Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava.

Došao je prvi septembar. Počela je nova školska godina. Minja je krenula prvi put u drugu godinu turističke škole. Kakva ironija.  Šta je sa prvom godinom? Nije ni važna uopšte?! Razlika predmeta je bila Francuski jezik i Agencijsko poslovanje, pošto je sve ostale predmete imala u umetničkoj školi. Nije vise bilo štafelaja, uredno srezanih pera, nije bilo gline niti šivacih mašina. Po hodnicima nije odisala umetnost i uzvišenost samim pogledom na zidove koji su bili prenatrpani radovima talentovanih mladih budućih umetnika. Hodnici su bili sivi, pusti i prazni i samo osećao  dim cigareta. A zidove su krasili odvratni posteri kampanje protiv duvanskog dima sa unutrasnjim organima pušača koji su bili oštećeni… još jedna ironija i sarkazam, prava umetnost.

Svoje drugare iz razreda je poznavala od ranije. Neki od njih su bili iz njenog odeljenja u osnovnoj školi. Sela je pored jedne devojke koje se sećala kroz maglu . Njen tata joj je predavao matematiku u osnovnoj školi i stalno je govorio da je jako fino dete. Ilona Abić. Najdivnije i najbolje stvorenje koje je Minja ikada upoznala. Obožavala je.  Ilona je imala tešku životnu priču. U ranom detinjstvu je izgubila majku, a otac je napustio tako da je od pete godine života živela sa ujnom i ujakom koji su bili stariji od nje petnaestak godina. Bila je prava pepeljuga. Čuvala je njihovu decu, kuvala ručak, spremala kuću, prala i peglala veš i sve to radila još od desete godine. Jako lepa devojka duge tamno crvene kose i ogromnih plavih očiju iz kojih je izbijala velika tuga. Minja je stalno pokušavala da je oraspoloži, zasmeje, da istera  tu tugu iz nje. Inteligenta devojka sa jako velikim smislom za humor koji je bio skriven duboko u njoj. Kada je počela da se druži sa Minjom, Ilona je živnula, nasmejala se i počela mnogo više pažnje da posvećuje sebi.

 

Školski dani su  bili dosadni. Totalna suprotnost od prekrasne umetničke škole u kojoj je u svakoj minuti mogla da nauči milion stvari što za ovu školu nije moglo da se kaže. Minja  je bila totalno opijena ljubavlju. Niko i ništa je nije zanimalo. Na časovim je bila prisutna samo fizički jer je psihički bila ko zna gde. Imala je posebnu svesku za crtanje i svakog dana bi na novom listu crtala svoje trenutno raspoloženje, to su bili pravi umetnički radovi i toliko toga predstavljali. Minja je patila za umetničkom školom jer je zaista želela da bude stilista ali pošto nije bila dovoljno jaka da se suoči sa svim stvarima koje je nosila ta škola najlakše joj je bilo da odustane mada je imala jak osećaj krivice. Šta ako totalno promeni interesovanje nakon srednje škole i promaši profesiju ? Šta ako na kraju ne bude umetnica? A sve je govorilo  da će se baš to i desiti. Jedva je čekala da se završe časovi i da ode sa drugarima na kafu, u kafić u gradu, i da tamo sretne Bokana.

 

Njen grad je imao prelepo šetaliste, korzo prepun raznih kafića ali je ona išla samo u jedan koji je bio na sredini šetalista. Najveći, najlepši kafić u kome se puštala najbolja muzika. Taj kafić se zvao Hemingvej. Retro, sav u drvetu sa fantastičnom stranom muzikom Sade, Simply red, Rod Stewart, Erick Clapton, Angie Stone, Aretha Franklin. Hemingvej su krasili: ogroman kamin pored šanka, veliki crveni tepisi, fotelje starinske, napumpane, udobne. Imala je utisak kao da je u nekom drugom veku ili na nekoj drugoj planeti. Osećala se opušteno kao u svojoj kući.

Minja je često gledala u šolju svojim drugaricama i svi su govorili kako pogađa. Tako je jednog dana u Hemingveju gledala u šolju svojoj drugarici Iloni, što je primetila devojka koja je sedela za stolom pored njih. Zamolila je Minju da i njoj pogleda u šolju. Pristala je iako nije nešto posebno volela to da radi.  I tako se upoznala sa finom devojkom po imenu Saša.

Saša je bila plavokosa devojka krupnih braon očiju i jako specifičnog lica. Podsećala je na Barbaru Strejsend iz mlađih dana.  Živela je u strogom centru grada. Postepeno su počele da se druže i vremenom postale  najbolje drugarice, koje nisu izbijale iz Hemingveja.

 

Minja je svakog dana posle škole sa njenom novom drugaricom odlazila na kafu. Ali jednog dana  se prijatno iznenadila. Sedela je u bašti Hemingveja. Tuda je prolazio Bokan i video je. Istog momenta je ušao unutra. Seo je dva, tri stola udaljen od nje. Sedeo je sam i bio tu sve dok ona nije otišla. Sutradan, kada je ušla u kafić zatekla ga je kako sedi sam na istom mestu na kome je juče sedeo. Pomislila je: “to je slučajnost“. Ali se vrlo brzo uverila da nije, jer je on od tada svakog  radnog dana čekao na istom mestu u istom kafiću. Njena radoznalost i istraživački duh joj nisu dali mira pa je je htela po svaku cenu da sazna iz kog razloga je on počeo da se svakog dana pojavljuje baš u kafiću koji je  izabrala, za mesto predaha posle škole. Morala je da se uveri da ona ima veze sa njegovim sedenjem u Hemingveju. Jednog dana je samo prošla pored njega i otišla u sledeći kafić. Posle pola sata bi ga videla, kako prolazi pored kafića i gleda ne bi li video koga ima tamo, a par minuta nakon toga ulazi u taj kafić I seda opet sam, blizu nje. Narednog dana bi je čekao u tom drugom kafiću. I tako je Minja svake nedelje menjala kafiće, a Bokan je verno pratio i čekao bi je u zadnjem kafiću u kom je prethodnog dana bila. Njih dvoje  nisu govorili, samo su se u nedogled gledali i jedno drugom sve govorili pogledima, dok nije došao oktobar.

Osvanuo je jedan oktobarski dan, zapravo osmi oktobarski dan 2001. godine je slučajno ili namerno bio nedelja, a u ponedeljak se nije išlo u skolu, tako da su školarci imali produženi vikend. Bokan je to iskoristio i organizovao “vodka party” u svom kafiću. Drugarice su se dogovorile da izađu tamo. Saša je Minji napravila savršenu frizuru. Bila je profesionalni frizer pa joj je ponudila  da eksperimentiše sa njenom kosom što je ona oberučke prihvatila.  I to je izgledalo fantastično.

Minja je iznenada došla do jednog zaključka. Volela je da istražuje, pa se raspitivala o Bokanu gde god je mogla da dobije bilo kakvu informaciju. Tako je saznala da je on obožavao plavokose devojke. I da nikada nije izlazio ni sa jednom devojkom koja je imala drugu boju kose. Kakav ograničen covek koji deli žene na plavuše i sve ostale. Zar je uopšte važno koje je boje kosa ako se ispod nje ništa ne nalazi. Ali možda je on voleo plavuše zbog viceva o njima, možda je sumnjao u njihovu inteligenciju, pa mu je to laskalo jer bi tako mogao da pametuje i hrani svoj ego. Ma, da, onda ni jedna devojka nebi trebala da ima momka Pericu! Ne!!! Valjda nije bio toliko ograničen, ali je sigurno znala da su sve njegove devojke bile plave. S obzirom da je njena najbolja drugarica profesionalni frizer a Bokan voli plavuše, a ona je jedna od njih i on joj ne odoleva, poželela je da mu malo proširi vidike, da vidi hoće li prestati da radi sve to što radi samo zato sto više nije plava. Osećala se kao da je jedna od “MythBuster-sa ” I želela je da razotkrije i ovaj mit. Došla je kod svoje drugarice Saše sa kutijom farbe u ruci i samo joj je rekla:

 

  • Saša, farbaj me sada.
  • Mislim da je to nemoguće jer si kupila pogrešnu farbu.
  • Farba nije pogrešna, samo me farbaj.
  • Ma ne mogu da te farbam ženo, ova farba je crvena.
  • Da, znam, i?
  • Kako, i? A Bokan i sve njegove plavuše?
  • Ako se ja njemu sviđam voleće me i kao crvenokosu.
  • Farbam te na tvoju odgovornost i neka nam je Bog u pomoći.

 

Ofarbala je, isfenirala joj je kosu i gledala je u čudu. Minja je dugo gledala u ogledalo i sebi je bila famozna, fantastična. Krenule su na party.

Veče narodne muzike. Vodka po smešnoj ceni i posle dve -tri čašice svi su bili na nogama i đuskali. Vreme je prolazilo, pilo se, pušilo i igralo se. A znate kako to ide svaki se gutljaj mora ispratiti dimom cigarete. I kao što to obično biva svi su ostali bez cigara. Svi sem Minje koja je imala rezervnu paklu u tašni. Izvadila je cigarete iz tašne upalila jednu, sela za šankom i spustila cigarete do nje. Imala je običaj da kada otvori novu paklu  prvu cigaretu izvuče, okrene je naopačke i vrati je u paklu, to je cigara koju će zadnju zapaliti i predstavljala je nešto kao znak da se ista ne sme dirati. Bokan je ušao u šank, odmerio je, sipao joj piće i uzeo joj paklu. Izvadio je jednu cigaru i to baš onu naopačke, namerno. Zatim ih je vratio na mesto sa koga ih je uzeo. Minja je podivljala, mrzela je kada se on ponaša sa njenim stvarima tako. Dala bi mu cigaru, ali što je nije pitao??? Ne može u isto vreme da ne priča sa njom, da joj sipa piće koje nije tražila i da joj uzima cigare. To jednostavno ne može. Pogledala je Bokana i rekla mu je:

 

  • Vrati mi te cigarete smesta!
  • Neću!
  • Vrati ih Bokane ili ću…
  • Ili ćes šta? (ironičan smeh)
  • Vrištaću
  • Vrišti slobodno… koliko je glasna muzika bojim se da te ni ja neću čuti da vrištiš. Pomisliću da pevaš na plejbek. (smeh)
  • Bokane vrati mi cigare ozbiljna sam ?!
  • Dođi po njih ako ih želiš!

 

Čista navlakuša. Znala je, ali je ipak poželela da se poigra sa njim. Cigarete su bile u šanku iza njega na polici na kojoj stoje žestoka pića. Sva važna je ušla u šank, krenula ka polici ispred koje je on stajao. Podigla je ruku da bi dohvatila svoje cigarete. Bokan ju je uhvatio za ruku. Krenula je  drugom rukom ka njima, ali on je uhvatio i drugu i grubo ih spustio dole. Minja se oduzela, bila je pomalo pijana od pića, a malo više o njegovog dodira. Stajala je naspram njega tako blizu kao nikada do tada. On joj je i dalje držao ruke. Mogla je da oseti njegov dah na ramenu i počela je da se topi. Njegov pogled je bio fiksiran. Gledao je njena usta kao da želi da je poljubi, zatim oči, pa opet usta. Bojala se da ne krene ka njoj, da je poljubi, a sve je ukazivalo na to. Taj pogled čas u oči, čas u usta i zatim njegovo palacanje jezikom i oblizivanje donje usnice. Kao da je najsočniji plen, crvenokosa devojka ludo zaljubljena u tog čoveka. Osetila je ogroman pritisak energije koja se dešavala izmedju njih. Gutao je  pogledom i oči su mu govorile kako ne može da se obuzda, da gori od želje da bude njegova. Morala da prekine to flertovanje pogledom i tiho mu rekla:

 

  • Ajde, dobro, dobro jači si od mene, bravo, svaka ti čast, ko bi rekao da je jedan  čovek jači od devojčice… super si…  A sad mi daj cigare pa da izađem odavde.

 

Bokan se pomerio i oslobodio joj je put do police na kojoj više nisu stajale cigare. Besna Minja se okrenula prema Bokanu koji je I dalje gledao onim (poljubac) očima i počeo ponovo da joj se približava. Snažnim mišićavim rukama je obuhvatio njen mali struk. Osetila je toplinu njegovog tela i otišla u neku sasvim drugu dimenziju, nije sanjarila niti zamišljala scene, scena se upravo dešavala pred njenim očima. Bližilo se ispunjenje njenih želja. Nalazila se u njegovim rukama i poželela da ga poljubi, ali joj se  pojavio znak uzvika  na kraju rečenice koja je bila ogromnim crnim slovima ispisana u njenoj glavi: “ TI NE ZELIŠ DA POVREDIS PETRU!!! “ To što je ona bila zaljubljena u njega je bilo jedno, a sasvim drugo je bilo to da nekoga povredi da bi ona bila srećna i ispunila svoj hir. To jeste bio hir.  Razum joj je uporno govorio da izabere bolje i pobegne od njega ali su je emocije terale  ka gorem. Apsolutno svesna činjenice da nikada neće biti sa njim. Skupila je svu  svoju snagu i otrgla se iz njegovih ruku zalepivši ga uza zid, rekavši mu:

 

  • Ti meni vratiš cigare i to je to… ajde ne glupiraj se, daj mi ih. Nisam ti ja kriva što ne razmišljaš na vreme da obezbediš sebi neophodnu dozu nikotina.
  • Ja ti ih vratiti neću a i nigde ne piše da su tvoje…tako da… možda nisam razmišljao na vreme, ali kad sam to shvatio, video sam tvoje cigare i rešio svoj problem.
  • Za svako tvoje “ne” u vezi mojih cigareta jedna čaša pada na pod. Jer svako ne znači neko da, u ovom slučaju moje da je  da ću ti razbiti sve čaše dok mi ih ne vratiš. Dakle, vrati mi cigare!
  • Neću!
  • Neću takođe spada pod ne…čisto da te informisem..

 

Bacila čašu na pod. Pitala ga je ponovo, i ponovo, i ponovo, i tako deset puta. I svih deset puta je odgovor bio” ne“. Razbila je deset čaša. U jednom momentu je osetila da je neko podiže sa stolice. Bio je to njen komšija Miloš koji je tu radio. Pomislila je da je vodi kući misleći da je pijana, a ne znajući celu priču. Nosio je do pola kafića i najednom podigao ruke u visini  ramena i iz sve snage je bacio na pod. Bila je šokirana, pomisao da je iko može toliko omalovažiti i uvrediti zbog sitne srče koju je napravila. Užas… Počela je da plače. Dok se Miloš vraćao šanku dočekala ga je pesnica u glavu, koju je dobio od Minjinog drugog komšije koji je živeo u kući do njene i koji je želeo da je zaštiti. Bokan je brzo dotrčao do nje, podigao je sa poda i odneo do separea. Neutešno je plakala. Bilo je to poniženje i bol istovremeno.  Tiho joj je rekao:

 

  • Nemoj da plačeš. Vidiš da su svi pijani. Ma nije on to uradio sa nekom lošom namerom, hteo je samo da zaštiti gazdu..
  • Da, sigurno, najbolja moguća namera da mi razbije guzicu o mermerne pločice, bridi mi sve… užas, još uvek ne verujem šta sam doživela.
  • Znaš…. Mala, moraš da ojačaš, moraš da kazeš sada, odmah, iz ovih stopa moraš da kažeš: “ Neću da plačem” . U inat svima vama neću da plačem!

 

Minja ga je samo gledala i stidela se sebe. On joj je sklonio kosu sa čela i obrisao joj je suze. Gurnuo je ruku u džep i izvadio njene cigare rekavši:

 

  • Zapali jednu smiri se.

 

Nasmejala se, bio je tako simpatičan, kupio je tog momenta. Zatim je ustao i još jednom je pogledao . Bila je nasmejana. Okrenuo se ka njoj i rekao:

 

  • Ajde sad plači ?!
  • Neću.
  • Zašto nećeš?
  • U inat Tebi.
  • To sam hteo da čujem.

 

Veče se završilo otišla je kući i dugo, dugo razmišljala o Bokanu. Mit je razotkriven. Ipak boja nije bitna…

 

 

DESET GODINA UNAZAD…

 

U novembru te godine je Minja punila šesnaest godina. Rođendan joj se padao za vikend tako da je rešila da drugarice izvede i počasti u Double Trouble kafiću. Bokanu je bez pitanja preko konobara poslala flašu piva, znala je da je to njegovo omiljeno piće. Kafić je bio prepun. On je te večeri radio, tako da nije mogla lepo da  ga vidi a i nastavnica Petra je bila tu pa joj je zbog toga bilo još neprijatnije da ga skenira pogledom. Sati su prolazili. Igrala je i bila jako srećna. Konačno je starija za jednu godinu što je njoj puno značilo. Jedva je čekala da postane punoletna da se oseća samostalno i veliko. S vremena na vreme je bacala pogled ka njemu. Primetila je da je tužan. Pogled mu je bio spušten i setan. Pala u bedak I sela je. Nije više želela da igra i raduje se sa saznanjem da njen čovek nije lepo raspoložen. Ne dugo nakon toga potražila ga je na mestu na kome je cele večeri prao čaše ali tu ga više nije bilo. Prošarala je pogledom po kafiću i ugledala ga je kako namešta mikrofon, a zatim čula pucketanje istog. Pomislila je da će organizovati karaoke ili će cenjene goste kafića pozdraviti poslednjom pesmom za to veče, a zatim je čula njegov glas na mikrofonu:

 

  • Pesma koju ćete čuti ide specijalno i samo za Minju…

 

Nakon muževnog i vrlo interesantnog glasa začula je sirene upozorenja u njenoj glavi. Alarm je počeo toliko da zavija da se njena glava pretvorila u crveno svetlo za uzbunu . Samo ga je netremice gledala i nije mogla da poveruje. Bila je šokirana. On je izgovorio njeno ime preko mikrofona i posvetio joj je pesmu pred tolikim auditorijumom, a povrh svega i pred njegovom ženom! Kakav bedak!!! Prva njena reakcija koju nije mogla da kontroliše je bila da što pre fokusira svoj pogled i zumira nastavnicu Petru. Jeste da je njoj bio tog dana rodjendan, ali to nije značilo da bi ispunjenje njene skrivene želje trebalo da sruši nečiji svet građen godinama… to nikako nije želela. Morala je da prekine ovaj divan san koji se sticajem okolnosti pretvara u košmar. Pogledala je ka šanku i videla je Petru, bila je hladna ni najmanje iznervirana.  Minja je umirala od sramote, ali je u isto vreme želela da čuje pesmu koju joj je Bokan posvetio i javno pred tolikim ljudima namenio. Bila je to pesma:

 

Whitney Houston & Enrique Iglesias

 “Over and over I look in your eyes
you are all I desire
you have captured me “

 

 

Obuzela je sreća i razna druga prelepa osećanja.  Dok su leptirići u njenom stomaku plesali uzbuđeni i pokušavali da izlete iz nje i ukrase kafić srculencima držeći se za izmisljene ruke, ona je pokušavala da bar glavom utiče na svoje telo i učini nešto kako bi ovo ludilo prestalo, ali je jako teško bilo pokrenuti kašasti mozak koji se od silnih emocija pretvorio u želatin. Zablistala je, ali je u isto vreme grizla savest zbog Petre. Nije želela da je povređuje. Kada se konačno vratila u realnost i vratila srce i mozak na mesto gde treba da stoje rešila je da što pre deluje. Poslala je još jedno piće Bokanu u znak zahvalnosti i otišla kući.

Njen život se pretvorio u rebus. Morala je da bude jako pametna  kako bi ukapirala njegove namere. I kako se uopšte rešava taj rebus? Svi znaci su tu, toliko očigledni i kontradiktorni u isto vreme. Da li je sebe trebala da ubedi da je crno sinonim za belo ili je ipak to narandžasta, boja koja kad se prevede u osećanja označava ogromnu sreću. Jer je njemu za šta god da je govorio ponašanje bilo sasvim drugačije.  I onda sasvim slučajno dok je sedela u kući i okretala stranice jedne knjige naišla je na zanimljiv naslov, ni manje ni više nego o bojama. Udubila se u gradivo i poistovetila Bokana i sebe sa tekstom. Međutim, prava simbolika boja joj je promenila razmišljanje i shvatila je da vrlo površno prilazi svemu. Kada bi se bilo ko manuo glupih šablona koji su im istetovirani na mozgu gledali bi svet i sve oko sebe svojim očima i ličnim iskustvom, a pre svega stečenim znanjem o određenom pojmu. Ne radi se tu o učenju, ona je bila poslednja koja je volela da uči, ali ako nešto ne znaš, ajde pitaj, pročitaj, potraži, informiši se pa onda pun argumenata i sopstvenim znanjem o pojmu slobodno soli pamet. Nedavno je, u sadasnjem vremenu polemisala o bojama sa jednim drugom koji je gej. Da li se mora napomenuti da je on gej? Ne, ne mora, samo se mora napomenuti da ih je ona jako gotivila. I taj njen gej drug je uporno tvrdio da je bela boja ne boja, to je praznina i ne računa se u boje isto kao i crna. Tada mu je Minja puna sebe  lepo objasnila: Da je Belo simbol čistote i integriteta, mada opet postoji nešto što se ne podudara sa tim simbolom. Na bliskom istoku bela je boja žalosti, ljudi koji žale pokojnika i udovica istog se oblače u belo.  Slikar V. Kandinski, za kojeg je problem boja daleko nadilazio problem estetike, najbolje se izrazio: “Bela boja, koju često smatramo ne-bojom… je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle…Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina… Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti… To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka.

Crno nas plaši. Ova boja definitivno pokazuje dvosmislenost: crna boja nije samo boja ožalošćenih već i boja ozbiljnosti i elegancije.  Crveno šokira i paralizuje. Žuto skreće pažnju. Zeleno odmara oči. Narandžasto zbunjuje i budi vesele misli.

I tako je njen drug gej u potpunosti shvatio Minju i celu priču o bojama.

Ali ni sa bojama nije uspela, njen rebus je ostao nerešen. Mogla je da se poistovećuje sa bilo čime na ovom svetu… sve je bilo uzalud. Rešenje tog zadatka je bilo previše komplikovano da bi bi se rešio, a opet tako jednostavano da se poveruje da je rešen. Bilo je divno polemisati o bojama i malo skrenuti pricu sa Bokana … Ali je Minja ipak bila narandžasta. I zato se ubrzo vratila na svog omiljenog lika.

 

Došla je zima. Sve ređe je izlazila iz kuće, radije bi sedela kraj kamina čitala knjigu i grejala se umesto da uzaludno skita po gradu tražeći Bokana. Mada bi ga pronašla svaki put kada bi krenula da ga traži. Znala je njegovo kretanje, cula bi njegov zov.

Dani su prolazili, bližio se kraj godine kao i doček nove.

 

Doček Nove godine je bio uplaćen u njegovom kafiću tako da je odmah mogla i očekivati Double Trouble. Minja je prethodne večeri imala loš predosećaj. Znala je da neće izaći na dobro.

Počela je da se sprema. Dok je oblačila najlon čarape pocepala ih je veštackim noktima koje je prethodnog dana stavila. Jako se iznervirala i poslala je tatu da joj kupi druge. Za to vreme dok ga je čekala počela je da se šminka. Ruke su joj bile masne od mleka za telo koje je nedavno namazala. Tim masnim rukama je uporno pokusavala da otvori maskaru ali bez uspeha. Uspela je samo da slomi nokat. Onak, da li je moguće da joj se to dešava??? Našla je lepak i zalepila ga je. Saša  je prethodnog dana farbala i vratila joj omiljenu plavu boju kose, a uz to je dobila gratis savrsenu frizuru. Fenirala je tako da joj svaki pramen kose bude izvijen na spolja sto je njoj jako lepo stajalo jer bi tako otkrila svoje lepo lice.. Obukla je kratku haljinicu boje cigle sa golim leđima, a obula crne čizmice sa uzdignutom platformom. Bila je spremna, zadovoljna i lepa.  Dogovorila se sa Sašom da se nađu ispred njene kuće. Čekala je pola sata,  ali se niko nije pojavio. Shvatila je da može da se dešava i nešto gore od polomljenog veštackog nokta i pocepanih najlonki, a  to je svakako bilo čekati nekoga pola sata i uživati u belim pahuljama koje cakle od zadovoljstva što će upropastiti njenu savršenu frizuru. Jako besna, sama je otišla u kafić, pronašla Sašu i društvo, naručila piće i opustila se. Zaboravila je sve i rešila je da se više ne nervira i da ne gleda izvor njenih problema i nemirnih noći, nego da ovo veče posveti sebi i svom društvu. Poželela je da ga zaboravi i  u novoj godini krene dalje… bez njega.  Totalno se prepustila “zanosnim” melosima domaće, ne mnogo tradicionalne, muzike i pokušala da uđe u ritam sa gomilom, da se opusti i peva reči pesama koje nemaju smisla i taman kad je ušla u štos muzika se ugasila, počelo je odbrojavanje, dolazi ponoć. Najednom su svi počeli da bacaju petarde po kafiću. Bojala petardi. Nije ni stigla da svom društvu čestita Novu godinu. Popela se sa ostalim devojkama na sto da joj petarda ne bi pocepala čarape i provredila je. Kafić je brujao od petardi i ostalih neartikusanih zvukova koje uopšte nije želela da razume i širio se odvratan miris fosfora koji je pobedio i najjaci i najneprihvatljiviji parfem ( kenzo jungle- koji je nosila neka devojka iz njihovog društva) za njeno čulo mirisa ikada. U jednom momentu je osetila kako je neko snažno hvata za ruku i  jos snažnije vuče dole. Srećom dočekala se na nogama. Bila je to nastavnica Petra, koja se tresla od besa i histerično vikala:

 

  • Šta to radiš, mala?
  • Ništa, samo se sklanjam od petardi.
  • Zar te nije sramota? To sto radiš… mislim… nemam reči!!!

 

Minja se osecala odvratno, osetila je Petrinu bol. I bilo je sramota sto je zaljubljena u njenog muža. Ali nijednog momenta nije želela da joj to pokaže. Istrgla se iz njenih ruku i totalno smireno joj rekla:

 

  • Ostavi me na miru.

 

S obzirom da je njen osećaj za nevolje jači i od mirisa petardi odlučila je da se lepo povuče i ne napravi jos veću zbrku od svog i tuđih života. Otišla je kući. Dok je ulazila u kuću primetila je da je upaljeno svetlo u dnevnoj sobi, što bi značilo da je njen otac zabrinut i da je čeka. Znala je šta sledi i nije se nimalo bojala, trudila se da izgleda i da se ponaša što opuštenije i pribranije iako ni sama nije znala na koga je bila besnija na sebe ili na Petru. Čekao ju je otac, budan i razočaran. Rekao joj je:

 

  • Znaš  Minja… Zvala me je nastavnica Petra.

 

Prebledela je. Pomislila je najgore. Ona ga je zvala da se žali kako je njegova ćerka zaljubljena u njenog muža i kao ga proganja I spopada. Bilo je sramota same sebe. Želela je na momenat da izađe iz svog tela ili da propadne u zemlju ili da možda skokne do plutona koji je pet svetlosnih sati udaljen od naše zemlje pa da odatle mirno posmatra situaciju koja se dešavala pet sati unazad i tako bi tačno znala šta da ne uradi da ne upadne samoj sebi u stomak. Ili da stavi pauzu ili premota ovaj deo svog života, ili da iskida traku, ali setila se da je to već ranije pokušavala i da ne uspeva. ” Fuck” šta sad da izmisli??? Da li je to ona opsovala pred tatom? Njen tata je bio alergičan na ružne reči, jednom davno dok je bila prava klinka sa društvom iz razreda se sankala na brdu ispred njene kuće na koje je gledao prozor njihove dnevne sobe. Ne videvši svog oca na prozoru,  raspalila je po psovkama kao pravi kočijaš što je bilo jako ružno. Ubrzo zatim je čula kako je otac doziva. Ušla je u kuću i tatine reči koje joj je tada rekao i dan danas odzvanjaju u njenim ušima:

 

  • Da li je moguće da ti, dete govoriš toliko odvratne i ružne reči? Kako te nije sramota? Neću više nikada, da li me razumeš, nikada, da te čujem da si rekla ijednu ružnu reč.

 

To je ona vrlo ozbiljno shvatila i od tada nikada pred njim nije govorila nista što bi moglo da podseti na psovku ili bilo koju ružnu reč. Ali nema mesta brizi ona je ipak opsovala u sebi mada nije znala da li joj je i to zabranjeno? Ono kao da  je ne oda gestikulacija ili koja mimika… ma ne, njen je tata na to i zaboravio sigurno se pitao šta nije u redu sa njom pa je toliko kulturna s obzirom na svet u kome živimo.

Nije znala šta da kaže svom ocu. Glupo bi zvučalo šta god da kaže: “znaš tata ja sam zaljubljena u njega” ili “ tata ja nisam kriva što on bulji u mene” ili “ njen problem je što je ljubomorna”.

 

  • Dobro i šta ti je rekla?
  • Rekla mi je da si joj jako draga i zato je i osetila potrebu da me pozove i kaže mi da razgovaram sa tobom u vezi tvog izlaženja. Da u njenim očima nimalo ne izgleda lepo to što se penješ po stolovima i igraš na istim, da drugi ljudi to vide malo drugačije nego ti. To zaista nije lepo, šta će ti to???
  • Ali tata, ja sam se popela na sto jer sam se bojala petardi, a ne da bih igrala. U svakom slučaju hvala nastavnici sto brine o meni.

 

Tek tada joj je bilo glupo i neprijatno. Nije mogla da veruje kakva je ta žena. Koliko je fantastična i koliko joj se divi. Oduševila ju je. Tada je zacrtala da što pre zaboravi njenog muža iz poštovanja prema toj divnoj ženi koja zbog nje proživljava pakao, a ipak je ispala fer i rekla njenom tati kako brine za nju.

Prestala je da izlazi u kafić. Nije više išla posle škole da pije kafu na mestima na kojima je mogla da ga vidi. Želela je da ispoštuje nastavnicu. Posvetila se školi. Počela je da uči i naprosto joj se dopala škola I predmeti, naravno sve osim Istorije. Opet je imala jedinicu iz Istorije I stvarno se trudila, ali nije mogla da je uči. Nije mogla da zapamti niti jednu jedinu reč. Predmeti koji su joj išli bili su Srpski, Istorija Umetnosti, Agencijsko Poslovanje I Korespodencija ( naučna disciplina koja se bavi pisanjem poslovnih pisama).

Na pismenom iz Srpskog jezika je dobila pohvale i njen je sastav bio proglašen kao najbolji sastav svih odeljenja druge godine. Tema sastava je bila : “ Pišem pismo tebi ”.

Profesor srpskog  je izveo Minju ispred razreda da im pročita svoj sastav. Počela je :

 

 

“  Pisem pismo tebi. “

 

Ovo je verovatno prvo pismo moje mladosti. Prelaz učinjen iz nekoga ko nije doživeo ni na izgled pohvalne kritike. Pretvarati se, dobro glumiti da bi zadržao ulogu to je sve za šta znam. Nedavno sam, tek, shvatila da sve ima svoj značaj. Male stvari možda najveći. Želela sam da se prikažem u najboljem svetlu i što je najgore, svi su me smatrali prirodnom. Imala sam sve. Čari deteta, zrelost žene, iskustvo devojke, svirepost ineobazrivost muškarca. Te uloge igrala sam podjednako dobro, ali smatram da sam zablistala kada sam bila potpuno iskrena. Svi su mislili da se pretvaram.

Nosila sam se sa razočarenjima lako, kao sa kakvom igračkom bezazlenog deteta, svesna da time nisam nanela bol nikom do sebi. Bila sam i zadovoljna, na kratko, uvek u uverenju da je zaista na kratko. Nisam planirala pobede, planirala sam načine da se nosim sa neuspesima. Može izgledati patetično, ali zaista sam uživala u tuzi mnogo više no u radosti. To su bili predasi između razočarenja.

Suze mi naviru na oči i trudim se da budem iskrena do kraja. Ne ide mi lako. Strahujem od pomisli koje će u tebi izazvati sve ovo, ta mi strepnja veze misli u čvor i tera me da delujem hladno, nezainteresovano.Čudne su te prepreke iako znam da će me samo predavanje ovog pisma pokazati u najjačem sveltu moje slaboti. Ne mogu da opišem osećanje. Odviše je postojano da bi bila zaljubljenost, odviše trenutno za ljubav. Muči me to što je vedar dan u najgluvljim mojim prolećima budio želje u meni. A sve su sada usahle. Treperi poznata nada za boljim, bez osnova. Ljuti me sto znam istinu iz prve ruke, tako iskreno izrečenu, a ne verujem joj.

Sećanja ne donose radost, u lepim trenucima nisi bio izdašan. Uvek sa tobom iznad glave mi je stajalo tvoje ubedjivanje da me ne volis, niti da ikada mozeš. I da ne tugujem zbog toga zato što ne vredi.

Zahvalna sam ostalima što su se bar pretvarali da im je stalo, to mi je ulivalo veru u sebe.. Nemoj da misliš da sam sada zalutala ovčica i da si me lepo skrenuo sa puta. Nisam to htela da kažem. Uvek se bojim da ćeš me pogrešno shvatiti, zato ne govorim u metaforama. Sve je iskreno čisto, ono sto sama sebi, u hladnoj prenatrpanosti svoje sobe mogu da kažem.

Želela sam nešto jako, silno, htela sam veliko!  Da li je u tome moja najveća krivica? Isto od svake ljubavi tražim, da je sudbina nesrećne moje ljubavi.

To tebi ništa ne znači, smara te verovatno, donosi negativno inje na sud o meni. O, da sam samo lutka koja ne razmišlja o mogućnostima!  O onome što nije a moglo je onome što je trebalo, a nije moglo. Da mogu da otvorim oči širom, velike i ugledam beli krevet za mene samo, zadovoljna sto ću sebi uskratiti malo komfora da ugodim još nekome.

Brižljivo birane reči su sve što je od mene ostalo, karakteristična odlika moje svesti i savesti. Malo se istine čita između redova. Ali biće ti lakše kada kažem da ne verujem u istine. Polako pada mrak.

Ne divim se nikome, ni na pameti, ni na snazi, ni na lukavosti. Divim se tebi na umešnosti, da me zbuniš i ostaviš da lutam po lavirintu tvoje privlačnosti, na čijem me kraju čeka giljotina. Izgleda mi da gubim se namerno samo da bih izbegla smrt. Ne, nije mene strah smrti, plašim se samo da neću umreti dovoljno brzo, da ću čuti onaj tupi zvuk otkidanja mesa sa moje odnegovane glave. Bojim se da ti neću biti dovoljno lepa kad umrem.

Završila je i sela na mesto. Učenici su ostali nemi, otvorenih usta. Kraj je bio morbidan. Profesor joj je rekao da će poslati njen rad na takmičenje, ali da će on promeniti kraj. Nije to želela da dozvoli. Rekla mu je da ako šalje njen rad on mora biti napisan u originalu, da nema prava da ga prepravlja. Na kraju su se dogovorili da samo izbace predzadnju recenicu, a da zadnja ipak ostane. Apropo cele priče pala joj je na pamet misao velikog filozofa Ničea: “ Pišem jedino iz sopstvenih iskustava. Pišem krvlju, a najbolja istina je krvava istina”. Ali nije imala dovoljno hrabrosti da to kaže profesoru, pomislio bi sigurno da je neka luđakinja.  Rad je poslat. Osvojila je drugo mesto. Bilo joj je sve jedno. Ona je pisala zato što je volela, a ne da bi bila na nekom mestu ili šta god.. Volela je da piše i tada joj se prvi put javila želja da kad završi srednju školu upiše književnost.

Školska godina se završila. I ove godine će ići na popravni iz istorije. Nije bila kažnjena i nije joj bilo krivo jer je kasnije saznala da je i njen tata imao isti problem  I da je padao dva puta. Tako da je to bila čista genetika, nemogućnost učenja istorije. Njena mama je digla ruke od kazne jer je videla da ne vredi. Shvatila je da njena ćerka zaista ima problem sa učenjem tog predmeta.Verovala je u nju i znala je da će na kraju položiti. Minja je pre svega išla u školu zbog sebe i nikada nije ni učila, niti dobijala ocene zbog roditelja, jedina zasluga i jedina krivica je bila samo njena. Veče razočarenje za nju je bila zaključna četvorka iz Srpskog jezika. Bila je iznenađena jer to nije očekivala, ipak njen rad je poslat na takmičenje. I svako je očekivala peticu. Mrzela je svog profesora Srpskog. Taman je to bilo dovoljno da razmisli o daljem školovanju, jer je planirala da kad završi srednju upiše književnost, ali s obzirom da njen profesor misli da nije dovoljno dobra da bi imala najbolju zaključnu ocenu zašto bi stručan žiri na prijemnom mislio drugačije. Odustala je od te ideje, mozda književnost ipak nije za nju, a i godine su pred njom i do tada će dobro razmisliti o svemu.

Advertisements

15 comments

  1. Е-мајл сандуче…
    Поздрав!

    Liked by 1 person

  2. belabojica · March 24

    Ovaj deo mi je nekako najbolji do sad. Dosta dubokih misli i zabavnih dosetki. Ne bih ništa izdvajao jer mi se sve svidelo. Što se Bokana tiče, svaki potez mu je katastrofalan i zanimljivo mi je kako pokušavaš da prikažeš tu neku privlačnost i zanesenost van logike. Ono kada neko bez obzira na to koliki je kreten ipak uspeva da ti zadrži pažnju i osvoji srce 🙂 .
    Minja je super lik. Prava psiho-mućkalica. 🙂

    P.S.
    “Kraj je bio morbidan. Profesor joj je rekao da će poslati njen rad na takmičenje, ali da će on promeniti kraj.”
    Imao sam slično iskustvo, samo što je kraj bio promenjen bez mog znanja. I nisam dobio nikakvu nagradu. 🙂

    Liked by 2 people

    • Zevsova cerka · March 24

      Hvala ti. U ovom delu je Minja malo starija i malo ozbiljnija, recimo za jednu mrvu.
      Potpuno si pogodio ovo u vezi Bokana.
      Eeeee, upravo zbog tog menjanja ovaj roman nije video svetlo dana, nego je ostao neobjavljen. Nisam se složila sa izdavačkom kućom u vezi kraja. Odustala sam od saradnje sa njima.
      Verujem da dosta nas ima sličnih problema sa tim menjanjem i tuđim predlozima. Mada verujem da nam retko to treba.

      Liked by 2 people

  3. Pingback: Osam godina unazad… dani bez njega i Minja. | Zevsova ćerka
  4. Pingback: Osam godina unazad… sto deseti i nekoliko narednih dana bez njega. | Zevsova ćerka
  5. Pingback: Osam godina unazad…poslednji dan bez njega ( DEO II) | Zevsova ćerka
  6. Pingback: Osam godina unazad…dani posle. | Zevsova ćerka
  7. Pingback: Sest godina unazad… | Zevsova ćerka
  8. Jel, čija si ti, mala? · June 9

    Lepa, ponekad bolna, nežna, ali čista i umivena sećanja na neka prošla, bolja vremena. Baš si i mene vratila u moju ranu mladost, lutanja, previranja, greške i odustajanja.
    Hvala za lep početak ovog dana.

    Liked by 1 person

    • Daisy · June 9

      Drago mi je da jesam.
      Hvala ti.
      To je zapravo pisala neka ja pre… vise ni sama ne znam koliko godina, recimo petnaest…
      Hvala tebi sto citas 😘

      Liked by 1 person

      • Jel, čija si ti, mala? · June 14

        Ista si ti, draga i mila moja, ista.
        Ne menjaju se ljudi baš tako lako.

        Liked by 1 person

  9. Daisy · June 14

    To mi je jos draze cuti 😙
    Hvala ti!

    Like

  10. Daisy · 24 Days Ago

    Reblogged this on Zevsova ćerka.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s