Osam godina unazad… Dani bez njega.

ŠEZDESET PETI DAN BEZ NJEGA.

Te večeri su poželeli da se malo osame. Da izbegnu svu gradsku buku i zamornu gužvu kafića, da odu negde gde će sva priroda biti oko njih i gde će moći o svemu da pričaju. Minja je bila spremna i čekala da sat otkuca devet kada će po nju doći Todor, zatrubiti svojim autom i dati joj znak da treba da krene. Nije morala puno da čeka, čim je smornu tišinu ispunio zvuk motora brzo je istrčala na terasu da proveri da li još neko osim nje poštuje dogovoreno vreme. Bila je u pravu, to je bio on. Nije morao da zatrubi jer se ona odmah stvorila ispred auta. Ušla je unutra i Todor joj je rekao da je pripremio jedno iznenađenje za nju i da će biti očarana mestom na koje će je odvesti. Upalio je auto i krenuo. Kada se motor ugasio rekao joj je da izađe iz auta i da detaljno osmotri mesto. Izašla je i bila u čudu. Prizor koji je videla bio je neverovatan. Ogromna zelena poljana bez drveća, kuća, bandera, stubova… bez ičega. Iznad i oko nje se video čitav nebeski svod poprskan zvezdama. Nije mogla da poveruje, njen pogled kuda god uperen osim u travu bio je opčinjen zvezdama koje su se prostirale po ogromnom indigo nebu. Naizmenično su se palile i gasile, sijale jače i slabije i budile savršene osećaje u njoj. Mesto je bilo neverovatno.

zvezde na nebu

Puna utisaka, vratila se u auto i sela pored Todora koji je želeo da svojoj devojci pričini još jedno zadovoljstvo. Otvorio je krov I pustio tihu muziku. Sedeli su u zalepljeni za sedišta pogleda uperenih u prelepo more zvezda koje je caklilo svuda oko njih. Muzika je bila divna i opuštajuća, to je bio jedan od trenutaka potpune bezbrižnosti. Počeo da priča:

  • Lepo mi je sa tobom…Činiš me srećnim…. I voleo bih da..

  • Todore… pre nego uđemo u dublju priču naše veze želim da budem otvorena i iskrena sa tobom. Pre svega želim da ti kažem da sam povređena i još uvek zaljubljena u jednog dečka. Olakšavajuća okolnost za tebe je ta, što on i ja nikada ne možemo biti zajedno. I on nije tu tako da…ne brini. Sigurna sam da ga volim, ali sam još sigurnija da mi je sa tobom prelepo. Samo ću te zamoliti da ne budeš navalentan i ne vršiš pritisak na mene i znam da naša veza može uspeti. Isto kao ti, ni ja ne želim da ovo bude na dva tri dana, želim da traje, lepo mi je. I još jedna stvar. Još uvek ni sa kim nisam spavala, nevina sam… zapravo nisam imala ni jednog dečka i molim te nemoj da insistiraš na seksu. Nisam takva devojka.Verovatno sam ograničena i staromodna ali takva sam, svidelo se to tebi ili ne. Možda će se nekada desiti ali neka to bude spontano, bez ikakvih uslova i prisila i kada dođe vreme za to.
  • Minja, jako mi je drago što si mi se poverila, cenim tvoju iskrenost. Znaš ja sam pre mesec dana raskinuo sa devojkom i jos uvek sam mnogo zaljubljen u nju, ali i ja verujem da nas dvoje možemo uspeti. Ona se zove Dana i išla je sa tobom u razred. Dana, bubalica… svašta. Nisam pojma imala. Ali ona je zaista lepa devojka, zašto su raskinuli? I ja takođe još uvek nisam spavao ni sa jednom devojkom Ni sa Danom??? i želim da se to desi spontano i kad dođe vreme za to.

Na radiju je počela pesma:

Počela je da plače. Pesma je potsetila na Bokana. Pretrpana raznim emocijama i celokupnom pričom koja je bila vezana za dečka sa kojim je sedela u kolima, savladala su je osećanja jer nije mogla da veruje da sve može da izgleda tako jednostavno i da na ovom svetu postoji neko ko razmišlja slično kao ona, a iako ne razmišlja tako, bar želi da joj se prilagodi i spreman je na dogovor. Zagrlio je i pribio uz grudi. Poljubio joj je glavu i nežno rekao:

  • Ne plači.

Od tog dana su postali potpuno bliski. Bili su prelep par, drugi su mogli da im se dive ili da im zavide. On je njoj bio oslonac i podrška, a ona je njemu dizala ego i samopouzdanje.

OSAMDESET SEDMI DAN BEZ NJEGA.

Prvi Jul. Dan prijemnog ispita. Minja je izabala Turizmologiju. Otišla je na prijemni i položila ko od šale. Nije bila na budžetu, ali se nije ni žalila. Prvog oktobra kreće na fakultet. Bila je srećna. Malo je rastužilo to što je znala da Todor ide u vojsku desetog septembra, a ona prvog oktobra kreće na fakultet, ali je verovala da im to neće biti problem ako dobro funkcionišu.

Pesma:

Richard Marx

Wherever you go

Whatever you do

I will be right here waiting for you

Whatever it takes

Or how my heart breaks

I will be right here waiting for you

DEVEDESET OSMI DAN BEZ NJEGA.

Divno letnje popodne. Minja provodi vreme sa svojom mamom gledajući neku seriju na tv-u. Totalno lenje kao dva mačeta leže na krevetima i tiho predu. Savršenu dremku je prekinulo lupanje na vratima. Gospođa Falas je kao oparena ustala i pohitala da ih otvori. Iznenadni gost je bila gazdarica kuće u kojoj su živele. Došla je na kaficu pošto je smorila briga i čitanje jednih te istih knjiga. Od kako su se doselile posebno joj se dopadala Minja, pa bi svaki put kada je ona tu pokušavala da na bilo koji način komunicira sa njom. Imala je neku “šifru” u glavi i bila je sigurna da je “konektovana” sa Minjom i da joj ona prenosi pozitivne misli. Minja se oduvek bojala osoba sa “šifrom”, ali je ova žena ipak bila na svoj način simpatična tako da joj nije zamerala. Dok su pile kafu gazdarica je spomenula ćerku koja se trenutno nalazi na moru, našla je tamo neki sezonski posao i savršeno joj ide. Sve je to Minji dalo sjajnu ideju. Najljubaznije se izvinila sredovečnim ženicama i otišla u svoju sobu. Pozvala je sestru od tetke Valentinu, i rekla joj da je očekuje što pre jer mora nešto vrlo važno da razgovara sa njom. Kao da ni sekund nije prošao, a Vale je već bila u njenohj sobi. Minja je počela da joj iznosi svoju ideju:

  • Znaš sis, gazdaričina ćerka je na primorju i ima strava platu, pa ako hoćeš dok je još vreme da ti i ja odemo dole, zaradimo koju kintu, a i da se lepo provedemo, kupamo u moru i sunčamo. Da letujemo i radimo. A, šta misliš o tome?
  • Sve je to lepo i divno ali me Nadica ( njena mama) ni u ludilu neće pustiti. Ali lepo zvuči.

Vale je izvukla telefon iy tasne i nervozno tražila cigarete po njoj i više nije obraćala pažnju na to što joj je Minja govorila. Ali ona nije odustajala, bila je uporna:

  • Hoćes da je ja pitam?

Našla je cigarete izvukla jednu iz pakle i opet nezainteresovano gledala sestru koja je ubeđuje u nešto u šta ni sama ne veruje. Sa cigaretom na ivici usana je promrmljala:

  • Pa možeš… ali nema šanse, daj šta ti je, znam svoju mamu.

Već je bila iznervirana. Minja se nije obazirala na nju, uzela je telefon i okrenula Nadicu, rekla joj šta je imala i čekala je njen odgovor. Ni na kraj pameti joj nije bilo da će Nadica reći ono što tog momenta njene uši čuju a njen mozak registruje:

  • Ok. Deco, idite ako vam je sigurno i ako gazdaričina ćerka može da vam nađe posao.

 

Nadica je imala neverovatno puno poverenja u Minju mada ni ona sama nije znala zašto, ali je bila sigurna da bi Valentinu sa njom pustila i na kraj sveta. Bile su presrećne, jedva su čekale da odu na more. Minja se tada setila Todora, pa se na trenutak rastužila. Volela ga je na neki način, na neki svoj sopstveni način. Zato što je bio dobar, nežan i pun ljubavi prema njoj. Kako je sad mogla da mu kaže da ide par meseci na primorje da radi? Bilo joj je teško, ali je u isto vreme želela da ode tamo i da nosi Todora i Bokana u srcu sa sobom. Ni jednog momenta nije merila koga je više volela od njih dvojice. Uopšte nije bilo pitanje, to su bile različite vrste ljubavi volela ih je obojicu. Nije mogla i nije umela to da objasni. Bokana je volela svim atomima svog bića najčistijom platonskom ljubavi. Todora je volela i kao osobu i kao brata, druga, kao nekoga ko je uvek tu za nju , sa kim mora da se iz nekog razloga poljubi da bi sve to tako funkcionisalo. A nije volela da se ljubi iako je imao najlepše i najsočnije usne na svetu. Možda samo sa njim to nije volela, a sve ostalo je bilo na mestu, savršeno. I tada se setila da ukoliko zaista ode na more… propustitiće svoju maturu, ali ni to joj nije bilo važno …

Pesma:

 

DEVEDESET DEVETI DAN BEZ NJEGA.

Nemir ne dozvoljava snovima da se ostvare, ne dozvoljava im ni da postoje. Probudila se pred zoru. Hladan tuš i svež vazduh nakon tuširanja. Kafa ne bistri glavu. Cigareta… mrzim je ali je tako divna, šta lupaš glupačo??? Da li neko može u isto vreme da želi dve sasvim različite stvari… zašto moram da budem takva.

dim cigarete

Autobus kreće u šest popodne, još uvek nije svanulo. Tek se nazire dan, imaće čitavo jutro da razmišlja o tome da li želi da ide. Vratila je film… vračara mi je videla put… neki, ma daj Minja vrlo dobro znaš da ne veruješ u to. Ali pogodila je za Todora, znam… sigurna sam da jeste. Todor će nas voziti do Tvrđave grada. Autobus kreće u šest. Vračara je pogodila. Ma to je samo slučajnost. Da li slučajnosti postoje. Minja prekini više!!!! I prestala je. Skuvala je još jednu kafu i počela da pakuje stvari. Spakovala se, na kafu je i zaboravila. Vrata su se otvorila i zatvorila. Uzbuđenje, sreća i tuga istovremeno. Dosta razloga je njene misli vuklo ka moru, ali je opet bio jedan sasvim dovoljan koji je te misli pokušao da sputa i natera je da ostane. Taj razlog je bio muškarac koji je sedeo do nje i bezbrižno pio svoju kafu sa mlekom, pomalo tužan i izgubljen verovatno još uvek nesvestan njenog odlaska u zemlju Suncobrana. Njene brige su bile drugačije, gušio je strah da ne izgubi tako divnog mladića koga je tek upoznala i videla da može savršeno da funkcioniše sa njim. Osetila je potrebu da se zakune da mu obeća da ga neće prevariti, bojala se sebe i njenih leptirića. Morala je to da uradi da bi uopšte i mogla da krene. Time ga nije vezivala da je mora čekati samo se branila same sebe. Pustila ga je da radi šta želi i da se uvek ponaša onako kako se oseća.

Bilo je kasno popodne kada su krenuli. Popodnevno sunce je peklo Minjino lice kroz šoferku, ali joj to nije smetalo. Todor je pustio divnu muziku jer je tišina pekla. Razmišljala je o muzici bila je fantastična, sasvim prikladna situaciji u kojoj su bili. On je tako umeo da izabere trenutak. Ispred njih se nije video nikakav put samo usijan asfalt u kome se ogledalo bakarno sunce. Prozori su bili otvoreni, vetar je mrsio njenu kosu a ona je uživala uvaljena u sedište suvozača, levom rukom milujući Todorovu, čvrsto pričvršćenu za menjač . . Uživala je možda samo zato što je znala da će se sve to ubrzo završiti. Želela je da zapamti taj trenutak i da ga se seti kad god je tužna ili joj nešto fali.

Autobus je krenuo, kroz prozor je gledala kako se Todor smanjuje i postaje sve dalji i dalji. Videla je da je ušao u auto. Uzela je telefon i pozvala ga je:

  • Da li je potrebno da kažem…. već mi nedostaješ, ti si tako divan prema meni… Ako budeš želeo čekaj me, a ako misliš da je to gubljenje vremena, puštam te.

 

Griža savesti je obuzimala čitavu njenu postojanost. Imala je potrebu da se iskupi, da kaže nešto, bilo šta. I rekla je, baš ono što je i mislila. Čula je tišinu. Prvi put u životu je jasno čula tišinu i shvatila je šta je to strepnja. Silno je želala da čuje ono što joj je potrebno i tada je shvatila. Mora da se zaljubila. Zbunile su je misli ali je njihov tok prekinuo Todorov glas:

  • Minja, lepo mi je sa tobom, ne želim da ovo ikada prestane, budi dobra i pazi šta radiš. Volim te.

 

Prekinuo je vezu. Odzvanjale su joj njegove reči u ušima. Rekao joj je da je voli. Da li je to ozbiljno mislio ili je rekao reda radi? Nije bila sigurna, ali je znala da joj je prijalo da to čuje, samo saznanje da je nekome stalo do nje i da je neko tamo u njenom gradu voli i čeka da se vrati. A možda joj je više prijalo zato što je to označavalo neku vrstu pobede, jer je uspela da postane centar njegovog zbivanja time sto je uspela da ga makar malo odvoji od osobe u koju je zaljubljen, Dane, drugarice iz odeljenja. Da li će joj zbog toga kasnije postati manje zabavan ili više, s obzirom da je ostvarila svoj cilj? Kao što kaze Irvin D. Jalom: ” Jer čovek nikada nije srećan, čitav život provodi težeći ka nečemu za šta smatra da će ga usrećiti, retko dostiže svoj cilj, a kad to učini, samo je razočaran. Na kraju se uglavnom nasuče i u luku se vraća bez jarbola i konopca. I onda je svejedno da li je bio srećan ili jadan, jer njegov život nije ništa više od sadašnjeg trenutka, koji uvek iščezava, a sada je i to gotovo. ” Naslonila je glavu na Valentinino rame i zaspala je.

Pesama:

Emilia

I’m a big big girl

In a big big world

It’s not a big big thing if you leave me

But I do do feel

That I do do will

Miss you much

Miss you much

 

Prethodne price mozete naci ovde IZ DNEVNIKA JEDNE KLINKE…

Advertisements

29 comments

  1. pytagora62 · April 9

    Au kako je priča dobra, da ne poveruješ! Bravo!

    Liked by 1 person

  2. belabojica · April 9

    Unlajkovao sam da bih mogao ponovo da lajkujem. Jako lep deo. Jako lepa scena sa zvezdama i kasnije u kolima na putu do stanice. 🙂
    P.S.Dobijaš bonus bodove za Guns n’ Roses i Ričarda Marksa. (youtube vrtlog me je odveo do live verzije iz 2014-te Should’ ve Known Better koja mi je jako draga i mislim bolja od verzije sa albuma) 😉

    Liked by 1 person

    • Zevsova cerka · April 9

      Hvala ti.
      Zahvali se Minji, to je prepisano iz njenog dnevnika sve pesme i njihov redosled baš tako.
      Do sad je bilo njanjavo, skoro bez radnje, lagano će početi da se zahuktava situacija i život. 🙂
      Morala sam da kažem.

      Imam jedno pitanje, na koji grad te podseća grad Tvrđava?

      Liked by 1 person

  3. Zevsova cerka · April 9

    Znam. Zato što si pogodio 😉

    Liked by 1 person

    • belabojica · April 10

      Da ti odgovorim na pitanje: zvučalo mi je tako logično. Jeste da ima par gradova sa tvrđavama ali sam se odlučio za Niš jer sam tamo proveo više vremena nego u drugim. On me prvi asocira na tvržavu. I ljudima koji odavde polaze na more često autobus polazi iz Niša.
      Pitao sam zašto pitaš zato što nisi postavila to pitanje ni za jedan drugi grad ili državu iz priče. Zašto baš za ovaj jesi?

      Liked by 1 person

      • belabojica · April 10

        *tvrĐavu

        Like

      • Zevsova cerka · April 10

        Baš zato što je u pitanju Niš, znala sam da ćeš znati.

        Liked by 1 person

      • belabojica · April 10

        Baš umeš da oblećeš oko odgovora i skrećeš pažnju sa sebe na onog ko postavlja pitanje. Kao psihijatar. Možda na kraju svakog komentara možeš da napišeš: “Kako se osećaš zbog/u vezi toga?” 🙂

        Liked by 1 person

      • Zevsova cerka · April 10

        Nemaš pojma koliko se sad smejem. Uopšte nije tako.
        Ali ovo u vezi kraja mi se jako dopada.
        Kako se osećaš zbog/u vezi toga? 🙂

        Liked by 1 person

      • belabojica · April 10

        Nisam rekao da ćeš i da dobijaš odgovore 😛

        Liked by 1 person

      • Zevsova cerka · April 10

        Šteta, trebao si 😉

        Liked by 1 person

  4. Pingback: Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. | Zevsova ćerka
  5. Jel, čija si ti, mala? · April 20

    Divna priča, divno pišeš. ❤

    Liked by 1 person

  6. Pingback: Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. | Zevsova ćerka
  7. Pingback: Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II) | Zevsova ćerka
  8. Pingback: Osam godina unazad…dani posle. | Zevsova ćerka
  9. Pingback: Sest godina unazad… | Zevsova ćerka
  10. Negoslava · July 11

    Sviđa mi se i nameravala sam… svašta nešto još da ti kažem, ali sad natrča ovaj Niš i ja zaboravih na sve i hitam da ovo pitam: odakle si ti.

    Like

  11. Daisy · July 30

    Reblogged this on Zevsova ćerka.

    Like

  12. Shonery · July 30

    Nepravedno zapostavljeni gra Niš… 😀

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s