Sveća. Guščije pero i tinta…

Antique Victorian cast iron inkwell with a white feather quill.

Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra. Osećao ih je po licu i meškoljio se svaki milimetar kože koji nije osećao isti intenzitet toplote. To ga je probudilo. Nalazio se na podu i u ruci držao izgužvano parče papira koje je dodatno zgužvao u toku sna. Nasmejao se ponovo i naglo ustao. Spustio ga je na sto i izašao van da se umije, okupa i pozdravi jutro. Trebao je odraditi čitav dan na njivi. To ga nikako nije veselilo ali sama pomisao na mlade seljanke koje u svojim lepršavim suknjama plešu dok hodaju, vratila je svu njegovu snagu i naterala ga da što pre krene. Sunce je pržilo čak i u jutarnjim satima što je naglašavalo da će dan biti užasno topao i težak, bez daška vetra. Ali pogled na More, ogromno, beskrajno sveže, činilo je taj dan veselijim. Da li ga samo gledati i diviti mu se? Njegova suština nije kupati se u njemu, treba ga doživeti. Treba tražiti dozvolu od njega da pristupiš dubinama i savršenstvu koje poseduje. Ništa nasilno, ništa grubo. Postepeno, polako, kao kad ulazi u prostranstvo jedne žene lagano je uzimajući milimetar po milimetar, mikron po mikron.

Pokošena trava, skupljanje sena i svi ti poslovi nimalo nisu bili teški dok bi u glavi, u mislima išla savršena scena sećanja na pisma koja ga čekaju, pisma na koja tek treba odgovoriti. Pogled na izvajana oznojena tela, na njihove sene, dok se pod suncem spuštaju i podižu, graciozno, ležerno, umorno. Bespomoćno! Mokre tkanine koje se lepe za telo i ocrtavaju svaki mladež, bradavice, udubljenje pupka. Nežna koža usijana ne od ulja već od esencije sokova koje toplota isisava i vlaži ugrejano, suvo telo. Osobni miris svake od njih. Miris kože. Miris žene. I na kraju sećanje na ono jedno najsmotanije pismo ikada. Šta će napisati? Da li će odgovoriti? Da? Ne? Naravno! Ta žena će biti njegova jer… to je njegovo pravo! Svako njeno slovo je širilo krila leptirima u njegovoj utrobi. Zašto? Bez ijedne ljubavne reči bez ikakve naklonosti ka njemu. Svako slovo je pripadalo njemu kao i njen um i svaki pokret koji i sada čini, ko zna gde, ko zna kome i zašto… njegova. Samo njegova!

Sa svim tim razmišljanjima neprimetno je pomerao Sunce takvom brzinom do samog zalaska. A to je značilo samo jedno. More! Zaplivati po njemu sada, dok se širi i razliva kao ulje oko tebe. Ući u njega i pokloniti mu se potpuno, bez ustezanja… zaplivati, zagnjuriti i čuti taj savršen glas koje samo ono ima. A nakon toga vratiti se sveći, njenom plesu i vinu. Danas, piti vino i pisati. Sjajno!

Šljap, šljap, šljap…. Pljus! Hoprl, hoprl…prrrrrlllrr. Potopio je čitavo telo pa još nekoliko trenutaka ostao da pluta po površini mora dok je iskošeno Sunce posmatralo njihovo spajanje i rešilo da još malo uživa u prizoru. I kada je izašao iz Mora ono je ostalo na njemu lagano se spuštajuci niz njegove ruke, noge, leđa, praveći krivudave putanje koje se nakon sitnih jamica račvaju i produžavaju put ko zna gde, prateći pokrete tela do trenutka u kome ih koža potpuno ne upije.

Škripa vrata i par koraka. Palidrvce koje dodiruje grubu površinu papira i taj zvuk, miris fosfora i paljenje sveće… konačno! Njegov zen. Indijanac poza na podu. Novi štos pisama i lagano čitanje i ispijanje vina. Dosadno je! Želi pisati, More mu je razbudilo misli, podstaklo inspiraciju. Trebalo bi početi od kraja… Sveća. Guščije pero i tinta… pisati njoj!

Jedina A.O

Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadas. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.

Volim te.

Gotovo! Smešak je potpuno iskrivio levu stranu njegovog lica. Tačno je znao šta piše. Piše baš ono što svaka žena želi da pročita. Ima strašnu želju za njom. O da, biće njegova. Takav tekst je uvek prolazio, zašto bi ovog puta bilo drugačije? Ne! Nikada nije sumnjao u sebe. Ne! Nikada nije sumnjao u plitkost žena u tu njihovu nesigurnost i način na koji ih kupuje svojom grubom slatkorečivošću. Dobiće ono što zaslužuju. Zalepio je kovertu. Upisao adresu i rešio da će ostala pisma i odgovore ostaviti za sutra. Kada bude poslao ujutru pismo trebaće mu sedam dana da stigne i neka ona razmišlja dva dana ili možda tri… i još sedam dana do odgovora. Pa to je samo polovina meseca. Brzo će proći…

Advertisements

5 comments

  1. “Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra” написала си.Пазти управо читам нешто,пише : човеково стваралаштво заправо не постоји,јер сваки аутор или истраживач само открива,копира и опонаша постојеће.При томе ствара аналоге и сурогате,а за све што личи на ново преузима информације из “умне енергије…

    Liked by 1 person

  2. belabojica · June 24

    Sviđa mi se paralela mora sa ženom.
    Zašto stavljaš veliko M kada spomeneš more? Da ukažeš na njegov značaj u Kazanovinom životu? Zato što nema ime pa se ono što jeste pretvara u ime? Ili zato što je “izvor života…”?

    Liked by 1 person

    • Daisy · June 24

      Oduvek sam smatrala da More i Nebo trebaju da se pisu velikim slovom. Samo zato, lepse mi je tako..
      Drago mi je da ti se dopada paralela 🙂

      Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s