Google translate, Džoni Dep i univerzum, ta neka čudna družina…

 

Pogledao je tako kao da je imao još hiljadu pitanja u glavi a onda je uhvatio za ruku i počeo da vuče ka sebi, nije želeo da tek tako ode, nije želeo da baš tog momenta ode. Izmigoljila se pa izvukla ruku dok je on išao za njom i licem prilepljenim uz njeno uvo i kosu govorio:

  • Ti večeras nećeš spavati sa njim jer ćeš misliti na mene, svaki put kad budes ljubila tog kretena mislićeš na mene. I bićeš toliko ljuta i besna onog momenta kada shvatiš da se dešava baš ovo što ti sada govorim. Ostani jos malo?

poslednje reči bile su praćene molećivim pogledom. Gledala ga je nezainteresovano sa levom podignutom obrvom. Dok je zakopčavala jaknu, blago se nasmejala i pribivši se skroz uz njegovo uvo tiho mu rekla:

  • O tome možeš samo da sanjaš.

Okrenula se i otišla. Prošlo je sat i po vremena od dogovorenog roka, ali je Todor i dalje čekao u Manjani. Ništa je nije pitao, a ona mu ništa nije ni govorila. Ponašala se potpuno opušteno kao da je došla na vreme. Ali dok ga je gledala videla je samo pab i vraćala film u glavi pokušavajući da se priseti svake reči koju je Bokan izgovorio. Za nju je sve to bilo kao san, mučila je sebe pitanjima, zašto se sve to dešava kada zna i kada joj je jasno i glasno rekao da je ne voli i pritom se zakleo u jedinu ćerku koju ima? I zašto je nastavio flertovanje i ceo razgovor koji su vodili? Da li on hoće da ona totalno poludi za njim ili od njega???

Otišli su kući, kod Todora, i legli u krevet. Počeo je da je ljubi i nežno mazi, pivo je isparavalo iz njihovih golih tela. Spuštao je svoju ruku na njenu kožu, ali je nju ta ruka pekla kao da je bila od usijanog gvožđa. Setila se Bokanovih reči i rekla u sebi :

Ah…proklet bio ti…gade jedan…nećes uspeti i neću misliti na tebe!!!”

Zatim se okrenula prema Todoru ščepala ga je za bradu i počela strastveno i životinjski divlje da ga ljubi. Odjednom je osetila bol, jaku bol po čitavom telu, a zatim vodu po čitavom licu. Suze su joj lile niz obraze, ali ne kao inače kad plače, ovo je bila kiša iz očiju, pravi pljusak koji nije bio samo na oblak nego toliko intenzivan da je čitava posteljina bila mokra od njenih suza. Nije mogla ni da se ljubi sa svojim dečkom, a da ne misli na gada koji je prokleo da misli na njega cele noći, a pritom se kune u ćerku da je ne voli. Tužno je pogledala Todora i rekla:

  • Nije mi veče… Oprosti, molim te, ali strašno mi se spava.

Pogledao je čudno i pomilovao po kosi uz reči:

  • Spavaj, ima dana i za to. Laku noć, lepe snove ti želim.

  • Laku noć.

Rekla je i okrenula se na stranu, zažmurila i pred očima joj se ukazala Bokanova prilika koja se i dalje nalazi u pabu oslonjena na šank sa njenom paklom u ruci iz koje izvlači naopako okrenutu cigaru koju pali, a zatim svaki naredni dim zaliva pivom i smeje se, zadovoljno, ironično i užasno privlačno i tada, spazivši Minju govori:

  • Jesam li ti rekao da nećeš moći!?

Uhvatila se za glavu i okrenula je na drugu stranu želeći da ga izbaci iz svojih misli, ali je sada bilo jos gore, nije ga više posmatrala kao da je duh odozgore, sada ga je videla sasvim jasno kako stoji naspram nje i govori:

  • Da sam ti maločas dozvolio da me poljubiš, ništa od ovoga se ne bi desilo, ne bi tako intenzivno razmišljala o meni, ne bi me želela i ja ne bih svoje misli naterao da odu tamo daleko čak u tvoj krevet. Bolje je ovako, čežnja je ponekad mnogo jača i lepša od  ljubavi, a sada spavaj i sanjaj nesto lepo, na primer mene…

Kako je to izgovorio tako je i nestao ili je možda samo mirno zaspala sa osmehom zadovoljstva na licu.

Sam proces buđenja bio je neverovatan…U njenoj glavi su se preplitala razna pitanja. Prvo je bilo :

Da li je ono sinoć bio san???”

Celo veče, razgovor u pabu, izmišljen razgovor, šta je od toga sanjala, a šta se zapravo dogodilo? Pa iako je slučajno sve to bio samo san budio je jednake osećaje kao onda kad ne sanja, uostalom odakle ona zna da ceo njen život nije san iz koga će se probuditi i sve odjednom nestati. Ludela je i razmišljala, ali bez uspeha…Nije imala odgovor ni na jedno pitanje i rešila je da pozove sestru. Ali Todor je bio tu, pored nje u krevetu. Kako to da uradi ili da bilo šta pita Anu pred njim??? Probudila ga je i zamolila da joj skuva kafu. Dok je on kuvao kafu u kuhinji na spratu ispod, brzo je nazvala sestru da proveri šta je istina od onoga što se sinoc dešavalo. Ana joj je potvrdila da je cele večeri pričala sa Bokanom i nekako zgroženo joj prebacivala zbog toga. Nije je nimalo pogodilo mišljenje njene sestre po prvi put u životu, jer je znala da je kriva u njenim očima iako nije znala po kom pravilniku je krivi. I šta su to pravila uopšte? Ko ih je izmislio? Onaj kome je u datom momentu nešto odgovaralo, pa je naterao ceo svet da veruje da je to ispravno. Svi se vodimo nekakvim glupim pravilima i dobrim i lošim stvarima za koje ne znamo zašto su dobre ili loše. Postoji samo generalno zlo- loše, a to je kada nekome nanosiš bol i patnju radi lične satisfakcije, i generalno dobro kada sebi i drugima činiš dobro radi obostranog zadovoljstva. A ostala dobra i zla su lično viđenje, urođeno vaspitanje i poimanje sveta, ljubavi, ispravnosti i neispravnosti stvari. Njeno dobro nikome nije nanelo zlo, samo je nju učinilo srećnom osobom. Nikoga nije povredila time sto je bila srećna sinoć! I što je po prvi put u životu sebi dozvolila da sa Bokanom bude ono sto jeste.

Posle kafe je Todor odvezao kući. Bila je sluđena ceo dan, nije mogla ništa da uradi, šta god da započne, zastane na sekund i vrati se na prethodnu noć mereći svaku reč i svaki pokret, kako njegov tako i svoj i bilo joj je jako zabavno da se priseća. Pomalo joj je bilo i nestvarno da se u stvarnom životu dešavaju baš takve stvari. Ali ono što je najviše mučilo je to što su joj iznad glave non stop stajali Todor i Bokan jedan drugom okrenuti leđima sa pištoljima u rukama, čekajuci momenat kada će se okrenuti i opaliti metak jedan u drugoga ili u njenu jadnu nabubrelu, kao tikva veliku glavu punu glupavih razmišljanja. Počela je da maše rukom da otera obojicu i skoncentriše se, pa uradi nešto valjano tog dana. Ali su njene misli bile uporne i nastavile da odmotavaju svoje zamršeno klupko… Osećala je blagu grižu savesti kao da je prevarila Todora ili da ga je izdala time što je predhodne večeri radila, iako se zapravo ništa osim razgovora nije ni dogodilo. Prolazili su sati, a od Todora ni traga ni glasa. To joj je bilo čudno zato što bi je on inače zvao bar deset puta. Pomislila je da mu neko u gradu nije nešto ispričao, ali avaj… prestala je da razmišlja o tome i bacila se na sanjarenja o Bokanu. Pomislila je kako nikada do te večeri nije bio takav, nekako drugačiji, pokazivao je na milion načina da mu je stalo, a ipak se zakleo u ćerku da je ne voli???? I na kraju se setila leptira kao i njegove poruke da nije crno sve sto izgleda crno, ko zna koliko se raznovrsnih boja nalazi baš ispodcrnog.

Ipak je počelo mnogo da joj smeta što Todora nema ceo dan ni da se javi niti da dođe, a ona je došla na ova dva dana samo i jedino zbog njega. Ma koga je lagala više? Ideja jeste bila da dođe zbog njega, ali je Univerzum uzeo stvari u svoje ruke i poigrao se sa njom kao da je marioneta, i sada je uporno terao da razmišlja o Todoru i da svoju grižu savesti i krivicu umanji tako sto će za sve kriviti njega. Pa kakav je to momak? I koliko mu je zapravo stalo do devojke??? Odlučila je da mu pošalje poruku:

Moglo je da bude drugačije, na primer, da smo se videli danas? “

Odgovor nije dobila, mada je duboko u sebi priželjkivala da joj ništa ne odgovori jer je želela da provede dan bez njega. Nakon šest sati je pozvao. Rekao joj je da ne brine i da će se videti u gradu. Nije mogla da podnese njegovu ravnodušnost, bila je ljuta na sebe i na njega bez razloga. Borila se sa svojim unutrašnjim nemirima i rešila da ga napravi krivim zbog situacije u kojoj se nalazila. On je trebalo da bude povređen i počastvovan njenim prisustvom, jer je došla zbog njega. Osetila je veliku promenu u njihovom odnosu. Todor je gradio zid. Možda u tom momentu ništa nije znala i bila je u vrtlogu svojih emocija, ali je osećala da joj ni malo ne prija njegovo izbegavanje.

Spremila se za izlazak i sa svojom drugaricom iz školske klupe Ilonom Abić izašla u grad, zaista nije mogla da trpi sestru i njene pridike. Jer u tom momentu jedna drugu nisu mogle da razumeju na kom god jeziku da su pričale. Minja nije mogla da razume Anin oklopni gard postavljen ispred čoveka koga je volela, a Ana nije mogla da razume tu ljubav i najbolje je bilo da se izbegnu bar dok se bura ne utiša.

Sele su u Hemingvej i pile sokiće. Treznila se od prethodne večeri. Nakon sat vremena je došao Todor. Poljubio je, ali to nije bilo to, ona je i dalje osećala da nešto ne štima. Napokon je progovorio:

  • Došao sam da vas pozdravim devojke, znate čekaju me drugari u pabu pa…vidimo se tamo.

Došao je na minut, a u roku od pola sekunde nestao kao da nije ni dolazio. Nije mogla da veruje da se odjednom tako čudno ponaša. To više nije bio onaj iskompleksirani stidljivko koji nije znao kako da je poljubi pre godinu i po dana. Bio je pravi frajer, hladan, nadmen i nezainteresovan. Ubrzo su pošle za njim, u pab. Stale su pokraj njegovog društva. Minja je naručila pivo, jer nije mogla trezna da se nosi sa novonastalom situacijom. Gledala je Todora koji je bio nemoguće visok, a svojim ponašanjem se trudio da izgleda još više nego što zapravo jeste, kao da je želeo da joj stavi do znanja da je neuhvatljiv, nedodirljiv. A ona se osećala sitno, malo i tužno. Trebao joj je, njenTodor, njegov zagrljaj i sigurnost koju je osećala uz njega, ali osetila je samo hladnoću i nedostižnost. Želela je da preispita sebe da li i koliko ga voli? Uz ogroman osećaj griže savesti i sam pogled na novu sliku njenog dečka emocije su joj govorile da ga voli i u tom momentu je zablokirala svoj mozak jer je ugledala nastavnicu Petru ( Bokanovu bivsu zenu) koja je išla ka njoj gledajući je pravo u oči. Usta su joj se osušila i dah joj je stao a leptirići u njenom stomaku su se popeli skroz do grla i napravili knedlu debelu i nabreklu braneći joj da bilo šta progovori. Noge su joj se odsekle, bojala se, jako se bojala da je ne napadne ili nesto slično tome uradi. Srećom, nastavnica je samo nemo prošla pored nje. Odahnuvši, Minja je pogledala ka vratima i na njima ugledala Bokana. Nije mogla da veruje. Poznavajući njega, ako se neke večeri desi skandal ili bilo šta što nije želeo, narednih par vikenda ne bi izlazio, a upravo je bio tu. E sad je počela da se trese kao da je dobila groznicu. A leptirići u stomaku su zalepršali. Toliko ljudi na jednom mestu i svi oni jako bitni, izazvali su u njoj prejake emocije.

Pogledala je Bokana još jednom, pa Todora i odjednom joj Todor uopšte nije bio važan. Napravila se kao da nije ni videla Bokana i povukla svoju drugaricu Ilonu za ruku da bi delovalo kao da su u Todorovom društvu. Zagrlila je svog dečka i počela nežno da ga ljubi. U pozadini je samo čula komentare njegovih drugara i čuveno „Ooooooooooooooooooooooo!“ koje je iz sekunde u sekundu bilo glasnije tako da je ceo pab čuo. Okrenula se ka Bokanu, želela je da vidi njegovu reakciju i imala je šta da vidi. Stajao je navaljen na stub, potpuno sam i pomalo nezadovoljnog izgleda. Svojim stavom i ponašanjem je dokazivao sve ono što je prethodne noći poricao. Gutao je pogledom iz koga je izbijala požuda i ljubomora.

Ona se totalno posvetilaTodoru i njegovim drugarima. Igrali su, zezali se, smejali, a Bokan je mogao samo da joj vidi leđa. Nakon sat vremena kuliranja Bokana primetila je da seTodor domunđava sa prijateljima i shvatila je da to nešto ona ne treba da čuje ili treba ali lično od njega. Pa je zato načuljila uvo da bi čula baš ono što ne sme i jedino sto je čula bilo je ” blabla bla diskoteku”. Nakon par sekundi, Todor joj je saopštio da odlazi sa svojim društvom u diskoteku. Bila je zatečena, nije je ni pitao da i ona pođe sa njima, ili se to možda podrazumevalo, ne ukapiravši da je baš to ono što nije smela da čuje. Jer je ” bla bla” bilo ” bez nje” idemo u diskoteku. Taman se okrenula oko sebe da pronađe jaknu, kad joj je Todor zvanično ponovio:

  • Ja idem sa društvom u diskoteku.Osećala se užasno odbačenom i nevažnom. Zar je to tako u redu??? Pravila se kao da joj je rekao da je voli najviše na svetu. Povukla ga je za kragnu i zverski ga poljubila, a zatim udarila po guzici rekavši:
  • Budi mi dobar , ne daj da te niko prevari.

Kasnije te večeri je ugledala jednog od Todorovih drugara koji joj je ushićeno rekao da je ispala tuča u diskoteci, a da je glavni akter tuče baš njen dečko i da mu je jako loše. Skamenila se, prebledela je i brzo potrčala po jaknu da bi otišla do Todora i bila uz njega. A zatim je ugledala njegovog druga koji je umirao od smeha i uz ogavni osmeh joj rekao kako je dobro prešao. Kakav je to uopšte smisao za humor i šta je tu bilo smešno do dana današnjeg ona nije saznala. Da je mogla u tom momentu da se pretvori u neku divlju zver i odgrize mu glavu kao što to radi Ali Mek Bil u istoimenoj seriji onda kada se na smrt iznervira. Njen bes je umanjio telefon koji se bas tog momenta oglasio. Pogledala je čudno ekran svog telefona i shvatila da je broj skriven. Brzo je potrčala vani i javila se:

  • Halo.
  • Kad ćeš kući?

Grubo, gotovo zapovednički muški, peščani glas se začuo, koji joj je bio poznat, ali nije bila sigurna kome je pripadao… Rešila je da ne razmišlja puno već da jednostavno vidi šta osoba sa druge strane žice želi od nje.

  • Pa, pa, pa… ne znam, nemam pojma.
  • Od prilike?
  • Šta ti je ? 

Zbunila se totalno na trenutak, misleći da je to Todor.

  • Ništa…. ne znam?!

Zbunjeno je rekao muški glas. Shvatila je da nije on, zato je postavila još jedno pitanje:

  • Todore, gde si?
  • Kod kuće.

Kada je izgovorio ” Kod kuće” sa naglašenim mekim “ć” bila je sigurna da to nije Todor, ali joj je bilo zabavno i naterala je sebe da veruje da je to ipak on.

  • Pa, šta je bilo?
  • Kad ceš kući, pitam te?

Zapovednički ton. Jos jedno meko “ć” koje je izluđivalo i nije više mogla da izdrži, želeći da dokaže sagovorniku da zna da to nije Todor.

  • Ma, ko je to, bre, i odakle tebi pravo da tako razgovaraš samnom???
  • Pa kako ko je, Todor, jebote … tutu tutu.

Ljutitim poslednjim tonom sa naglašenim nevidljivim znakom uzvika, muški peščani glas je prekinuo vezu. A njoj ništa nije bilo jasno osim toga da nije pričala sa Todorom. Ušla je u pab ponovo i okretala se, gledala i trazila, ali njenog čoveka nije bilo. Nakon nekoliko minuta videla ga je da izlazi iz toaleta.

Ubrzo je došao i Todor poljubio je kao da se ništa nije dogodilo i kao da je maločas nije odgurnuo od sebe kada je sa dečkima odlazio u diskoteku. Ne želeći da se raspravlja oko nečega što više od očiglednog ne vredi, samo ga je pitala šta se zapravo dešava i zašto je zvao. Gledao je u nju kao da je pala sa Marsa ili kao da priča na nekom totalno njemu nepoznatom jeziku. Rekao joj je da je nije zvao, niti bilo šta slično tome i da slobodno ide kući ako se ne oseća dobro. Prekipelo joj je zbog svega što se te večeri zbilo, trgla ga je za ruku i kroz zube mu rekla:

  • Upamti ovaj dan!!! Ovo je prvi i poslednji put da se ovako ponašaš prema meni, je l’ ti je jasno?!! Ili ćeš me poštovati kao što zaslužujem ili nećeš zaslužiti ni trunku mene u svakom smislu i pogledu.

Ništa nije rekao, shvatio je da je preterao i tako spuštene glave uz blago izvinjenje je zamolio da je isprati kući. Znao je da na taj način stvari ne mogu da se reše. Ispratio je kući, a kada su se rastajali nije mu dozvolila da je poljubi samo se okrenula i ljutito ušla u kuću.

 

SADAŠNJOST….

Druga nedelja Marta, treći dan… Divan prolećni dan, Minja sedi na terasi svog stana, pije omiljeni napitak i razmišlja… o njemu… vraća se šest godina unazad i njene misli najednom prekida rastući zvuk poruke. Poruka je od njene sestre Valentine:

“Ja ću na današnji dan samo da ti kažem da te volim puno, puno, puno i da ti poželim svu sreću u svemu što radiš i znaj da sam uz tebe uvek 🙂 Ljubim te, sis”

Počinje da plače, liju joj suze koje ne može da zaustavi, ali ne od tuge nego suze radosnice što ulivaju nadu i bodre da ljubav nije umrla i da nije nestala. Ta ljubav pokreće, a pre svega je dokaz da Minja i dalje postoji jer se još neko sem nje seća tog datuma… ničijeg rođendana, samo datuma…. i negde iz daljine dopire jedva čujno muzika ali opet dovoljno glasno da se čuju reči pesme:

                                                         I hope life treats you kind

                                             And I hope you have all you’ve dreamed of.

                                                And I wish to you, joy and happiness.

                                                 But above all this, I wish you love.

                                                       And I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                         I will always love you.

                                                        I, I will always love you.

ŠEST GODINA UNAZAD…

Prva nedelja decembra, četvrti dan…. Mnogo toga nije štimalo između Minje i Todora, stvarali su jaz. Ona zbog ljubavi i bitnog razgovora sa njenim čovekom, a Todor iz njoj nepoznatog razloga. Ali to nije bilo sve. Još dok je bio u vojsci prevario je ljubeći se sa nekom klinkicom na rođendanu njegovog druga. Iako je prešla preko toga da zaboravi nije mogla. Imala je puno poverenja u njega, a on joj je vređao inteligenciju svojim postupcima. Ali oprostila mu je samo zbog vojske i uticaja iste na njega. Uvek je govorila ko tebe kamenom ti njega pogačom. Uglavnom je kažnjavala ljude svojom plemenitošću, velikodušnošću i opraštanjem. Ako je to moglo da se nazove kaznom.

To popodne su proveli zajedno, dogovorili se da gledaju filmove i uživaju. U toku jednog filma u kome su loši momci pušili travu Minji nešto pade na pamet:

– Ne sećam se… onda kada smo prvi put šetali, ti i ja, i kad sam te pitala za travu rekao si mi da je ne pušiš, je l’ da? Da si kao probao, ali ti nije odgovarala ili tako nešto??? Joj, ne sećam se šta si mi tada odgovorio?!

Usledila je duga pauza i onda prigušeni kašalj, onaj kojim se čisti grlo pre nego se nešto kaže, zatim su se čule njegove  reči:

– Ja… Minja…. pušim travu.

Todorova prilika je počela da se primiče njenim očima kao da ga je gledala na digitalnom fotoaparatu i uporno pritiskala zum ili da se cela pretvorila u zenicu pa je slika rasla kako se ona širila. Misli su se zaledile i onda je nastupio onaj glupi osećaj  hladnog pa odmah za njim vrućeg preznojavanja. Momenat kada želite da iskočite iz svoje kože i tako nevidljivi odjurite bilo gde, samo da se ne nalazite na mestu iz koga izviru neprijatnosti. To je bio gori šamar od ljubljenja sa nekom klinkom, ma i sa deset njih. Pribrala je svoje misli i gadeći se da to izgovori rekla:

– Molim!?! Ako si čuo sebe, upravo si rekao da pušiš travu?

– Pušim travu s vremena na vreme.

Šta to pricaš? Todore reci mi da to nije istina ili istog momenta odlazim odavde i nećeš me nikada više videti.

To što je izgovorila, zaista je i mislila. Ona nije bila devojka koja govori reči u afektu nego kaze tačno ono što misli, iskreno i bez uvijanja. Da li je mogao da se gore ponese prema njoj? U ovoj situaciji bi joj više prijala opcija da nikada nije ni saznala i da je nastavio da je laže kada je već toliko dugo ćutao istinu o toj prokletoj travi. Nastavio je:

– Da, ja pušima travu.

– I sve vreme si je pušio? Kako da ja to nisam primetila ni jednom?

Počela je da sumnja u samu sebe kao i u njegove reči. Na trenutak se ponadala da on samo traži razlog da bi raskinuli. Radovala bi se iz dubine duše da je to što govori samo neka laž koju koristi kao izgovor, ali nije. Morala je da pogleda istini u oči i prihvati ono na šta ne može da utiče ili da to isto nikada ne prihvati i ode zauvek.

– Jesam, pušio sam čak i one večeri sa Valentinom tvojom…

E, to više nije mogla da sluša. Osećala se izdanom, prevarenom…užasnom. Todor je godinu i po dana lagao, zapravo sakrivao istinu da se drogira. To je bio nezamisliv šok za nju. Prolazio je sa njom kroz celu priču u vezi Vale. Bodrio je, podržavao njen stav prema tome, a u isto vreme joj se iza leđa rugao radeći suprotno od onoga što govori i to sa njenom sestrom koju je krivio isto koliko i ona. Mrzela je ceo svet, Todora najviše. Kakav je to licemer bio. Pokupila je svoje stvari i bez reči ga je napustila, otišla je iz stana i iz njegovog života. Za nju su “Oni”  bili završena priča.

Sa punim pravom se naljutila na njega. Ujutru je otišla za Brzograd. Nisu se čuli niti razmenjivali poruke. Bila je tužna i povređena u isto vreme. Kad god bi se setila toga osećala je jaku bol u  predelu grudi i suze bi joj navirale na oči. Nije mogla da shvati da je neko, njen neko lagao godinu ipo dana bez imalo griže savesti i to u vezi stvari koje je najviše mrzela. Zašto mi se to dešava??? Uporno je sebi postavljala to pitanje. Oni su taman zakoračili u jednu savršenu fazu njihovog odnosa i sve… ama baš sve je morao da pokvari. Bilo joj je krivo jer ga je volela i nije želela da bude ljuta na njega a opet nije mogla da mu oprosti nešto što najviše na svetu mrzi. Ah taj lavirint njenih razmišljanja večito je stavljao u šah mat poziciju i znala je da mora da se preda, da igra više ne vredi, popustila ili ne njen kralj mora pasti.

Nakon dvadesetak dana Todor je nazvao, a ona se javila. Nije želela da glumi ludilo, htela je da otvoreno razgovara sa njim. Pričali su o njima, o problemu koji su imali. Bilo mu je glupo što je lagao sve vreme, ali jednostavno nije bio spreman da se otkači trave, vukla ga je i bio je ovisnik koji to sebi ne želi da prizna. U isto vreme se bojao da ga neće prihvatiti zbog tog poroka pa je odlučio da je ipak najboje da je sve vreme laže. Postavila mu je ultimatum i foru do prvog januara da odluči i izabere između nje i trave. Leptirići u njenom stomaku sa rege kapama na glavama i dredovima koji vire iz njih su se poređali u krug  i dodavali jedni drugima maramicu (kao da je džoint) nakon brisanja suza koje su lile iz njihovih nakrivo posađenih očiju.  Mrzela je sebe zbog toga,la dotle doci, ona je morala ucenjivati nekoga, to je bilo previse strasno da je mora ali nije želela da joj dečko bude narkoman. Završili su razgovor. Konačno je bila zadovoljna što nije poklekla nego je glasno i jasno rekla da se sa tim ne slaže iako su joj dani bez njega bili potpuno prazni i neutešni. Volela ga je, bar tada ako nikada pre ili posle nije. Bojala se svake svoje izgovorene reči jer je znala da ga time gubi malo po malo ali nije odustajala od svog mišljenja i kidala se u sebi. Ni jednog momenta nije mislila na Bokana niti na bilo sta drugo. U glavi joj je samo i jedino bio Todor i grube reči koje su je pravile ledenom kraljicom.

Sledećeg vikenda je trebala da ide kući. Sve vreme joj se Todor motao po glavi. Šta će da odluči? Kako će sada da se ponaša? Kako  ona da se ponaša kad ga vidi? Da li samo da mu pružim ruku ili da ga poljubim u obraz?… Nije znala šta da radi. A tada se najednom setila i Bokana pa se bacila na razmišljanje o njemu. Šta će biti sa njim? Hoću li ga videti i ukoliko se to desi, hoće li opet praviti neku scenu, u stilu mladića u pubertetu koga su uzdrmali hormoni? U wau, ta ideja joj se dopala ali ne, ipak je sada mnogo veće uzbuđenje bilo razmišljati o Todoru ili možda nije??? Mrzela je sebe kada je u umnom lavirintu i ne želi da se makne sa mesta na kome je. A mogućnosti da pronađe pravi put su beskonačne, ali ona ipak samo uporno stoji jer u njenoj glavi se odvija drugačiji film. Ona zna da sama može doći do cilja, ali je lepše da neko dođe po nju i vodi je ka cilju? Da li su muškarci uopšte spremni da vode devojke??? Ovi njeni sigurno nisu!!! Okrenula se ka nebu i poručila univerzumu:

” Dosta si me mučio… ja sada dižem ruke, a ti radi što ti je volja … ja odustajem”

I tada je krenula dalje, nastavila put ka autobuskoj stanici, jer je baš tada išla da kupi kartu za grad Zaborava. Dok je prolazila pored autobuske stanice pažnju su joj privukli grafiti na zidu. Najlepši joj je bio natpis koji nije mogla da pročita. Grafit narandžaste boje, zapravo mnogo nijansi narandžaste boje,  na kome šta god da je pisalo izgledalo je veselo. Za nju je narandžasta boja kad se prevede u osećanja predstavljala sreću.  A onda kada je bila sasvim blizu, poželela je da dotakne narandžasti zid. Dok je rukom išla premišljajući se koje slovo prvo da dodirne  shvatiila je, da je grafit napisan na španskom jeziku. Činile su ga tri reči:

” No te rindas”

Imala je vrlo suženo znanje tog jezika, ali je napregla svoje moždane vijuge ne bi li se setila šta tako poznata reč ” rindas” može da znači.  Imala je negde u glavi tu reč, memorisanu iz svih serija koje je ikad gledala, ali ni slučajno nije mogla da se seti. Nakon dugog razmišljanja setila se da ” rindas” znači:

” Ne plači”

Istog momenta kada se setila značenja reči, počela je da plače, bez razloga i bez razmišljanja možda samo iz inata.  Dovoljno je bilo da joj neko kaže nemoj to da radiš i… začas posla…. prva je u tome da radi ono što se ne sme ili ne treba. Stajala je još neko vreme pokraj grafita nežno ga dodirujući a zatim ustala i krenula tamo gde je zapravo i pošla. Kupila je kartu i vratila se kući. Dok je polazila pored već poznatog zidića, okrenula je glavu na drugu stranu da slučajno ne ugleda grafit Džoni Depa jer bi to značilo da je jako blizu ostvarenja svoje dugo čekane želje. I tada je počela da razmišlja. Šta da je stvarno videla njega? Da li bi to značilo da joj Univerzum šalje neki znak naslućivanja? Da li je ona  zaista dovoljno spremna da se upusti u tako nešto, realno sanjarenje o Džoniju??? Mmmm, počela je da balavi…ne, ne, ne!!! Bila je sigurna da još nije došlo vreme za to i  nije se ni malo brinula jer je njen prijatelj Univerzum uvek blagovremeno obavesti o svemu pa joj tako da malo vremena da se pripremi. Kad je stigla kući upalila je komp i počela da igra igrice kako bi skrenula svoje misli i razmišljanja ka razbibrizi. I dok je tako ređala karte sećanje joj se vrati na narandžasti grafit na zidu. Pošto je bila blizu rešila je da pita ” Google translate” sta znači španska reč koju je pročitala. I tada joj ne bi dobro. Kada je videla značenje narandžaste reči u njenoj glavi je odzvanjao operski kvartal koji izgovara samo nežno “Uuuuuuuuu” u nedogled. Pala je sa stolice u bukvalnom smislu te reči i  tek onda počela da plače, jer je shvatila da na grafitu nije pisalo ” ne plači” već ” ne odustaj”. I tada se baš desi ono nešto u njoj, baš ono što je tera da radi suprotno od rečeog i razdrma je, da bi dokazala da na svetu ne postoji nešto što se ne može, sve se može ali je pitanje da li se dovoljno hoće??? Ah taj svemoćni Univerzum, kako nije mogla pretpostaviti da je sve to njegovo maslo i da mu je jednako svemogući ” Gooogle translate” neki dalji rođak možda brat od strica ili stic od bratovog strica ili sestra peto- šesto koleno i da oni sve to rade u dogovoru pod pseudonimom “afera svemogućih”.

Advertisements

8 comments

  1. Ово ми некако постаје све тужније,не знам

    Liked by 2 people

  2. epicfantasyweb · May 15

    Circulus vitiosus

    Liked by 1 person

  3. Pingback: Sest godina unazad… poslednja nedenja decemra. | Zevsova ćerka
  4. Daisy · August 10

    Reblogged this on Zevsova ćerka.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s