Sedam godina unazad…

SEDAM GODINA UNAZAD.

Druge nedelje Septembra Todor odlazi u vojsku. Pravio je ispraćaj. Bilo joj je teško saznanje da ga neće viđati tako često kao do sada i zbog vojske a i zbog fakulteta na koji polazi prvog oktobra.

Ispraćaj je bio lep i tužan istovremeno. Glavni gost večeri bila je njegova bivša devojka Dana u koju je nekada bio očajno zaljubljen. Minja ga je zamolila da je pozove. Dana je cele večeri cupkala oko njega i pokušavala da bude u centru pažnje. Nekoliko puta mu se čak i nabacivala. Minja je želela da ostane ravnodušna i da prihvati njeno ponašanje, jer je znala da je zabranjeno najslađe, ali je isto tako želela da vidi njegovu reakciju na prisustvo bivše devojke. Da proveri sebe. Šta je to što ona hoće? Zašto joj je uopšte bitno da Dana bude tu? Ona je prošlost a oni žive u sadašnjosti. Volela je da se igra sa vremenom. Zanimalo je koliko jako utiče prošlost na ovo sad što se dešava. Da li se ipak može nešto promeniti. Želela je nove osećaje, želela je borbu, htela je da pobedi! Ali kada je sve to prešlo prag njene tolerancije osetila je ljubomoru, osećaj odbačenosti…. Stala je ispred Dane nežno uhvatila Todora za glavu i filmski ga poljubila. Morala je da obeleži teritoriju da Dana ne bi iskoristila njenog lakomislenog momka.

Dan posle ispraćaja Todor odlazi u vojsku. Planirala je da te večeri nakon ispracaja prespava kod njega i da to bude veče kada će se dogoditi “ono” nešto ukoliko se sve bude lagano i spontano odvijalo jer je bila sigurna da je vreme za to došlo. Volela je Todora na neki čudan samo njoj znan način i želela da bude njegova. Te noći su je njeno unutrašnje ja i osećaji koji su se budili odveli na mesto u podsvesti koje je po prvi put u njenom životu bilo probuđeno. Neverovatnom brzinom ti isti osećaji su se širili po čitavom telu brideći i kroz svaku poru želeći da izbiju na površinu, ali kada su došli sasvim blizu, skoro do same površine, vratili su se i opet zaspali kao da nikada nisu ni postojali. Činilo joj se bolnim i lepim u isto vreme. Očekivala je mnogo veće i jače osećaje, pomalo je bila razočarana, ali je želja da istraži sebe pobedila sva ta osećanja. Zato se i usudila da to uradi sa nekim jednako neiskusnim i preterano nežnim i pažljivim kao što je i ona sama bila. Cele noći su razmenjivali utiske ne spominjući nijednog momenta rastanak i njegov odlazak u vojsku. To je bila previše teška tema da bi kvarila osećaje koje su budili jedno u drugom, postali su za jedno iskustvo bliskiji i to se osećalo i pokazivalo sa obe strane. Nakon nekog vremena kada je zatvorila oči osetila je blagu nelagodnost i malo veću sramotu. Stid je zamenio svaki osecaj i svaku misao pretvorio u sebe. Stidela se svega što se te večeri dogodilo i znala je da ipak još uvek nije bilo pravo vreme za to.

Čvrsto se pribila uz Todora, naslonila glavu na njegovo rame i za tren zaspala. Posle kafe i doručka ispratila ga je, poljubila, čvrsto stegla i ni trenutak više nije mogla da ostane. Rastanci su teški, nije mogla da stoji na stanici i čeka da njegov autobus krene. Tužna je otišla kući. Na putu do kuće nije mogla da zaustavi suze koje su niz njene obraze lile, ali ih nije ni brisala. Volela je da plače jer se samo tada osećala potpuno iskreno pred sobom. Izbacila je iz sebe sve sto je tištilo, pritiskalo i rađalo neprijatne osećaje u njoj. Sve to može da se postigne samo onda kada se istinski najiskrenije plače, jer tada se u suzama skuplja sva tuga i bol iz čitavog tela. I tako kako izlaze iz vas one sa sobom istisnu deo tuge, bola i neprijatnosti. Osećaji su umanjeni do momenta dok skroz ne iščeznu. Stigla je kući i bila je na kratko zadovoljna sto će moći da bude sama i na miru razmišlja o svemu jer je najviše mrzela ljude koji joj oduzmu samoću, a ne poklone joj istinski svoje društvo. Ušla je u sobu, pustila Đoleta Balaševića, stavila slušalice i plakala glasno, neutešno i dugo. To je bio poslednji put u njenom životu da ga je slušala, više nikada nije mogla ni želela da čuje nijednu njegovu pesmu. I dan danas Minja sluša Đoleta samo kada je jako tužna, a ako se slučajno nađe u situaciji da ne može da izbegne neku njegovu pesmu njoj bi obavezno pošla jedna suza iz levog oka.

Nakon deset dana prisustvovala je Todorovoj zakletvi. Sluyio je vojsku u gradu Jeseni u kome je ona pohađala prvu godinu umetničke škole pre četiri godine. Bila je naviknuta na sve slucajnosti tako da joj ova ni malo nije smetala. Najzad je shvatila da su sve slučajnosti u njenom životu vrlo namerne. Rešila je da ceo dan koliko god to bilo moguće provede pokraj njega. Nakon toga bi otisla da prenoci kod njene drugarice iz grada Jeseni. Na njegovom licu su se jasno videli zebnja i blagi strah od nepoznatog ali je on uporno pokušavao to da sakrije. Bilo je kišovito i hladno ali je ona dan provela sedeći u njegovom krilu u letnjikovcu ispred kasarne.

Mesec Oktobar.

Počela su predavanja na fakultetu. Otišla je u Brzograd, iznajmila stan sa svojom starijom sestrom Anom i shvatilada se jako teško se snalazila u tom velikom gradu. Kad god bi negde krenula a da to nije bila njena škola ona bi redovno zvala sestru da  je ona usmeri kuda da ide, koji autobus da sačeka, sa koje strane da ga čeka jer je bila totalno izgubljena u prostoru i orjentaciji.

U školi joj je bilo dosadno. Ogromne učionice i milon ljudi. Mnogo obaveza i mnogo, mnogo predavanja. Provodila je dane tako što je išla redovno na predavanja, a posle njih pravo kući. Nisu je zanimali izlasci, druzenja, okupljanja bilo koje vrste, samo je brojala dane kada će biti ponovo u gradu Zaborava a Todor na odsustvu.

Krajem oktobra četrdesetoro učenika je njen fakultet poslao na poslovni razgovor u vezi prakse za prvu godinu u hotel Sjaja i Glamura. Ona i još trinaestoro njih su uspešno završili intervju i primljeni su na praksu koja je počinjala prvog novembra. Hotel je bio kao ogroman lavirint. Trebalo joj je više od deset dana da ukapira kojim se hodnikom gde stiže. Mogla je da bira hoće li raditi kao konobar ili kao sobarica. Izabrala je da bude sobarica. Prvi dan prakse je zaprepastio do te mere da je želela da odustane. Samo nameštanje kreveta u obliku pisma se činilo potpuno nemogućim a još saznanje da za spremanje jedne okupirane (gostinske) sobe imaju dvadeset, a prazne četrdeset minuta fore. Nikada neće uspeti, mislila je u sebi. Ali kako su dani odmicali videla je da ipak može. Nije bila oduševljena ni malo. Razocarana, veoma. To je bila ogromna psihička tortura. Ukoliko bi jednu grešku napravila supervizor bi kada to primeti rasturio celu sobu ili izgužvao svu posteljinu da bi ona morala da je menja i ponovo stavlja novu. A ukoliko bi na bilo kojoj staklenoj površini ili ogledalu ostala zaboravljena makar jedna sitna tačkica od vode, supervizor bi nasuo punu čašu vode i istu prosuo po toj površini, kako bi ona morala ispočetka da detaljno oriba i ispolira sve to.

Praksa je trajala četiri meseca i to je bila njena vojska. Kada bi došla kući, a tu bio Todor delili bi svoja iskustva i shvatila je dase hotel Sjaja i Glamura po svojim standardima sasvim malo razlikovao od njegove vojske. Možda je jedina razlika bila u tome što nije spavala u hotelu i možda imala malo lepšu hranu, ako uporediš sredstva za čišćenje sa oružjem… ma sve je to isto…

Nakon četiri meseca uspešno je završila praksu sa pozitivnom ocenom uz preporuku svetskog lanca hotela. Što bi značilo da se sa tom preporukom može zaposliti u bilo kom hotelu Sjaja i Glamura bilo gde u svetu. Davala je i ispite i očistila prvu godinu. Uglavnom je dobijala šestice i sedmice. Imala je po koju osmicu, jednu devetku i jednu desetku. Bila je zadovoljna svojim uspehom.

Mesec dana pre Todorovog “skidanja” iz vojske, Minja je bila kod kuće, a on je tog vikenda trebao da dođe i iskoristi svoje slobodne dane. Samo zbog toga je i ona došla , da bi provela dane sa njim. Celo pre podne je očekivala njegov poziv, ali se bogami načekala pošto je nazvao tek oko sedam naveče rekavši joj da je stigao oko podneva, ali nije mogao da joj se javi jer je bio sa porodicom. Bila je iznenađena i iznervirana, pa mu je postavila pitanje:

  • Ajde da kažem da je to u redu. A kad si planirao da se vidimo?

Pitanjem i postepenim naglašavanjem svake druge reči želela je da mu stavi do znanja da je ljuta a opet da ta ista ljutnja neće uticati na susret koji je silno iščekivala.

  • Joj, znaš…ja sam zaboravio da ti kazem. Večeras je Goranov rodđendan… tako da bi najbolje bilo da se sutra vidimo.

Nije shvatio poentu, nije video boju njenog glasa, samo je čuo, nije umeo da pročita ono što nije izgovoreno. Ohhh… duboki udah u sebi izgovorene reči. Trebao joj je! Da li će je iko ikada čuti neizgovorene reči, pratiti misli i lagano se nadovezati na njih…napraviti celinu, zatvoriti krug? Nije mogla da veruje, u prvi mah je pomislila da se šali sa njom, pa je nastavila da se igra.

  • A ja?

Rekla je uz blagi smešak, već smišljajući šta će obući.

  • Šta ti?

Upitao je. Zbunila se na trenutak jer je njeno pitanje bilo previše očigledno da bi umesto odgovora dobila pitanje. Nije se zaustavila.

  • Pa mogu i ja da idem sa tobom na Goranov rođendan?

Rekla je upitno mu predloživši svoje namere.

  • A, ne, ne, ne…to je samo za dečke. Znas ja sam došao iz vojske, dosta mi je jedne torture daj me pusti da se malo opustim…

I pustila ga je. Izgorela je kao palidrvce šibice i bila je sigurna da se miris fosfora širio za njom, nije mogla da veruje sta se desava. Pa ona je samo zbog njega došla, a on joj priča o torturama i Goranovom rođendanu… užas. Ko je uopšte Goran???… a da, njegov drug sa kojim se sastaje jednom u tri godine da popiju piće i komentarišu fudbalski tim za koji navijaju. Tužnim i pomalo ljutim glasom mu je rekla:

  • Lepo se provedi sa dečkima.

Poklopila je slušalicu i rešila da veče provede sa tatom. Ujutru je probudio rastući zvuk mobilnog telefona. Stigla joj je poruka od Milene, Valentinine drugarice, sa tekstom:

Ćao Minja, izvini što ću ti ovo reći, ali smatram da bi trebalo da znaš, bila sam sinoć na Goranovom rođendanu i tvoj Todor se cele noći ljubio sa nekom klinkom”

Nije mogla da veruje šta čita. Uštinua se misleći da sanja i pošto je osetila bol u desnoj nadlaktici još jednom je pročitala poruku. Bolno je zažmurila i hitro odreagovala. Uzela je telefon i pozvala Milenu:

  • Šta to kazeš da je radio?

Duga pauza a za njom brzo izgovorene reči:

  • Znaš, bila sam na Goranovom rođendanu sinoć i videla tvog Todora kako se cele večeri ljubio sa nekom klinkom.

Ponovila je identičan tekst iz poruke.

  • Ma daj… zezaš me, ti si ljubomorna na mene, ne mogu da verujem koliko si pokvarena, to nije tačno ja mom dečku verujem.

Ponela se kao malo dete kome su prisilno oteli igračku, a ono je uporno govorilo da je ta igračka i dalje u njegovim rukama. Zamislila se na kratko i sebi postavila pitanje: “ Da li mu stvarno veruješ? “. Ma naravno da mu verujem, on nije takav, to ne liči na njega, i on to meni nikada ne bi uradio. Zatim je uzela telefon I pozvala Todora:

  • Ćao….. pauza…. Moram nešto važno da ti kažem. Nemoj da se ljutiš na mene, pre svega želim da ti kažem da ja ne verujem u to i da znam da nije istina, ali samo sam htela da ti kažem kako su ljudi zli… I kako jedva čekaju da nekome upropaste život. Zamisli da me je probudila poruka u kojoj je pisalo da si me ti sinoć prevario ?! Da li možeš da poveruješ? Ali još jednom da ti kažem da ja u to ne verujem, niti ću ikada verovati. Ali te ipak pitam da li je to istina Todore?

Govorila je brzo kao da je bila navijena, i kada je mehanizam okrenuo zadnji krug zaustavila se, stala je i čekala reakciju. Hladnog, hrapavog glasa joj je odgovorio:

  • Istina je, Minja.

Ispala joj je slušalica iz ruke i istrčala je iz sobe. Nije mogla da veruje koliki je kreten ispala. Ona mu govori kako ne veruje da je to istina i još ga brani i pravda a on ne poriče, nego još i potvrđuje. Bila je besna i ljuta, jako frustrirana, razocarana i sujetna. Pre svega bila je ljuta na sebe. Todor je prevario!? Jedina osoba na ovom svetu kojoj je stvarno verovala je…. prevario. A mogla je ruku u vatru da stavi da to nikada ne bi uradio. Njen Todor!? Ostala bi bez ruke, a Todorov bi jezik bio u tuđim ustima. Mrzela je sebe.

Bombardovao je porukama, tog dana joj je stiglo preko pedeset najlepše napisanih poruka, a sve u istom fazonu: kako se kaje; da mu je žao; i da ne može sebi da oprosti! A da li je ona mogla da mu oprosti? “Neoprostivo” je ono što smešta odgovornost iznad nas, dok je “neopraštanje” u našem sopstvenom stavu i odbijanju da nešto oprostimo. Puno je razmišljala o svemu i negde duboko u sebi znala da joj je to zapravo bilo zabavno, dopalo joj se saznanje da on nije jedan sasvim tunjavi mladić. Ipak je uspeo da joj se suprotstavi, iako je izabrao najjadniji mogući način da se dokaže. Nijednog momenta nije vređala njegovu inteligenciju time što je mislila, zapravo što nikada nije ni mislila o opciji prevara. Znala je da je on jako pametan, lep, duhovit i vrlo šarmantan momak, ali je mislila da u celoj toj priči oko veze i ljubavi presudi baš to – ljubav. A bila je sigurna da je voli. Oci ne lazu, osmeh ruke i telo ne lazu! Osecala je koliko je voli! Da li je mozda lagala sebe? Shvatila je na kraju da je ipak bio željan dokazivanja. Nije odustajala i dalje je bila ljuta do večeri kada je Todor slavio slavu. Otišla je na slavu skroz drugarski. I naravno nakon nekoliko pića oprostila mu je, opet su bili zajedno.

Ali nije zaboravila.

Nastavili su tamo gde su stali i kako je vreme odmicalo slika o prevari je bledela bila je i dalje tu ali ne u toj meri. Pokušala je da razume,  želeo je promene, hteo da se malo poigra, istražuje, a taj poljubac uopšte i nije tako važan.

Nakon mesec dana izašao je iz vojske. Njegovo ponašanje se drastično promenilo. Postao je drugačiji. Onaj Todor na početku veze i ovaj sada su  bile dve sasvim različite osobe. Počeo je da se bahati, da se ponaša kao da je ceo svet njegov. To je naravno još više privlačilo njemu, jer je osetila da ga ipak može izgubiti. Ona je uspešno obavila svoj zadatak podigla mu je samopouzdanje do maksimuma, a on joj nikakvom zahvalnošću nije to pokazivao. Ali joj nije ni bilo važno jer je znala da joj Univerzum nikada ne bi zadao zadatak ukoliko nije siguran da ga ona može rešiti.

 

SEST GODINA UNAZAD…

Došao je još jedan oktobar. Minja je i dalje bila na turizmologiji. Uspešno je dala prvu godinu i upisala drugu. Ove godine je rešila da praksu odradi leti. Tako da je za zimu i svoj rođendan planirala da bude kući, u svom gradu, kad god bude imala prilike za to.

Mesec Novembar.

Pre tačno deset dana Minja je napunila dvadeset godina. Dok je bila dete želela snažno i nemoguće mnogo, da vreme proleti, da postane punoletna. Sećala se sebe i toga koliko je jedva čekala da dođe taj dan, dan punoletstva. Kao da je juče bilo, a već sada ima dvadeset. Kažu ljudi “sve to ide sa godinama”. Naravno, ona se uvek pravila pametna i nije želela da prizna da je zaista tako. Govorili su joj: “ Za nekih pet-šest godina smejaćeš se tome u koga si bila zaljubljena i na koga si potrošila najbolje godine.”

Evo sada je proslo tih pet godina, i ona svečano priznaje da je bila jedno totalno očarano i znatiželjno dete koje je bilo ludo zaljubljeno. Nije znala sta je sada, ali je bila sigurna da su se desile neke ogromne promene u njenom razmišljanju i pogledu na svet uopšte. Ali jedno je ostalo isto. Nikada, ali nikada se neće smejati niti reći da je sa Bokanom bacila i protraćila svoje godine. To je bio period njenog sazrevanja, najlepši period njenog života. Sada je tu njenu ljubav gledala drugačije, možda nekim drugim očima ili iz nekog drugog ugla. Dosta zrelije je razmišljala o njemu kao i o svemu što je bilo vezano za njega. Ne, nije se ona odljubila ili prestala da ga voli. Samo je složila kockice i svaku stavila na mesto na kome je oduvek trebala da bude. Nije bilo grešaka, ni iluzija, potpuno iskreno je sagledala sebe i priznala da je pravo vreme da se stvari realizuju i da više ne stoji u mestu. Svako treba da dobije ono mesto u njenom životu koje mu pripada. Sada je imala drugačiji život nego sa petnaest godina. Imala je dečka Todora sa kojim joj je bilo zaista lepo i trudila se da joj on bude važniji od jedne iluzije koja će zauvek ostati samo ILUZIJA! Rešila je da ga konačno stavi na prvo mesto u svom ljubavnom životu a da o Bokanu razmišlja samo onda kada ga vidi. Volela je Todora kao partnera, kao osobu sa kojom je u vezi, i kao jedinu osobu u njenom životu sa kojom je sve delila. Među njima je vladala fantastična harmonija koju čak ni Bokan nije mogao da pokvari. Želela ga je samo za sebe I da se isto tako preda njemu bez ikoga drugog u njenim mislima.

Što se tice Bokana, osećanja su joj ostala ista. Nije znala da li je to ljubav, požuda, želja ? Nije znala šta je u pitanju, znala je samo da su se tu uplele prejake emocije. Ali je isto tako znala da nikada neće biti sa njim, niti da bi mogla da provede ostatak života sa njim. Možda je počelo da je odbija to preterano nemoguće koje je lebdelo iznad njih kad god se sretnu. Oduvek je maštala o tome da bude sa njim ali za nekih desetak godina a da to nikada ne utiče na njenu i Todorovu vezu. Jako se bojala svojih misli jer je bila ubeđena da je samu sebe naterala na to ne konsultujući se sa svojom podsvesti koja je uvek terala kontru i bila uporna da svoje snove pretvori u ideje a kasnije ih realizuje u stvarnost i uvek, ali svaki prokleti put uspe bez ili sa svesnom stranom njenog razmišljanja. Tada je počela da se boji da sve ovo što sada planira i govori ne ispadne potpuno SUPROTNO!!!

Avaj, sudbina je sudbina. Od nje se definitivno ne može pobeći. Kad god ostanemo bez imalo nade i vere u nešto, uvek dobijemo znak koji nas usmerava ka pravom putu. Ponekad i ne želimo da priznamo da taj znak ima bilo kakve veze sa našim životima i jednostavno ga previdimo pa nastavimo tako da tonemo i propadamo a život prolazi pored nas. Ali ukoliko pratimo znakove koji nas vode baš tamo gde treba da budemo sigurno ćemo uspeti i biti srećni. Ne treba sada da u svemu tražiti ili izmišljati neke znakove, nego ih je samo dovoljno prepoznati. Oni su najvidljiviji onda kada se nalazimo na nekoj prekretnici, ili kada želimo da sa nečim završimo. Tada se pojavi znak koji nam kaže da nastavimo dalje I da se udaljimo od toga, ili nas na svaki mogući niačin vraća ka stvarima I ljudima od kojih želimo da se rastanemo. Znak nas bodri, tera da budemo hrabri. Pogotovo nas tera da verujemo kako u sebe same, tako i u ono što se izbeci ne treba. Koliko je samo bila uverena Minja dok je pre nedelju dana mislila o relacijii Todor- Bokan da bi sada dokazala…suprotno.

Bila je subota, predzadnja nedelja novembra, razmišljala je o tome kako želi da se potpuno posveti Todoru I da zaboravi Bokana. I dok je kovala planove i razmišljala o tome kako da ih realizuje u pozadini je čula zvonjavu telefona, kao i njenu sestru Anu koja se javlja I započinje razgovor. Jedan od planova je bio da ne ide kući neko vreme, mozda do praznika što bi joj jako pomoglo da uspe u svemu tome. Osim toga, prošle su bar dve godine kako nije sa Bokanom pričala, a i jako retko ga je vidjala, tako da je bila ubeđena da će on lako i brzo ispariti iz njenih misli.

Ana je vodila razgovor sa njihovom mamom. Čula je kako je mama ubeđuje u nešto ali nije se uplitala nego je nastavila da sanjari. I odjednom čula Anu kako joj govori:

  • Hej sis, šta misliš o tome da idemo za vikend kući, onako zajedno, sestrinski ??

Hej, šta se ovde događa, upravo sam rekla da ne želim da idem kući. Njen unutrašnji glas je prvi odreagovao a zatim je prkoseći rekla:

  • Nema šanse, ja ostajem.

Sestra je čudno pogledala a celo lice joj se izdužilo i pravilo veliko pisano slovo O. Čudeći se glasno je rekla:

  • Šta kažes? Minja jesi li dobro??? Kada ti nećes kući, to samo može značiti da si bolesna  ili da si raskinula sa Todorom? Dakle?

Joj, evo je… sad će me ubeđivati do besvesti, zašto je baš sad poželela da me ubeđuje da idem sa njom, znam je neće odustati ali… neću ni ja.

  • Ana… jednostavno mi se ne ide, shvati!

Okrenula je glavu na drugu stranu i počela da se igra gajtanom telefona smišljajući u glavi trik, igru na koju će njena sestra nasesti. Počela je:

  • Svašta…ne verujem ti. Ajde razmisli, ja sam baš htela da idemo zajedno, pa učini to tvojoj sestrici, hoceš, pliz?

Napravila je neodoljivu facu. Minja je uzdahnula I u sebi rekla : “NEVEROVATNO” Ovo je jednako užasu, pa šta je sad isplanirao taj glupavi univerzum??? Nećeš me preći jel znas??? Mozeš da budeš sto puta najveći, najmoćniji I najsavršeniji ali ja nisam ta devojka koja želi smuvati Džoni Depa. Neću više da se trudim jel shvataš univerzume? Ako uspem i u ovome zahvaljujući Marfijevom zakonu…obećavam ti, ali obećavam da će mi sledeća želja biti tvoj voljeni Džoni a sad me ostavi neko vreme I nemoj raditi samo za mene, znaš koliko nesrećnih ljudi ima na ovom svetu…ja sam super stvarno, ne moraš se više truditi. I hvala ti ali iskuliraj malo.

  • Minja….Minja…Minja, jel ideš, ma ideš, znam te, je l da?

Njeno uzrujano obraćanje univerzumu je prekinula njena sestra koja je uzbuđeno skakutala pored fiksnog telefona i molećivo je gledala.

  • Dobro, dobro. Ubedila si me, idem.

Rekla je to samo da bi što pre otkačila sestru i nastavila da kritikuje svemoćni univerzum u svojim mislima. I tada je nastavila:

Platićete mi za ovo…obojica. I da, nisam završila, još uvek nisam dovoljno spremna za tako veliku želju kao što je Dep, da to raščistimo, ali čim budem spremna prvi ćes ti saznati i pokazaćemo ovim čitaocima kako se to radi. Odnosno koliko si ti svemoguć I velikodušan, da ti ne predstavlja problem to da svakome ispuniš poneku želju ili ukoliko prate tvoja uputstva da im ispuniš baš sve ono što se na ovom svetu može poželeti.

Po dogovoru dve sestre su za vikend otišle kući. Minja je posle pozdravljanja sa mamom i divnog ručka koji je spremila otisla do Todora koji je radio u centru grada. Nije mu se javila da dolazi jer je želela da ga iznenadi svojim dolaskom za koji je zaslužan baš on. Bio je prijatno iznenađen kada je ugledao. Mada je osetila dozu nelagodnosti i na trenutak je pomislila da mu je dosadila, ili da se možda totalno ostvario sa njom pa je poželeo da je promeni, ne nju kao osobu već kao devojku. Žene nekako u sebi mogu to da osete ali nikada nisu dovoljno hrabre da priznaju sebi a ponajmanje njihovoj jačoj polovini. Nego baš tada rade stvari za koje su bile ubeđene da je nemoguće uraditi. Urade sve samo da zadrže osobu do koje im je stalo.

Usledili su dugi i pomalo bolni poljupci I jedan sasvim uobičajen razgovor nakon koga je Minja morala da pohita kući da se vidi sa tatom. Todor joj je rekao da će te večeri ići negde sa društvom ali da će svakako nakon toga izaći…malo kasnije. Dogovorili su se da se nađu kasnije u gradu.

Sestre su se posle susreta sa tatom i generalnog sređivanja, šminkanja i doterivanja uputile ka šetalistu I sele u stari dobri Hemingvej. Sele su za prvi slobodan sto. Minja je I dalje bodrila svoje misli da Todor ostaje na prvom mestu u njenom ljubavnom životu I da je Bokan završena priča, možda samo lepo sećanje. Dok su poručivale piće Minja je prošetala pogledom po kaficu. Levo od njih u separeu sedeo je Bokan sa Sašom, njenom nekadasnjom najboljom drugaricom. Bokan i Sasa se nikada nisu druzili i bilo je veliko iznenadjenje videti ih kako sede zajedno kao ortaci i piju pivo. Podigla je ruku I uz smešak pozdravila drugaricu. Razmišljala je o tome kako nema nikakve veze što je on sada tu, i da to neće promeniti njenu odluku, mogao je i da sedi sa njima za stolom bilo bi isto, jer je odluka doneta i ne treba više pridavati vaznosti što se njih dvoje nalaze u istoj prostoriji par metara udaljeni jedno od drugog. Mislila je ona i bila toliko jako rešena da je istog momenta okrenula svoju stolicu kao i ledja svojoj najvecoj bivšoj ljubavi. Osećala se prazno a ponašala hladno. Malkice je zabolelo što je to uradila i tada se javio njen unutrašnji glas koji ju je podsetio šta je sve uradila zarad toga da ga samo vidi. Osećala je nelagodu u stomaku kao da su leptirići pravili bokserske rukavice i udarali njenu unutrašnjost stomaka želeci da izađu van i nateraju je da se ponaša onako kako se oseća i da joj dokažu da ne može nikako prisiliti sebe da ne voli ono što u njoj budi osećaje, da je život kakav god bio prelep kad god je prisutna ta osoba. I tada ne postoji strah, nesigurnost niti bilo kakva sumnja. Jer čovek se plaši samo onda kada nije ispunjen i kada misli da neće uspeti da se ostvari u onome za čim čezne.

Brzinom svetlosti je izašla iz svog unutrašnjeg razmisljanja i setila se da je u grad Zaborava došla zbog Todora I da je to to. Bio je to prvi put da se u vazduhu nije osećalo ništa, ni ljubav ni napetost. Uprkos udarcima u predelu stomaka koje su joj nanosili njeni leptirići nije im dozvolila da prave žurku od njenog života nego ih je čvrsto držala unutra nadajući se da će im dosaditi i da će se jednom umoriti od svoje glupave lepršavosti. Kako je ispijala pivo tako je Bokan njoj sve više I više okretao leđa. Nije ona gledala u njega, nego joj se nekako stolica sama od sebe okrenula i to baš tačno tako da bude naspram njega. Možda ga je samo jednom ili dva puta pogledala ali samo na brzaka kraičkom oka …dovoljno da vidi da joj okreće leđa, što je u njoj izazvalo dodatno interesovanje.

Konobar je doneo još jedno pivo koje je sa prvim gutljajem počelo da deluje. Zamutilo je njen savršeni svet mašte i odjednom sve učinilo lakšim. Ali ne dovoljno lakim, nije ona bila nimalo naivna i dobro je znala nameru starog dobrog piva koje u dogovoru sa leptićima zna da napravi neviđen provod do momenta dok pivo deluje, a posle kad sve to prođe od piva i leptirića ni traga ni glasa nema, tako da ostaje sama noseći za sobom stid i grižu savesti. Bez obzira na sve što je želelo da utiče na nju ostala je pribrana i nastavila da glumi bahatost. Kako je vreme prolazilo a pivo uzimalo maha tako je on boo njene oči i nije mogla a da ga ne pogleda. Zatim je usledio drugi korak njenog interesovanja kome nije mogla više da se opire pa je pokušavala da se skoncentriše i sasvim malo čuje o cemu Saša i njen čovek pričaju ( da li je to u svojim mislima ona njega nazvala prisvojnim pridevom… ah, agonija se opet vraća)…svim atomima snage koje je napregla nije uspela da načulji uvo dovoljno da bi čula makar jednu jedinu reč.

Sve vreme dok je vodila svoj unutrašnji monolog Ana joj je prepričavala događaje a ona je gleda totalno izgubljeno, smešeći joj se i kao luda klimala glavom iako nije imala pojma o čemu prica. Osećala se totalno glupo i konačno je rešila da direktno pogleda u Bokana kad je zatekla scena u kojoj on zakopčava jaknu i lagano napušta kafić. Brzo je dotrčala do Saše i počela da je ispituje je o svemu: Kako to da su zajedno za stolom? O čemu su pričali? Gde je otišao? I tada shvata da je ponovo upala u zamku. To je onaj isti osećaj kao sa cigaretama. Rešeni ste da ih ostavite I uspete u tome jedan ceo dan. Ne zapalite ni jednu i počnete da se radujete kako u stvari niste ovisnik. Od silne sreće poželite da zapalite jednu kao nagradu za to što ste uspeli da jedan ceo dan ne povučete ni dim i tada dolazi do lančane reakcije, palite cigaru za cigarom i opet ste navučeni.

Sestre I Saša su otišle u obližnji Pub. Iz Sašine priče je saznala da će on biti tamo. I desila se ta dugočekivana eksplozija leptirića koji nisu ni minut više mogli da ostanu u njenoj utrobi, razleteli su se svuda oko nje i lepršavo je vodili ka unutrasnjosti paba. Dok su ulazile pogledom je skenirala ceo kafić samo da bi pronašla svog čoveka. Nije bio u njenom vidokrugu i ona je povukla devojke ka sredini pa skroz do kraja šanka prateći svoj instinkt koji je odveo baš do mesta na kom je stajao on. Šarmantan i vrlo zavodnički raspoložen, sam sa svojom bahatošću ispijao je pivo i kao omađijan buljio u Minju.

Zaustavila se preko puta njega. I dalje je gledao, činilo joj se da je još od vrata pratio njeno kretanje ka njemu i u sebi joj je glasno govorio, onako da samo ona to čuje, da dođe baš tu i stane naspram njega. Adrenalin je počeo da joj raste a pivo nastavilo da deluje, dok su leptirići vrištali na sav glas i uporno okretali njenu glavu kao da je debil i da ne vidi da on stoji tamo, odmah pored nje. Pomislila je da su se i oni napili pa ih je pustila da rade šta god hoće. Ona je bila dovoljno srećna time sto je mogla da oseti njegovu blizinu tako da na nju ne bi moglo da utiče niti joj pokvari raspoloženje čak ni srce, da izadje iz njenih usta i umire pred njom. Gurnula bi ga na stranu i rekla mu da će kasnije razgovarati jer sada ima pametnija posla a to je bavljenje njenim čovekom.Bila je presrećna što ne mora da se odrekne ogromne magije koju je osećala kad god bi bila u njegovoj blizini. Bio joj je sve bliži, do momenta dok nije stao tačno pored nje.

Devojkama je stigla tura pića a zatim je Ana pozvala jos jednu. Bilo je to mongo alkohola. A već se mnogo popilo, mada imale su meru, bar u tome da piju jedno za drugim a ne dva pića odjednom. Dok je bila posvećena piću koje je uporno pristizalo za njihov sto pogledom je potrazila Sašu. Okrenula se oko sebe i tada ugledala da u najveće priča sa Bokanom a nju levom rukom doziva da im se pridruži. Oklevala je neko vreme ali kada je ukapirala da je doziva samo zbog cigareta bez kojih su ostali, nije se više razmišljala već je odmah prišla. Izvukla je paklicu iz tašne I ponudila je drugaricu a zatim I Bokana koji je uzeo napoko okrenutu cigaru. Sluteci da se nešto može dogoditi Saša se lagano poče udaljavati od dvoje ljudi nabijenih prejakim emocijama koje su prštale na sve strane. Pogledala ga je ispod obrva a zatim upitala…

 

Nastavice se…

Prethodne price mozete naci ovde:

Osam godina unazad…dani posle.

Advertisements

10 comments

  1. epicfantasyweb · May 8

    Todor će je ostaviti…
    Ni sa Bokanom neće biti…
    Šmrc 😿

    Liked by 2 people

  2. David Kraljic · May 8

    Ona u stvari želi da se osveti Todoru, zar ne? Da bi ponovo povratila kontrolu u vezi.

    Liked by 2 people

    • Zevsova cerka · May 8

      Ona ne zna sta zapravo zeli. Sta god izabrala od dve ponudjene stvari grize je savest sto nije izabrala onu drugu. Ja sam tako shvatila Minju.

      Liked by 2 people

  3. Shonery · May 10

    Mlado, pa ne zna šta bi sa sobom… 😀

    Liked by 1 person

  4. Pingback: Sest godina unazad… | Zevsova ćerka
  5. Daisy · August 8

    Reblogged this on Zevsova ćerka.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s