaznije. Volela sam do kosti, do srzi, volela sam tako kako niko na ovom svetu ne moze ni zamisliti da tolika kolicina ljubavi moze postojati. Da, tako sam volela!

I am very happy
So please hit me
I am very, very happy
So please hurt me

Najvece greske koje sam umela da pravim bile su te sto sam svaki put nenamerno uspela da budem jaca od muskarca kome ponos nije dozvoljavao da to prizna i zato je bezao, ne znajuci da se bas tada treba boriti i ostati. Zato kazem, tvrdim i garantujem da me niko nikada nije voleo jer ja ne mogu prihvatiti ljubav manju od ljubavi koju sama stvaram, koja me zivi i koju disem, koja se ne govori i ne radi, ljubavi koja puca u bubnim opnama svaki put kada cujes kako taj neko dise cak i onda kada nije kraj tebe, svaki put kad bol koju osecas pretvoris u savrsenstvo jer sve velike ljubavi moraju biti tragicne. Kada svakim korakom kojim bezis od nekoga ides bas ka toj ljubavi, ka sebi. Jer u apstraktnoj ljubavi prema covecanstvu covek gotovo uvek voli samo sebe.

I am very happy
So please hit me
I am very, very happy
So come on and hurt me

I na kraju da li je izbor ono kad se izBoris za nesto sto zelis ili sto mislis da zelis jer si se borio za to pa prosto mora biti tako ili je izbor kada izaberes jednu od dve nasumicno odabrane osobe?

I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish
I’ll grow back like a starfish