Recenzija… ( nastavak)

DSC_0039 (1)

Predgovor i cetvrta recenica. Savrseno receno. To je ono sto me je uvek odusevljavalo kod dobrih pisaca, sposobnost da me paralisu i vezu za delo u samom startu. Recenica nakon koje zaboravis ko si, ili se zapitas jesi li to ti i pomislis ko bi mogao biti neko ko mislis da si ti.Oduvek si umeo da zbunis, cak i kada jasno znam sta i kako, sa dokazima i velikim slovima, opet ili ipak je svako slovo nakostreseno i posuto sumnjom koliko god ono bilo bas to slovo.

Na drugoj sam strani predgovora na kojoj se levo oko ne ponasa kao desno. Skupljalo se sa svih strana i kada je bilo potpuno, pustilo se na samom pocetku recenice koja pocinje:

“Delo koje je sada…”

DSC_0040

Dvadeset i sest??? Toliko puta sam iznova i iznova citala i bila sigurna da je neki drugi broj u pitanju. Shvatila sam da sam neke verovatno namerno preskakala i zato vrlo cesto dolazila do pogresnog broja. Ali ah…osam, beskonacnost kruga i zmije koja samu sebe jede. Uroboros!

Ali eto nje, mene, makar deo mene koji je nekada stajao na zeleznickoj stanici. Naviru osecaji, uzrujanost pokusava nesto da mi dokaze, sreca stipa unutrasnjost, tuga vlazi oci, seta joj pomaze i ponos koji misli da je sve to zbog njega samo. Talasi svega toga me naizmenicno potapaju i ne mogu da budem mirna a ne umem da se odbranim. Kao napitak za koji ne znas da li ce te izleciti ili ubiti.

DSC_0041
Sedma strana, sedmi red umesto individualizma ide individualizam. Znas da sam oduvek bila cepidlaka.
Kraj predgovora je bolan. Bolan za mene. Razara me. Osecam ostrice svake reci. Ponizno.

” Jutro” toliko puta procitano da znam svako slovo napamet i cini mi se kada bi mi neko drugi to citao, pa cak i ti, to nikada ne bi bilo tako dobro, tako stvarno i dozivljeno bas na nacin na koji sam ga dozivela. Nikada nisam stigla da ti kazem koliko me fascinira svaka recenica u kojoj jutro ili nebo svaki put rade nesto drugo.

Hej!!!
Zamisli, drzim tvoju knjigu u rukama! Pa cestitam!!! Ne verujem u tu stvarnost, pa se pitam da je nisam izmislila, da ne umisljam. I ne, nisam isla dalje. Nisam gledala ima li me tamo negde u sadasnjosti neke proslosti savrsenog knjizevnog dela. Sasvim je dovoljno da mogu da drzim u rukama knjigu cijeg se sadrzaja bojim i jedva cekam da procitam.
Drhtim, molim se… v.. verujem!
Stamparska greska, ne mari, meni ne smeta.
Stigla sam do krajputasa i tu cu se zaustaviti. Veceras ne idem dalje!

 

24/06/2016 23:37

Pesma, reci pesme i spot potpuno opisuju situaciju, osecaje koji me obuzimaju nakon citanja knjige, nakon njenog kraja. Mozda ne moze jasno da se nasluti u redovima o cemu se radi, mozda iz celog skupa ” Knjiga o meni ja o knjizi” ne moze da se nasluti ko sam ja u knjizi zato evo recenzije koja ce donekle objasniti sta se zapravo desavalo dok su price sa bloga prerasle u knjigu.

Mozda… na ovaj nacin ubijam knjigu, unistavam je na najbolniji moguci nacin!

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s