Limb…

Oduzeto mi je sve! Na jedan tih I pokvaren nacin. Malo po malo mene je nestajalo tamo negde. Nisam ni premecivala koliko mene nedostaje u meni. Obaveze I neka druga razmisljanja su sagradila ogroman zid izmedju stvarnosti I mene I videla sam stvarnost, milionima tudjih ociju u nekakvom uverenju da nesto, sta god to bilo ostaje takvo od dana nastanka pa… milionima godina kasnije, kao isklesan predmet recimo. Knjige su mi popile mozak, one su uvek iste, milionima godina u njima stoji samo ono sto je zapisano, tako kako jeste I nikada nece pisati nesto drugo. Ne, daleko od toga da sam zelela da postanem kao knjiga ali to ne umanjuje moje divljenje prema njoj. Neke stvari izgubis samo jednom u zivotu, ali si te neke stvari izgubio zauvek I nikada vise nece biti tvoje. Surovost mi je zatvarala oci I vodila me nekim mracnim pustim ulicama u kojima sam se uvek osecala prestraseno, evo I sada se najezim, kada se prisetim zvuka sopstvenih koraka u mrtvoj tisini. Uzasno se bojim svakog zvuka koji mrak proizvodi jer to su jecaji nekih davno zaboravljenih strepnji.

Jos jedan deo mene me je napustio, tacno sam mogla da vidim obrise u vazduhu, kako odlaze, drzeci se za ruku sa zlonamernom I pokvarenom verom u nesto sto nikada nece biti stvarno. Ruga mi se dok rukama grli sopstveni gubitak, ljubi ga I miluje, pruza mu svu mogucu paznju I ljubav citavog univerzuma koji se skupio u jednoj jedinoj tacki zvanoj Ja. Oduzeli su mi sebe svi principi I inacenja u prazno. Svaki trud koji je iz zrtvovanja postao izivljavanje zbog lose dioptrije posmatraca kome sam verovala vise nego sebi, zato se I ne zasluzujem. Kako sam mogla? Svi ti oni su mi postali bitniji od mog uplasenog, slepog I sicusnog ja kome je trebala lekcija o naivnosti iznad svega. Naraslo je nekako vestacki napumpano beznacajnim uspesima. Izazivalo je umne erekcije uz pomoc par sarkazama I lepo izgovorenih reci. Koktel neznog I ostroumnog je uvek palilo do trenutka kada postane samo nezno I dozvoli umu da oseca. Tada je jedino sto vredi seks, trulo ukrstanje reci, njihovo preplitanje I uvijanje oko nekog ogrubeog I cvrstog stava koji se ne da spustiti dok ne eksplodira orgazmom satisfakcije u trenutku u kome reci za sekund ubrzaju svoj tok.

Izgubila sam sebe u svakom oprastanju koje nije imalo smisla a retko koje je vredelo, e te nisam ni primecivala. Zato me I nema u meni vec sada posmatram nekog potpunog stranca koji operise moje misli I pokusava da ih sklopi ili preklopi, koji u ogledalu vidi dusu koju sam nekada smao ja znala da vidim. Stidim se sto je vidi, to je najsvetije nesto ikada stvoreno, koje stvarno postoji, koje tako divno postoji, samo u meni, moje bogatstvo koje je sacinjavalo svaki mikron mene. To se ne gleda, to se ne moze videti. Jesam li rekla koliko se stidim? To je stid koji se cak ne moze ni porediti sa stidom koji bi izazvalo stotinu ociju uperenih u nago telo. To je stid koji retko ko moze doziveti a da ga pri tom ne moze spreciti I koji nije sopstvenom voljom izazvan. Frustracijom obavijena sedim I ne zelim da razmisljam jer on, taj neko u meni ko nisam ja vidi sve, cuje moje misli I grohotom im se smeje. Tako je surov I grub, smeta mi I gusi me… svaki put kad zazmurim I na neki drugaciji nacin pogledam u slike proslosti one uopste ne izgledaju onako kako su se zaista dogodile I tada shvatim da mi je I to oduzeto.

I sada kad sam ostala bez icega sto je vredelo, kada sam prvi put pogledala izvan prizme, direktno u oci stvarnosti, dok sam posmatrala koliko toga mi je oduzeto, pocinjem… pocinjem da… pocinjem da iz dubine duse mrzim ovog mudrijeg Ja.

 

Advertisements

Kakav si to čovek?

IGNIST.rs

Kakav si to čovek kad osuđuješ sopstvenu rasu? Da li misliš da si od vrednosti, ti, koji ne znaš šta je prava vrednost? Zašto te hrani tuđa bol i iskrenost koju svaki put pretvoriš u laž i obmanu? Kako se možeš zadovoljavati time? Prljavi mali čoveče, da li znaš kakav pakao zaslužuješ? Vrištiš da ne pripadaš ovde, a radiš apsolutno sve da se uklopiš i utopiš u besramne prostore ljudskog nemorala. Umoran si od života, umoran si od traganja. Tražiš razlog da dišeš još danas. Zar te ništa ne ispunjava? Zar se sve okrene na druge ljude? Potiskuješ emocije, tako vladaš u svom okruženju. Tražiš slabe tačke u ljudima, da bi postao prividno jak. Inače si slabić, ne postojiš, zrno si. Budi dobar čovek, oseti sve gorčine ili budi loš čovek i okusi sve lepote ljudskog uma kada padne do granice šizofrenije i poremećaja ličnosti. Biraj šta ćeš da budeš…

View original post 165 more words

Suncokret

Kafa, poezija i mačke.

Vrijeme se prelijeva preko crvenog sumraka

kao tanki mlaz vrele kafe koji puni šolju u obliku pečurke

Na pladnju Mjeseca poredani snovi

Biraj koji ćeš strpati u džep

Možda još imaš šanse postati prvi suncokret nečijeg srca

Da mogu gledati u njega duže od nekoliko sekundi bez naočara

Možda bi ljudi uspjeli doletjeti i do sunca

Pada li ti na pamet da je srce jedini sat koji se ne navija

Te su kazaljke granice najautonomnije pokrajine u nama

Zamisli da si nekome plantaža kafe za dušu

Ne dopusti da ti metafore uvenu pod noktima

Ili ostanu na usnama da čekaju

Dok ti zaboravljaš kako je lijepo šetati kroz nečiju poeziju

Pored hiljada cvjetova koji na proljeće pokažu najljepše lice

Hrizanteme procvjetaju na jesen

Razumiješ li

To je njihov glavni adut, tu je njihova čar

Možemo prkositi vremenskim promjenama u nama

Mada je sasvim pogrešno mišljenje koje vlada o kišama

Još…

View original post 99 more words

Frida…

20171008_141026Oduvek sam zavidela onima koji su umeli da pisu fikciju. Fikciju koju obozavam I u kojoj vise od svega uzivam. Tu istu fikciju koja me odvaja od stvarnog sveta I uvodi u svet necije maste. Fascinantno…

Ne mogu pisati o stvarima koje nisam  osetila, dozivela. Ne umem pisati niti opisati nesto sto se nekome dogodilo. Dogadjaji kroz koje nisam prosla, koje nisam stvorila kao glavni ili sporedni akter, nikada ne bi bili tako ubedljivi, ne bih umela da im dam emociju, osetilo bi se svako lazno slovo, izgledalo bi kao da skrnavim reci koje bi tako divno zvucale da ih neko drugi napise. Nikada nisam uspela da napisem pesmu jer poeziju pretvaram u prozu koju na kraju ubijem mrtvim znakovima pitanja. U stanju sam satima pisati o kapljici vode koja se niz rame spusta do nadlaktice, o zvukovima koje prozvodi kisa, o koracima koji odzvanjaju po kaldrmi, o noci I zvezdanom nebu, o talasima I galebovima koji stvaraju simfoniju zvukom I slikom. O plavom nebu I moru koji se takmice cije je plavetnilo plavije. Njih umem da disem I osetim.  Volim pisati o osecajima koji se sami od sebe stvore, razvijaju I rastu. O osecajima koje zrno ponosa pretvori u prasinu kojoj dodir ostavlja trag ali ne I otisak. O trenutku koji treperavo preti citavoj vecnosti, onaj isti trenutak koji je stvorio revoluciju istovremeno ruseci I stvarajuci sebe iznova I iznova jer je vecnost samo popularan naziv za sve ono sto je samo on spreman da napravi. Mogla bih pisati o pustim trgovima zaboravljenih gradova u kojima akusticno odjekuje tisina. Tisina kakva se nigde ne cuje, koja mili uz ledja, obuhvatajuci prsljen po prsljen kicnemog stuba svojim ledenim prstima trazeci udubljenje  u vratu gde se ususka I  postane prijatna jeza, momenat u kome se divis svim svojim culima sto su dozvolili da ih tisina obuzme toliko snazno da je svaki mikron tela oseti iako je se ni ne vidi ni ne cuje.  Nocni peraci ulica su me naucili da verujem da ulicne svetiljke proizvode magicnu svetlost I da cuvaju tajne. Nikada ti one nece otkrivati tudje strahove niti mozes cuti necije davno zaboravljene jecaje ali znas da ce uvek ztreperiti kada stanes malo duze ispod njih. Niko nikada nije primetio da one na taj nacin komuniciraju sa tobom I da zele da saslusaju I tvoju pricu. Peraci ulica to odlicno znaju zato rade samo nocu.

Mogla bih danima pisati o bosonogom ulicnom sviracu duze crne kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida.  Znao je da stvori muziku samo stajanjem na tom mestu bez gitare I glasa, mogla sam jasno cuti prvih par nota I pre nego je zasvirao. Njegov glas odzvanja tim trgom Iako je vec odavno prestao da svira. Svaki put kad stamen blizu tih zidina cujem da je Frida bila njegova kraljica. Nikada niko nije umeo toliko stvarno da peva I svira, toliko stvarno da mesecima nakon toga ti cujes njegov glas I zvukove gitare. Niko nikada nece uspeti da shvati da ono sto je mene odusevilo nije njegova pojava niti pesme koje je savrseno izvodio vec ta genijalnost koju samo priroda moze da proizvede a koja se skupila u jednoj jedinoj tacki, bosonogom ulicnom sviracu crne  duze kose koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida. Zato I znam da ga nikada ne bih uspela opisati iako sam ga dozivela, toliko potpuno I stvarno, jer je bosonogi ulicni svirac duze crne kose  koji je svoj repertoar pocinjao pesmom Frida , napravio fikciju koja me je odvojila od stvarnog sveta I uvela u njegov svet maste.

Napisi se…

Reci koje naviru su previse tanane da bi bile prikazane u bilo kojoj formi osim u pisanoj. Ne mogu ih okovati zvucnim , vlaznim lupkanjem o gornja nepca, niti saplitanjem o zube. Izgubile bi svoju strukturu i nikada ne bi znacile isto, bas onako kako zelim. Pisem ih i spustam pred tebe, nebitni citaoce jer znam da ce postojati samo onda kada budu procitane. Onome kome su namenjene ostace neme i nevidljive, bolno nevidljive i otrovne. Umanjuje ih potreba da budu prikazane ali njihova upornost je izasla kroz prste jer su predugo cutale u umu i stvarale snove, one ne toliko lepe vise teske, opore, ustajale. Steta je izgubiti nit u trenucima u kojima zelis da nit spoji sve rastavljeno. Pratim ih i ne shvatam ih ozbiljno ali su jace od mene, toliko da ih ne mogu zaustaviti.

Nikada mi dela nisu bila bitnija od reci. Dela prodju, dotaknu te, uspavaju se u secanju i…zaborave. Pisane reci su tu, zauvek ostaju i onda kada ih zaboravis, samo im se vratis i desavaju se svaki put kada ih ponovo citas. Citam te… citala sam te svih ovih gluvih meseci, godina. Decenije su predaleko od sutra ali kada postanu juce bice mi zao sto sam dozvolila vremenu da mu verujem da postoji. Pred tvojim recima i dalje klecim dok me one ubijaju svojim pogledom punim nedostiznosti, milujuci me po kosi i govoreci…stalno govoreci: Nikada neces uspeti da se uzdignes klececi!

Da li je moja najveca greska to sto sam im verovaa ili sto im nisam verovala dovoljno? Trebam li da znam odgovor ili se trebam vrteti u krugu beskrajno? Kakve veze ima kraj sa bilo cim ako uvek iznova mogu procitati pocetak, bas svaki jebeni put!

Pisana rec je ono sto mi je zauvek ostalo, jace, vece, trajnije, stvarnije od bilo kog dela ikada napravljenog ili izgovorenog. Pisana rec je svaku moju misao pretvorila povest  zbog koje znam ko sam i zasto sam to sto jesam!

Napisi se jer drugacije ne mogu da te vidim…