Amputirana sustina…

300743.4038006

Dugo mi nisu stizala pisma u bilo kom obliku. Secam ih se, secam se koliko sam bila srecna svaki put kad vidim koverat. Nikada mi nije bila vazna njegova boja ni oblik, samo sustina. Steta je sto nikada neces shvatiti da je tvoja sustina amputirana onog trenutka kada si poverovao da nema leka za nju. Dozvolio si im da ti je iscupaju jer ces lakse ziveti tako. Ko si ti bez tebe? Nisi ja a nisi ni ti. Oh, pisala sam o pismima koja mi jako nedostaju. Hoce li to prestati ako uradim nesto sa jastukom, perom ili olovkom. Ako iscupam pero iz jastuka i samoj sebi napisem pismo tudjim rukopisom? Da li zelim takvu sustinu? Ne! Sigurna sam da ne zelim. Mozda da pokusam da pronadjem tvoja stara pisma i da se pravim da je to sto citam sadasnje vreme i nasmejem se svaki put kad unapred znam sta ces napisati. Pravicu se pametna i vazna, kako tacno znam svaki tvoj odgovor.Budalastine. Ne treba mi to! Treba mi onaj ko je nasao napustenu sustinu i udomio je, ko joj je citao pesme i ljubio za laku noc i dobro jutro. Da li ima tvoje oci mozda? Nije vazno, sustina mi treba. Ovo pismo pisem sustini ovde na internetima i verujem da ce joj neko spomenuti da sam je spomenula, pa ce ona spomenuti mene i tako cemo se naci mozda negde u predelu rem faze ili mozda prvog sna. Ali…zar se svi ne bore onim sredstvima koja imaju, zasto bih sebi to uskratila? Pitam se samo da li si ikako uticao na sustinu, da li si je ti negovao i obogacivao ili je ona tebi to radila? Po slikama vidim da si sa sustinom bio lepsi, mozda je uticala na tvoj fizicki izgled, mozda si sada ruzniji i prazniji, mozda uopste nisi ti. U jednom coveku zivi previse mozda i sva mozda imaju jos stotinu svojih mozda. Kada bih je opet srela, paralisano bih stajala pred njom i drhtala.Ne bih izustila niti jednu jedinu rec. Ne pitaj me zasto jer ni sama ne znam, ali znam da bi ona to zelela. Sustino ne dozvoli da pomisle da si luda samo zato sto se ne uklapas u bilo sta sto su zeleli za tebe, ono sto je bitno je da ti postojis, toliko stvarna i bitna da te se boje i misle da si luda. I ne brini neki ljudi nikada nece biti spremni da te razumeju, ali ce uvek biti onih retkih koji ti se raduju i vole tvoju uvrnutu ludost. Pisi, sve adrese su iste, imena nikada nisu ni postojala, ogledala pamte likove i nikada im nije bitno ko se kako zove ali ce uvek pokazati pravu sliku.

Olaksanje…

Ustajale, uzavrele strasti, haoticno jure, tragaju za spasenjem vezuci misli u cvor, postavljajuci barijere pred mislima izazovno obucene u svoje nistavilo. Polupijane, zeljne i pohotne vape za smrtonosnom dozom onoga sto ce ih pretvoriti u prah ili pepeo onda kada mu dozvole da ih dotakne, unisti, zgromi. Sama pomisao o tome ih tera da se u sto vecem broju sopstvenog lika pojave na kraju svakog nervnog zavrsetka i nateraju bilo koji deo tela da nesto, napravi, uradi, prizove trenutak u kome ce zauvek nestati i postati nesto drugo. Same sebe podupiru i radjaju sve svoje kopije koje ih dovode do ludila u svetu u kome samo one postoje. Predugo su zarobljene na mestu ciji svaki kutak, ugao i prolaz poznaju toliko dobro da nijedan ne vodi ni do kakvog kraja a pocetak im je nasilno oduzet. I… sta im ostaje osim ogromne zelje za oslobadjanjem? Zagledane u sopstveni uzas pokusavale su da probiju debele zidove sujete i dosle na neko sasvim novo mesto. Spektar boja okacen na svaku misao pravio je slike iz kojih su se hronoloski nizala desavanja. Efekat trenja, pokusaj da se podigne temperatura, izazvao je samo vlazno klizanje i kotrljanje, propadanje u dubine, mracne i neotkrivene, nedodirljive. Sve jace, zustrije i brze, tako da se citavo telo pretvori u jednu tacku,jednu misao, jedan glas u jecaj… Ovog, kao i svakog drugog puta olaksanje nije doneo orgazam vec suze.

 

Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II)

Stigla je do magistrale, mesta gde se čekaju autobusi. Već je bilo 06:15. Nije želela da gubi vreme time što će ići do grada Školjki, iako je duboko u sebi znala da ta ideja od početka nije bila ništa više od ideje, jer je zatim pomislila:

A šta ako joj Ena ne pozajmi pare?”

Izgubila bi ceo dan na relaciji grad Školjki- Stenje i kamenje i na kraju ništa ne bi dobila. Jedino je bila sigurna da mora videti njenog čoveka tog dana jer više vremena nema. Pomolila se Bogu i uradila jedino što joj je ostalo, podigla je palac desne ruke i počela da stopira.

Kola su kao luda prolazila, bez krajnje namere da pogledaju sumorne stopere kojih je bilo nekolicina, a kamo li da zastanu i povezu ih ili bar upitaju dokle idu. Gledala je samo registarske tablice Začarane zemlje jer se užasno bojala Suncobranaca , bili su previše gordi i odsečni za njen prefinjen ukus. Na stanici osim nje stajala su još dvojica momaka razdvojeno, svaki je za sebe stopirao. Videla je da jedan od njih sa ogromnim uživanjem puši cigaretu i s obzirom da nije imala svoje, a dim cigarete koji viori magistralom je opio sva njena čula, prišla mu je i zamolila ga za jednu. Momak je izvukao paklu “Winstona” crvenog 100’s sa osam cigareta u njoj i nudio ih Minji rekavši:

  • Evo ti sve što ima u pakli, ja imam drugu. Možda ti izgleda lakim stopirati, ali načekaćeš se dok ti neko stane. Kažem ti to iz iskustva propraćenog dugogodišnjim stažom stopiranja. Pa ću zato biti dovoljno uviđavan da ti dam paklu u kojoj imam manje cigara.

Bila je oduševljena, nije znala kako da mu se oduži. Zahvalila mu se više puta i nastavila da stopira. Automobili su uporno prolazili, ali niko nije stajao, a ako bi stao, odgovorio bi da ide samo do grada Satova i to joj nista nije značilo. Njen plan je bio da nađe vožnju do bilo kog grada u Začaranoj zemlji, pa da joj tata pošalje novac poštom, a zatim da podigne te pare, sedne na autobus i bezbrižno se vrati kući. Nakon pola sata stopiranja jedan auto se sasvim slučajno ili potpuno namerno zaustavio. To je bila zelena Škoda Fabia sa registarskim brojem grada Senki: 15254. I pre nego je pomislila da će auto stati zbog nje, memorisala je u svojoj glavi broj tablice za svaki slučaj. Prisla je vozaču i pitala ga dokle ide. Odgovorio joj je da ide do grada Senki. Uzela je putnu torbu i ušla u auto. Sela je pozadi. Nakon pola sata je upalila cigaretu i počeli su neobavezan razgovor. Na jednom je čovek za volanom totalno melanholično rekao:

  • Ja sam nesrećan čovek.

Bila je zbunjena, nije znala sta da mu kaže, niti da bilo kako učestvuje u razgovoru. Rešila je da ćuti. Nakon par sekundi je ponovio:

  • Ja sam nesrećan čovek.

Zbunilo je njegovo insistiranje, pomislila je da sigurno gori od želje da razgovara sa nekim o stvarima koje ga muče.

  • Stvarno mi je žao, ali kako ja tu mogu da vam pomognem?

Najljubaznije je rekla iako joj se nije razgovaralo ni sa kim.

  • Znaš… da li si čula, da se prosle subote survao autobus u Kanjonu Strave i užasa?

  • Nisam čula. Ne pratim vesti, niti čitam novine.

  • E taj autobus što se srušio… Ja sam kriv…

  • Zašto ste vi krivi?

Iznenađeno je upitala.

  • Pa znaš kako. Moja sestra ima sina koji nigde nije radio i pošto ja organizujem neke ture od grada Senki do Stenja i Kamenja hteo sam malo da ga razdrmam. Insistirao sam da počne voziti te ture i… Eto šta se dogodilo! On je poginuo. Vozio je taj autobus, znaš… ni moja sestra, a ni ja sebi ne mogu oprostiti. Vidiš ovu fasciklu ovde, evo  ovu belu?

Pogledala je belu fasciklu na suvozačkom sedištu a zatim čoveka za volanom.

  • Uzmi je slobodno, sve će ti biti jasno.

Uzela je fasciklu i otvorila je. Na prvoj strani su bili ispisani podaci čoveka za volanom. Zvao se Daba a prezivao Dabić. Datum rodjenja 20.10.1965. godine. Broj lične karte 56230. Živeo je u gradu Senki. Skenirala je njegove podatke iz predostrožnosti. U fascikli su se nalazile štampane fotografije u boji. Na prvoj je bila slika srušenog autobusa u kanjonu Strave i užasa, na drugoj taj isti autobus samo uvećan, a treća, četvrta i peta su bile fotografije mrtvih ljudi iz više uglova oko tog istog autobusa. Minji se zgadio život,vožnja i sve ostalo što je imalo bilo kave veze sa tim morbidnim čovekom koji je stao da je poveze. Bila je užasnuta. Progovorila je:

  • Ovo je užasno. Zašto čuvate ove fotografije, šta će vam uopšte?

  • To su fotografije sa uviđaja, moram ih imati.

Još jednom je pogledala podatke vozača, a zatim zažmurila i pokušala da ih ponovo pročita, tako žmureći. Imala je jako dobru foto memoriju i cinilo joj se da je uspela.

Već je prošlo dva sata kako su se vozili. Čovek za volanom je zavapio:

  • Joj, kako sam ja nesrećan čovek. I hteo sam da se ubijem, evo ovde na istom mestu gde se survao autobus, ali sam tražio žrtvu. Sada je imam.

Zgazio je gas i počeo ludački da vozi. Nije se bojala ni malo, samo joj nije prijala brza vožnja. Izbrojala je do deset i razmislila šta će reći, a zatim je potpuno smirenim glasom rekla:

  • Vidite li ovaj telefon u mojoj ruci, samo jedan broj da okrenem i vi ste nadrljali. Znate li vi ko je moj stric?

Čovek za volanom ništa nije govorio samo je čudno posmatrao Minju u retrovizoru. Nastavila da govori. Glas joj je bio smiren, misli staložene.

  • E pa… pošto ne znate, ja ću vam reći. Moj stric je Baja. ( Baja je bio neki lik iz Korzo grada koji je strah i trepet u zemlji Suncobrana, a koga je Maja konobarica sa strahom i jedva čujno često pominjala, a zatim se okretala za sobom da bude sigurna da je niko nije čuo da izgovara njegovo ime). Vaše podatke već znam.

I počela je da mu nabraja; od imena i prezimena, preko datuma rođenja i broja lične karte, pa sve do registarske tablice.

  • Ako ovog momenta ne zaustavite auto ja zovem strica i… nadrljali ste.

Ona jeste imala mobilni telefon, ali nije imala ni centa kredita na kartici, a ni roming. Unutra je bila njena Začarana kartica ali to čovek za volanom nije mogao da zna. Kad je čuo šta mu govori, ostao je nem i gledao u nju kao da je duha video. Zaustavio je auto i uplašeno rekao:

  • Ja stvarno nisam mislio da ti naudim, samo sam hteo da te povezem i malo se našalim sa tobom. Nemoj molim te da zoveš strica… ne bih da te ostavim ovde. Evo voziću te gde god hoćeš…

Otvorila je vrata i izašla napolje i pre nego je ta ista vrata svom svojom snagom zalupila poručila je čoveku za volanom:

  • Sada idite. I da vas više nikada nisam videla, inače ste nadrljali!

Zalupila je vrata i krenula. Čula je kako se motor pali i zatim videla da čovek za volanom sa svojom zelenom Škodom Fabiom nestaje iza krivine. Šokirala se saznanjem koliko je važan taj Baja, osoba čije ime ne sme da se izgovara, uvidela da je taj isti Baja bio ključ njenog uspeha i spasonosna ruka u ambisu. Zahvalila se i Bogu a i tom opasnom Suncobrancu bez obzira što ga ne poznaje. Obećala je sebi da će se čim bude u blizini neke crkve pomoliti Bogu za njega i poželeti mu krasan i dugovečan život jer da njega nije bilo u Minjinim mislima sigurno ni nje ne bi bilo na licu zemlje. Okrenula se oko sebe i videla da je u Nedođiji u kojoj nije bilo Petra Pana koga je trebala više nego ikada. Da je nauči da leti ili prospe Zvončicin prah po njoj pa da zajedno sa njim, držeći se za ruke prelete kanjon Stave i Užasa i celu zemlju Suncobrana i spokojno stignu kući. Nije pojma imala gde se nalazi, niti je mogla da se orjentiše. Okretala se oko svoje ose i jedino što je videla bio je glupavi kanjon Strave i Užasa svuda oko nje.

Udahnula je duboko pomislila na Bokana i tada sva važna, kao da nije tu gde jeste već na snimanju neke reklame, krenula korakom pravo. Znojava sa flašicom vode u ruci, i dalje sigurnog koraka i uzdignutog pogleda odjednom joj kao sa neba pade nešto na pamet. Savršen scenario za reklamu: ” Leto, sto stepeni devojka ide sama magistralom koja je pusta bez ijednog vozila na njoj. Ona umorna od pešačenja klonula totalno otvara svoju flašicu vode. Kako je otvara tako pored nje kao furije prolazi milion kamiona koji prenose tu istu vodu. Ne obazirući se na njih, devojka popije dve trećine vode iz flaše i odjednom joj se vraća snaga, znoj se sam briše sa čela, ona savršeno lepa sveža izbalansirana, nastavlja dalje i tada ukapira da je brža od bilo kog kamiona, koje voze nabildovani momci sa peškirima oko vrata umorni od vožnje i života, okupani sopstvenim znojem, pogleda uperenih ka devojci koja lagano korača, a opet je brža od njih i gotovo ne verujući odmeravaju tu istu devojku pokušavajući da shvate kako je ona brža od njih???…. i tada…. spaze flašu vode u njenoj ruci”. Poruka: Ne vredi nam ništa što imamo beskonačnu količinu vode, ako ne znamo pravilno da je koristimo ili ne znamo da je koristimo uopšte jer je voda izvor života”. Verovatno je udarila sunčanica čim je otišla toliko daleko i u svojim mislima snimala reklamu, jer je reklame zaista nikada nisu zanimale.

Nigde ničega nije bilo. Sa desne strane kanjon, a levo magistrala a između uzan put kojim ona treba da ide u nedogled. Laganim korakom išla je putem i razmišljala šta da radi, i potajno se nadala da neće ići ovako do beskonačnosti. Bila je sigurna da postoji makar jedna kućica ili vikendica, ma i benzinska pumpa u blizini i to joj je davalo snagu da nastavi, naravno pored vode koja je bila glavni izvor njene inspiracije. Nalazila se na sred magistrale i to na putu punom krivina, totalno nepogodnom za stopiranje. Automobili su uz fijuk prolazili pored nje, nije bilo šanse da na tom putu stopira. Rešila je da produži dalje u nadi da će naći pogodnije mesto za stopiranje. Prošlo je četrdeset minuta kako pešači i u daljini je jedva primetno spazila neku građevinu, neki objekat, ali još uvek nije mogla da razazna šta je to moglo biti. Na njenom licu je tada počeo da se nazire mali smešak, koji teži ka tome da preraste u osmeh ali je opet dovoljno uzdržan da na kraju ne dođe do razočarenja. Pomislila je u sebi: „Spašena sam”. Na šta god da naleti, ko god da je tamo biće joj lakše samo da nije ovoliko sama na kraju sveta.

Negde između ljubavi, straha i nemira. Nije se bojala situacije u kojoj se nalazila, bojala se samo da neće stići do ponoći i da tog istog dana neće videti Bokana. Setila se koliko su njene želje jake i kolika je njena snaga volje, koja je bila nepobediva. Oduvek je bilo tako, kada nešto jako poželi, to se mora ostvariti ili se uništiti kao da nikada nije ni postojalo. Pre svega je verovala u sebe, u svoju intuiciju i veličinu duha koji ni u najtežim trenucima ne klone. Znala je da može, da hoće i znala je gde ide. Ništa je nije moglo zaustaviti. Kako se približavala  objektu za koji je do pre par minuta mislila da je samo plod njene maste ili prevelike zelje, ugledala je ogromna slova na istom RESTORAN SVRATIŠTE. Pao joj je kamen sa srca, mogla je da se smeje na sav glas. Opet je bila spašena. Bila je sve bliža i bliza restoranu i konačno je stigla. Prvo što je ugledala bio je ogroman parking, nešto nalik pristaništu za odmor vozača sa restoranom, pekarom i trafikom. I dalje je imala pet eura i neverovatnu želju da ih potroši iako je znala da to ne sme da uradi, ali težnja da se uradi ono sto ne sme je jača od svega bar u njenoj priči. Pošto dva dana ništa nije jela rešila je da u pekari kupi jednu sasvim malu, običnu kiflu. Stala je ispred pekare i zamolila radnicu na pultu da joj proda jednu kiflu. Pomislila je, pošto je već u, recimo, Nedođiji ta je devojka za pultom mogla sigurno biti neka Zvončica koja će joj dati čarobni prah da može da nastavi dalje hrabro, sito i samouvereno. Radnica joj je kroz mali prozorčić pulta dala kiflu i rekla:

  • Jedan euro molim.

  • Kifla košta jedan euro?

Začuđeno je upitala Minja.

  • Da, jedan euro.

  • Da li imate nešto jeftinije?

  • Ne

Hladnokrvno je odgovorila radnica.

  • Pa da li ste vi normalni?

Rekla je začuđeno i ništa manje uzrujano, zatim se okrenula i kao oparena pobegla od pulta koji guta novac. Zaboravila je da “Zvončica” ume da bude okrutna kada se naljuti. Ako dva dana ništa nije jela od jedne kifle za jedan euro se sigurno neće najesti. I tada videvši trafiku njena želja da potroši novac postade još veća. Prišla je nešto većem i sa mnogo više stila uređenom pultu i pitala:

  • Koliko vam koštaju najjeftinije cigarete?

  • Devedeset centi, Brilijant, može?

  • Naravno, hvala.

Bila je presrećna, njena želja za trošenjem jedinih para koje je imala bila je uslišena. Svakako joj je pakla cigareta bila važnija od neke zlatne kifle. Terala je inat sebi, Zvončici i svojim crevima koja su centrifugisala njen stomak besna na nju sto im nije udovoljila. Okrenula se oko sebe i ugledala dva autobusa na pristaništu. Zastala je malo, okrenula se prema suncu i dvadeset sekundi gledala u njega. Nije upražnjavala solarnu jogu, već je gledala u sunce da bi joj se oči napunile suzama. Zatim je prisla autobusu. Vozač autobusa je bio sredovečni čovek prosede kose i totalno bezbriznog, pomalo tupavog lica. Sedeo je za volanom i nešto zapisivao .

Lagano je prišla vozaču umiljatim glasom ga upitavši:

  • Dobar dan. Vidim da idete do grada u kome ja živim. Pa sam mislila da vas zamolim da, ako nije problem… pođem sa vama. Znate radila sam u zemlji Suncobrana, nisu me platili i sad ne znam kako da se vratim kući, užasno se bojim. A ne vidim nigde zemlju Izgubljenih Dečaka pa da i sama postanem jedna od njih. Rekla je to ponadavši se da je vozač možda ipak Petar Pan.

Pogledao ju je kao da je neki frižider ili motor autobusa u najmanju ruku, uzdahnuo duboko i rekao:

  • Znaš ako te inspekcija ili kontrolori zateknu u autobusu koji ne prevozi putnike, ja ću morati da platim kaznu od 16 000 eura.

Ortodoksna laž, šesnaest hiljada eura, ha, ha, ha, pa to je vređanje njene inteligencije. Da li ovaj čovek misli da je ona toliko glupa? Izabrala je da ide na kartu sažaljenja da upotrebi ženske suze kao rešenje.Uzdahnula je duboko, ponovo pogledala u sunce da bi se rasplakala, zatim pogledala vozača pa rekla:

  • Da li vi imate dece? Da li imate ćerku? Zamislite da je vaša ćerka od osamnaest godina prepuštena nečijoj milosti negde u nekoj Nedođiji. Da joj život zavisi od tog nekog ko neće da je poveze i spasi je.

Na veliko iznenađene vozač autobusa je istog momenta bez ijedne reči upalio autobus i otišao, ostavivši zbunjenu devojku da se još dugo, dugo čudi njegovom postupku. Zaboravila je da u bajkama postoje zlikovci kao što je Kapetan Kuka. Nije mogla da veruje kakav je to kreten bio. Sigurno nije imao dece. Tako razočarana videla je izdvojen sto koji po njenom mišljenju nije pripadao restoranu i želela je da sedne samo par sekundi da razmisli o tome šta dalje da radi…

Prethodne price mozete naci ovde

1.Jedanaest godina unazad… 2.Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3.Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4.Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7.Deset godina unazad… 8.Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9.Deset godina unazad…All for Love. 10.Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11.Devet godina unazad… Dani bez njega. 12.Osam godina unazad… Dani bez njega. 13.Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14.Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. 15.Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. 16.Osam godina unazad…poslednji dan bez njega.

Idol…

Kiretaza plodova maste se zavrsi zastitom razmisljanja. Ugradis sablon po kome moras misliti I nema bojazni od nezeljenih ideja. Masta iscuri iz tvojih usiju dok spavas I osusi se na jastuku. Upijas bitnosti svakodnevnice I slazes puzzle. Zabavno je samo zato sto svi to rade. Hej, pa konacno si postao neko ko stavlja misljenje na mesto kome pripada. Divice joj se svi I podeliti je sa istomisljenicima I bice opste prihvaceno jer je obicno, prosto, onako kako treba da bude. Drustvene mreze vape za tobom , nekoliko k ljudi zeli da cita ono sto im imas ponuditi, ne trudi se da budes ono sto jesi, to nije opste prihvaceno. Budi prost, vulgaran I isti to je jedini nacin da ti se dive.

Mon amour…No! Oh, mon amour…

maxresdefault

– Napisi mi najlepsu ljubavnu pesmu.

– Ali ja nikada nisam napisao nijednu ljubavnu pesmu.

– Mon amour…

– No! Oh, mon amour…

I tako je nastala najlepsa pesma ikada. Ona je zaspala a on je do kasno u noc pisao najlepsu ljubavnu pesmu ikada napisanu, posvecenu najlepsoj zeni na svetu Brigitte Anne-Marie Bardot.
Kao I sve velike stvari, ova je pesma snimljena u tajnosti jer snimak nije smeo biti objavljen zbog njenog muza.
Nakon devetnaest godina verzija te pesme je postala dostupna javnosti.
Pesma nikada nije umrla I bila je inspiracija mnogima. Etiketirana je pesmom iz spavace sobe, kao da je to ista lose. To je ipak najlepsa ljubavna pesma ikada napisana.

Inspirisana filmom…

Osam godina unazad…poslednji dan bez njega.

STO ČETRNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minja je ustala rano, nije ni popila kafu nego je odmah strčala do kafića da počne sa poslom.

Vreme nije prolazilo. Od 7 do 10 je uslužila možda tri stola. Ali posle deset je zadesila velika gužva. Svi stolovi su bili puni a ona je trebala sve to da spremi pa da ih usluži. Bilo je jako naporno. Nije joj smetalo da spremi porudžbinu, teže je bilo odneti to do stola, a onda sa tacnom na jednoj ruci spustiti piće na sto a da pri tom ništa ne razbije ili prospe. Izdržala je nekako dok nije došao njen kolega Deki da joj pomogne. Sa njim je bilo lakše. Ona bi spremala piće, a Deki bi nosio. Smena se konačno završila. Bila je preumorna i otišla je kući. Vale je radila popodne.

Pesma..

STO PETNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Opet je radila prvu smenu i još uvek se nije snašla. Mislila je da se nikada neće ni snaći. To je bilo prenaporno za nju, da sprema pića i da radi posao za koji nije sposobna. Nije joj pošao za rukom posao sa tacnom, uvek bi gubila ravnotežu i tacna bi se redovno klatila. Kada je gostima donosila piće morala je tacnu da spusti na ivicu stola da nebi isprosipala. I ova se smena nekako završila. Od Raška (novog gazde) su posle svake smene dobijale dnevnicu. Ispao je korektan po tom pitanju. Minja je za sada imala deset eura i jos dva koji su joj ostali iz grada Školjki jer su sestre onih trideset eura trošile isključivo na hranu koja je bila jako skupa, a morale su jesti svakog dana. Kupila je cigarete i parče pice, ne sluteći da naredna dva dana neće ništa jesti.

Pesma..

STO ŠESNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minja je bila na poslu kad je saznala da je Valentinin Darko otišao kući. To je značilo da će uveče ostati bez jednog konobara. Raško je zamolio Minju da tog dana završi ranije smenu i da uveče dođe da malo pomogne, a da će za taj dan dobiti dve dnevnice. Pristala je, ionako su joj dani u gradu Stenja i Kamenja bili užasno dosadni. Došla je na smenu u deset uveče. Raško joj je dao ključ od fiskalne kase i pokazao joj je šifru sa kojom će kucati samo njene porudžbine. Dobila je najmanji reon. Imala je samo sedam stolova. Te večeri u kafiću Diplomata gostovao je dobro poznati bend iz zemlje Suncobrana, upravo zbog toga im je trebalo pojačanje jer se kafić nalazio u strogom centru šetalista i predviđali su ogromnu gužvu. Bila je fina atmosfera i kafić je lagano počeo da se puni. Njen reon je bio popunjen. Sve je uslužila i stala blizu šanka da zapali cigaru. Uzela je telefon da pogleda koliko je sati. Videla je u gornjem desnom uglu svog mobilnog telefona pisamce. Ušla je u poruke i samo što se nije onesvestila kada je videla njen sadržaj . Poruka je bila od Davida i glasila je:

Draga moja, samo želim da ti javim da se tvoj čovek vratio”

Još deset puta je pročitala poruku i nije mogla da veruje. On se vratio, a ona nije tamo!!! Nije ga dočekala!!! Ali nije važno, bitno je to da se on vratio. Uzela je telefon i izašla iz bašte ne javivši se nikome. Pozvala je Davida.

  • Halo Davide, molim te reci mi da ne sanjam i da je istina ono sto si mi napisao?!?
  • Ćao Minja… pa gde si ti meni… naravno draga moja, ti znaš da takve stvari nisu za šalu ali pravo da ti kažem ceo dan sam se borio sa samim sobom da li da ti javim ili ne….
  • A izvini, kad je on u stvari došao? I kada si ti imao vremena da ceo dan razmisljaš o tome da li da mi posalješ poruku ili ne???

Rekla je Minja goruci od besa I nemoći, osećala se izdanom, pa on je bio njen najbolji drug. Naravno da nije trebao ni sekund da razmišlja o tome, kako je mogao to da joj kaže?

  • Juče.

Bolno je zažmurila i prislonila ruku čelu.

  • I tek sad mi javljaš? Zar se tako radi sa najboljom drugaricom?

Rekla je ironično sa blagim smeškom koji nije mogla da suzdrži od prevelike sreće koju je u njoj izazivalo samo saznanje da je on, njen čovek dostupan njenim očima, moći će da ga vidi, samo mora da poželi I ode u svoj Zaboravljeni grad.

  • Nisam uopšte hteo da ti javim jer znam sta ćeš uraditi..

Zastao je, napravio pauzu a Minja ga je preduhitrila:

  • Šta ću uraditi?

Brzo joj je odgovorio da ga opet ne bi prekinula.

  • Doći ćeš, i upropastićeš svoje radno letovanje, a on se i tako vraća pa…k’o velim zašto da ti javljam.

Opet je zastao. Minja se ubacila svojim odlučnim stavom:

  • Naravno da ću doći.

  • Imaš tri dana fore, zato što se on vraća u…

  • Tri dana od kad?

Uplašeno je upitala jer se bojala vremenskih rokova.

  • Od sutra.

Kratko je rekao David, a ona je sva ozarena od sreće počela brzo da blebeće:

  • Sutra krećem. Hvala ti Davide, vidimo se, ljubim te.

Sva poletna I razdragana se vratila u kafić. Pogledom je po bašti tražila sestru ali ju je njen pogled u znaku pitanja sačekao za šankom. Minja je širom otvarajući usta Valentini sugerisala slovom po slovo necujno:

  • DOŠAO JE!

U pozadini se samo čuo Valin vrisak i sestre su potrčale jedna drugoj u zagrljaj. Minja je počela da plače, a Vale je jako stisla pružajući joj svu podršku šta god nameravala da uradi sa tim saznanjem, da se njen čovek vratio. Zatim su se vrtele, skakutale i vrištale kao da su same na svetu. Ceo kafić i svi njegovi gosti su gledali u njih. Minja nije mogla da skine osmeh sa lica, bila je presrećna.

Nastavile su da rade kao da se ništa nije ni desilo. Razmišljala je o tome kako će još sutra otići kući. Taman je i imala para. Na smeštaju je imala deset eura i tog dana joj je Raško dugovao još deset, za dve dnevnice. Inače je karta bila šesnaest eura do grada Tvrđave, a odatle do grada Zaborava biće joj sasvim dovoljno četiri eura koliko joj ostaje. A i Vale joj je pričala kako je svake večeri imala bakšiš oko dest eura. Pa neka ima I pet bice joj dosta. Blistala je od sreće i jedva čekala da se veče završi da može da planira svoj povratak u Začaranu zemlju, zapravo u svoj grad. Taman pred sam kraj smene kada gost iz zabačenog separea je naručio flašu crnog vina. Nije vazno, pomislila je Minja, i tako im je to poslednje pice koje ce dobiti jer je gazda rekao da polako privode kraju. Minja je litarsku flašu i dve čaše za vino stavila na tacnu i srećna odjurila do stola da usluži cenjenog gosta. Na trenutak joj se pederuša koja joj je visila oko struka zakačila za naslon stolice dok se provlačila između stolova. I tada se flaša vina zatresla, izgubivši ravnotežu Minja je ispustila. Flaša je pala u krilo gosta koji ga je i naručio. Crno vino je obojilo njegove bele pantalone. Uhvatila se za glavu. Stala je nema ispred gosta ne znajući šta da kaže, niti šta da uradi, kako da se izvini. Gost je podigao glavu, pogledao je i rekao:

  • Ove pantalone koštaju trideset eura, to je njihova realna cena. Ali ona sreća koju sam malopre video u tvojim očima dok si skakutala sa svojom drugaricom je neprocenjiva. Ne brini ništa, panatalone će se oprati, a ja želim da te počastim jer si ti najbolji konobar koji me je ikada služio.

Spustio joj je pet eura na tacnu. Ostala nema. Nije ništa rekla. Bila je to eksplozija osećanja, nije mogla da se snađe. Sa jedne strane neizmerna sreća zbog njegovog povratka, a sa druge strane jako neprijatan osećaj zbog gosta kome je crnim vinom uflekala pantalone, i koji joj pri tom kaže da je ona najbolji konobar koji ga je ikada služio. Ili nije nigde izlazio, ili je bio toliko pijan da nije znao sta priča. Bila je sigurna da nije nikakav konobar, a kamoli najbolji, to ni slučajno. Smena se završila. Trebalo je da svaka devojka prebroji svoj pazar. Sa njima je radila još jedna devojka, koja se zvala Vesna. Ona je tu bila od početka sezone. Devojke su brojale pare i svaka je u koverti predala Rašku pazar. Upoređivao je izveštaje iz fiskalne kase sa pazarima. Najednom je pozvao Minju:

  • Minja, tebi fali dvadeset jedan euro od pazara.

Vrteo je štos para u rukama i piljio u isečak fiskalne kase. Zbunjeno mu je prišla posmatrajući ga. Iz sveg glasa, gotovo bezobrazno je rekla:

  • Molim!!! Raško to je nemoguce! Svako me je častio bar euro, a gost sa flašom vina me je častio čak pet eura. Molim te, prebroj još jednom. To je sigurno neka greska.

  • Ajde da brojimo zajedno?

Sela je pored njega i počeli su zajedno da broje. Zaista je bila u manjku dvadeset jedan euro. Njen plan da sutra ide kući je pao u vodu. Nije želela da radi, a da svoje pare ostavlja gazdi. Bila je presrećna zbog Bokana da bi se nervirala i rekla je sebi: “ Ma ne može ni jednna suma novca biti pametnija od mene, niti me zaustaviti da vidim Bokana.” Rekla je Rasku:

  • Vidi ovako. Ovih deset eura koje mi duguješ za današnji dan… zadrži ih, ja kod kuće imam još deset i donosim ti ih sutra ujutru. Sutra odradim smenu i daš mi 4 umesto 5 eura i pozdravljam te, ja za džabe neću raditi.

Posmatrao je potpuno flegmatično kao da njeno prisustvo nikada nije ni bilo važno a zatim okrenuvši joj leđa je rekao:

  • Ok, tvoja odluka.

Minja je zamolila Vale da joj da neki euro od njenog bakšiša da bi mogla da ode u svoj grad, ali joj je Vale rekla kako sledećeg dana na Stijenama gostuje poznati didžej Marko Nastić i kako ne namerava da ga propusti. Zaista nije mogla da se nervira, niti da joj bilo šta kaže. Bilo bi suvišno. Ni to neće pokolebati njenu odluku da ode kući na ovaj ili onaj način. Vale je posle izvesnog vremena rekla sestri:

  • Meni sve to sa tvojim manjkom nije jasno. Nemoguće je da ti budeš u tolikom manjku, a nas dve pune bakšiša osima ako..

  • Ako šta?

Upitala je Minja sluteći da Vale nešto zna. Vale je pogledala I kao da joj je na pamet pala moguća opcija:

  • Osim ako Vesna nije kucala svoje porudžbine tvojom šifrom. Minja se obemma rukama uhvatila za glavu i jednom rukom počela da se udara po čelu.

  • Pa da, kako sam tako glupa, ona tu radi celo leto znala je sve šifre zašto ne bi. A još i to, Raško bi uvek njoj verovao pre nego meni ja sam ovde nova, a ona je stari radnik. Tako je Vale, u pravu si. Ona je iskoristila priliku zato što se ja loše snalazim. Ali opet mi je sve to džaba jer ne mogu da dokažem niti da vratim taj novac. Nego znaš šta?
  • Šta?

  • Pazi se ti na ubuduće, čuvaj se nje.

  • Ne brini ti za mene, čim saznam njenu šifru naplatiću joj tvojih dvadeset jedan euro.

Minja je te večeri gladna legla da spava. Ceo dan apsolutno ništa nije stavila u usta osim nekoliko kafa.

Pesma..

STO SEDAMNAESTI DAN BEZ NJEGA.

painting_waitress

Odradila je smenu i dala je Rašku onjaj jedan euro koliko mu je ostala duzna. Tog dana je imala bakšiš svega jedan euro. I tri dana fore da vidi Bokana. Nije mogla a ni želela da propusti to. Posle smenne je otišla kući i spakovala kofer. Setila se da joj je Vale rekla da će ići na tu žurku. Na pamet joj je pao muškarac Minja. On će biti tamo, može da je poveže do grada Školjki da traži od Ene i Robina novac na zajam, da bezbedno stigne kući. Otišle su na žurku. Vale i društvo su ušli unutra, a Minja je stajala ispred i čekala da Vale nađe muškarca Minju i pošalje ga kod nje.Ni nakon tri ispušene cigarete od Vale nije bilo ni traga ni glasa. Bila je tužna i uplašena ali se možda najviše bojala toga da neće videti muškarca Minju. Najednom je osetila kako je neko bocka po ramenu, okrenula se i videla lika iz obezbeđenja koji joj je govorio:

  • Pa gde si ti? Marko te cele večeri traži. Ajde upadaj unutra, da ne brine za tebe.

Gledala je lika pravo u oči shvativši da je sto posto sigurna da ga nikada ranije nije videla, ali se napravila totalno luda i ušla je unutra ne plativši kartu. Kasnije je ukapirala da ju je lik iz obezbeđenja pomešao sa devojkom Marka Nastića koji je te večeri bio DJ. Bile su identične čak i samoj Minji. Pronašla je Vale i cele noći su uzalud tražile muškarca Minju koji uopšte nije ni bio na oj žurci. I ta ideja je propala, ali kao ništa do sada ni to neće promeniti njene planove. Ona je želela da vidi svog čoveka i ništa je na ovom svetu zaustaviti ne može jer šta god da poželi to se i ostvari. Oko pet izjutra su krenule kući.

Pesma..

STO OSAMNAESTI DAN BEZ NJEGA.

Predhodna noć je trajala svega sat vremena. Odspavala je toliko da prikupi dovoljno snage za težak i naporan dan, dan njenog povratka. Probudila je sestru rekavši joj da ide do grada Školjki da pozajmi nešto novca od Ene za put, pa pravac kući. Uspavana i mamurna Vale je zagrlila, poljubila u obraz i poželela joj je srećan put.

Uzela je svoj kofer vezala duks oko struka i lagano krenula ka magistrali. Jutro je bilo sveže i mokro a u vazduhu se osećala vlažnost. Miris mora se širio više nego ikada, verovatno izazvan sinoćnom provalom oblaka. Minja je obožavala kišu i jedinstven osećaj koji samo ona pruža. Blago peckanje kišnih kapljica po koži prouzrokuje jezu na čitavom telu koja te učini uzvišenom, svemogućom osobom. I dok tako stojiš na kiši mokar do gole kože neka te nevidljiva sila natera da raširis ruke i pleses ti to uradiš ne znajući zašto. Pravi razlog tome je što te samo kiša može naterati da se toliko otvoriš i osećaš uzvišeno sa saznanjem da ti sve te osećaje pruža nešto što se zove elementarna nepogoda. Jer ono sto je kontradiktorno samo po sebi je prejako. Ponekad te ta ista kiša natera da se raduješ i kao lud vrtiš oko svoje ose, pa zar to nije jedan vid sreće koji ona izaziva u nama. Kiša je čarobna, ona je inspiracija… Šteta što su tog jutra ostali samo njeni tragovi. Lišće je bilo mokro i čulo se samo tupkanje kapljica koje su udarale u limene ploče. Sunce se nemo probijalo kroz oblake i grejalo taman onoliko koliko je bilo potrebno ranoj zori i svemu što na ovome svetu živi. Dok je prolazila putem pored jedne male žute kuće ugledala je neku staricu koja je iznenada upitala:

  • Kuda si pošla, đevojko?

Bilo je to sasvim neočekivano pitanje i zbunilo devojku koja je razmišljala o kiši i suncu, poželela je da se upusti u bakinu igru. Zažmurila je, prepustila se mašti pa tako sva lepršava odgovorila starici:

  • Idem bako da nađem svoju sreću, idem da vidim mog čoveka.

Rekla je šaljivo Minja osećajući se kao da je Alisa а zemlji čuda. Niotkuda joj se javila neopisiva želja da sa nekim podeli svoje planove, jer nikome ko je poznaje nije smela da kaže šta je naumila, tako da joj je prisustvo starice još više godilo. Nakon njene ispovesti, starica ju je blagoslovila uz reči:

  • Ako je tvoj cilj da vidis njega, ljubav tvog života i ako si tako jako to isto poželela i ideš ka tome odlučno i hrabro… Dete moje ti ćeš do ponoći biti u svom gradu jer težiš ka nečem lepom. Retko ko bi to isto uradio, ja ti želim sreću, a Bog će te čuvati na ovom putu.

Pomalo zamišljeno osmehnula se starici, namignula joj je, a zatim nastavila svoj put u nepoznato. Stigla je do magistrale, mesta gde se čekaju autobusi. Već je bilo 06:15. Nije želela da gubi vreme time što će ići do grada Školjki, iako je duboko u sebi znala da ta ideja od početka nije bila ništa više od ideje, jer je zatim pomislila:

A šta ako joj Ena ne pozajmi pare?”

Izgubila bi ceo dan na relaciji grad Školjki- Stenje i Kamenje i na kraju ništa ne bi dobila. Jedino je bila sigurna da mora videti njenog čoveka tog dana jer više vremena nema. Pomolila se Bogu i uradila jedino što joj je ostalo, podigla je palac desne ruke i počela da stopira.

Nastavice se…

Prethodne price:

Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega.

Lost…

Sto vise razmisljam, teze mi je da shvatim. Mislila sam da sve to ide nekim drugim redosledom, kao recimo kad ostavljas cigarete. Prvih par sati je najgore I onda stvari postaju lakse, prebrodio si taj prvi dan I svaki naredni je jedan vise kako si uspeo da se odupres otrovu koji ti prija. Nije! Bilo mi je najlakse u pocetku, cak nisam ni razmisljala. Osetila sam olaksanje, osetila sam slobodu u nekom sasvim drugom, znacenju koje ne znaci sloboda.
Ono sto mi ne da mira je razmisljanje o besu. Njegova jacina I moc. Zar je moguce da je jaci od neke druge, recimo emocije srodnije bliskosti, potrebe da se sve uradi samo da ne bude barijera. Da ne bude tog gluvog I nemog zida o koji se odbija svaka misao. Zasto? Sta ga cini toliko ucestalim? Ono sto nosis u sebi ili ono sto su drugi I vreme nagrizli u tebi. Strah? Strah da se ne raspadnes, strah da budes ponizan pred cinjenicom da ti neko treba, da nekoga svaka tvoja misao doziva dok radi sasvim obicne svakodnevne stvari? Strah od prihvatanja cinjenice da ti nije dovoljno to sto si takava kakav jesi, Strah od priznanja da ti neko treba vise nego sto zelis, vise nego sto je to moguce? Emocije nisu programirane. Ne postoji misao ni super misao koja moze upravljati njima, ne mozes ih pokvariti ni popraviti. Ne mozes im pronaci pravo mesto na kome ce stajati. Ne mozes ih dresirati, vaspitati ni odgojiti. One se radjaju same od sebe I za bilo koje njihovo cinjenje nije potrebno nista tvoje.
Bes nije emocija. Bes je pokusaj da se odupre emociji. Bes nastaje kad shvatis da ne postoji nijedan nacin da upravljas emocijama I onda povredjena sujeta koja je uvek iznad svega pocne da se joguni I kaze da ona moze sve. I eto, njeno sve je radjanje besa, besa koji nije nista drugo do nadrogirana emocija puna adrenalina koja je sigurna da moze unistiti svet . Unistavajuci svet ona unistava I sebe nesvesna onoga sto radi. Na kraju, kad unisti sve to I od besa ne ostane nista shvatis da si I koliko si povredjen I porazen od jedne sasvim obicne emocije koja je od pocetka do kraja bila bas to sto jeste I nije se skrivala, nadogradjivala niti branila od tebe. Samo je postojala bas takva kakva jeste.
Jednom kad prodje bes, a proci ce, hoces li uspeti da budes ponizan sto si mu dozvolio da veruje da je unistenje jednog sveta radjanje nekog sasvim novog drugacijeg sveta?

Plitko vreme…

Odgurnem vreme u stranu da proverim sta se desava. Ugledam mnoge prilike i porazgovaram sa njima, nisu se opametile iako je proslo dosta vremena od tada i izrasle su u sanse ali su ostale jednako plitke. Uvek im je bilo vaznije kako izgledaju nego sta zaista jesu. Nedostatak volje za pridikama i kritikama me je sprecio da ostanem sa njima, tako da sam zavirila malo dublje u to isto vreme. Shvatila sam da se u tami skriva neka gola istina. Razumem je, sve sto je golo treba sakriti necim, nisam zelela da je ometam. Produzila sam dalje i stigla do ogledala ciji je odraz opet bila ona. To me je nateralo da se zaustavim i razmislim. Mozda se ipak trebam vratiti do nje, ogoliti je potpuno. Ponekad je to ono sto joj je najpotrebnije. Suocavanje. Kako sam joj prilazila palo mi je na pamet da se mozda radi o necem drugom, da to mozda nije samo gola istina. Shvatila sam da sam u pravu kad sam osvetlila tamu u kojoj se skrivala. Gola istina nije bila nista drugo nego sram.

 

 

Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega.

Prošlo je samo tri dana kako su momci otišli, a Darko se već vratio. Bio je u njihovoj sobi iako su im bile zabranjene posete bilo koje vrste. Ipak ga je Tvor oterao odatle ali, njemu to nije bilo važno, želeo je da vidi Vale. Došao je da ih povede na neku žurku u gradu Stenja i Kamenja gde nastupaju poznati domaći didžejevi. Minja je odlepila, opet se dogovorila sa Vale da će ići u diskoteku i opet neće otići. Odustala je od bilo kakvog dogovora sa njom jer je videla da ne vredi i rekla joj je da slobodno ide sa Darkom, a da će ona izaći sa Majom. Tako je i bilo, svako je pošao svojim putem. Diskoteka je i dalje izgledala hladno i nekako bezveze, ali nije želela da ide na glupu žurku i da zavisi od nekoga ako joj se ranije bude išlo kući. Devojke su pile piće i njihale se u ritmu muzike. Nisu puno pričale, nisu ni mogle od glasne muzike su jedva čule svoje misli. Bilo je dosta ljudi. Zadnji put kad su Vale i ona izlazile bilo je praznije. U jednom momentu se smorila jer su je sve pesme podsećale na Bokana i poželela je da ode kući. I baš tada na vratima je ugledala muškarca Minju. Pogleda prikovanog u nju išao je ne zastajući ni sekundu. Kao opčinjen i omađijan sklanjao je svakoga ko bi mu se nasao na  putu ka njoj. Prišao joj je, uhvatio je za ruku i bez reči je izvukao napolje.

1009859_680959225266560_824830950_n

Pošla je za njim, bez opiranja, ne pitavši ga ništa, nije želela da bilo šta zna, dovoljno joj je bilo zabavno iako nema pojma kuda je vodi, možda je baš to želela da je odvede negde… prepustila se momentu i osećala se…wow. Otvorio je vrata svog automobila. Ušla je unutra i dalje ne pitajući ništa. Krenuli su i nakon nekoliko minuta je progovorio:

  • Nisam verovao da ćeš tako lagano poći sa mnom, bez da te ubeđujem. Još uvek ne verujem da si tu.

Minja ga je gledala i čekala da joj na bilo koji način nagovesti kuda je vodi. Neki unutrašnji nemir joj nije dao mira i odjednom bez najave, reči su same izletele iz usta:

  • A gde me vodiš ako smem da znam?

  • Vodim te na žurku u grad Stenja i Kamenja.

Okrenula se ka vratima I užurbano pokušavala da ih otvori. Odjednom je ružičasta slika postala crna, metalik crna i želela je da se skloni od njega.

  • Neću tamo da idem, zaustavi auto!

Okrenula se ka vratima i obema rukama pokusavala da ih otvori, dok je auto jos uvek bio u pokretu.

  • Smiri se. Znao sam da ću te teško nagovoriti ali te ne vodim ni zbog tebe ni zbog sebe, nego tvoja sestra Valentina…

Poklopila je rukama obraze i bolno prste vukla na dole ocrtavajuci  tragove crvenila po bledim obrazima. Odjednom joj je pozlilo i počeo je da je obliva hladan znoj a u glavi su joj se vrzmali najstrašniji prizori u kojima je Vale glavna tačka. Na momenat se setila da je grad Stenja i Kamenja vrlo posećen i da sigurno ima neku dežurnu ambulantu.

  • Sta je sa Vale? O Gospode..

  • Ma ona je malo više popila i povraćala celu noć pa te vodim kod nje. Niko drugi joj nije bliži. Pa sam pomislio da joj ti najviše trebaš u ovome momentu.

Zažmurila je i pred očima joj se pojavila mrtva pijana i nadrogirana njena sestra koju vuku neki potpuno nepoznati momci i lupaju joj šamare da bi se osvestila a ona blentave face i buljavih napola otvorenih očiju izgleda izgubljeno kao prase u svemiru.

  • Naravno. Idemo, vozi.

Nije joj bilo dobro od pomisli na sestru. Znala je kako izgleda kad se napije pa se tome još doda i trava, užas… pozlilo joj je. Pre svega je bila odgovorna za nju. Ona je tu povela, na primorje, sa garancijom da imaju siguran posao i da će brinuti jedna o drugoj.

Stigli su, izasli iz auta, žurka je bila na otvorenom, u nekim stenama odmah pored mora. Izgledalo je prelepo i bilo je puno ljudi. Na ulazu su stajala dva momka iz obezbeđenja. Muškarac Minja ih je nemilo pogledao, pokazao im svoju ulaznicu, zatim uhvatio Minju za ruku i pružio petnaest eura za njenu. Uzela je ulaznicu i ušli su unutra. Nije mogla verovati da je ulaz toliko skup. Probijali su se kroz ogromnu gužvu i naleteli pravo na Darka. Besno ga je uhvatila za ruku i histerično upitala:

  • Gde je Vale?

Darko je čudno pogledao ne shvatajuci o cemu se  radi…

  • Šta ti je bre, šta se gubiš…eno je tamo na kraju šanka.

Brzinom svetlosti je otrčala do kraja šanka i videla sestru kako opušteno ćaska sa Viktorom. Izgledala je pribrano, pomislila je da je verovatno prekasno došla, da je njena sestra već bila na infuziji i sada je sve u redu. Prišla joj je jako je zagrlila i upitala:

  • Kako si sis? Jesi li sada u redu?

U njenim očima je videla ogroman znak pitanja, a zatim primetila to isto čuđenje na celom licu. Odgovorila joj je:

  • Izvini jesi li ti dobro?

Vale je i dalje gledala jako čudno, ne shvatajući uopšte šta Minja radi tu.

  • Jesam, mada mi nije bilo svejedno htela sam da umrem dok nismo stigli, kad mi je Minja rekao da si pijana i da povraćaš, nisam znala u kakvom ću te stanju naći.

Uhvatila se za glavu i lagano rukom prešla preko čela, kao da je oterala brigu tim pokretom. Hladan znoj je oblio čitavo njeno telo. Sada je sve gotovo. Dobro je, da je gotovo. Vale jegotovo u čudu počela da postavlja pitanja.

  • Ko pijan? Ko povraća? Ništa mi nije jasno? Je l’ vidiš da pijem fantu, nisam kap alkohola popila? Samo sam videla Minju kada je došao. Odmah me je pitao za tebe. Rekla sam mu da si ostala u diskoteci i da ne voliš ovakva mesta, na šta mi je on ponudio opkladu da će te dovesti ovde. Mogla sam se kladiti sa njim u milione da nećeš doći i izgubila bih. Sreća, pa smo se kladili samo u turu pića. Nemam pojma kako te je naterao da dođeš.

Osetila je neprijatnost u predelu grudi, unutrašnja toplota je počela da ključa, osećala se prevareno ali je taj osećaj brzo nadvladalo neko drugo osećanje.. Nastavila je razgovor sa sestrom.

  • Tako što je udarao tamo gde najvise boli. Rekao mi je da si mrtva pijana i da povraćaš celu noć i zato sam odmah pošla sa njim… inače ne bih nikada.

Valin osmeh je iz jedva primetnog svake minute bio sve primetniji i glasniji dok se na kraju nije uhvatila za stomak smejući se.

  • Aaaaaaaaaaa, kako te je prevario! Zvaću dve ture pića! Svaka mu čast. I ne poznaje te, a već te je osvojio. Priznaj, sis, kupio te je za sva vremena!?

Minja se zagledala u muškarca Minju koji je nervozno čekao pivo za šankom. Neprimetno se nasmejala i spustila glavu a zatim priznala i sestri a bogami i sebi.

  • Jeste…vala baš.

Prišla je muškarcu Minji jos uvek ne verujuci citavoj situaciji i svemu sto se desava oko nje i unjoj..

  • Zašto si morao da me lažeš? Trebao si samo da me pitaš lepo i…

Okrenuo se prema njoj I prišao korak bliže, zatim je nežno spustio ruku na njeno rame i prekinuo je u pola recenice.

  • …. i nikada ne bi pošla sa mnom. Toliko sam silno želeo da budeš ovde, kad sam došao i videeo da te nema bio sam u stanju da sve uradim samo da te dovedem. Još mi je tvoja sestra rekla da ti mrziš ovakva mesta i da nema trika da te ubedim. A znao sam koliko je voliš, čak sam čuo da si zbog nje dala otkaz da bi zajedno tražile posao. Tako da sam znao da ću jedino uspeti da te nateram da dođes ako ti kažem da je njoj loše.

Izmamio je osmeh na njenom licu. Nije tačno znala šta oseća, prijala joj je pažnja i tako nešto joj je trebalo. Pogledala ga je zavoodljivo i prošaputala mu na uvo zvučno i nežno:

  • I uspeo si.

Dobila je neverovatnu potrebu da uradi nešto. Da ga poljubi? Niko se u životu nije toliko trudio oko nje,zbog nje, da bi samo bila tu, blizu njega… niti je iko toliko laži izmislio samo da bi bio sa njom. Znala je da je poseban i želela je da ga poljubi i da mu se oduži i toliko silno to želela, a zatim čula Todorove reči u svojoj glavi: Volim te” A zatim “ Nemoj da me prevariš” I nije, nije ništa uradila. Poljubila ga je u obraz i snažno ga zagrlila.

Vale je pozvala turu pića, pa ubrzo još jednu. I dok su pili to zadnje piće, sunce je počelo da se zracima probija kroz stene. Krenuli su kući. Muškarac Minja je insistirao da ih poveze do grada Skoljki. Nisu se nimalo bunile jer drugacije nikako ne bi ni mogle stici tamo. Minja je sela napred, u početku je samo ćutala ali nakon nekoliko pređenih kilometara protegla se kao mačka, uvalila u sedište i zatvorila oči. Pravila se da spava. Nedugo nakon toga misleći da stvarno spava muškarac Minja je govorio Valentini koliko mu je stalo do njene sestre.

  • Znaš li da ja nikada sličnu stvar nisam ni za koga učinio, prosto sam u čudu i ne verujem koliko je tvoja sestra uticala na mene.

    Ponosno joj je govorio a iza svake reči se krila ogromna količina nade koja se naslućivala sasvakim izgovorenim slovom. Vali je bilo drago, smatrala je da Minji  treba baš takav muškarac ali je odlično znala sestru, zato mu je i srušila kulu od iluzija rekavši mu:

  • Mislim da je jako lepo to od tebe… što se trudiš i sve to ali i nju znam… Ona tamo kući ima momka koji je čeka i nema te sile da ga prevari, pa i da si najlepši momak na ovome svetu, čak i da se zaljubi u tebe nema teorije. Razumeš?

Nije je razumeo ali je svakako želeo da čuje bilo šta što je imalo veze sa devojkom koja je sedela pored njega i bila u dubokom snu, ko zna gde i… ko zna s’kim. Pogladio je bradu i kroz osmeh rekao:

  • Znam, znam, možda mi je zbog toga još i zanimljivija.

Nakon sat vremena su stigli ispred smeštaja. Minja je tada zaista bila u dubokom snu. Zaspala je još kod one Valine rečenice kako nikada ne bi prevarila dečka i ničega se više nije sećala. Blagi osmeh joj je prekrivao lice dok je nešto sanjala. Vale je izašla iz auta i prišla njenom uhu prodravši se:

  • Ustaj sis, stigle smo!

Minja se nije ni pomakla. Uvek je čvrsto spavala i imala veliki problem sa buđenjem. Muškarac Minja je uhvatio Valinu ruku i pomerio od vrata, otvorio ih je i lagano izvukao Minju rekavši :

  • Psssst, nemoj buditi andjela koji spava, ja ću je odneti gore.

Odneo je do sobe i spustio u krevet pa je pažljivo prekrio plahtom. Promeškoljila se i nešto nerazumljivo promrmljala. Nasmejao se. Sklonio joj je kosu sa čela i ovlaš je poljubio u usta. Izašao je iz sobe bez reči . Nije ni mrdnula, a ni osetila ništa. Jedini svedok svega je bila Vale.

 

STO JEDANAESTI DAN BEZ NJEGA.

Na poslu je bila napeta situacija. Primetila je da nešto ne štima i da su se preko noći mnoge stvari promenile. Rešila je da nikome ne stavi do znanja da je uvidela promene i ponašala se potpuno prirodno. A kada je ugledala Maju, sve joj je bilo jasno. Vratila je sećanje na prethodnu noć i tek tada je shvatila da je Maju ostavila potpuno samu u diskoteci kada je sa muškarcem Minjom otišla na žurku. Prethodne noći je totalno i zaboravila da postoji neka Maja sa kojom je izašla, bila je opčinjena situacijom da bi mogla da misli o nečem drugom. Misli su joj  skrenule na Tvora koji se nalazio u šanku i delovao kao da nešto traži. Kad je primetio da ga Minja posmatra užurbano I ljuto je počeo da govori:

  • Ivanu (Majinom bratu) je juče nestao sat, da ne znaš nešto o tome?

Pogledao je ispod obrva prekrstivši ruke preko grudi nestrpljivo čekajući njen odgovor. Minja se začudila i hitro okrenula prema njemu, ne verujući onome što joj govori. Hladno je odgovorila:

  • Nemam pojma, a takođe ne znam zašto misliš da bih išta znala o tome? Ja ne znam ni ko  je Ivan uopste a ni gde je on?

Iako je po njenom ponašanju shvatio da nema pojma o čemu se radi bez obzira na to nastavio je da insistira, ne bi li ipak nešto izvukao iz nje.

  • Pa on živi sa vama na smeštaju i vrlo je…

Dozlogrdilo joj je. Okrenula se još jednom prema njemu i sa mrzovoljnom glasom ga je prekinula u pola rečenice:

  • Tvore ti me optužujes za nešto ili te pogrešno razumem?

Izlazeći iz šanka jedva čujno je rekao:

  • Ne optužujem te samo te pitam, a taj sat je jako vredan, a i Darko je juče bio kod vas, iako sam mu rekao da ne dolazi. Na sta to liči???

Vratio se par koraka, opet je bio u šanku i smetao Minji dok je vredno radila.

  • Kakav sat??? Nemama pojma o čemu govoriš. Molim te pomeri se i pusti me da radim svoj posao.

Minja se okrenula i nastavila je da radi. Tvor je izašao iz šanka, čula je kako je Valentinu to isto ispitivao. Završile su smenu i ponovo nisu dobile dnevnicu. Rekao im je da će pare dobijati na nedelju dana zato što svaki dan treba da ide u nabavku. Nije joj se to svidelo ali je bila bespomoćna, bez mogućnosti da to promeni. Duboko u sebi su znale da će doživeti sudbinu dečaka koji su do pre par dana tu radili. Devojke su otišle na smeštaj. Taman su se dogovorile da se Minja prva tušira, kad su čule jako lupanje na vratima. Maja je krenula da ih otvori. Bio je to gazda stana. Rekao je zapovedničkim tonom:

  • Ajmo devojke, sada ćete sve lepo da izvadite sve svoje stvari jer ovog momenta počinje pretres svih soba i svih stvari. Ajde plavušo, prvo ti.

Mislio je na Minju. Prišla je svom krevetu i izvukla torbu u kojoj su se nalazile sve stvari i počela da vadi jednu po jednu pred ocima gazde koji ih je gledao kao da su retki predmeti. Kada je izvukla sve stvari iz putne torbe gazda stana je počeo da joj prevrće posteljinu, jastuk, dušek. Kod nje nije našao ništa. Zatim je isto tako pretresao i Valentinine i Majine stvari, takođe ništa nije našao. Ljubazno se izvinio devojkama i izašao iz sobe. Bile su iznenađene i uvređene ali su znale da je tako moralo da ispadne od kako su ugledale Maju. Ona im je objasnila da nema nikakve veze sa tim nego da misli da je pretres bio zbog Darka, a u isto vreme je tvrdila da je njenom bratu nestao sat.

STO DVANAESTI DAN BEZ NJEGA.

Minji se ni malo nije svideo razvoj situacije i bila je sigurna da su u opasnosti. Rekla je Valentini da je skovala plan a da je ona samo prati i potvrđuje sve što bude govorila i radila. Tog dana je Tvor bio u nabavci robe. Ceo dan neće biti tu pa će devojke moći da svoj plan sprovedu u delo.

103222-image

Minja je pustila divnu “ Cafe del Mar” muziku, pozvala sve zaposlene da sednu za sto da ih počasti jer, kako je rekla, njoj je tog dana bio rođendan. Svi su popili po piće, dva i poslužili se klopom koju je Viktor tog dana spremio. Glavno jelo na meniju bila je hobotnica. Prvi put u životu je probala i dopala joj se. Zatim je došao muškarac Minja, koga je takođe počastila. Gozba se ubrzo završila, bilo je vreme ručka tako da su gosti sa plaža postepeno pristizali i punili restoran. Minja je naredila Maji da ih sve usluži, da kaže da joj je rođendan pa su piće i hrana besplatni. Svi su jeli, pili i uživali. Gosti su bili prezadovoljni. Bakšiš je pljuštao. Kada su gotovo svi gosti otišli, rekla je Maji da je zaslužila taj bakšiš i insistirala je da joj ga da. Bila je šokirana jer je shvatila da Minja nece platiti svu tu hranu i piće koji su tog dana bili posluženi. Uplašeno je pružila Minji novac iz zasebnog džepa torbice u kojoj je čuvala bakšiš. Skupila je 40 eura. To joj nije bilo dovoljno. Pohitala je do šanka da nadoknadi novac koji od Tvora neće dobiti iako je vredno radila. Otvorila je svoju tašnu i napunila je  raznim bocama pića. Uvek  je nosila ogromne džak tašne tako da je moglo stati dosta pića. Nije uzimala najskuplja pića to svakako nije pila a da takvu flašu razbije ne bi joj bio merak. Ali je ipak

uzela Chivas Regal kao i Hennessy, znala je kome će ih pokloniti. Zatim je pozvala Vale da uradi isto. Punih torbi su otišle kući. Ostavile su Maju i Viktora da zatvore restoran. Tvor se nije vratio ni javio, a ni njegova mama.

 

STO TRINAESTI DAN BEZ NJEGA.

Otišle su na posao. Sele za sto i naručile kafu . Maja kao jedini zaposleni tamo bila je prinudjena da tu istu kafu koju su trazile skuva i posluzi besnim devojkama koje je koliko juce smatrala svojim dobrim koleginicama. Jos ni pola kafe nisu popile kad je stigao Tvor.  Jos kod prvog stepenika je uzeo zalet i verovatno spremio teks koji ce izgovoriti unapred, zadihano i histericno im se obratio…

  • Kakvo vi ludilo glumite? Šta ste sele tu? Na posa’!

Poluležećeg položaja i nogu podignutih na drugoj stolici sa sunčanicama na licu i cigaretom u ustima mamurna Minja je progovorila:

  • Ti ne plaćaš, mi ne radimo.

 Približila je šoljicu kafe usnama i počela da uživa u najlepšem napitku. Tvor je besno pogledao.

  • Slobodno se inatite, tek tada pare nećete dobiti.

     Odlučno je rekao i produžio prema šanku. Uzeo svoju ručnu torbicu i počeo da rovari po džepu. Spustila je šoljicu na sto, pridigla se i sela lepo a zatim započela svađu sa Tvorom:

  • Kakav je to način, da se tako ponašaš? Zar te nije sramota od tih ljudi kojima si obećao da ćeš biti fer prema nama?

Nasmejao se grozno, zlobno a zatim napravio najodvratniju grimasu koju je videla u svom životu, uzimajući sitan novac iz torbice počeo je da iznosi svoje primitivno mišljenje:

  • Vi ste najveći neradnici, ali pošto ste tako jadne i nemate para ni za hleb evo daću vam ovu bedu da mi ne umrete.

Raširo je usne najljigaviju crtu i počeo grohotom da se smeje. Pružio šaku punu sitnih, kovanica i  gurao je Minji u lice. Osetila je bes i poniženje. Gurnula je Tvorovu ruku tako da se sav sitniš rasuo po podu uz zvučno zveketanje. Shvativši da je priča završena i da od njega neće dobiti svoje dnevnice ispile su kafu do kraja, pokupile sve svoje stvari i lagano otišle. Vale je pozvala Darka koji joj je rekao da dođu u grad Stenja i kamenja jer im je on vec nasao posao, znao je da prica sa Tvorom nece trajati duze od tri cetiri dana. Minja nije želela da ide ali je morala, nije imala izbora. Od silnih para o kojima su maštale imale su samo četrdeset eura koje su skupile od bakšiša na dan izmišljenog rođendana, od kojih su tog dana potrošile deset za dve karte do grada Stenja i Kamenja.  Naravno, cim su pokupile sve svoje stvari iz sobe u kojoj su boravile, sele su na autobus i otišle, tog istog dana. To je više izgledalo kao da beže nego da odlaze. Dok je grad Školjki lagano gotovo zauvek nestajao iza njih, sestre su sasvim suprotnog raspooženja pristizale u grad Stenja i Kamenja. Dok je Vale bila uzrujana i presrećna sto ce videti svog dečka Minja je postepeno padala u depresiju.

Darko ih je sačekao i doveo na njegov smeštaj da ostave stvari. Kada su se malo povratile od puta, spustile su se do šetalista gde se nalazio kafić u kome će raditi. Grad Stenja i Kamenja je bio prilično veliki i lep grad ali je Minji smetala njegova prostranjenost. Šetalište je bilo pretrpano ribljim restoranima, miris ribe se širio po čitavom gradu i samo bi tek negde-negde taj miris presekla so iz morskih dubina koje bi nanosio vetar..

Sredina šetališta, njihov kafić, onaj u kome trebaju početi da rade. Ime kafića bilo je Diplomata. Sve je već bilo organizovano i pre njihovog dolaska. Minja je trebala da radi prvu smenu u šanku i da u isto vreme konobariše. Malo se bojala toga, zato što nikada nije bila spretna sa tacnom. Dogovorile su se sa Raškom, novim gazdom, oko svega. Bila je nezadovoljna uslovima. Dnevnica je bila duplo manja od prethodne, Tvorove dnevnice a četiri puta manja od prve iz kafića Thing . Bašta i šank Diplomate bili su ogromni, a ona sama u jutarnjoj smeni!? Užas! Bojala se da ne pogreši. A znala je da hoće.

Devojke su otišle da vide njihov novi smeštaj. Dobile su sobu u potkrovlju. Vrata sobe su bila toliko mala da su morale da se saviju da bi prošle kroz njih. Soba takođe niska opet su morale savijene da stoje u njoj. Imale su i prozor koji je bio veličine prozora kućice za igračke. To je bilo neko potkrovlje, ličilo je na tavan koji je odjednom iz nužne potrebe pretvoren u sobu. Kupatilo nisu imale, ali im je bilo dozvoljeno korišćenje zajedničkog kupatila koje su delile četiri male kućice. Užas. Sve gore od goreg. Napokon su posle napornog dana zaspale.

Pesma:

Tomcraft

Happiness seems to be loneliness
And loneliness should my word
How could you guess when you only
Thinking of yourself how you looked
To other girls

 

Nastavice se…

Prethodne price ” Iz dnevnika jedne klinke” mozete procitati ovde:

  1. Jedanaest godina unazad…    2.   Jedanaest godina unazad… Mesec Mart 3.Jedanaest godina unazad… nije svaki dan sedamnaesti Mart! 4. Jedanaest godina unazad… Prolećni povratak u jesen, u grad Jeseni. 5. Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni. 6. Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava. 7. Deset godina unazad…    8. Deset godina unazad…sindrom Šilja. 9. Deset godina unazad…All for Love. 10. Devet godina unazad…Zemlja Drvenih lutaka. 11. Devet godina unazad… Dani bez njega. 12. Osam godina unazad… Dani bez njega. 13.Osam godina unazad… od stotog dana bez njega. 14. Osam godina unazad… dani bez njega i Minja.

You sent me flying…

Uvlaci se i obmotava, unutrasnjost boji u crno, taj neki glupi osecaj zvan tuga. Zasto? Pitanje uopste nije jesam li zasluzila, pianje je zasto sada? Kao kad zakasnis na voz pa nakon pet godina sednes na njega i stignes tamo gde si nekada trebao biti, koja je poenta tuge u toj situaciji? Tisti, steze i prozima tamo unutra i tera prste da pisu, nije bitan smisao i redosled, kao da zele da pobegnu ne okrecuci se za smislom i sustinom, beze mozda upravo zbog toga. Previse je besmiisla da bi ostale ucaurene u njemu. Misao koja vruisti svakim pokretom tela dok potpuno ne utrne, dok ne paralise mozak i zamrzne sliku igrajuci se efektima koji bi joj najbolje odgovarali. Fotosopiram sopstvena secanja i ne mogu da ih ucinim lepim, mozda je najbolje da ih ostavim u svom savrsenom zaboravu. Opet sam se uvukla u krug i zavrtela se tako da budem potpuno svesna da je sa svih strana ista linija koja ga sacinjava. Opet sam poletela zbog tebe, a nisam imala povoda, dogodilo se samo od sebe, to ce me jednom i ubiti, to sto letim a ne znam. Kako sam ikada mogla poverovati u tu istinu da ne znam leteti kad je let bio nesto najprimamljivije mojoj prirodi? Kako da zaustavim osecaj koji me jos uvek proklinje zato sto se nisam dovoljno potrudila da uspem. Ako ga ubijem hocu li povrediti sebe ili se spasiti? Od cega?Zar je moguce da je nesto toliko savrseno nastalo samo zato da bi se jednom zavrsilo, kako da shvatim tu filozofiju? Filmovi nastaju iz knjiga a knjige iz stvarnih dogadjaja, iz cega nastaju stvarni dogadjaji ako nikada nismo umeli da letimo? Koliko tuge je dovoljno da te cuje neko zbog koga si tuzan, sta ako ne postoji mera i ako je to nemoguce, hoce li to ubiti tugu? Sve sto ce mi zauvek ostati sveto, verno i samo moje su upitnici, imam ih toliko da mi ih nikada nije dosta, toliko da svakog dana rodim nove, potpuno prazne i naivne jer pitanja ne mogu biti glupa. Mozda sam poletela zbog tebe ponovo, radi sebe, da bih se izdigla iznad svesti, iznad moguceg, da bih dokazala da je osecaj prihvacenosti bitan jedino ako prihvatis sebe u trenutku kad te zaslepi blic, u trenutku u kom ne ocekujes fotografiju vremena,nego trenutka. A iz slike nikada nije nastao film, niti knjiga, ni zivot… Steta verovala sam da ce trenutak jednom pobediti vecnost. Mozda bas onda kad umesto misli progovori dusa boreci se sa jezkom i egom, izlazeci kroz prste, pokrete, dodire i osecaje i nadjaca ih jer duse umeju da lete. Mozda bas sada tvoja dusa dok objasnjava nekim za mene potpunim strancima neku sustinu govori koliko joj nedostajem. Mozda je bas sada doletela do mene i vidi koliko sam tuzna a ja je ne mogu videti jer sam ubedila samu sebe da nisam trebala opet poleteti zbog tebe!