Ostavljanje…

1503911_890780100951137_8098621421825191958_n

Ostavljanje je davno proslo, ali se još uvek nije završilo. Još uvek traje. Iz dana u dan ga proživljavam ponovo i ponovo…

Nestane na trenutke pa se onda vrati i satima bude tu. Danima traje i iznova doživljavam sve ono kroz šta sam jednom hrabro prošla. Ne vraća se zato što mu nešto da podstreh, ne vraća se zbog razloga, samo se vrati iz čista mira eto…tek tako. Ne boli, nije tužno, samo tišti… Oseća se kao blaga zubobolja. I živi u meni. Sa svakim uzdahom osetim novi oblik ostavljanja, njegovu novu dimeziju i njegovu bitnost, njegovu jačinu i stvarnost. Ume da zaledi, da preseče… ponekad reže po stomaku, tamo unutra gde žive osećaji. Oštrice mu nisu jake, to kad prereže ne boli, boli konstantno reckanje… ono kada sa jednog kraja prelazi na drugi laganim pokretima rez po rez.

Tada je bilo zastrašujuće, toliko da nisam umela da pišem, da ga iskreno sagledam, nisam želela da shvatim. Pomiriti se sa činjenicom da neko može biti bitniji od mene, od onoga što smo imali… od svega što smo imali. A nisam bila bitna, ni malo, ni toliko da mi se objasni šta se dešava. Nisam umela da razmišljam, bila sam ljuta… bila sam očajna, bila sujetna. U svemu sam tražila znak, poruku, naznaku da nije zaista…da to nije pravo ostavljanje. Da se vremenu pruža šansa da se osvestimo, da nas prođe. Da je to neka glupa igra i onda… vidiš da nije. Uhvati te neki strah, prođe te jeza kao kada vidiš krvoločnog psa koji reži i ide ka tebi iako ti nije blizu, već te je strah i zaboli te pre nego te ugrize a ti znaš da će te ugristi jer nemaš gde da pobegneš, nemaš dovoljno vremena da pobegneš.

Nada je uporno lebdela iznad moje glave, jer sam sanjar, bila je u svakom ispisanom tekstu, na svakoj stranici knjige u svakom filmu i u meni. Svakog jutra kad se probudim govorila sam, danas je taj dan kada će se nešto promeniti a noću pre spavanja… čekala sam snove da oživim osećaje, koje nisam mogla da ispoljim, koje nisam umela da pustim iz sebe plašeći se se da će zauvek nestati, otići iz mene, pobeći od mene. Kao što si i ti otišao…nestao… Nisu… ostali su tu i lepo mi je, lepo je i njima, greju me i nasmejani su baš kao i ja, uprkos svemu….

Ovo ne treba da bude patetičan ljubavni post. To nije ljubav, to nije bila ljubav već prijateljstvo, neka vrsta povezanosti, neko otkriće… neko čudo. I jako mi nedostaje. Sada želim da vrištim iz sveg glasa i da dozvolim sebi da izgovorim to. NEDOSTAJEŠ MIIIIIIIII!!! Nedostaje mi ono biće u tebi, ona osoba koja je učila da hoda i da se nosi sa surovim svetom. Ona osoba koja je mene učila stvarima koje nikada nisam želela da shvatim. Ona osoba koja je bila uz mene, pored mene, oko mene, oko koje sam ja bila… Topli zagrljaj… i svaka polemika. Nedostaje mi da te pitam kako si, koje si boje danas i šta si sanjao sinoć. Nedostaje mi tvoja inteligencija i tvoje reči koje me uvek nečemu nauče. Nedostaje mi da čujem tvoje divne pesme, da mi ih čitaš a da ih ja vidim u slikama i da zamišljam… Nedostaju mi sve neotkrivene misterije koje su nas nekada čekale. Nedostaje mi da te kritikujem i da dugo pričamo o temama u kojima nam se mišljenja ne slažu. Nedostaje mi i da ti mene kritikuješ i da mi kažeš da nisam u pravu. Nedostaje mi odnos koji smo imali, koji sam možda umislila da smo imali, koji verujem da smo imali… ipak. Nedostaje mi i da me ti pitaš nešto, bilo šta… jer ti pitaš drugačije od svih ljudi… niko me na taj način ne pita kako sam. Nedostaje mi da te pozovem, kad se uplašim i kad mi samo jedna tvoja reč otera sve strahove. Nedostaje mi tvoj smeh i tvoje oči… nedostaješ mi ti.

Bilo je dana kada sam išla dalje, nisam razmišljala, nisam se sećala i bilo mi je lepo ,bila sam srećna iako si mi nedostajao i tada. Sada ne umem. Odjednom ponovo ne umem da živim… ništa nije dovoljno interesantno, ništa ne drži pažnju, retko šta je bitno. Niko nije dovoljno dobar… niko nije dovoljno prijatelj…. niko nije dovoljno TI. Zašto pišem??? Zato što je ovaj osećaj koji imam isti kao kad ti neko jako drag umre. Ni reči, ni glasa ničega nema. Nema te, ne postojiš više, ne mogu te nigde sresti, ne znam ništa više o tebi. Zauvek si nestao. Živiš samo u meni… živeo si.. kratko… i to je nestalo.

Jako mi nedostaješ i volela bih da si življi nego ikada, da si srećniji nego ikada i da si potpun. Ovo sam morala pustiti iz sebe i znam da će mi biti lakše. I dalje vristim u sebi…. Vrati se! Javi SE! DODJI! Tako sam usamljena!!! Napisi nesto… daj neki znak, samo da znam da si dobro… seti me se … NE ZABORAVI ME!!!

And I still hold your hand in mine….. In mine when I’m asleep.

Advertisements

18 comments

  1. mikser · April 6

    …из душе…ако помаже ћутање, ево, ћутим…

    Liked by 1 person

    • Zevsova cerka · April 6

      Hvala ti, nista ne pomaze ili je mozda vec i proslo, evo ne znam. Bilo mi je potrebno samo da to ispljunem iz sebe, da sakupim sve moguce emocije i onda ih iscedim,da ih nema vise ili bar ne u meni…pustila sam ih.

      Liked by 1 person

      • vesalca · April 6

        Znam kako ti je. Ništa, ama baš ništa ne diže teret sa prsnog koša.

        Liked by 1 person

      • Zevsova cerka · April 6

        Hvala ti, to je jedino sto sad znam da kazem.

        Liked by 1 person

      • vesalca · April 7

        Bilo bi mi drago da ti mogu ponuditi savjet za rjesenje, ali to jos ni sam nisam uspio smisliti.

        Liked by 1 person

      • Zevsova cerka · April 7

        Hvala ti.

        Liked by 1 person

  2. oblogovan · April 6

    Liked by 1 person

  3. Daisy · July 11

    Reblogged this on Zevsova ćerka.

    Like

  4. Boban · July 11

    Bol tinja, ne haje. Kad jednom zapališ drugu veću vatru, tek onda prestaje, a sve do tad…

    (… po jedan sličan napisani tekst, svakog dana :/)

    Like

  5. g3n1j4l4c · July 11

    Reblogged this on G3N1J4L4C and commented:
    Nedostaješ… Zevsova ćerka vrišti umesto mene…

    Like

  6. g3n1j4l4c · July 11

    Onaj osećaj u stomaku, kao da si popio dve litre betona, i polako počinje da se stvrdnjava.
    Znaju ta ostavljanja da budu i voda od onog prvog, pravog. Trigeruju mi ih obično zvuci ili mirisi.
    U mom slučaju (između ostalog) miris kineske hrane 😂 Najmučniji obrok koji sam ikada imao je bio u fancy kineskom restoranu.
    Ali posle svakog ostavljanja, dobijamo o slobodu da radimo šta želimo u da želimo šta radimo.

    Like

    • Daisy · July 11

      Ovo je drugacije, to nije bila ljubav vec prijateljstvo ali svakako razumem sta mi zelis reci i u pravu si..

      Liked by 1 person

      • g3n1j4l4c · July 12

        Ljubavi su razne. A nedostajanja ista.

        Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s