Izmisljena prica 15…

 
– Upozorila sam te da nisam normalna..
– Sta si uradila? Ne kontam? Zašto nisi normalna?
– Izuzetno senzitivan nervni sistem, duboka osetljivost na muziku i umetnost. Iz tog razloga proizilazi burna reakcija na svaku nijansu promene..osecanja…odnosa…spajanja…razdvajanja…susreta…rastanaka…vremena i vazdusnog pritiska.
– Pa dobro, slažem se da to nije normalno… to je divno. To je slika, to je opis prirode, kiše, sunca, magle, neba…
– Izvini ali ja sam emotivno-psiholoska nakaza.
– Ne seri!
– Zelis da imam zatvor?
– Bukvalisto…i ne, bukvalista nije čovek koji se krije iza bukve.
– Nego iza lista bukve…znam.
– Ne. Nisi, ti si bukvalistica. Zenski rod.
– Da, da…oziveo si zenu u meni, hvala ti…iz duse.
– Jede mi se onaj burek, mislim da ništa sladje u životu nisam jeo  moram otići sutra da uzmem.
– Do skoro sam bila musko..Skroz. Na skroz.Sta?
– Burek.
-Sa piletinom?
– Da.
– Ispod saca?
– Da.
– Hocu li dobiti mms ?
– Ako zelis, radije bih ti dao pola parceta ..
– Sutra necu biti u Novom Sadu 😦 Ali zelim..
– Znam, i ja… sutra ću kupiti taj burek, i slikati, poslaću ti mms, a i okačiću na fejs, to i mikrotalasna obe slike na profil, jedno profilna jedno naslovna .
530352_752299971450109_1196373359_n
1450343_752302368116536_135731624_n
– Ma super ce mi biti i preko mms.. moja masta cini svasta…
– Koje si boje?
– Fb..hm. Bicu ponosna…
– Niko sem tebe neće znati zašto…
– Jer ces celom svetu reci koliko ti znaci…wow..
– Doručak kod tifanija na srpski način.
– Gde?
– Skroz sam zelen, jarko zelen u usne, jako, kao na stanici
– Misliš u parku?
– Da…
– Ovaj prvi mi se omako…inače sam te poljubila 33 puta..
– Znam, izbrojao sam…
– Kao u vodi.. isto.. jesi li i tad brojao?
– Ne!
– Zar mi nisi rekao da se plasis vode i da u vodi uvek brojis?
– Znaš zašto tada nisam!
– Strah.. brojao si disanje nisam uopšte brojao sa tobom  sem za…ljubim te…
– Ljubiiš me gde?
– Da li ti je smetalo kada sam ti rekao ono veče da sam previse emotivan?
– Ne, bilo mi je neobično… može se reći čudno. Zar nismo rekli da ćemo čekati nekoliko dana.. pa onda pričati o tome?
– Da. U pravu si!
– Ne, ja želim…srećna sam što si me pitao… samo rešavam rebus 😉 lepo-čudno mi je bilo..draago. Hej!
-Tu sam  razmišljam…
– Gde? Zašto? O čemu?
– Ljubim te u usne, nežno… razmišljam o skidanju maske i nežnosti…
– Dobro je Darko nemoj.. stvarno… hvala ti, stani, ne piši
– Zeleo sam… Zbog sebe.
– Eto zato mi je bilo drago, što si hteo da budeš nežan, sto si bio emotivan…jer je to bilo pre nego što sam ti ovo rekla i znam da nije bilo iz sažaljenja ili se nadam da nije bilo… jer…opet možda su i pesme uticale na tebe mislim da je i to imalo veze..NEMAM POJMA.
Osećam se… bezveze i ako hoćeš menjamo temu, ne moramo o tome 🙂
– Kako možeš biti nežan i emotivan sa nekim kome nisi skinuo masku i video mu lice, treba li biti nežan sa ljudima koji nose maske? Koji se kriju od tebe… ne veruju ti… Znaš zašto sam to želeo, znaš posle čega je to bilo… znaš da kada si videla suze nije telo plakalo, na licu se nije videlo ništa, zar ne? Nemoj shvatiti pogrešno, nisam do tog momenta mislio da mi ne veruješ ili ne znam šta… ti si mi svesno, svojom željom dozvolila da ti skinem masku, i fizički da to doživim… ona žena, ispod maske… želeo sam da budem nežan sa njom, da joj pokazem sta osecam, jako sam to želeo kada sam je video ispod maske… reci nešto… ne govorim često ovakve stvari… ne znam šta dalje…
– Nešto.. razmišljam i ja ponekad.. čekaj..
– Cekam.
– Jesi li mi skinuo masku skroz, mislim da li veruješ da si to uradio i da se više ništa ne krije iza kako ti kažeš ” one” žene? Misliš li i dalje da se krijem od tebe?
– Maska se lako skida i stavlja… onda nije bilo maske, nikakve. Ne mogu da ti objasnim kako sam se tada osećao. Svi mi nosimo maske, stavljamo ih za posao, prijatelje, poznanike, one kojima ne dozvoljavamo da nas povrede.. Mislim da se ne kriješ, ali znam da si već u autobusu imala neku novu masku, ne za mene, za svet, na poslu treću… isto tako znam da ćeš, kada si već jednom to učinila, dopustila, znam da ćeš sa mnom, u onom, našem svetu uvek skidati i stavljati masku za mene i da će to uvek biti iskreno…
– Zašto je taj čin zasuzio tvoje oči? Ti retko plačeš, samo kad si sam.
– Zato što se tako lepe, divne stvari viđaju jako retko…
– Da li si sa mnom bio sam? Ok, razumem. Hvala ti što si podelio sa mnom taj osećaj, bilo mi je lepo i drago.
– Nisam se kontrolisao, rekao sam ti, to je talas koji me poklopi… mislim da sam plakao iz istog razloga iz koga ti ono jutro… ili sličnog.
– Zato što znam da te te suze nisu povredile nego su te oslobodile…
– Nije me povredilo, bio sam srećan, presrećan…
– Znaš li da su tvoje oči i tvoj pogled dok me ljubiš skroz drugačije od tvojih očiju i pogleda inače? POTPUNO!
– Rekla si mi, ali ne znam kako…
– Ne znam ni ja.. to nikada u životu nisam videlaa, samo kod tebe, volela bih da i ti to možeš videti. I kad pričamo tvoje oči su iste kao i uvek ali dok me ljubiš.. ne mogu da ti opišem..
znaš da primećujem i najsitnije detalje i da nemam razloga da ti govorim ono što nije istina..
– Verujem ti. Drago mi je da je tako… uživam kada te ljubim i ne mislim, samo osećam…
– Sta osećaš? poljubac?
– Tebe.
– Kad sviras violinu iste su ti oči kao i uvek i to da znas. Mene osećas? Kakav je osećaj, osećati mene? 🙂
– Sviranje violine, milovanje, sex, bilo šta što se radi telom nikad ne može imati tu prisnost, intimu i spajanje dve duše od poljupca.
– Ali u vodi su ti bile takve oči i kad se nismo ljubili.. sve vreme, mozda su ti takve oci zbog straha.
– Možda sam tada bio dete…
– Možda.. bio si prelep…PRELEP u vodi, uopste te nisam videla ko uplaseno bice,  vec kao nekoga ko zeli da mi pokaze kako se bori sa strahovima, u pocetku ti nisam verovala jer… nema puno ljudi koji se toliko boje vode, ne znam nijednog coveka sa tom vrstom straha. Tebe sam posmatrala, zanimalo me je… kako voda utice na tebe. Videla sam ukocenost, samo zato sto sam znala i ocekivala da nesto vidim, verujem da nikada ne bih primetila da mi sam nisi rekao.
– Na trgu su delili besplatne zagrljaje, neke žene svoje telo prodaju za novac, sviranje violine je umetnost i to pruža koliko zadovoljstvo za dušu, toliko i za čula i onoga ko svira i onoga ko sluša… Niko ne prodaje poljupce, deli ih… poljubac je pravo sjedinjavanje dvoje ljudi, tada se ne može lagati, za njega nije potrebna umetnost ili talenat, poljubac je jednostavno, prosto sjedinjavanje dve duše na kratko… u vodi… bio sam ranjiv, a ti si me pazila… hvala ti…
– Hvala tebi.. Imaš komentar na blogu.. ako nisi znao..
– Bilo mi je drago što ti nije smetalo, što si se ponašala kao da je sve normalno…
– Pa i jeste normalno… skroz normalno…prelepo normalno…
– Hm, šta još da podelim sa…na blogu…
– Jbg.. ona je zajeban igrač.. broji.. uvek.. forma joj nalaže 😛
dal je Vrana živa jbt?
– Ne znam.. nešto je i slabo čitana priča, možda dvadesetak puta…
– Jel? pourque?
– Nemam pojma.. možda sad svi sem mene i tebe imaju frku …
– I Hane 🙂
Ništa ne pričaš za Miloša, zašto je bio srećan ako se onaj njegov pravi seronja?
– I L Hana ❤
– 🙂
– Miloš nije došao kod mene :-/ nikad više od onog puta kad je rekao da će doći 😦
– Pročitao sam pesmu, slušaću je jednog dana, jedan dan ću slušati sve pesme koje si mi poslala i koje ćeš poslati dok ne popravim komp, ceo dan ću odvojiti za to…
– Hahahahha
– Jel sve u redu sa njim? i izmedju vas?
– Nemam pojma.. valjjda, rekao je da će doći i nije došao.. to nije ništa čudno kad je on u pitanju
inače sam Miri i Jeci rekla da se nismo odvajali… da si sve vreme bio sa mnom u stanu i da smo se samo poljubili više puta… da me taknuo nisi..
– Hahaha… voleo bih da sam mogao da te vidim dok si to govorila.
– I to što smo se ljubili ne znaci nista, nismo u vezi jer ti imas devojku i da cemo se mozda jos nekad sresti i da cemo biti prijatelji…One su me pitale kao je moguce da ste proveli vece zajedno a da se niste kresnuli? Rekla sam da nismo ni spavali nego da se nismo mogli napricati celu noc…
– Sada jako želim da te zagrlim…
– Ajde slobodno… besplatno je.
– Hahaha… mislim da im ništa nije bilo jasno.
– I da sam ja na kraju zaspala naslonjena na tvoje rame.
– Grlim te, jako, jako, jako, Sundjer Bobe…
– A znajuci da nemam ostvaren seksualni zivot pitale su me da li mi je krivo sto si tako dobar i sto nije bilo toga. Rekla sam da mi je MNOGO krivo ali da sam prihvatila to i pomirila se sa tim. I da mi je mnogo bitniji odnos koji imamo od glupog seksa koji moze da pokvari ovo sto imamo…one su rekle jbg.. neda ti se :). Uzvraćam zagrljaj. Si tu? Poziv? Wc? Vedrana?
– Ništa od ponuđenog… zamislio sam se šta da napišem sledeće.
– I? Sta ćeš napisati?
– Da li ti je žao zbog nečega, bilo čega?
– NE!
– Sto se desilo ili nije desilo za vikend.
– NE. A tebi?
– Žao mi je samo što nije trajalo duže, makar još jedan dan… i ništa više.
– Ne kaki… to je izgovor… odgovori konkretno.
– Ne, ne žalim ni zbog čega…bilo je divno…
– Sve što se nije desilo, nije se desilo sa razlogom. Pokazaće se da je taj razlog jako važan. Sigurna sam u to. 🙂
– Moram da idem… telefon, moram i devojku i Hanu da zovem .
– Idi.
Wednesday, November 13, 2013 9:14 PM
Advertisements

A Whiter Shade of Pale…

300743.3786540

Kap. Kap po kap . Kaplje. Neka se voda od nekud proliva. Da li je voda ili je kiša? Da li je kiša ili je voda? Par kapi je sasvim dovoljno da shvatiš da kaplje. Koliko je reči dovoljno da shvatiš značenje rečenice? Koliko je potrebno da protumačiš da li je figurativna ili metaforička? Lažna ili istinita? Kako da budeš siguran da si baš tu rečenicu čuo, pročitao onda, negde gde je i njeno značenje ostavljeno. Koliko zauvek je srazmerno onom jednom nikad? Koliko je nikad daleko od zauvek? Da li je Da zapravo spremno za predstavljanje i lepo obučeno Ne. Ono Ne koje će jednom biti ogoljeno, puno oštrih linija bez oblina, bez prefinjenosti. Jeste. Najteže je shvatiti očigledne stvari. Očigledne stvari bole i povređuju. I kada vole i kada ne vole. Jesam li očigledna, bolim li te dok čitaš neki post koji sam posvetila tebi? Da li mi se smeješ ili se smeješ sebi? Koliko sam te samo zamišljala izmišljeni čitaoče. Da li čitaš samo mene? Ili me ne čitaš uopšte? Kako ću ikada znati da li sam te svojim slovima privukla ili odgurnula od sebe.

“Volim te, on kaže. Nju? Koju nju? Onu iz svog sveta koji želi, onu koja nikada neće biti nesrećna zato što on želi da bude srećna pored njega? Ko je ona? Voliš li nekoga samo dok radi ono što želiš? Da li bi je voleo kada bi rešila da postane profesionalna kurva? Da li bi je voleo znajući da daje svoje telo nepoznatim muškarcima za novac? Svaki deseti put gratis? Da li bi je voleo bez nogu koje ga dovode do ludila ili ćelavu sa alkom u nosu i navučenu na heroin? I tada bi to bila ona, zar ne? A on bi je voleo i bio srećan jer je ona srećna. Ne! To je neka druga koju on voli. Ona mora da se oduševljava ružama ispred vrata, zato što je to romantično, zato što on na taj način pokazuje da je romantičan. “

Koliko god nam je širok vidokrug sve druge možemo sagledati osim nas samih. Sebe nikada ne vidimo ili možda nikada tako jasno kao druge.

Recenzija… i osecaji

Kad sam vec stigla do ovog dela sigurna sam da su iz price

Na stepenistu…

izbacene spagete i da je iz price

San…

izbaceno “koje si… sanjala?”

Bledoljubicasti sesir, bela haljina i crni kozni mantil?! Niko se tako ne bi obukao, cak ni izmisljeni lik. Skakao bi ti po mozgu da ga presvuces, smetale bi mu te boje, ta kombinacija boja, nijansi i nesklad materijala.

Nije samo vagon… Voz je!

Do kraja osamdesete strane ponovo sam dozivela osecaj prihvacenosti. I sada cu se zaustaviti. Uprkos svemu zelim da ti odam ogromno priznanje za ovakav korak! Odusevljena sam s obzirom na celu situaciju i na sve sto se dogodilo. Moram priznati da sam ponosna jer citam nesto sto je neko o meni pisao. Sto vidim, osecam, citam i cujem “devojku sa sesirom”. Hvala ti sto je nisi abortirao ( Ubio pre nego sto je nastala). Divim ti se sto tako divno pises o njoj iako je prezires.

03:33 sad idem da spavam, samo da zabelezim jos par utisaka.

Secam se milion poruka koje su usledile nakon ove

Izmišljena priča 2…

price i tvoje odusevljenje sto je za klicu imala nesto sto sam ja rekla. Opet, uprkos svemu, subjektivnosti ili ko zna cemu, ipak mi je ona najbolja od svih ikada napisanih. Vrlo zapetljan lavirint po kome si isao vezanih ociju i bez zastajkivanja stigao do cilja, tako lagano, lezerno i vazno. Svaka cast!
: Spustila sam bledoljubicasti sesir i nakrivila glavu na levu stranu.:

” Mi dozivljavamo dozivljaje iz proslosti i tako gradimo svoje svetove, ali postojimo samo u tudjoj buducnostijer mora proci onaj tren da neko ne opazi da postojimo”

” I ono sto je najbitnije, video sam svu beznacajnost svog postojanja i uzaludnost bilo kakvog pokusaja da se moja buducnost promeni jer je ona ocigledno necija proslost, a proslost se ne moze menjati.”

Verujem da si jos onda znao. Napisao i procitao sopstveni zivot u “knjizi”. Mozda nije bilo pametno citati je i tako si bio dovoljno inteligentan za svoje godine i znao mnogo vise od potrebnog.

Devedeset prva strana, znas… magicno je, deluje mi da je opisano bas ono sto sad imas.

Violina… ( Hana)

Zanimljivo je to da smo i mi procitali ” knjigu” a nismo joj verovali. Verujem da Maks sa zadovoljnim smeskom cita ovo i cuje zvuk drveta u sumi. Zvuk svacijeg otkucaja srca u knjizi koju je on stvorio. Divim mu se! Sve je predvideo do tancina.

Neverovatna stvar je sto sam se po ko zna koji put pronasla u prici

Ogledalo…

Savrseno napisano a najbolje od svega je to sto ce retko ko i uz potpuno objasnjenje moci da prodre u sustinu. Da shvati pricu, da je razume. Verujem da je citalac zbunjen i da mu prica nije jasna i bas to je ono sto je cini toliko zanimljivom i posebnom. Ogledalo ipak treba doziveti.

Trenutak u kome sam na sto cetvrtoj strani srela decaka

Na stepenistu…

bio je osecaj koji nema definiciju. Drago mi je da ga ponovo vidim. Ako je on ponovo tu, niko ga nije ubio ni u jednom vremenu, ni u jednom svetu. Sto takodje znaci da on negde postoji, mozda cak i u proslosti sto je takodje nebitno jer smo shvatili koliko je vreme nedefinisano. Jer zapravo samo proslost i postoji. On postoji! On tako divno postoji!!!

Ne, ne zelim da poverujem da je razlog ne menjanja prica lenjost ili nedostatak inspiracije. Opet nije mi jasno sta ja tu radim?

” Plakala je jer u njegovim ocima nije videlaprkos ili mrznju prema onima koji su ga odbili, nije videla zelju za osvetom ili bilo kakvo zlo zbog koga bi bio izolovan, znala je, i suvise dobro…”

28/06/2016 09:30

Violinin zvuk…

300743.3783981

Kaldrma. Ostrvo. I taj zvuk. Ni od kuda se čuje a u stopu te prati. Udaranje potpetica po kaldrmisanom putu… dajući takt onda… kada se zvuk obmota oko nežnih nožnih članaka, pa zaklecaju kolena a skočni zglobovi se trznu i onda nastave tupatupatup po putu, njišući kukove i sireći rubove haljine kao latice tulipana pa ih opet spuštaju nežno, da sasvim nežno, neprimetno, prividnim dodirom dotaknu kolena pružajući mogućnost vetru želje da dodirne i naježi svilenu kožu bedara. Ruka pod ruku. Njegova cigareta i dim koji ide ka njoj. Svoju je ugasila, ostala je ubačena u uličnu pepeljaru sa otiskom njenog karmina, sa svakom jamicom u tom otisku i svim poljupcima skrojenim po tom kalupu ostavljenog baš tamo . Tada ili nekada, kada neko bude prolzio tuda osetiće miris njenog uzdaha i parfem njene privlačnosti pomešane sa željom, željom koja je ostala zarobljena u njegovom pogledu, u iskri njegovog oka koje i kada zažmuri vidi samo nju.
Drži je pod ruku i udara takt preteći njene sitne i lagane korake. Grubost i sirovost njegovoh cipela po kaldrmi zahvaljujući njoj deluju nežno a sigurno, tanano a jako , kao da leti kao najveća ptica u jatu, oslanjajući ovlaš samo vrhove prstiju i petu. Drži je pod ruku hodajući sa njom ka tvrđavi večnosti u kojoj će jedno drugom reći zbogom ili doviđenja. Jer savršenstvo zvuka violine je koliko u njegovoj lepoti toliko i u tuzi koju budi pustajući zvukove znane samo njoj. Drži ga pod ruku i pleše sa njim, harmonično i sinhronizovano pokreću sve delove tela, njena ruka i njegova, njegov udah i njen izdah. Njegovi prsti u njenoj ruci. Poslednji put ih dodiruje dok violina na ostrvu izmišljenosti svira i čovek koji je slep i gluv, čuje samo vibraciju žica i oseti kroz vetar da je neko tuda prošao, da ga je čuo, da je čuo kako on svira, da je zaplakao ili se nasmejao. On zna da svira ali nema predstavu šta je melodija, kako zvuči i šta izaziva u telu… mislima, duši. Ali ta vibracija je usklađena sa pulsom krvi koja struji duž njegovih vena i ako ne čuje ono spolja on čuje tok krvi, oseća njenu putanju i trenutak kada zabubnji srce… čuje tup taf, tup taf, tuptaf, tuptaftuptaftuptaf… tu melodiju ne može svako da čuje.

Nežno rukom ispravlja nabore na haljini dok nemo posmatra violinistu čudeći se njegovoj veštini, čudeći se kako neko ko ne čuje može da stvori savršeno delo i da to delo svi sem njega mogu čuti. On je gleda čudeći se kako neko ko ima toliku potrebu da voli nikada nije bio voljen. Glada je i čudi se kako će je ostaviti sa zadnjim zvukom violine. Čudi se tvrđavi koja ih magnetično priziva da zalutaju po njenom lavirintu privlačnosti i da se izgube jedno u drugom, jedno sa drugim, jedno bez drugoga…

Nekoliko taktova po kaldrmi, zvuk potpetica se prepliće sa škripom peska pod muškim cipelama. Violina je prestala da svira. Gluvonemom čoveku klizi suza niz obraz i lagano se kreće ka usnama raširenim u osmeh. On.Ona. Ostrvo. Tvrđava. I gluvonemi svirač violine. Uz zvuk protivrečnosti su se izgubili u svojim najlepšim strahovima i najstrašnijoj lepoti postojanja.

Inspirisana pricom koja se nekada zvala ” Ostrvo” a koja se sad zove “Hana”

D.V.

 

Deset godina unazad…sindrom Šilja.

Ko je u stvari Šilja???

Posmatračev skotom-psihičko slepilo, kada osoba nešto što je očigledno ne percipira iz psihičkih razloga.

                                                                                                            Irvin Jalom.

Posmatrala ga je iz dana u dan i shvatila je da to više nije bio on. I bilo joj je krivo što voli tu devojku. A bila je sigurana da je voli. I tada je znala kako je bilo nastavnici Petri. U tom momentu je osetila bar deo njene boli i sada je duplo bolelo sve, zbog Petre, zbog Bojane i zbog sebe same. Ah… koliko je bila glupa. Kako je mogla da poveruje da mu se sviđa? Kad bi samo mogla da se odljubi od njega, da ga zaboravi. Krivila je sebe da je sve to samo njena greška I da je mnogo lakomislena i naivna. Verovala je svemu. A najviše je verovala onome što vidi i što svakako deluje stvarno ali ipak može biti samo trik. Da li je sve onako kao što vidimo? Možda trenutno jeste, ali postoji mnogo uglova iste slike. Ako se sa neke druge strane pogleda ta ista slika može nam reći nešto sasvim drugo. Do ovog razmišljanja je dosla slučajno i to dok je sama, tužna sedela kući i gledala Diznijev crtani film Miki maus. Uporno je nervirao sinhronizovani zvuk koji je ispuštao Šilja i počela je da razmišlja o njegovoj ulozi u crtaću. Zašto bi u tom crtanom filmu svaki muški lik imao svoju devojku odnosno partnerku osim Plutoa on je bio pas isto koliko i Šilja? Svi su životinje, pa i Pluto zar ne? Iako je glumio ulogu ljubimca? Miki ima Mini, Paja ima Patu, Šilja ima Belku, a Pluto je sam. I onda se tok njenih misli vratio na Šilju. Kako je moguće da je Šiljina devojka krava, a on pas? Sigurna je bila da Dizni nije želeo da spaja različite vrste životinja jer da je hteo miševa devojka bi bila slonica. Trik je u tome da treba malo da se udubi u celu priču. To je moguće samo ako Šilja nikada nije ni bio pas. I tada je besna ustala sa kreveta i otisla do računara.

Rešila je da pita “Google”: koja je Šilja zivotinja? Došla je do šokantnog saznanja: ” Dragi nespretni lik je rođen 1932 godine. Njegovo originalno ime je ” Dippy Dawg” i 1938 se pojavio u knjizi pod nazivom ” The story of Dippy The Goof” 1939 je službeno promenio ime u Šilja pošto je glumio u filmu ” Šilja i Wilbur”. Promena imena je bila genijalan marketinški potez za Šilju pošto je postao jedan od najomiljenijih Diznijevih likova svih vremena, i član Mikijevog unutrašnjeg kruga. Šilja je uvek bio zamišljen kao pas ” pas sa ljudskim karakteristikama”. Međutim ono sto Diznijeva propaganda ne govori je da je Šilja u stvari govedo vrste Abredeen- Angus. Dizni je zataškavao Šiljino ne-američko poreklo. Nešto, što danas i nije toliko bitno- ali ’39 sa američkim nacionalizmom na vrhuncu, ovo bi okončalo njegovu karijeru. Šiljina karijera je došla do prekretnice 1950-ih s rođenjem sina Maxa. Šilja koji je javnosti predstavljen kao pas, jednog dana na snimanju je upoznao svoju pravu ljubav kravu Belku sa kojom je i dobio sina Maxa.”

Bila je totalno zabezeknuta saznanjem. Zašto joj niko nikada nije rekao da Šilja u stvari nije pas??? I odjednom, sijalica koju je smatrala pregorelom počela je da blinka dok se konačno skroz nije upalila. A šta ako su i oni u stvari bili iskrivljena slika poput Šilje? Zapravo ono što je njen mozak registrovao očiglednim, a ne ono što zaista jesu. Našla se u sopstvenom umnom lavirintu. Nije mogla da odluči kome da veruje više i ko je fakat u pravu. Da li je verovala sebi??? O tome nije ni razmišljala jer su činjenice pokazale da je od svih mogućih ljudi ona najviše izneverila samu sebe. Kako se osećala? Bespomoćno, neispunjeno? Kao dete kad ne dobije željenu igračku??? Ne. Ne. Ne. Razmislila je o svemu i došla do zaključka da ona samu sebe nije izneverila, već da svemu mora prilaziti malo drugačije i da nastavi da bude par koraka ispred svih, pa makar bila povređena. Slepo je verovala ljudima i nikako nije mogla da shvati da ljudi imaju to neko zlo u sebi da pamte samo loše stvari, a dobre zaborave. Dobre stvari su samo trenutne. One se urade u datom momentu kada je to najpotrebnije itada su jako važne, ali čim prođe neko vreme njihova vrednost opada. Dok sa lošim stvarima to ide sasvim drugačije, one se odmah upamte i nikada ne zaborave, one su večne. I ne postoje te dobre stvari koje bi ispravile jednu lošu. Kada malo razmislite to je tragedija. Kako je to u stvari loše procenjivanje. Kada ste u ambisu iz koga vam nema izlaza da li biste mozda odbili spasonosnu ruku čoveka čiju jednu lošu pamtite??? Naravno da ne, jer je život samo jedan a pomoć u momentu od koga vam život zavisi ne birate, niti osobu koja pomoć nudi. Život bi bio mnogo lepši kada bi se malo više vrednovale i pamtile dobre stvari koje vam je neko uradio, a sigurno da ih ima dosta, kao što je sigurno da na svetu ima mnogo više dobrih nego loših ljudi. A šta se zapravo zbivalo sa njenom najboljom drugaricom? Da li je njoj verovala? Pokušala je na sekund da pogleda svoju priču njenim očima. Pretpostavka da je u pravu za sve sto je vezano za njega, da ne postoji nikakva mogućnost da je on zaljubljen u nju, da misli da će ona za par godina biti “extra riba” i to je to. Tu nema nikakvih emocija, samo možda neka minimalna privlačnost i da je smešno što Minja da je toliku važnost sitnicama,  da previše idealizuje svaku situaciju koja je bila vezana za njega. Ali s obzirom da je ona svedok svega što se sa njim dešavalo kako to da nijednog momenta nije zažmurila na jedno oko i rekla : ” Pa možda mu se ipak malo sviđa?” To je ono što je Minju bolelo više od svega. Trebala joj je makar mala podrška njene najbolje drugarice iako je tamo negde duboko u sebi znala da Saša sve to radi da ona ne bi bila povređena i da sebi ne daje lažnu nadu. Minja je pokušavala da pronađe smisao svega. Smisao nastaje usled smislene aktivnosti to je učila u školi, i što ga više namerno traži, to je manje verovatno da će ga naći. A Minja je uporno tražila i sve je to delovalo beznadežno. Jer racionalna pitanja koja samoj sebi može postaviti o smislu, uvek nadžive te odgovore. U vazduhu, rečima, pogledima, pokretima ruku, drhtajima, uzdasima, osećala je i znala da postoji… nešto, kako god se ono zvalo. Bila je sigurna da će to jednog dana potvrditi na ovaj ili onaj način ne drugima nego sebi ali i drugima. Da u njihovoj priči slučajnosti ne postoje bila je sigurna u to isto kao u svoje ime i prezime. Zato što su to i dokazale, sve su pre bile namernosti nego slučajnosti. Slučajnost može biti tri puta ili pet puta ali petnaest puta??? Da li je iko ikada uradio slučajno istu stvar petnaest puta ili više od toga, ako jeste ima gadan problem u razlikovanju slučajnosti od namernosti. To nije slučajnost. Toliko toga je prisutno kada su u istom prostoru njih dvoje. Napetost, taj prelaz emocija iz želje u požudu, preko mržnje i netrpeljivosti do magnetne privlačnosti da ne mogu da skrenu poglede jedno sa drugoga, to takođe osećaju svi prisutni čak i oni koji nisu upućeni u situaciju na kraju uvek prokomentarišu varnice koje osete kada njihova čarolija počne da deluje. Nije mogao da je pogleda, da bulji u nju 1655555 puta, da sedi u kafiću za stolom preko puta nje i gleda, uporno gleda u nju sve vreme dok tu sedi. Slučajnost je l’ da? Zar njemu ne bi dosadilo da igra tu igru dve i po godine??? Ona o njemu nije mnogo znala samo je mogla da oseća. Nije ga poznavala na način na koji je poznavala sve ostale ljude. Vrlo često joj se činio jako sebičnom osobom. Nije odavao takav utisak zbog ponašanja prem a njoj, nego zbog postupaka prema drugim ljudima. Često je umeo da bude govno. Pravo pravcato govno. Smrdljivo i uvijeno. Po Minjinom poimanju dobra i zla više je bio zao nego dobar a sa njom se uvek šalio, zadirkivao je bockao rečima igrao bi se zagonetki, testirao je , svakog dana novi test, a ona bi tačno znala kada je na testu i kako treba da se ponaša. Bila je odlična, učila je od njega, naučila je mnogo toga i postala jaka, samouverena, važna, nikad poražena. A ponekad je morala da bude i psiholog. Zato je sakupila sve informacije i poređala činjenice da bi otkrila uzrok njegovog ponašanja. Bilo je vrlo moguće da nije voleo svoju ženu i da je hteo da pobegne od kuće ( to je saznala od njegove sestre) sve se to moglo pretpostaviti zato što se između ostalog mlad oženio. U svojoj 22 godini. Posto je Petra kao i sada i onda bila jako lepa devojka, bojao se da je ne izgubi ili da se ona možda ne zaljubi u nekog drugog. Mislio je da voli svoju ženu i pošto se rano oženio shvatio je da su veza i brak dve sasvim različite stvari. A takmičarski duh odnosno biti bolji od svih jednoj prelepoj devojci i voleti tu istu devojku nisu morali biti nužno povezani. Pa kada je to shvatio, nešto mu je kliknulo u glavi i… posrnuo je… Mada sve su to samo pretpostavke praćene ponekim činjenicama. Ništa nije znala o njegovim osećanjima niti kakvu sliku u stvari on ima o njoj. Ali možda baš zbog toga, iz njoj nepoznatog razloga veruje da u njemu postoji nešto. Da u njemu proradi nešto kad je vidi, možda mu čak i zaigra u stomaku ili ga prođu žmarci…. Leptirićiiiii…

Zatišje pred buru.. ili samo bura, ili samo zaišje..

“Možda u potpunosti možemo razumeti neki cvet ili neku bubu ali nikada ne mozemo razumeti nas same. ”                                                                                    

                                                                                                                             Justejn Gorder.

Kada dođe proleće sve počinje da se budi… sve postaje lepršavo sretno i poletno. Rano proleće, April . Minja od decembra nije odlazila u njegov kafić. I, odjednom kako je počelo da biva sve toplije, neki je đavo terao da razmišlja o tome kako bi bilo da ode tamo? Makar na sekund, da uđe I izađe samo… da svrati. Nije znala šta da radi, šta želi, a šta ne želi. Da ga voli, da ga zaboravi ,da ga potisne u svojoj podsvesti i da prestane više da sve stvari radi zbog njega. Volela ga je, a možda i nije. To je verovatno bila samo prevelika potreba za savršenim. Savršenim šarmom. Minji je pogled sve značio, a šarm izlazi iz očiju. Kada vidite neku osobu koja nema ništa a zrači, zrači toliko da dok gledate tu istu osobu iz daljine kao da oko nje vidite tirkizni plašt kojim je obavijena. Ta osoba ne mora nužno da bude lepa, možda samo dopadljiva, recimo harizmatična. Kako Irvin Jalom opisuje lepu ženu :“ Lepa prazna žena, žena koja je veoma lepa koja se tako često slavi i nagrađuje samo za svoj izgled da zanemaruje razvoj drugih delova sebe. Njeno samopouzdanje i osećanje uspeha su duboki koliko i njena koža. I jednom kada lepota počne da iščezava, shvati da ima malo toga da ponudi: niti je razvila umeće da bude interesantna drugima niti da se zainteresuje za druge”.

Kakva šteta, što je to slučaj sa mnogim ženama koje je ona poznavala. Često osoba koja ima sve, kada je pogledate malo bolje ona izgleda toliko hladno, odbojno, nedopadljivo. I tek tada shvatite da su lepe oči samo plava boja, da je prelepa glava samo drzač tretirane, farbom istrošene kose, a telo nešto sto mora da se pokreće jer je to u redu i svi to rade. Ako oči ruke i osmeh ne govore više od reči, onda nije vredno ni pričati o toj osobi. Apropo cele priče šarm je kjuč dopadljivosti. Kada se reč šarm prevede na naš jezik znači: “duša koja se smeje “. Nešto što nemaju svi, nesto što zrači iz tebe. Kada vidiš takvu osobu kojoj se duša smeje odmah je prepoznaš, zato što te šarmom toliko privuče da ne možes da je ne voliš. Retko kome se duša smejala, a Bokanu sigurno jeste, čak i onda kada je bio najtužniji, najstrašniji i najbesniji . I eto opet se sve vrti oko njega, ali nema veze.. Jer je sve to bio Minjin izmišljen svet I nikad onakav kakav je u stvarnosti mada apsolutno autentičan i realan, iako ne deluje tako. Ipak najveći su uticaj na njeno shvatanje situacije imali ljudi koji su joj govorili da se zaluđuje, da je sve to slučajnost, a da je ON takav samo u njenoj glavi. Minja je žudela za savršenim životom, savršenom ljubavi koja iako bude ikada postojala kod nje, ona će je pretvoriti u veliku nesrećnu ljubav. Jer to je njen moto. Možda izgleda patetično, pesimistično, ali zapravo nije. Volela je život i radost više od svega. Zatvorila je oči i tiho rekla:

“ Bice bolje sutra jer tako mora da bude !!! “

Već se završavao mesec Maj a Bokan i devojka na slovo B su se i dalje javno pojavljivali na šetalistu i u kafićima. Iako je to bila mala sredina i dalje se nije pričalo ili bar čulo o tom skandalu. Niti je Kole ostavio Bojanu a ni Petra Bokana. Kao da je ceo svet bio slep za njihovu vezu osim uzrujane Minje. Zapitala se da li će ikada biti srećna, i zamolila je Boga ako se to slučajno desi, da ne bude sreća sa oženjenim čovekom. Nije mogla da izdrži nepodnošljivu dozu bola. Nije to bila jaka bol nego je samo tinjala, onako grozno, konstantno. Tamo negde na mestu gde žive najlepši ružičasti leptirići koji su se još davno pretvorili u grozne crne leptirice ili još gore, u kuhinjske moljce koji su se razmnožavali u njoj i budili nemire. Kao da je primala najjače injekcije od kojih joj je trnula stražnjica, a izlečenja nije bilo. Šta je mogla da očekuje osim nove patnje i mnogo, mnogo dana punih tuge. Suza više nije imala, niti išta drugo što bi mogla da mu pruži. Možda je zato nije ni hteo, zato što mu ništa nije nudila. Nije shvatala muškarce koji su padali na lake plenove. Njoj nikada nije bilo zabavno ono što je lako dostupno, naučila je da u životu mora mnogo da se potrudi kako bi dobila ono sto želi i da tek tada zaista uživa u tome, ali da ne žuri nego da ide postepeno, lagano, korak po korak bez dvokoraka i bez preskakanja stepenica. Tamo negde duboko u sebi je znala zašto se devojke vezuju za oženjene muskarce i zašto i dalje ostaju vezane, samo ako oni predstavljaju želju za nečim što ne mogu da imaju. Na samom početku one se vezuju iz istih razloga zbog kojih dve osobe ulaze u ljubavnu vezu- privlačnosti koju osećaju prema toj osobi, simpatije, osećanja zadovoljstva, povoljne prilike. Međutim ako veza potraje, iako svi znaci pokazuju propast, verovatno deluju i drugi faktori i to obično sasvim nesvesno. Ljudi koji osećaju privrženost prema nekome ko im je iz bilo kog razloga nedostupan, to je prisila usmerena na zadatak koji je već propao u detinjstvu- zadobiti ljubav i pažnju osobe koja vam tu ljubav ne pruža. Želja da se osvoji neko ko pripada drugoj osobi, što je u stvari rekapitulacija edipovog konflikta iz detinjstva.

Nove vesti su se pročule u gradu Zaborava. Nastavnica Petra ga je napustila. Saznala je za njegovu aferu. A on je nakon dva dana ostavio Bojanu, koju više nije sretala u gradu. Minja nije želela da razmišlja o stvarima koje ne donose radost, nije bila srećna zbog toga, ali su joj se misli vezivale u čvor i nije mogla ni na šta drugo da pomisli. Trudila se svim silama da ga zaboravi ali nije mogla ni slučajno, a ni namerno. Išla je u krevet sa željom da ga sanja, budila se sa nadom da će ga posle škole videti, išla u školu samo da bi ga posle časova negde srela. I sve je radila zbog njega. Sve je podsećalo na čoveka koga je volela od svoje petnaeste godine, na njegov bračni život, njegovu aferu i na prelepu ljubav koju je osećala prema njemu, pa makar to bio Edipov ili čiji god kompleks. Ipak bilo joj je lepo.

Saša i Minja su se zaposlile. Uskoro počinje letnji raspust pa će celog leta raditi, a do tada će se menjati sa Sašom u zavisnosti od smene u školi. Opet je prodavala sladoled, ali ovog puta u strogom centru grada ispred Hemingveja. A do tog posla su došle sasvim slučajno, uopšte ne planirajući. Jednog Junskog popodneva devojke su sedele u Hemigveju i uživale u svojoj kafi. Nije bilo previše ljudi u bašti pa im je pažnju privukao kamion koji je upravo dostavljao  frižider za sladoled ispred kafića. Zagledala se u kamion i sećanja su je vratila na prošlo leto i duge dane koje je provodila prodavajući sladolede kao i predivan osećaj finansijske samostalnosti. Na trenutak je pogledala Sašu i predložila joj da ovog leta zajedno rade, da prodaju sladoled. Trebalo je samo pitati gazdu kafica koji je baš tada potpisivao ugovor sa kućom sladoleda. Kada je završio formalni deo, devojke su mu prišle i podelile sa njim tu ideju.  On je oberučke prihvatio. Još ih je i  poznavao, jer su svakog dana provodile najmanje  dva tri sata u njegovom kafiću, pa zašto da ne? Počele su da rade i radovale su se tome. Bilo im je lako da se dogovore oko bilo cega. Saša je redovno informisla Minju o Bokanovom kretanju po gradu.

                                                         *   *   *

Petak trinaesti, mesec Jun.

“Izuzetno senzitivan nervni sistem, duboka osetljivost na muziku i umetnost. Iz tog razloga proizilazi burna reakcija na svaku nijansu promene vremena i vazdušnog pritiska.  ”  

                                                                                                                                          Irvin Jalom.

 

Kako je Minja ujutru ustala iz kreveta tako se i onesvestila. Srećom brzo se osvestila i ponovo podigla na noge. Pretpostavila je da je to zbog vremena koje se konstantno menja, pa tako utiče na njen pritisak. Zbog situacije u kojoj je bila rešila je da tog dana ne ode u školu. Krenula je kod lekara da ipak proveri o čemu se radi i usput planirala da svrati do kafića u kom je radila, da obavesti svog gazdu da tog dana neće raditi. Gazda joj je rekao da se saoseća sa njom ali je nemoćan da joj bilo kako pomogne jer nije u mogućnosti da joj nađe zamenu pa je zamolio da ode do lekara i odmori do pet pa da se ipak potrudi da dođe i odradi smenu.

Pobesnela je. U 17:00 je došla na posao. Preuzela je smenu od Saše. Sela je i pozvala čika Zokija, čoveka koji je svakog dana merio pritisak ljudima u centru grada i naplaćivao to po nekoj smešnoj ceni. Izmerio joj je pritisak koji je bio jako nizak i brižno joj rekao :

  • Imaš nizak pritisak i zato moraš popiti jednu jaku kafu da te malo podigne,odmah će ti biti bolje, veruj mi.

Poslušala je starca, naručila kafu i čekala da kofein počne da deluje. Tog dana su ljudi kao ludi kupovali sladoled. Kao da su znali da joj nije dobro pa su morali da se trude da joj pogoršaju stanje. Negde oko sedam naveče stvorila se ogromna gužva oko sladoleda. Non stop je ulazila i izlazila iz frižidera dodavajući ljudima željene sladolede. Na jednom je osetila snažan stisak ruke, i nečiji pokušaj da je okrene. Bila je u čudu, svašta je mogla videti na svom radnom mestu, ali ovo je bio vrhunac bezobrazluka, da neko silom dobije sladoled preko reda, stvarno nema smisla. Kad se okrenula ugledala je Bokanovu ženu. Nastavnicu Petru.

U wow, šta se ovde dešava… ježim se, ili je ovo situacija u kojoj ljudi kažu da im se tresu gaće. Tresem se cela… molim te, molim te, nemoj da poklekneš. Bila je jako iznenađena, taman je pomislila da se otkačila te žene zauvek i da je više neće gristi savest, niti je osuđivacki gledati i mrzeti. Koliko venica ima u ljudskom besnom oku… da li je moguće da neko može da izgleda ovoliko besno i ljuto i da se ljuti na mene.. koja ništa nisam uradila…šta sam sad uradila??? Kad odjednom kao grom iz vedra neba ugleda nju jako besnu koja ju je još jace povukla za ruku i okrenula ka sebi pored tolike gužve. Minja se na trenutak setila da je njena ćerka tog dana kupila sladoled kod nje, Una, Una je bila danas, kupila je sladoled dala mi je… pedeset dinara… Ne. Dala mi je 100 dinara. Ne, ne ,ne… koliko mi je dala? Da li sam joj vratila kusur, ma jesam ili nisam???  pa je bila ubeđena da je njen dolazak imao veze sa tim sladoledom. Petra je izgledala očajno, gledala je krvavim izgubljenim očima i počela užasno histeričnim isprekidanim glasom da je napada pitanjima:

  • Kako te samo nije sramota?

Znači nisam joj vratila kusur… ma nemoguće je. Minja je gledala preplašeno, sa velikim znakom pitanja u pogledu. I tiho prošaputala:

  • Ali zašto?

  • Kako si mogla to da mi uradiš, zgromiću te mala…

Nije u pitanju kusur… gospode, šta sam joj uradila… Minja seti se šta si uradila toj ženi??? Pribrala se i nije mogla da veruje da vodi ovakvu vrstu razgovora sa njom. Da se u isto vreme boji i oseća jako bespomoćno. A da ne zna šta da kaže jer veruje da ništa neće promeniti trenutnu situaciju.

  • Šta sam vam za Boga miloga uradila?

Zastala je na sekund i ugledala njenu ćerku Unu koja je uplašeno gledala malo Petru malo Minju. Stezalo joj se grlo od prizora njihove ćerke koja je izgledala tako milo i bilo joj je grozno i da pomisli da je njoj zakinula kusur, da joj je vratila manje para tog popodneva dok je kupovala sladoled. Nastavnica je nastavila da govori:

  • Od sada kad me vidiš, mene i moje dete,  okretaćeš se za 360 stepeni, bežaćeš od mene i… da ti budem… Amin, je l’ ti je jasno???

Drala se urlala, histerisala. A Minja je u svojoj glavi slikovito zamišljala situaciju koju je Petra navodila kao primer.

  • Ako se budem okrenula za 360 stepeni ja ću se vratiti  na isto mesto sa koga zeliš da se okrenem, ali u redu razumela sam šta si htela  da kazeš u vezi okretanja. Ali ne razumem tvoju histeriju?

Najnormalnijim tonom je govorila pokušavajući da razume ženu i njen bes upućen njoj. Odakle li samo proizilazi tolika ogorčenost u ljudima. Ova žena nije dobro. Bojim se da joj još više ne pozli ali ovakvo ponašanje ja neću da tolerišem. Uhvatila zalet i dok je izgovarala rečenicu levom rukom se udarila po čelu.

  • Kako si mogla to da mi uradiš? Ubicu te bre !!!

Nastavnica Petra je nastavila da nepovezano priča nedozvoljavajući Minji da bilo šta progovori. Podigla je desni kažiprst i počela istim da preti Minji koja je bila iznenađena, potresena a pre svega puna sažaljenja prema toj ženi. Scena je bila grozna. I da je otac nije uhvatio oko struka i povukao na stranu njena histerija bi još ko zna koliko trajala. Kada je u pratnji oba roditelja i devetogodišnje ćerke završila svoje predavanje Minji napustila je njeno radno mesto i nestala u gužvi šetalista. Minja je vraćala film u svojoj glavi i skontala da je devojčici vratila tačan kusur i da to ustvari nema veze sa sladoledom. Sela je, razmislila i…. tada su joj se poklopile sve kockice. Pa da, toliko podudarnosti. Nastavnica je čula da je muž vara sa plavušom koja je ćerka nastavnika, i naravno pomislila je da sam to bila jaGorela je od besa, bilo joj je krivo što joj ni na kraj pameti nije palo da je to imalo veze sa devojkom na slovo B… Pa da je bar Petri rekla da je ona… Užas, mrzela je sve u tom momentu, Bokana najviše. Mada je nešto dobro izašlo iz svega toga, ipak joj je nastavnica Petra podigla pritisak. Pokušala je bar koliko toliko da izgleda pribrano ali se tresla od besa, od mržnje, od zavisti, gorčine i bola. Bila je jaka, nije pustila ni jednu suzu, ali su je ruke odale koje su drhtale i tresle se kao želatin. Kad je došla Saša koju je odmah nakon skandala pozvala, bilo joj je mnogo lakše, bar je imala sa kim da razgovara o tome. Zamolila je drugaricu da je zameni na desetak minuta da bi otišla do kuće da se malo smiri i da popriča sa ocem o svemu. Predala joj je torbicu sa parama i krenula pravac kod Bokana.

Činilo joj se da je stigla za par sekundi do njegove kuće. Videla je svelto u bašti i prišunjala se tiho do kapije i nemo stala tu. Bokan je bio u dvorištu, popravljao je neku lampu, nije je primetio. Zakoračila je u dvorište prekrstila ruke i besno piljila u njega. Najednom je slučajno podigao glavu i spazio je. Bio je zaprepašćen, iznenađen, ko zna šta mu je prošlo kroz glavu kad je video u svom dvorištu u to doba. Videla je znak pitanja u njegovim očima i znala je da ne zna koji je povod njenog dolaska. Odmah je počela da priča:

  • Reći ću ti sada par stvari i zato te molim da se pretvoriš u uvo i pratiš me pažljivo, biću kratka i vrlo jasna, neću ti oduzeti puno vremena.
  • Sav sam uvo, hajde reci slobodno, bez uvijanja.

Vrlo provokativno sa desnom podignutom obrvom Bokan je počeo da se uvija i glupira, totalno neozbiljno shvatajući situaciju. Ne padajući na provokacije, Minja je podigla glavu skupila očiu tacku i podigla desni kažiprst a za njim i ostale prste kojima je nabrajala i vrlo važno, nimalo histerično počela da govori:

  • Pod jedan: Ako imaš problem, izvoli reši ga . Pod dva: Ako tvoja žena ne zna da ti imaš problem, najbolje bi bilo da je uputiš u situaciju bez mešanja treće osobe, MENE u celu priču, tako da će vam rešavanje istih biti mnogo lakše. Pod tri: Nemoj da me ikada više spomeneš ili uplićeš u svoje probleme, jel ti je jasno??? O da, umalo da zaboravim ovo pod tri ovo nije molba već naredjenje!

On je sve vreme gledao Minju začuđeno, ne znajući o čemu se zapravo radi. Minja je nastavila da vrišti:

  • Kako te samo nije sramota? Imas četiri banke a ponašaš se kao klinac od petnaest godina…

I tada je konačno progovorio:

  • Čekaj, čekaj, čekaj… O čemu se radi, šta ti je? Nemam pojma šta se ovde događa, ja uopšte nisam u toku. Prvo si mi održala predavanje o životu I braku skroz smirenim glasom a sada se dereš na mene? A o temi o kojoj mi govoriš nemam pojma, mislim o toj tvojoj verziji priče. Da li možeš da mi objasniš polako o čemu se ovde radi da bih čisto…mogao da učestvujem u razgovoru? Ili si možda ipak više za tvoj nimalo slatkorečivi monolog? I da, nemam četiri banke već trideset i kusur godina.

Dok je izgovarao poslednjih nekoliko reči zabacio je glavu unazad, rukom prošao kroz kosu i puvao se i šepurio kao paun sav važan što je u početnim tridesetim godinama. Minja je otvorila oči širom, velike i piljila u njega čudeći se. I nastavila da priča:

  • Šta mi je, pitaš me šta mi je? To je čini mi se bilo prvo pitanje, ne znaš šta mi je?  Ovog momenta ću ti reći šta mi je! A usput ću ti objasniti sve delove mog izvođenja koje nisi razumeo. Zato sam ti malopre i rekla da se pretvoriš u uvo i pratiš ono što ti govorim. Ali avaj, neki ljudi su toliko…. gluvi da čuju samo sebe. Ali da manje pricaš razumeo bi šta imam da ti kažem i zato zaveži i ne prekidaj me! Znaš nemamo uzalud dva uha i jedna usta, da ti pojasnim i to, duplo više treba da slušaš nego sto govoriš. I zato sad slušaj ovo ti više neću ponavljati. Malo pre dok sam bila na svom radnom mestu, došla je tvoja žena i počela bez osnova da me napada i da mi histeriše. Eto to mi je, samo to!!! A da, što se tvojih godina tiče… to mi…  svakako nije važno jer si ti okreni obrni čitavu večnost stariji od mene. Imao trideset ili četrdeset za mene ti je to isto, u mojim očima si mator. Moje godine se i dalje završavaju na “est”.

Ovo nije smela da propusti, sam pogled na pauna čiji se neverovatan, famozan šareni rep skuplja u jedno jedino pero i tako nemoćan počinje da razmišlja o osveti, uvredama, peckanjima i svakako provokacijama. Pomalo mučno ali mnogo više ponosno Minja je prestala da govori I bacila se na procenjivanje njenog čoveka nakon svega što mu je rekla. Osetila je neku vrstu divljenja njegovog prema njoj, verovatno zato što je imala dovoljno hrabrosti da mu kaže sve što mu je rekla. Ali su u sledećem trenutku njegove oči izgledale ljuto ali je znala i osećala da ta ljutnja nije upućena njoj.

  • Reci mi samo šta ti je rekla?

Kad je to izgovorio nekako je postiđeno i pomalo uvređeno spustio glavu a Minju gledao pun sažaljenja što ona svakako nije želela da izazove svojim dolaženjem, svojom pričom a ponajmanje svojim ponašanjem. Pribrala se i nabacila ironičan osmeh na lice, poželevši da izgleda što zlobnije.

  • Neke nebuloze, kao u fazonu kako me nije sramota. Ne znam čega? Zašto mene treba da bude sramota, zapravo čega treba da me bude sramota?  Ja nemam…ništa sa tim…niti sa tobom. Nema čega da me bude sramota, zar ne?
  • Ona ti je to rekla…zato što… zna da si zaljubljena u mene.

To je bio vrhunac Minjine tolerancije, vrhunac njegovog bezobrazluka. Apsolutno flegmatičnoje počela da niže reči koje su se javljale u njenim mislima i nadograđivale svaku narednu rečenicu.

  • Slušaj me sada dobro… Ova zemlja u kojoj živimo je slobodna i meni niko na ovom svetu ne može da odredi niti da zabrani u koga ću se ja zaljubiti.  Tako da znaš. A to što ona misli da sam ja devojka na slovo B to je njen problem.  Naređujem ti da iz ovih stopa pozoveš svoju ženu i poručiš joj da me nikada više na onakav način ne spopada, niti da onako razgovara sa mnom i da ta devojka sa kojom je varaš nisam ja nego B… B…Bojana. Ako joj iz ovih stopa ne budeš rekao to, ja ću biti dovoljno slobodna da joj kažem. Imaš mogućnost izbora… Dakle, šta si odlučio?

Osetivši bes u Minjinim očima i glasu Bokan više nije smeo da se igra njenim strpljenjem i dobrotom, spustio je glavu i zanjihao nekoliko pta naizmenično, malo na desnu i malo na levu stranu, očiju i pogleda spuštenog na dole a zatim tiho rekao:

  • Ja ću joj reći.

Progutala je onaj neprijatan osećaj koji joj je stezao grlo, podigla je glavu a zatim i desni kažiprst i rekla:

  • Ako slučajno još jednom bude došla kod mene, na moje radno mesto ili bilo gde drugo,  veruj mi neću se ustručavati, vratiću joj istom merom samo da znaš.

  • Ne brini ništa nazvaću je i reći ću joj.  A ti se smiri, vrati se na svoj posao i budi spokojna niko te neće dirati.

Okrenula se i otišla . Osetila je olakšanje. Kao da se stena koju je nosila u sebi odjednom pretvorena u pesak. Vratila se na posao i nastavila da prodaje sladoled. Nedugo zatim je iz daljine videla Bokana na biciklu kako joj se približava. Mislila sam da princ treba da se pojavi na konju a ne na bajsu, ova savremena bajka je jako komična… ma čemu se ja nadam on uopšte nije ni krenuo kod mene ko zna gde je on pošao. Minjin unutrašnji glas je vodio razgovor sa samim sobom. Nije ga ni pogledala, nije želela da ga vidi. Ostavio je bicikl par metara od frižidera Nemoj molim te da dolaziš… joj ovo će upropastiti i ono malo pozitivnog mišljenja o tebi koje živi duboko u meni sa mojim moljcima i crnim leptiricama.  I pozvao je.

Znala sam, ali znala sam, ok… ja sam se pretvorila u ona tri majmuna… ne vidim, ne čujem i ne govorim. Minja obećaj mi, ali obećaj mi da.. ma šta god ti on rekao ti ćeš ostati tri majmuna. Hmmm… čekaj, ali ako mi kaže… Minja obećaj mi! Unutrašnji glas je počeo da histeriše… Dobro, dobro, ne deri se čuće nas… evo… obećavam. Pravila se da ga ne čuje. Pozvao je još nekoliko puta, ali ga je ignorisala. Sledila je instrukcije svog unutrašnjeg glasa. Sedela je i dalje mirno na svojoj stolici i rešavala ukrštenice. Prišao joj je i nežno je uhvatio za ruku, rekavši joj :

  • Molim te dođi ovamo da razgovaramo?

  • Neću!!!

Glasno je rekla Minja i napravila usta u tačku, zgužvajući celo lice i prekrstivši ruke preko grudi. Obećala si da nećeš pasti na provokacije… gotovo je razvezala si jezik. Nisam, samo sam mu to rekla i neću više pričati.

  • Ajde, molim te, dođi, imam nešto važno da ti kažem.

Bio je toliko uporan da joj se dopala ideja da ga testira i vidi dokle će njegovo ulizivanje ići da bi postigao željeni cilj. Unutrašnji glas je urlao na sav glas ali Minja nije više mogla da sluša ni samu sebe ni Bokana, htela je da okonča ovo ludilo, ali i da ga proveri.

  • Neću bre!!! Ostavi me na miru i samo gubiš vreme, veruj mi.  Batalite me svi. A ti umukni!!!

Još jednom je odlučno rekla, povukla ruke i zatim ih čvršće stegla i vratila na mesto sa koga ih je pomerila. Uradila je to filmski, demonstrativno da bi mu neverbalnom komunikacijom stavila do znanja da su prekrštene ruke na grudima znak da je zatvorena za razgovor sa njim, ali ni to nije upalilo jer on nije umeo da tumači govor njenih pokreta.

  • Minja kad te molim dođi.

Da li je ona to čula kako veliki gospodin Bokan cvili… MOLI nekoga, nekoga ko je ona??? Pošto lepa reč i gvozdena vrata otvara, rešila je da otvori svoja i ode do njega da vidi šta zapravo hoće. Ustala je i otišla kod Bokana. Počeo je:

  • Znaš čim si ti otišla, meni je zazvonio telefon, zvala me je ona. Počela je i mene da napada, počela je da priča razne gluposti o tebi. Ja sam pokušavao da joj objasnim da to nisi ti, ali ona je toliko bila besna da me nije čula od svog besa,  nego je pomislila da te pored svega toga branim. Pošto je bila jako histerična rekla…. rekla je da će….. rekla je da će doći da te ubije od batina…  zato sam ja došao. Da budem tu ako dođe, da pokušam da izgladim situaciju.

Pogledala ga je, nasmejala se i najtišim jednoličnim glasom rekla:

  • Bokane tvoji problemi mi nisu važni, ne zanima me to. Ja sam ti rekla da joj kažeš i takođe sam ti rekla i to da ako ti to ne učiniš meni uopšte neće biti teško da joj sama kažem. Ti to nisi uradio. Sutra će joj moj tata u školi preneti o kome se radi, zato te molim da sada lepo ideš odavde, da me ostaviš na miru i da izađes iz mog života. A ako ona dođe ja ću se sama odbraniti.

  • Naravno da joj nećeš ništa reći.

Ocekivala je bilo kakav složeniji odgovor ali nije mogla ni da pretpostavi da će tako nešto reći. To ju je potpuno skrhalo. Shvatila je da ne vredi, da je njemu u stvari samo stalo da Petra ne sazna o kome se radi i da je ona taman dobrodošla celoj toj priči kao igračka na navijanje. Podigla je obrve pogledala ga strogo I zvanično rekla:

  • Veruj mi da hoću.

  • Ako joj kažeš zabraniću ti ulaz u kafić.

Ha,ha, ha.. Nasmejala se u sebiKakav cinizam, ah zar taj čovek ne može da bude malo originalniji dosetljiviji ili bilo šta drugo što nije primitivno. Kakav kreten, šta time želi da dokaže? Možda to kako on nema pojma da ona uopšte i ne ide u njegov kafić. Nastavila je da se raspravlja:

  • Ja u tvoj kafić ne izlazim od nove godine tako da… nemaš šta da mi zabraniš. A ja ti ne branim, nego te najfinije molim da ne dolaziš više u ovaj kafić, bar ne kad ja radim i neza ovim stolovima koji su blizu mene.  Jer zaista, sve to ničemu ne vodi i pre svega nema smisla. Stvarno ne želim da te više ikada u životu vidim. Gadiš mi se!!!

Tako se završio njihov razgovor. ON je besan otišao kući, a Minja je ostala da radi. Petra se do kraja njene smene nije ni pojavila. Sutradan kao i celog letnjeg raspusta Bokan bi dolazio u kafić u kome je ona radila i to bi sedeo za stolom pored njenog frižidera, iako ga je ona najfinije zamolila da to ne radi. Sve vreme bi gledao u nju i provocirao je raznim dobacivanjima. Ukoliko bi neko od njegovih drugara prošao on bi im nudio sladoled kao da je sam vlasnik istog.

Petri još uvek ništa nije rekla,ali je iste večeri zvala tatu telefonom da mu ispriča šta se dogodilo. Bilo je bolje da to čuje od nje nego da se priča o tome. Znala je da nije kriva i rekla je tati sa kim se taj čovek zabavlja i zašto je sve to tako ispalo. Iz razloga sto je Bokan visio u kafiću svakog dana, shvativši to kao provokaciju i izazov, palo joj je na pamet da ipak jedne večeri ode do njegovog kafića misleći ako on može da zeza nju, zezaće i ona njega.

All for love…

In silent prayers I pray

What words could never say

To reach into your heart

No matter where you are

To promise we will find a way

Michael Bolton.

 

Prošlo je samo tri dana od petka trinaestog, kada je Minja rešila da posle posla svrati do Davida (njenog najboljeg prijatelja) u Double Trouble. Ušla je unutra, sela za pult do Davida i ništa, sve je bilo u redu.

Videla ga je, bio je u šanku, prao čaše, video je i on nju. Nakon petnaestak minuta Bokan je došao do Davida i poslao ga na sprat da mu donese neke diskove. Želeo je da pušta kubansku muziku. Ostali su sami on i Minja. Osećala se napetost u vazduhu, i nije ga bilo dovoljno za njih dvoje, trebalo im je prostora. Misli su uzburkane, emocije rastrzane. Bili su ljuti na sebe i jedno na drugo, terali su kontru, prkosili su, pogledom, isprekidanim dahom i otkucajima srca.Minja je sedela na istom mestu kao i ranije, dok je David bio tu. Poluspuštene glave je gledala svoje nokte, proučavala ih je i čupkala zamišljene zanoktice kojih nije bilo. Time je želela da prikrije neprijatnost i glupi pritisak njene unutrašnjosti. Skupljala je u sebi glupe osećaje koje je izazvala njegova blizina. On je seo na Davidovo mesto, tačno pored Minjine desne noge i pravio neke zamisljene face želeci da joj stavi do znanja da on u stvari traži neki odredjeni CD, da ne sedi tu zbog Minje. I onda u trenutku njoj beše dovoljno glupo da je ustuknula i počela lagano da se izmiče i pomera od njenog čoveka, i dalje gledajući u svoje nokte. Na trenutak je podigla glavu i zatekla njegov pogled. Utrnula je, grč je uhvatio čitavo njeno telo, jer ono što je videla u njegovim očima nije mogla da prepozna. Osećala je kao da gleda neku drugu, njoj sasvim nepoznatu osobu. Okrenuo se prema njoj i pogledao je krvavim, buljavim očima i besno prosiktao kroz zube:

  • Izlazi napolje! Rekao sam ti da ti je zabranjen ulaz ovde.

 

 

Nastavice se…

THE VERSATILE BLOGGER AWARD

the-versatile-blogger-award-orbis-marketing

Pojma nemam odakle ja tu i odakle ovo ovde, na mom blogu. Iz zahvalnosti prema osobama koje su me nominovale resih da objavim ovo, takodje mi se dopala ideja da sama izdvojim 15 blogova koje volim da citam i eto problema. Nemam pojma koliko blogova pratim ali sam sigurna da volim sve da ih citam i kako da se odlucim za samo petnaest? To je nemoguce. Nema veze…zaboravih nesto. Trebala sam se zahvaliti osobama koje su me nominovale i ovim putem to cinim

https://brlogingblog.wordpress.com/

i

https://granaodoblaka.wordpress.com/

Izvinjavam se ukoliko nisam lepo kopirala link ili napravila to kako treba da se jednim klikom moze otici na taj blog, eto bas sam debil za te stvari i ne umem da napisem ta plava slova a da se klikom na njih ode na blog ili pesmu. Jako smesno, znam ali nije me briga, kad me nesto ne interesuje onda to tako izgleda, ne trudim se da naucim, unapred hvala na savetima kako se to radi ali zaista nema potrebe, hvala Vam. Da li ovo moze da bude prva stvar o meni? Ok ajde neka ne bude ili neka bude, odlucite sami.

Sad treba da pisem o tome cemu THE VERSATILE BLOGGER AWARD sluzi ali ja stvarno ne mogu, sigurna sam da ste vec procitali i da ste upuceni, ukoliko niste mozete sve detaljno procitati ovde

https://brlogingblog.wordpress.com/2017/03/28/the-versatile-blogger-award/

ili ovde

https://granaodoblaka.wordpress.com/2017/03/28/the-versatile-blogger-award/

Neko od vas ce verovatno pomisliti da se foliram, da sam nezahvalna, da se salim sa ovako vaznim stvarima ali nije tako, objasnicu, i ovo moze da bude druga stvar o meni ili ne moze svejedno…dakle… ne umem da se snadjem i nemam inspiraciju da pisem nesto sto se od mene trazi. Pisem puno, stalno ali uvek ono sto zelim a ne nesto sto mi neko kaze da pisem, upravo zbog toga imam problem da ovaj lancani post izgleda isto kao i svaki drugi. Hocu da naglasim da postujem i da sam zahvalna onima koji su me nominovali to je stvarno divno i stvarno mi je drago da im se dopada ono sto pisem. Hvala je mala rec a dovoljno velika rec ne postoji. I sad nemam pojma sta dalje, moram procitati jos jednom njihove postove da bih znala sta se od mene trazi. Da, pravila igre:

  • Zahvalite osobi koja vas je nominovala
  • Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavijestite ih
  • Podijelite sa svima 7 činjenica o sebi
  • Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila

Treca stvar o meni… Predrasude. Tako ih prezirem i tako su prisutne u svemu u svima, ponekad pokusaju da me zarobe ali im se uvek nekako izmigoljim i ne dozvolim im da me dodiruju, onda kada shvatim da su tu. Strasno me nerviraju osobe pune predrasuda. Ne mogu da ih slusam, citam gledam a upravo to radim, da bih shvatila i da bih se suprotstavila predrasudama koje imam o tim osobama.

Cetvrta stvar o meni… Osobe koje sole pamet po internetima, koje su popile sav mozak ovog sveta, obozavam vas. Fascinira me samouverenost tih ljudi. Na proslom blogu na kom sam bila aktivna najvise sam volela komentare hejtera, taj bes i frustraciju koju lece na tudjim blogovima jer to je, nemojte me pogresno shvatiti njihov nacin da izbace iz sebe ono sto ovi drugi koji pisu izbacuju iz sebe tako sto stvaraju blog.

Peta stvar o meni… Podrzavam LGBT populaciju.  Nisam rasista, nacionalista, nisam feministkinja. I uvek sam na strani manjina i neprihavcenog. Ne znam, nikada se nisam zapitala zasto, nisu mi bili vazni razlozi, znam da zelim da budem na njihovoj strani i znam da cu tu biti. Naravno to se ne vazi kada su oni u krivu koliko god bili manjina. U celoj ovoj prici nikada necu shvatiti zasto svi ljudi koji su sa one druge strane, recimo suprotne strane u odnosu na ovu moju, svi oni imaju iste stavove. Imaju iste sablone koje mi prosipaju i na taj nacin vredjaju nesto sto ne mogu da shvate, a onda kad ih pitam, kad kazem ok,  shvatam sta zelis da kazes ali ne shvatam zasto mrzis? Oni nikada ne znaju odgovor. Svi oni, pricam o ljudima sa kojima sam polemisala o tim stvarima nemaju pojma zasto mrze ali takodje ne zele da priznaju da su vaspitani ili nauceni da je u redu da to mrze.

Sesta stvar o meni… Volim da citam, ne, ne volim da citam, nego zivim citanje. Nikada necu biti dovoljno velika da kazem da neko delo nije dobro napisano, da neko pise lose ili nedovoljno dobro a da pri tom pricam o klasiku recimo, da dozvolim mom sicusnom znanju da unizi nesto sto je neko stvorio, ne ni slucajno, mogu samo da kazem da ga nisam razumela a i tada necu biti u pravu  jer ne postoji nesto sto ne mozes shvatiti ili razumeti postoji samo nacin na koji si nesto shvatio i razumeo ili nacin na koji nisi zeleo da nesto shvatis. Mozda nisi dorastao tom delu, pa sada nije pravo vreme da ga citas. Naravno da postoje knjizevni pravci u kojima manje uzivam nego u nekim drugim ali zahvaljujuci njima ucim kako i o cemu ne zelim pisati. Svaka knjiga koju sam procitala me je naucila da mi nije dosta, da se nikada necu zasititi citanja.

Sedma stvar o meni… Je moj cudan odnos sa bojama, muzikom i plesom. Mozda ce zvucati cudno ali mnogo lakse bih mogla emocije da opisem bojama nego milionima reci. Kad sam bila mala svaki dan je imao svoju boju. Muziku obozavam i dozivljavam je na specifican nacin koji je povezan sa plesom, emocijam i pisanjem. Ne umem da pisem bez slusalica usima. Sa prvom notom bilo koje melodije moje telo plese, samo od sebe prirodno, krece se u ritmu muzike. Da li je to pokret, njihanje, cupkanje nogom… nije vazno bitno je da non stop nesto u meni plese. Sigurna sam da sam najbolji profesionalni plesac svih vremena koji plese svoju fikciju.

 

A sad… nominacije. Svaki od ovih blogera je toliko poseban da nijedna slika ne moze da opise to, ni pesma, ples, niti prica, ali ja cu ubaciti boje.  Toliko su originalni da niko ne lici na onog drugog. Pocinjem:

https://pletenijesloves.wordpress.com/

https://skrabotinebelebojice.wordpress.com/

https://libertasnova.wordpress.com/

http://brlogingblog.wordpress.com/

https://nulablog.wordpress.com/

https://krvavileptir.wordpress.com/

https://bibliotekaxv.wordpress.com/

https://otisaknadispleju.wordpress.com/

https://komadizivota.wordpress.com/

https://kovrdzavou.wordpress.com/

https://oblogovan.wordpress.com/

https://mellronydidier.wordpress.com/

https://babeidede.wordpress.com/

https://deborissima.wordpress.com/

https://dakraljic.wordpress.com/

 

 

 

Rad sna…

300743.3781418

Požude za koje mislimo da su daleko od čovekove prirode pokazuju se dovoljno jake da postanu san.

Rad sna trudi se, da dve različite misli sažme, time što, slično kao dosetka, bira neku višesmislenu reč u kojoj se obe misli mogu složiti. Rad sna vrši, jedno vrlo neobično prepisivanje misli sna, a ne prevođenje od reči do reči ili znak po znak. Niti neki izbor po određenom pravilu, kao kad bi se reprodukovali samo suglasnici neke reči a samoglasnici izostavili.

Prva stvar kod rada sna je bitnost da se jedan latenti elemenat ne zamenjuje nekim sopstvenim sastojkom već nečim udaljenim , nekom aluzijom.

Druga stvar je da psihički naglasak prelazi sa jednog važnog elementa na neki drugi, nevažan, tako da se čini da se san promenio pa izgleda čudno.

Treća stvar se sastoji u pretvaranju misli u vizuelne slike.

Broj delimičnih snova u koje je jedan san rastavljen, po pravilu je u vezi sa brojem glavnih predmeta, sa nizovima misli u skrivenom snu. Oblik snova sam po sebi svakako nije beznačajan i on sam zahteva tumačenje. Više snova u istoj noći imaju često isto značenje i pokazuju trud da se jedan nadražaj koji se sve više nameće sve bolje savlada. Nastavljajući poređenja misli sna sa očiglednim snovima, koji ih zamenjuju, mi saznajemo svakakve stvari na koje nismo mogli biti pripremljeni. Na primer, da i besmislica i apsurdnost snova mogu imati svoje značenje.

Pri radu sna najočiglednije je da se skrivene misli , izražene rečima, preobrate u čulne slike, najčešće vizuelne prirode. A naše misli su proizišle iz takvih čulnih slika, njihov prvi materijal i njihovi prethodni stupnjevi bili su čulni utisci, tačnije rečeno, slike sećenja tih utisaka. Na njih se tek kasnije nadovezuju reči, pa su reči povezane u misli.
U radu sna misli se obrađuju regresivno. Njihovo razviće se uništava pa pri toj regresiji mora otpasti sve što je pri razvijanju slika, sećanja u misli pridošlo kao nova tekovina.

Izmišljena priča 14…

 

” Da li je maska ključna reč? Da li je to zato što se uvek uživa u tajni koja se jedva naslućuje, u lepršavoj kopreni kroz koju se oko i lice, koje si samo ti odabran da poznaješ u prolazu osmehuje samo tebi”

 

Satenska vrpca…

On ce doci. On ce doci. On ce doci… odzvanjale su joj reci u glavi dok je zaludjeno prelazila iz reda u red u supermarketu kupujuci potrebstine za tu noc i za sledeci dan i za dan posle sledeceg dana. Samo za njih dvoje. On ce doci. Osmeh je preleteo preko njenog lica dok su kolena klecala a ljubicaste svetlucave tackice poigravale u uglovima ociju. Nije joj dobro. Opet. Duboko je udahnula kao da udise zivot, zatvorila oci na kratko i pomislila na njega. Ponavljala je u sebi mantru koja je smirivala dok se gomila ljudi redjala iza nje i uzimala ono malo vazduha koje je ostalo izmedju rafova supermarketa.

Bila je ponovo u stanu. Jos uvek nije dosao. Vreme se nije micalo, bila je sigurna da vecnost znaci cekati njega. Javila se cim je zakoracila u stan a njega nije bilo tu ni nakon sat vremena. Trebalo joj je vremena i prostora da pristavi veceru, da namesti sve po njenom ukusu i da ga doceka, spremna sa svim stvarima koje je zelela da ima u iznajmljenom stanu. Radost u njoj je kipela sa svakim pokretom. Bila je vesela i razdragana. Videce ga. Dodirnuti. Zagrliti. Poljubiti mu usne… Voditi ljubav sa njim. Leprsavo je skakutala po sobi uz zvuke muzike koji su dolazili sa nekog radio kanala. Bila je srecna. Zadnji put je takvu srecu osetila u periodu najranijeg detinjstva. Sada je ponovo osetila potpunu srecu unutra…tamo duboko u njoj.

Oglasilo se zvono I tada je zatreperila. Stala je ukoceno naspram svog odraza u ogledalu. Nije mogla da se pomakne. Uplasila se. Uplasila se svega sto ce se dogoditi i onoga sto ce doneti sa sobom. Mozda je ipak trebala da se zaustavi onda kada je to bilo moguce. Ljutito je pogledala svoj odraz, okrenula se i otisla. Otvorila je vrata, smeseci se prelepim ocima naspram nje. Postidjeno se pomerila u stranu i propustila ga da udje. Neprijatnost je preplavila, nije znala da se ponasa. Produzila je prema kuhinji dok se on u hodniku oslobadjao svojih cipela i kaputa. Zaprepascenost je preletela preko njegovog lica. Obrve su se izvile dok je odsecno u jednom dahu izgovorio njeno ime.

Ukopala se u mestu okrenuta ledjima osobi koja je doziva. Osetila je kako joj se priblizava i sa svakim korakom je mogla da oseti nalete sigurnosti i nesigurnosti koji su cinili da joj srce ubrzano skace u grudima. Osetila je njegove ruke na ramenima kao i puls svakog prsta otisnut na njenoj kozi. Noge su joj se oduzele. Da nije stajao iza nje ona bi odavno bila na podu van svesti, van zivota. Bez ijedne reci se okrenula I suocila sa pogledom u kome je videla citav svet. Nasmejao se, oslonivsi njenu glavu na svoje rame, poljubio joj kosu I pozeleo joj… Napetost je pulsirala telima dok su im se usne priblizavale preteci da nece nikada prestati da se dodiruju.

Sustanje vode po usijajnoj ringli je prekinulo trenutak koji je izgledao kao da nikada nece prestati. Prestao je. Odjurila je do kuhinje da bi dokuvala kafu i posluzila pice. Dok je prilazila stolu nasmesila se. Delovalo joj je kao da vreme od proslog susreta nije proslo. Sedeo je zavaljen u stolici u kojoj je isto tako sedeo pre manje od mesec dana. Taj trenutak, tako jednostavan i sasvim naivan uzburkao je sve postojece misli kojima je pokusavala da oseca. I prestala je. Od tog momenta vise nije umela da misli.

Zamolila ga je da se ne pomera neko vreme. Namestila je pesmu na plejlisti i otisla. Cula su se vrata za njom. Pesma se blizila kraju kada su se vrata ponovo zacula. Ovog puta su bila otvorena. Soba je bila polu mracna. Sarao je pogledom po sobi zeleci da vidi nesto sto do sada nije, na trenutak mu se ucinilo da se neka leprsava tkanina pomera u pravcu u kom je malocas nestala. Zatim je primetio nesto drugo…Ugledao je nju i fiksirao pogled. Noga ispred noge i njihanje kukova pratili su melodiju koja se cula u pozadini.

 

Prilazila mu je neprimetno I dugo. Jedino sto je mogao videti bile su njene duge gole noge I stopala. Ostatak tela bio je prekriven crvenom maramom od kasmira. Iako mu je bilo cudno to sto je pokrivena nije zeleo da kvari trenutak. Sve skriveno pojacava zelju da bude otkriveno tako da je to samo moglo prijati njegovim culima. Zaveden misterijom dozvolio je svojim culima da se probude…

Kretala se brze, zustrije, nesigurnije… kao da je ubrzala ritam svojih pokreta, kao da je zurila da ne zakasni. Sto mu je postajala bliza telo je vise drhtalo, toliko da nije mogla da veruje svojim nogama. Lagano se spustila u njegovo krilo i nezno dodirivala njegovu kozu ivicom marame. Neprimetnim pokretom je krenuo da je podigne i vidi sta je tamo sakrila. Nije mu dozvolila. Spustene glave je svoje celo oslonila uz njegovo a istovremeno prebacila maramu preko glava. Poljubili su se I tek tada je strgla kasmirni materijal sa njih cekajuci trenutak da je pogleda. Neverica u njegovim ocima je zaiskrila najjacim sjajem. Bio je iznenadjen, odusevljen… srecan. Njegova zelja je bila ispunjena.

Kaziprst i prst do njega su setali po njenim ledjima krecuci se od zadnjeg prsljena ka potiljku. Nezno, jezeci svaku dlaku na telu prolazili kroz kosu trazeci vrpcu. Laganim pokretom je povukao satensku traku i maska je sama skliznula sa lica. Zainteresovano se zagledao u krupne zenice prelazeci pogledom sa jednog oka na drugo, promatrajuci, posmatrajuci, tragajuci… Oziveo je osecaje koji su bili izgubljeni u periodu najranijeg detinjstva. Voleo je.

Prozirne kapljice su trazile put niz njegove obraze… sklopio je oci I oslobodio se.

img_20170226_125336

Patetika…

Ako je ijedna pesma ikada ispričala potpunu emociju, svaku emociju koja se prepliće u nekoj drugoj i čini priču onda je to ova pesma. Kada bi priča o ovoj pesmi bila napisana nikada ne bi bila ispričana tako autentično kao pesma koju prati spot. Ne bi se nikada videla jačina osećaja koju budi dok je sa slušalicama u ušima slušaš i gledaš spot. Osetiš svaku reč na sopstvenoj koži i razumeš je do same srži. Plačeš dok ona plače osećaš njen gubitak i svu njenu bespomoćnost. Situaciju u kojoj si i iz koje nema vani. Nema ni natrag ni napred. Prosto si tu u tom “inficiranom” međuprostoru povređen, ranjen, kao da su ti išcupali sve organe i nemaš se sa čim boriti niti protiv koga jer dostigao si sam vrhunac kraja. Život, nekadašnji, koji je imao potencijala da bude sređen, lep, savršen…magičan… izgubljen je. Činjenjem. Lošim, pogrešnim činjenjem. Prošlo vreme koje se nikada promeniti ne može. Završeno je i svaki put kada ga se setiš takvo je. Ne menja se i boli. Parališe misli i zaledi ih, pretvarajući se u nemu sliku. U negativ. Ne može se promeniti, koliko god ti bio dobra osoba, koliko god želeo da oprostiš, sećanje na tu situaciju se nikada promeniti neće. To je kraj svakog kraja. Mnogo krajeva u jednom kraju. Sa svakom osobom si ti ali sa svakom osobom si ti takav samo prema toj osobi. I toga više nema. To je tragično. Najtragičnije je to što možeš voleti do prekosutra ali ne. Inficiran si tom ljubavlju i ti si taj koji bez obzira na želje i osećanja druge osobe ne želiš više biti deo te priče, ničega što ima veze sa tom pričom. Šta god bila odluka te druge osobe ti si taj ko odlučuje. Kada vidiš da je tako i znaš da ne možeš ništa… možeš. Imaš izbora kao i uvek kao u svemu. Zaboravi i prihvati. Izgubili su te.

 

 

Now I know you’re sorry and we were sweet
But you chose lust when you deceived me
And you’ll regret it, but it’s too late
How can I ever trust you again?

Deset godina unazad…

103198-преузимање

Totalna konfuzija…

“Ne znam zbog čega moram da ga vidim ali kad ga budem sreo, bolje bi mu bilo da nadje

dobar razlog zbog koga želim da ga vidim.”

 

                                                                                                          Daglas Adams.

Počeo je letnji raspust. Grad Zaborava je leti živeo i bio predivan, bolji od bilo koje turističke destinacije jer je gostima pružao sve što je bilo potrebno za jedno leto, i na kraju bi se čim ono prođe sve to zaboravilo. Zbog toga Minja leti nigde nije putovala, ostajala bi u svom gradu, našla neki sezonski posao, radila bi, provodila se i tako spojila lepo i korisno.

Jednog julskog dana dok su dve drugarice šetale korzoom Minju je neko očešao ramenom i gurnuo u stranu. Nakostrešila se i uplašila, a kada se okrenula videla je lika sa kapuljačom na glavi koji šije rolerima po gradu. U ruci je držao neki flajer i pružao ga devojkama, a kada su ga uzele mladić je produžio mračnom ulicom koja je vodila do Šumica , borove šume koja se nalazila nedaleko od grada. Začuđeno su gledale u flajer koji je promovisao neku tehno žurku na otvorenom. Pomalo uplašene, ali mnogo više znatiželjne, devojke su se uputile ka Šumicama. Mrkli mrak i tišina, uzan put koji vodi u mračni svet u kome žive borovi, jelke i ostalo šumsko drveće. Totalna tišina i u daljini tupi ” Ubc-ubc” zvuk basa.

Pohitale su da što pre stignu i uvere se da žurka zaista postoji. Najzad su stigle do ogromne mračne livade prepune ljudi, a jedina svetlost je dopirala iz šanka koji se nalazio na sredini livade. Sve je izgledalo famozno. U svakom slučaju bile su oduševljene što se nešto menja u njihovom malom gradu Zaborava, pa neka to bude za početak tehno zurka na otvorenom.

Devojke su stale za šankom i naručile piće. Muzika je bila odlična. Igrale su, zezale se, uz muziku koja im totalno odgovara a svež vazduh šume i nekoliko koktela pobrinuli su se da budu malo luđe nego obično. Minja je primetila da ih posmatraju dvojica momaka sa suprotne strane šanka koji su joj bili nepoznati. Nakon nekog vremena stiglo im je piće od njih. Nazdravile su im i oni su, shvativši to kao znak odobrenja, prišli. Dve totalno različite muške persone. Kao euro krem. Momak smeđe kose i zelenih očiju i crni momak tamnih očiju. Bio je jako šarmantan i magnetičan muškarac koji nije imao crnu kosu. Pružio je ruku Minji i predstavio se:

  • Tomica.

Rekao je tiho, strogo naglasivši c u imenu. Zbunjen pomalo iznenadjen, izgledao je kao da mu je neprijatno.. bez povoda, bez razloga.

  • Drago mi je, Minja.

Nasmejala se i postidela, osetila je njegovu neprijatnost… bolovala je od toga. “Empata?!  Da, tako se to zove.” Rekao je par rečenica u sebi. Preslišavao se. Da. I to je osetila I najzad odlučivši se za jednu od ponudjenih progovorio:

  • Borova šuma i muzika…zapravo cela ova žurka je odlična. Glupo nam je da stojimo sami u ovako savršenoj atmosferi pa smo videli vas, kako se ludo provodite. Poželeli smo da i nama bude tako dobro.

Razočarenje je usledilo… gde je tu inspiracija. Postoji toliko drugih šablona koji nisu baš ovoliko ofucani… “ Iskuliraj Minja” unutrašnji glas je prekoreva.

  • Pa izvolite, pridružite nam se !!!

Rekla je Minja. Povukla se dva koraka unazad da bi im odala osećaj prihvaćenosti. Zatim je prišao drugi momak i predstavio se:

  • Ja sam Igor.

Zašto mora baš tako da se zove” Prva pomisao koja joj je pala na pamet ali je odmah i prestala da razmišlja o tome. Igor je nešto primetio, okrenuo glavu na drugu stranu i ubrzo vratio pogled ka njoj. Shvatila je da se još uvek nije predstavila. Ah, ta njena blokada. Opet počinje.

  • Minja! Drago mi je da sam te upoznala, Igore. Ovo je moja drugarica Saša.

Pokušala je da što pre skrene pažnju na Sašu da bi mogla da se pribere i vrati u normalu.

  • Da niste kojim slučajem vas dve sestre? Baš ličite.

Stalno su im ljudi govorili da liče tako da im to nije bilo čudno ali stvarno nikakvih sličnosti nisu imale. Možda samo poneki pokret, ili koja izgovorena reč sa čudnim naglaskom na neko neuobičajeno slovo za naglašavanje.

  • Ne nismo, samo smo drugarice.

Rekla je Minja i gurnula ruku u tašnu. Izvadila je cigarete ali se ipak predomislila. Vratila ih je u tašnu.

  • Da li ste vas dvojica braća?

Upitala je Saša jer je videla koliko je sati u Minjinoj glavi.

  • Ne, nismo, mada smo rođaci na neki način, kako se uzme…ali smo strava ortaci.
  • Imas i brata? Ovde je na žurci?

Pitala je Minja toliko ushićeno kao da se u najmanju ruku radilo o Dzoni Depu a ne o bratu nekog Igora koga je te večeri prvi put videla u životu. A možda i poslednji.

  • Nije tu trenutno.Treba da nam se pridruži svakog momenta, baš smo njega čekali kad smo ugledali vas i pozeleli da vas upoznamo.
  • Svakako će vam brže proci vreme ako budete u dobrom društvu.Rekla je Minja i ovog puta odlučno zavukla ruku u tašnu i izvadila cigare. Upalila je cigaretu i glasno izbacila dim iz sebe…  Možda nije trebala… gotovo je sad, već je to uradila. Zatim je Tomica podigao ruku i počeo da maše. Minja je okrenula glavu u pravcu kuda je Tomicina ruka lelujala i ugledala muškarca u belom. Prilika u beloj lanenoj košulji i belim farmericama je privlačila pažnju u mrklom mraku šume. Kako se približavao njima Minjino srce je sve jače i jače lupalo.
  • Pa to je moj brat …vidi ga kakva je faca.  Znaš… on je malo stariji od vas…  ali ga sigurno poznajete jer je poznat u gradu. Znaš, on drži kafić na uglu Ulice Breza…

Sa ogromnim ponosom i odusevljenjem je rekao Igor. “To je on” . Nije morao da nastavlja, postojala je samo jedna Ulica Breza, odmah je znala o kome se radi. “To je on”. Srce koje tuče kao ludo dok gleda belu priliku koja im se približava i sve ostale činjenice koje navode da shvati da je od milion osoba, koje su bile na toj žurci ona završila u društvu njegovog brata, čekajuci ga. ” To je on”.  Ali ta slučajnost joj nije bila jasna. Od ovolikog mora devojaka Bokanov brat je prišao baš njoj. Kao da su godine prolazile dok je on koračao prema njima, ali je njegov hod usporila ogromna gužva kroz koju se probijao što joj je pomagalo da se sabere, da razbistri glavu i pokuša da se ponaša prirodno. ” Ali kako kad je to zaista on ?”. Dok Igor uporno nastavlja priču njegovog porodičnog stabla.

  • Znaš, Tomica i ja nismo u krvnom srodstvu, ali smo povezani tako sto je on šurak mog brata. Možda sam ti to već rekao… ma gdeje više taj Bokan, što ne dolazi?

Okretao se Igor i rukom pokazivao bratu da požuri. “Da…da…da. Ne!!!” Kako ranije nije ukapirala. Tomica!!!! Muški glas iz Brzograda koji ju je zvao na Tanjin mobilni dok je bila u internatu. Ha, ha, ha, koja ironija . Konačno ga je upoznala a da on nije imao pojma ko je zapravo ona. Bele cipele su se pojavile pred zamišljenim spuštenim pogledom Minje koja se na trenuutak vratila u grad  Jeseni i internat i razmišljala o Tomici. Lagano je podigla glavu i ugledala preplanulog njega koji baca poglede po čitavoj šumi, svuda, samo ne u njenom pravcu.

Igor je oduševljeno prišao bratu obgrlio ga i dva puta potapšao po leđima a zatim nastavio da priča:

  • Moram te upoznati sa jako finim devojkama koje smo večeras upoznali, ova ovde devojčica se zove Minja i jako je duhovita sigurno si je i ti do sada upoznao.

Podigao je glavu u njenom pravcu i probadajucim očima je pogledao. Videla se blaga nelagodnost na njegovom licu, a zatim se čuo tihi kašalj, a odmah za njim i reči:

  • Bokan, drago mi je.  Milena jel tako? Nikada je nisam video u životu, jesi li odavde?
  • Zovem se Minja, Bokane.  Odavde sam i delim mišljenje sa tobom, sigurna sam da se do sada nismo sreli.

Mogu li na sekund da pobegnem iz svog života i ove neprijatne situacije. Ne. Molim te nemoj. Samo da mi ne pocrvene obrazi. Zar previše tražim. Fuck. Znam…pocrveneli su.”

I tako su se njih dvoje ponovo upoznali. Situacija je bila jako glupa i neprijatna i ona je želela da izbegne dalje komplikovanje i još veću zamršenost svega. Povukla je Igora za ruku da bi ga izdvojila iz društva i počela je da plese sa njim. Proveli su veče igrajući i smejući se, momci su bili jako duhoviti, a devojke polaskane. Interesantno je bilo da im se nijednog momenta nisu nabacivali, nego su samo tražili drustvo. Bokan nije još dugo ostao sa njima, morao je da se vrati u svoj kafić koji je tada takođe radio.

Igor je bio inteligentan i duhovit. Uglavnom je sa Minjom pričao o knjigama i životu uopšte. Bio je impresioniran knjigom koju je tada čitao i prepričavao je Minji. Odusevio ga je Daglasov specifični smisao za humor koji je karakterisao čitavu knjigu kao i zamrsenošt i zbunjenost Artura (glavnog lika) kome se sve dešava u sekundi a da nema pojma šta ga je snašlo. Cela “Vaseljena” je ostavila jak utisak na njega ali ponajviše lik Zaphoda Biblbroksa. To je bila knjiga Daglasa Adamsa “ Autostoperski vodič kroz galaksiju” . Ubrzo je dao knjigu Minji da bi sa nekim mogao da je komentariše. Dopala joj se knjiga ali nije bila baš toliko oduševljena jer njen fah svakako nije bila naučna fantastika iako je knjiga imala jako puno smisla i imala poentu. Postali su drugari. Svakog dana su šetali pored reke i lepo se družili. Nikada nisu pričali o Bokanu, zapravo ga nijednom nisu spomenuli. Minja je pružala otpor prema Tomici nekako joj je bilo glupo da o bilo čemu razgovara sa njim. Opet je grizla savest. On je ipak brat nastavnice Petre i sve je to bolesno… da se druži sa njim… Ne, ne, ne, to bi bilo previše. Tako da bi ga svaki put kada bi joj prišao ili želeo da razgovara sa njom ona na najfiniji mogući način ignorisala. Zbog Tomicine stalne prisutnosti u Minjinoj blizini počele su da je more i proganjaju grozne misli. Ta njena savest joj nije dala mira. Zašto baš ona? To je verovatno pitanje svih vas? Da li je magnet za probleme, zašto nije obična devojka, nego kod nje sve mora biti krajnje komplikovano? Kako to da on nije neko drugi, ili ona, zašto nije neka druga? Zašto je sve baš ovako kako jeste? Pobogu, zar je ona kriva što se zaljubila u njega? Da li je moglo da bude drugačije? Da je moglo bilo bi. Nije mogla da ignoriše svoja osećanja. Volela ga je stvarno i stvarno nije želela da bude sa njim. Zapravo želela je, ali ne pod ovim okolnostima i ne sada nego… možda jednom, kada budu baka i deka, tada razlika od 15 godina ne bi ništa značila i ne bi se ni videla. Ali to nisu bili odgovori na njena pitanja koja ma koliko se činila realnim bila su toliko nerealna. Srela ga je sasvim slučajno, tako ga i zavolela, sasvim slučajno, a znala je da je on mrzi i da je i to sasvim slučajno. Jako je bila tužna, pala je u bedak. Bolelo je sve. Sećanje najviše. Da li je mogla verovati u nešto stvarno i tako ubedljivo za verovati i da to isto za tili čas nestane? Nije mogla da shvati tog ledenog čoveka koji se igrao vatrom. Niti se topio od nje, niti je gasio plamen. Bio je kontradiktoran. Želela je da ga zaboravi. Tako je silno to želela, ali kad bi on stao ispred nje, bila je opčinjena totalno, nije mogla da se pomera bez njegovih komandi. Ali je najviše od svega želela da on bude srećan i rešila je da se povuče. Jer ako ga ne viđa on ne može ni da utiče na nju.

Te večeri dok je razmišljala o svemu na radiju je išla pesma:

 

 Da li joj je pesma dala znak?

                                                                                      *   *   *

Prošlo je dva meseca, to vreme je provodila sa svojom drugaricom Sašom. Dani su im prolazili na plaži, uživale su u kupanju i sunčanju, a Minja bi bežala i sklanjala se svakog mesta na kome bi mogla sresti Bokana. Večeri su uglavnom provodile sedeći u Sašinoj ili Minjinoj letnjoj bašti igrajući karte i jamb do duboko u noć. Popravni iz istorije je prošao odlično, dobila je trojku. I onda je leto prošlo i sve što se dogodilo palo je u zaborav.

Septembar je, počela je još jedna školska godina. Dolazi jesen a sa njom seta i tuga. Minja je krenula u treći razred srednje škole. Išla je redovno u školu i učila je. Želela je da se totalno posveti. Više neće brukati sebe lošom ocenom iz vladanja i ostalim lošim ocenama, s obzirom da je sa istorijom završila za čitav život. Ostala je samo ona druga, umetnička istorija.

Jedanaestog dana septembra četvrti čas su imali Istoriju umetnosti. Nastavnik Mateo je bio bolestan, imao je zamenu. Njegova zamena nije bio niko drugi nego nastavnica Petra. U njihovu učionicu je ušla prelepa plavokosa žena. Očiju razrogačenih i usana balavih i poluotvorenih dečaci su pratili svaki pokret prelepe mlade žene. Bež somotske, nimalo provokativne pantalone su ocrtavale njene zategnute noge. Bila je vraški zgodna žena. Vežbala je, išla u teretanu i vozila bicikl. Držala je do sebe. Nikada nije bila preterano našminkana. Neki blagi puder i možda maskara. Ili je imala tako lep prirodan ten, možda je rođena sa tim ( a možda je to Maybelline) . U bluzi bordo boje njeno lice je došlo do izražaja. Oko vrata je nosila maramu, modernu, vešto uvezanu. Lepo se oblačila. Nikada provokativno, uvek u skladu sa prilikom u kojoj se nalazila. Koračala je lagano i stigla do stola. Spustila je dnevnik na sto a zatim sela. Pogledom je prošetala učionicom i ugledala Minju. Nije zadržala pogled na njoj ništa duže nego na bilo kom drugom učeniku. Predstavila se:

  • Dobar dan. Ja sam nastavnica Petra i danas menjam vašeg profesora Matea koji iz opravdanih razloga ne može prisustvovati nastavi.  Zamoliću redare da ustanu i prijave odsutne učenike.

Naravno da je Minja je bila redar, ustala je i rekla:

  • Na času nisu: Monika Vidić i Nikola Glavaš.Minja je to izgovarala spuštene glave ne gledajući nastavnicu. Kad je završila rečenicu sela je i počela da šara po svesci. Osećala se glupo i totalno bezveze, kako uopšte može da sedi u istoj učionici sa ženom u čijeg je muža očajno zaljubljena, a pri tom ne traži ništa ni od koga osim možda… dozvole da ga voli, onako…. platonski. Kada je pogledala svesku po kojoj je šarala videla je milion kockica naređanih hronološki.

     

    BoxesSa psihološke tačke gledišta crtanje kockica pokazuje praktičan duh, realistu koji vredno radi da kreira jaku osnovu za karijeru i odnose sa ljudima. Zainteresovan je jedino za duge veze sa odanim i emotivno zrelim partnerom. Izbrojala je u sebi do deset i podigla ruku. Nastavnica je pogledalala i rekla:

    • Reci Minja?
    • Da li mogu do toaleta?

    • Izvoli.

    Izašla je i nije se više vraćala na čas, zbog sebe, kockica i zbog nastavnice. Nije želela da se Petra oseća glupo, niti da misli da je ona ismeva. Nije bila zapisana. Bila je samo puna utisaka. I naravno rekla je sebi“ O da, i to je slučajnost. ”

     Devetnaestog dana tog istog meseca. Minjin razred je dobio novog profesora geografije. Zvao se Adam Herceg. Na prvom njegovom času je bilo upoznavanje. Govorio im je kako ima jako loše pamćenje i da nikoga nije upamtio i da ne veruje da će se to uskoro dogoditi, pa je zamolio đake da mu ne zamere ako ih pozove pogrešnim imenom. Minji se to učinilo kao povoljna prilika, pa je sledećeg dana pobegla sa njegovog časa. Čas je počeo. Adam je ušao u učionicu. Spustio dnevnik i zamolio redara da prijavi odsutne učenike. Monika Vidić je bila redar. Specifična devojka riđe kose sa pegicama po celom licu. Prelepim pegama, divlje lepote.

    • Profesore svi su tu, nema odsutnih đaka.

     

    A zatim je spustila pogled dole i počela u sebi tiho da se moli da profesor ne provali učenike koji nedostaju.

    • Ok. Samo sto ne vidim Minju Falas, šta je sa njom?  Vidim ostavila je stvari što znači da će se verovatno vratiti. Nju nećemo zapisati.  A ostale koji su tu a ja ih ne vidim prozivaćemo i upisati ih u dnevnik a za njima i tebe koja si redar da ubuduće ne zezaš novog profesora ili da nabaviš dioptriju.

    To je bilo Moniki za nauk da ne laže u korist drugih, a na svoju štetu. Minja nije bila upisana. Bila je polaskana time a i bila je jedina čije je ime profesor Adam upamtio, a on čak nije ni poznavao njenog tatu tako da to nije mogao biti razlog njegovog znanja njenog imena. Na sledecem času geografije profesor Herceg je izveo Minju pred odeljenje“Još jedan skandal… zašto baš ja… samo sam pobegla sa časa… nisam ukrala kartu sveta. Hajde. Počni. Reci više da sam kriva. Kazni me. Daj mi jedinicu. Pitaj me lekciju iz druge godine. Uradi nešto…samo počni.”  i pitao je:

  • Recite profesore.

    Mlada damo, imam jedno relativno lako pitanje za tebe i želim vrlo složen a pre svega tačan odgovor.

  • Zasto ti bežiš sa mojih časova?.

    Šta hoće ovaj čovek od mene.Da li da kažem nešto, ili da samo klimnem glavom. Eto klimnula sam, ne, ne, ne ipak moram nešto da kažem.”

    Bila je zbunjena, očekivala je pitanje iz geografije a ne tako lično pitanje, nije znala šta da kaže bila je zatečena, ipak je progovorila:

    • Profesore nisam pobegla pozlilo mi je pa sam morala kući.

     

    Umela je jako dobro da laže ali tog dana nije imala inspiraciju a želje su nestale. Izgledala je jako smešno, ni samoj sebi nije verovala.Profesor je posmatrao sa rukama prekrštenim preko grudi . Ali virili su palci.” Palci, palci…. sta to znači… likuje, ne, nešto drugo…seti se Minja skoro si čitala Alana i Barbaru Piz… da setila sam se. Ne!… to ne može da bude. Sigurno je nešto drugo. Minja fokusiraj se… jesam, fokusirala sam se… to je to. Muškarac će primenjivati isturene palce u bllizini žena koje ga privlače… ne, ne, ne. Neću! Zašto baš ja???” Unutrašnji monolog je opet vodio rat sa samim sobom i došao do zaključka i tada trokirao, nije želeo da poveruje, ni da se seti. Ma ko su uopšte Alan i Barbara Piz???

    • Dobro Minja verovaću ti, ali ubuduće molim te javi mi se kada ti bude loše,  možda ja i nisam tako loš profesor pa te pustim da odeš do Hemingveja.

    Minja je postiđena otišla na mesto i sela. Podigla je glavu i zagledala se u profesora. On je bio najmlađi profesor u njihovoj školi imao je između 25 i 27 godina. Visok i zgodan, imao je klasičnu mušku frizuru i bio je prosed. Dok ga je proučavala pogledi su im se sreli. Adam je dobio blago crvenkastu boju u licu i odao diskretan osmeh Minji koja ga je začuđeno posmatrala… a u sebi mislila samo ne još jedan stariji muškarac koji je sigurno oženjen. Zažmurila je i dlanovima pritisla oči. Počeo je da joj se premotava film u vezi svega što se dešavalo sa njom i Bokanom kada je njene misli prekinu nežan muški glas u blizini njenog uveta:

  • Minja, jesi li dobro?

    Podigla je glavu i ugledala mladog profesora koji je brižno posmatra.

  •  

    Sve je u redu, dobro sam.

    Dodao joj je tašnu i rekao:

    • Hajde briši, znam ja da je Hemingvej mnogo zabavniji od mene.

    Minja je zbunjeno pogledala profesora i odjednom poželela da se čas nikada ne završi i da zauvek svaki čas bude samo geografija. “Ne sviđa mi se… ali je dobar. Dobar čovek. Ostaću. Uzela je svoju tašnu, spustila je do sebe i odlučno rekla:

    • Ne idem ja nigde, bar ne dok se čas ne završi.

    Pogledala je na sat bila je ponoć. Kazaljke su poklopljene, neko misli na nju. Bio je njegov rodjendan. Otvorila je dnevnik i želela da mu čestita rođendan, tamo na mestu gde će zauvek ostati zapisano. Počela je da piše.

    10. 2002. 00:02

    Bokane,

    Želim ti…za ovaj rođendan… da odeš… daleko odavde tamo gde počinje tvoja nada, a gde se sve završava tvojim uspehom. Znam da beskrajno to zeliš i zato… ti i ja… želim da ostvariš svoje snove. A onda kada budeš otišao tamo… daleko… u zemlju Drvenih lutaka… želim da me se setiš samo onda kada sat otkuca ponoć!!!

     Volim te. Budi srećan!!!

    Sve je u redu profesore, dobro sam.

     

Pesma:

 

Mesec Oktobar, treća nedelja, šesti dan.

” Izgled- to je taj divan prirodni dizajn koji nam je dat kao dar i on nas čini jedinstvenim u

svetu.. A ipak istovremeno i sličnim drugim osobama.”

 

                                                                                                           Džin Hener.

 

Nikada duže ne zadržava pogled, blesk, belina… krik. Čuje se kao kad puca staklo, sitni komadići kristala razbijeni na sitne delove ali oni ne prave dugu ne sijaju. Mutni su, ne vide se, ne žele da se vide. Video je. Znala je da će je videti. Ali ona je prva spazila i… Kao da je znala. Zove se na B. Da li sme da izgovori njeno ime. Zašto, zašto je morala da dođe večeras i da ga ukrade? Neko je jednom morao da ga ukrade. Zove se Bojana, ah to prokleto ime i ona neka je… Neka joj je sa srećom. Gde je Kole i kako je mogla da zna da će mu se dopasti, da će joj se dopasti? Bojana to je lepo ime. Kole nije tu, u društvu drugarica je. Ali Kole će saznati, mora da vodi računa. Oni su zajedno pet godina. Lepa je, ima tanku, svilenu kosu. Plave oči. Da li je moguće da neko ima tako lepe oči a da se zove na B. Minja ne lupaj, kakve to veze ima.

Te večeri se pojavila Bojana. Lepa devojka prirodne, tanke,  plave kose i plavih očiju, zgodna i vrlo atraktivna. Zabavljala se sa nekim Koletom muzičarem. Bili su u vezi 5-6 godina. Ali je te večeri ona bila sama, ne sasvim sama , u društvu svojih drugarica, ali bez Koleta. I te iste večeri se zaljubila u Bokana, i on se zaljubio u nju.  Cele večeri su se gledali, smeškali i pričali. Ona je blistala, a on je bio neviđeno srećan.

Nikada do te večeri nije videla koliko oči mogu da sijaju, kad su zaljubljene. Minja je opet bila sama. Imala je najbolju drugaricu, ali se osećala usamljeno jer nije imala njenu podršku, stalno je od nje bila osuđivana. Odzvanjale su joj reči u glavi: ne voli te, niti će ikada moći, shvati da je odrastao čovek i da ne planira da se bavi klinkom. Saša je bila ubeđena da je zavlači. Možda je to bila istina ili je samo tako izgledalo, a možda je  ipak stvarno voleo Minju, a da tako ne izgleda. Znala da nije ravnodušan prema njoj, a koliko je to ozbiljno, nije imala pojma. Osećala je da u tom njegovom pogledu postoji nešto samo za nju i da to nešto samo njoj pripada. Saša i Minja se više nisu družile kao ranije, manje su se viđale i boravile jedna kod druge, postepeno se između njih stvarao jaz. Minja je osećala da Saši smeta sto je zaljubljena u tog čoveka, da ne želi da sluša bilo šta u vezi njega. A ona je imala neopisivu želju da stalno govori o njemu. David, David će me razumeti, on me je jedini uvek razumeo i verovao je u mene i u moju bajku. Ja sam pepeljuga i želim da budemm pepeljuga. David, brat Minjine drugarice iz odeljenja. Radio je u Bokanovom kafiću. Poznavala ga je mnogo pre Saše i bio joj je jedini pravi drug. Kad nije imala sa kim da izađe otišla bi kod njega i sela za njegov pult. On je puštao muziku u kafiću i obožavao da se glupira sa njom. Pravila bi mu društvo sve vreme i tako bi mu smena mnogo brže prolazila nego kada je provodio sve te sate sam. A i njeno poznavanje muzike mu je koristilo jer je ona gledala sve to drugim očima, očima gosta kafića tako da je tačno znala koja bi pesma u datom momentu odgovarala profilu ljudi koji su tu izlazili. Tako su se njih dvoje sve više družili. Bili su toliko bliski da su i spavali jedno kod drugoga, nisu se ni na sekund razdvajali. Bili su kao brat i sestra bez zadnjih namera, ali ni jednog jeding momenta. Kafić.. njegov. Prazan je, upaljena su sva svetla, kugla se vrti.

disco ball

Zašto se vrti kugla, još uvek nje počelo? Da li ta kugla može nekome da padne na glavu ?… uhhh… Minja užasna si, ne budi tako morbidna. Kafić je prazan, odzvanja svaki korak. Kako manje deluje kada nema ljudi i kada su sva svetla upaljena. Šta to smrdi? Osetila je miris ustajalog piva, ne, nije to pivo, to je ustajalost. Koktel neluftiranog vazduha pomešan aromom svih akoholnih pića I dimom cigareta. Oseća se smrad. Ha, nos mi više nije zapušenGledala je u Davida, divila se njegovoj pedanteriji. Diskovi su tako lepo složeni, svaki je na svom mestu. Kako bi bilo lepo srušiti ih, ali ne, David ih je ređaoČuje se rastući zvuk sms-a. Davidu je stigla poruka. Registruje telefon ali je zauzet.. nedostaje mu jedna kutija . Nervira se, ipak odlazi po telefon. Poruka je od Milosa, čita je naglas:

  • Kolega, kasnim danas, ajde sredi šank, dobićes bakšiš mali, ali zameni me danas.. znaš kako je kad ti riba dođe u stan, a da, izvini znam da ne znas.
  • Kakva seljačina.

Odgovara Minja. Mrzela ga je još od one večeri kad joj je zadnjica bridela od udarca, kada je bacio na pod zbog desetak razbijenih caša. David je ušao u šank, vredno i bez ijedne reči postupao po instrukcijama. Da li to radi zato što mu treba bakšiš, ili zato što je glup? Ne Minja,on to radi zato što je dobar. Kugla je napravila dugu, cele večeri je čekala. Upalio je par svetala različitih boja… Muzika je krenula, sve je brujalo osećala je udarce basa u svom telu. Muzika je vukla da igra ali nije smela, ne od straha, od sramote. Čovek sa neobičnom bradom prolazi kroz dugu, da li je zamislio želju, okreće se oko sebe i seda,na barsku stolicu, za šankom. David mu prilazi, najljubaznije ga uslužuje a zatim odlazi. Baca čašu u vazduh, ona se okreće dva puta u vazduhu i pada u Davidovu mokru levu ruku. Čula je negde da su levoruki ljudi mnogo sposobniji.. da li je to istina??? Nije ni važno zar ne.!? Otvara frižider uzima flašu, stavlja je na šank, opet baca, šta je to bacio? Okreće se oko svoje ose I hvata otvarač za flaše, unosi se u Minjinu facu i držeći otvarač umesto mikrofona pevuši refren pesme čkiljeći očima a zatim brzo otvara flašu piva uz zvučno FLUP! Izmamio je osmeh na Minjinom licu, radovala se što je sve to tako dobro odradio. Okrenula je glavu I videla da duga sada prolazi kroz mnoge ljude. Kafić se napunio. Levo, na kraju kafića, tamo u nekom zabačenom separeu, sedela je devojka na slovo B. Bojana je zbilja lepo ime. Ima lepe noge, liči mi na B…. Barbiku. Bokan je ušao, pa se na samom ulazu u kafić zagledao u cipele, ugazio je u nešto… prolazi pored gomile ljudi i staje kod šanka. Pogledao je Minju kroz dugu. Kažu da ti se ispuni želja kada si sa one strane duge, sa koje sam ja strane, sa ove ili one? Nestao je. Opet ga je gužva progutala. Duga joj je zamutila vid ili je zbog nje progledala. Scena iz filma. Dvoje mladih i lepih, stoje jedno naspram drugog, njišu se lagano u ritmu muzike i onda jedva primetno iskrivljena glava i paf!!!! Pada kugla. Razbijeno ogledalo se razbija na još sitnije delove, nema više duge… ali oni se i dalje ljube. Da li tuđi poljubac sme ovoliko da boli? Suze su preteške da bi ih nosila u očima a bol… nema težinu, neće da izađe ni na uši ni kroz usta. Leptirići u stomaku su postali crne leptirice. Oni se ljube. Javno! Pred svima!

Osećala se užasno, kao višak, kao ona osoba koja drži sveću. Ali nije mogla sebe da natera da ne izlazi više tamo. Koliko god bi želela da jedno veče izostane, noge bi same krenule bez prethodnog konsultovanja sa njenom glavom i nikako im se nije mogla odupreti, a još manje ih zaustaviti. Oduvek je bila višak, ali ovo je bilo ponižavajuce, previše čak i za nju. A oni su uporno blistali, zaljubljeni do ušiju. Sve što je postojalo među njima odjednom je prestalo, ugasilo se kao pregorela sijalica, možeš da pališ prekidač do prekosutra, ali uspeha nema dok ne promeniš sijalicu. Možda mu je dosadila, možda se zasitio njene stalne prisutnosti. Od tih misli se još gore osećala kao neko ko proganja, nije želela da tako izgleda u njegovim očima, ali svakako nije znala šta da radi, kako da promeni sijalicu. Ona je bila ono što jeste i ponašala se u momentu kako se oseća. Zar da se folira i menja sebe da bi je neko prihvatio? Ne, to ničemu ne vodi, tada bi taj neko prihvatio ono što se Minja pretvara da je. Više nije gledala Bokana na isti način. Gadio joj se. Nije mogla da veruje da je oženjen prelepom ženom i da u isto vreme ima devojku, sa kojom nonšalantno hoda gradom, a da pri tom niko ne govori o njima. Na sekund je to izgledalo kao njena fantazija, jer je u malom gradu nemoguće sakriti takvu stvar, a to je izgleda samo ona videla jer niko drugi nije pridavao važnosti tome što su njih dvoje stalno zajedno. Bila je zavidna, ljubomorna, bilo joj je krivo. Ne zato što ona nije bila ta devojka, ne, ni slučajno, to je ispod njene časti, da bruka sebe i njega tako, na taj način, to je sramota. Nije zbog toga, nego zato što više uopšte njoj nije poklanjao nimalo pažnje. Najgore je odreći se nečega što nikada nisi imao. Prepustiti sve osobi na slovo B. Gledati iz dana u dan da se on može zaljubiti iako je… sve ono što joj je Saša govorila. Tiho je rekla u sebi: Sledeća pesmo daj mi znak, znala je, to joj je uvek pomagalo. Prvih par nota pesme… Zažmurila je setila se duge I gurnula ih je, gurnula je suze.

Angie Stone

I can’t eat, I can’t sleep anymore

Waiting for love to walk through the door

I wish I didn’t miss you anymore

David je svratio do Saše dogovorili su se da popiju kafu, nisu se dugo videli, zvali su i Minju ali ona nije želela nigde da ide. David je pokušavao da objasni Saši :

  • Da li ti shvataš da ih samo tri stvari razlikuje.

  • Kako to misliš tri stvari?

  • B. je plavuša, kao Minja. B. je rodjena u novembru kao Minja. B. je škorpija u horoskopu kao Minja. B. je zgodna kao Minja. B. je ćerka profana kao Minja.  Eto samo što B. ima plave oči, koju godinu više i zove se na B.

  • Kako je Minja, ne mogu ni da zamislim… ne znam da li da je zovem? Davide, reci mi šta da radim?

  • Nemoj, pusti je, izguraće ona to, jaka je ona. Samo je moramo pustiti.

Popili su kafu I otišli kod Minje, nisu je pustili.