People Are Strange…

Zevsova ćerka

300743.3759313 (1)

Kako smo uopšte dozvolili da se toliko udaljimo mi koji smo bliski jedni sa drugima. Mi koji pokušavamo, ne, pogrešila sam. Mi koji uspevamo da se razumemo? Zašto? Da li nam ipak više odgovara da budemo neshvaćeni, da budemo bliži ljudima koji nas ne razumeju da bismo žudeli za razumevanjem? Ili da dobijemo to sjajno mesto predavača, da u drugima budimo svest koju ne poseduju, koja je u komi. Oh… koliko stranaca oko mene. Onih, mojih najbližih. Da li te zaboli tvoja savršeno sklopljena rečenica koju neko skrnavljeno prepričava, bez razumevanja, bez njenog najfinijeg ukusa na jeziku, koji zaudara dok je taj neko izgovara. Dok je ti izgovaraš miris je sladunjav i lepljiv, ulepi sve misli i stvara celinu. Taj neko zna da je ta rečenica važna ali isto tako zna da je ne razume, ali će se svakako služiti njom jer… ti si je rekao. Zaboli me svaka pomisao…

View original post 311 more words

Advertisements

Različitosti …

Zevsova ćerka

“ Griža savesti je pitanje izbora. Ne moraš da patiš od nje ako ne želiš.
Gluposti, griža savesti nije pitanje izbora, niko ne bi izabrao da se oseća kao da mu se život pretvorio u močvaru čežnje i bola. Svakim delićem svog bića bila je svesna opasnosti ponovnog susreta sa njim… ali je na kraju krajeva, ipak znala, da će to učiniti.”
Izopačenost. Sve ono što se razlikuje od standardnog po mišljenju svih, većine. Ma svi mi imamo onu drugu stranu koja se ne zove izopačenost nego različitost. Svet za sve druge i svet koji postoji samo za nas i koji možda poželmo da podelimo sa još nekim… ponekad, neke… neke male scene koje se kriju iza nas. Pa se pokajemo što smo rekli i govorimo o njima da su šale. A jesu li? Sa kim smo se tada našalili? Da li je toliko bitno da neko shvati našu drugu…

View original post 419 more words

Kada bi ljubav imala zvuk… zvucala bi ovako… a mi… mi bi bili ti koji je sviramo…

Zevsova ćerka

Stoji iza mene. Bez tela, bez lika. Kao senka koju svetlost svaki put okrene na drugu stranu, uvek je na distanci ali se uvek dodirujemo, nežno, neprimetno toliko da se ne možemo razdvojiti. Drži me čvrsto i ne pušta. Bez ruku me steže, nevidljivim telom me pritiska. Ne postoji ni napred ni nazad. Postoji samo ovde i samo sada. Izaziva najtananije i najjače osećaje istovremeno, bez glasa onda kada zaćuti. Volim ga svim svojim bićem, čitavim postojanjem, svakom česticom sačinjenosti sopstvenog ja. Ne trebam njegove reči ljubavi i ne tražim fizičku blizinu da bih osetila da je tu. U meni. Oko mene. Sa mnom. Svaki udah ga oživljava sve više a svaki izdah on kontroliše svojom rukom koje nema a kojom dodiruje moj vrat. Ne treba mi fizička blizina da bih osetila njegov poljubac svaki put kada vrhom jezika ovlažim usne jer… uhhh… osetila sam ukus njegovog prisustva na njima…

View original post 303 more words

Ja sam samo jedan

Za ovaj tekst ne postoji rec, niti recenica koja bi opisala moje odusevljenje…

Škrabotine Bele bojice

Sesil: Što me tako gledaš?

Domaćin: Kako te to gledam?

Sesil: Ne znam. Kao da sam kriv za nešto.

Domaćin: Nisi.

Sesil: Ne deluje tako.

Domaćin: Ti prvi privučeš pažnju.

Sesil: Zato što sam napred?

Domaćin: Da.

Sesil: Ali i Stiven i Gabrijel su napred.

Domaćin: Oni nisu povređeni.

Sesil: Nisam ni ja više.

Domaćin: Da, ali na koga će majka više da pazi da mu se nešto ne desi? Na starijeg sina koji je zdrav i visok i igra u školskom košarkaškom timu, ili na mlađeg slinavog trapavka?

Sesil: Stiven i Gabrijel nisu baš košarkaši.

Domaćin: Znaš šta me nervira?

Sesil: Šta?

Domaćin: Kad koristim prilično slikovit primer da nešto objasnim, a ljudi se bukvalno hvataju za stvari iz primera i direktno upoređuju s njima. Poenta je da oni nikad nisu bili povređeni, a ti jesi. Nisi ti kriv ali moram da te držim na oku.

Sesil: Dobro, izvini…

View original post 1,634 more words

IF YOU LOOK CLOSELY, THE EYE PICKS UP MORE THAN YOU THINK. A SIMPLE BLUR BECOMES SOMETHING, A LIGHT BECOMES A SHAPE. A WORLD BECOMES COLOURFUL….

Zevsova ćerka

300743.3751303

Zašto bi iko ikada očekivao od mene, od tebe od bilo koga da je savršen? Nismo savršeni…grešimo ovim ili nekim drugim korakom. Već smo opasno pogrešili i na skali savršenstva smo pali jedan stepen niže. Ne očekujem da se ljudi ponašaju onako kako sam donekle možda priželjkivala. Svako je ono što jeste i ništa drugo i ništa treće. Nije ono za koga ga smatramo, ma koliko poznavali bilo koju osobu. Bliske osobe posebno. Oh..tako su nesavršene…tako smo ih lepo obukli kao majka svoje dete i vezali mu satensku traku u kosu. Ali i to dete zaplače i to dete ima svoje momente nesavršenstva. Kako sam se ikada mogla ponašati u skladu sa očekivanjima drugih ljudi? Šta sam trebala biti da bih svima odgovarala? Da bih tebi odgovarala ili sebi. Šta? Koje sam reči smela iskoristiti, kojom metaforom zameniti stvarno značenje određenih stvari? Zašto? Da bi ti bio srećan? Ti ne…

View original post 433 more words

Simboli…

Zevsova ćerka

300743.3750756

Volela bih da ovaj tekst procitate uz muziku, ove reci ne znace isto ako u pozadini ne ide pesma. Hvala.

Tako me čuješ i razumeš. Tako me čitaš, tako me pišeš. Zašto onda ne shvataš da postoje i oni koje nisi spreman da vidiš, one u koje ne veruješ da postoje a koji su svuda oko tebe. Naprave ti haos u glavi, trzaje u telu, lepršavo peckanje u stomaku. Čuješ u pesmama. U onoj pesmi kada slučajno naiđe na nekom tv kanalu koji nisi želeo gledati. Pa zastaneš zbog unutrašnje borbe željenja i ne željenja. Vidiš li šta je pobedilo… zastao si. Tu su, svuda oko tebe. I tamo i ovde. Nekada na oba mesta istovremeno. Zar misliš da je moguće postojanje samo onoga što razumeš, samo onoga što si shvatio i video? Toliko toga… je oko tebe, u tebi, sa tobom. Oh… toliko si slep da vidiš sve te…

View original post 298 more words

Šta je njihovo, a šta moje?

Steta je sto retko citate prave stvari…

Lovac na sunce

2

Smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.
Ljudi se čude, češkaju po glavi.
Pitaju se šta je tako smešno.
Ja se pitam šta je tako tužno.
Mršteći se, prilaze mi poput naučnika,
Premeravaju mi osmeh,
Ispituju mu poreklo:

To ne može biti!
Kako se usuđuje?!
Ovom telu osmeh ne pristaje
Na silu je nakalemljen, dodaje neki stručnjak

Telo je sve što vide.

Spuste ruke na kolena,
Nagnu se i zure mi u oči,
Pokušavajući da uoče
I najmanje naznake tuge i nezadovoljstva
Kojima su sami ispunjeni.

Nikada ne nađu ono što traže.

Opterećeni smejurijama,
Pre bi izabrali da izgube razum
Nego da se nađu u mojoj koži,
A dali bi sve što imaju
Da njihovim očima posmatram svet.

Oni ne umeju da se raduju
Oni su ili plitki ili potpuno prazni
Oni brane neodbranjivo.

Ne krivim ih, tako su naučeni.

Njihovo je da se iščuđavaju
I kroz…

View original post 24 more words

Sveca, ogledalo i sibice…

images (6)
Još jedno slomljenjo palidrvce na stolu. Koliko njih će uništiti dok ne uspe da upali sveću. Vlažna su i lome se. Novi pokušaj. Beznadežno. Prošetala je po sobi, napravila nekoliko krugova oko stola. Nasula vodu iz bokala i obogatila je kriškom limuna. Čaša se znojila i dotakla ivicu pisma. Ah! Kakva smotanost. Spustila ga je kraj prozora i zagledala se u neverovatan prizor zalaska sunca. Osecala se kao da ga prvi put posmatra. Šibice!!! Treba ih upaliti pre nego bude potpuni mrak. Da li da ipak ode do kuhinje i upali je kod stare Mirte? Ne! Nije toliko nesposobna da ne može upaliti jednu običnu sveću. Trljaće i kamen o kamen ako treba ali će je upaliti. Hoće! Naravno da hoće.
Štrrrrsss, fluuu. 
Uspela je. Sveća je progutala mrak čarobno reflektujući svoju svetlost po velikom devojačkom ogledalu belog rama. Posmatrala je svoju sobu i imala utisak da se nalazi ko zna gde. Kao da je sa tim sitnim plamičkom prešla kilometre i kilometre.
Pismo! Nije ih dobijala puno. Čekala je neki važan dopis. Konačno! Pismo u njenim rukama i nada da je ishod pisma povoljan. Nasuti još malo vode i koju krišku limuna i usuditi se i… otvoriti pismo? Oh! Šta ako su vesti loše, nepovoljne? Ne, ne i ne. Ne može tako. Sve će biti u dobro. Pročitaće još par stranica knjige i otvirice ga.
Nije mogla izdržati ni sekundu više. Pocepala je ivicu koverte i izvukla fini papir. Pismo? … Ljubavno pismo? Njoj??? Jamice na obrazima rumene. Osećaj koji je preovladavao bio je više od stida, više od sreće. Pročitala je samo početak, samo prvu rečenicu…
Jedina A.O”
… i srce je počelo da bubnji. Da li je spremna? Da li će ikada biti spremna? Ma ne, to je neka šala. Neko se opasno želi našaliti sa njom. Pročitaće ga i leći da spava i više neće razmišljati o njemu a sutra će opet čekati dopis… i to je to. Prosto. Oslonila je dlanove na lice, povukla ih na dole I počela da čita.
Jedina A.O
Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadaš. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.
Volim te.
Prava??? Molim???
Pročitala je još jednom i još jednom pa još jednom. Ustala je i počela da kruži oko stola. Ha! Kakva samouverenost! Ha! Kakav čovek! Da li da se smejem ili da plačem? Oštrice… Tupe oštrice probijale su joj utrobu, nedovoljno jake da probiju kožu, preuporne da se ne osete. Ko je uopšte on? Zašto baš ja? Ma daj. Ne. Ne i ne. Ha ha ha. Volim te tako olako napisano?! Dobro. Saberi se. Nećeš odgovarati na ovakva pisma nikada. To je tvoje pravo!

 

Legla je u krevet i satima posmatrala jednu tačku koju je svetlost sveće činila manjom ili većom u odnosu na jačinu vetra koji je kroz otškrinut prozor ulazio u sobu. Izgubila se u sopstvenim mislima i osećajima. Da li je moguće da je nasela na takvu drskost? Na takvu samouverenost?! Vapila je za tim, svaki put kada bi ponovo pročitala bio bi trenutak kada nakon nekoliko minuta izranja iz vode i uzima vazduh. Tako je! Zagušljive misli, mutne… Naglo je skočila sa kreveta i otvorila fioku u nadi da će naći prvo pismo greškom poslato. Proučavala je svako slovo, svaku reč dok njene misli nije progutao san.
Kraj.

Sveća. Guščije pero i tinta…

Antique Victorian cast iron inkwell with a white feather quill.

Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra. Osećao ih je po licu i meškoljio se svaki milimetar kože koji nije osećao isti intenzitet toplote. To ga je probudilo. Nalazio se na podu i u ruci držao izgužvano parče papira koje je dodatno zgužvao u toku sna. Nasmejao se ponovo i naglo ustao. Spustio ga je na sto i izašao van da se umije, okupa i pozdravi jutro. Trebao je odraditi čitav dan na njivi. To ga nikako nije veselilo ali sama pomisao na mlade seljanke koje u svojim lepršavim suknjama plešu dok hodaju, vratila je svu njegovu snagu i naterala ga da što pre krene. Sunce je pržilo čak i u jutarnjim satima što je naglašavalo da će dan biti užasno topao i težak, bez daška vetra. Ali pogled na More, ogromno, beskrajno sveže, činilo je taj dan veselijim. Da li ga samo gledati i diviti mu se? Njegova suština nije kupati se u njemu, treba ga doživeti. Treba tražiti dozvolu od njega da pristupiš dubinama i savršenstvu koje poseduje. Ništa nasilno, ništa grubo. Postepeno, polako, kao kad ulazi u prostranstvo jedne žene lagano je uzimajući milimetar po milimetar, mikron po mikron.

Pokošena trava, skupljanje sena i svi ti poslovi nimalo nisu bili teški dok bi u glavi, u mislima išla savršena scena sećanja na pisma koja ga čekaju, pisma na koja tek treba odgovoriti. Pogled na izvajana oznojena tela, na njihove sene, dok se pod suncem spuštaju i podižu, graciozno, ležerno, umorno. Bespomoćno! Mokre tkanine koje se lepe za telo i ocrtavaju svaki mladež, bradavice, udubljenje pupka. Nežna koža usijana ne od ulja već od esencije sokova koje toplota isisava i vlaži ugrejano, suvo telo. Osobni miris svake od njih. Miris kože. Miris žene. I na kraju sećanje na ono jedno najsmotanije pismo ikada. Šta će napisati? Da li će odgovoriti? Da? Ne? Naravno! Ta žena će biti njegova jer… to je njegovo pravo! Svako njeno slovo je širilo krila leptirima u njegovoj utrobi. Zašto? Bez ijedne ljubavne reči bez ikakve naklonosti ka njemu. Svako slovo je pripadalo njemu kao i njen um i svaki pokret koji i sada čini, ko zna gde, ko zna kome i zašto… njegova. Samo njegova!

Sa svim tim razmišljanjima neprimetno je pomerao Sunce takvom brzinom do samog zalaska. A to je značilo samo jedno. More! Zaplivati po njemu sada, dok se širi i razliva kao ulje oko tebe. Ući u njega i pokloniti mu se potpuno, bez ustezanja… zaplivati, zagnjuriti i čuti taj savršen glas koje samo ono ima. A nakon toga vratiti se sveći, njenom plesu i vinu. Danas, piti vino i pisati. Sjajno!

Šljap, šljap, šljap…. Pljus! Hoprl, hoprl…prrrrrlllrr. Potopio je čitavo telo pa još nekoliko trenutaka ostao da pluta po površini mora dok je iskošeno Sunce posmatralo njihovo spajanje i rešilo da još malo uživa u prizoru. I kada je izašao iz Mora ono je ostalo na njemu lagano se spuštajuci niz njegove ruke, noge, leđa, praveći krivudave putanje koje se nakon sitnih jamica račvaju i produžavaju put ko zna gde, prateći pokrete tela do trenutka u kome ih koža potpuno ne upije.

Škripa vrata i par koraka. Palidrvce koje dodiruje grubu površinu papira i taj zvuk, miris fosfora i paljenje sveće… konačno! Njegov zen. Indijanac poza na podu. Novi štos pisama i lagano čitanje i ispijanje vina. Dosadno je! Želi pisati, More mu je razbudilo misli, podstaklo inspiraciju. Trebalo bi početi od kraja… Sveća. Guščije pero i tinta… pisati njoj!

Jedina A.O

Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadas. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.

Volim te.

Gotovo! Smešak je potpuno iskrivio levu stranu njegovog lica. Tačno je znao šta piše. Piše baš ono što svaka žena želi da pročita. Ima strašnu želju za njom. O da, biće njegova. Takav tekst je uvek prolazio, zašto bi ovog puta bilo drugačije? Ne! Nikada nije sumnjao u sebe. Ne! Nikada nije sumnjao u plitkost žena u tu njihovu nesigurnost i način na koji ih kupuje svojom grubom slatkorečivošću. Dobiće ono što zaslužuju. Zalepio je kovertu. Upisao adresu i rešio da će ostala pisma i odgovore ostaviti za sutra. Kada bude poslao ujutru pismo trebaće mu sedam dana da stigne i neka ona razmišlja dva dana ili možda tri… i još sedam dana do odgovora. Pa to je samo polovina meseca. Brzo će proći…