Čuvar imena…

img_20170228_200945

Mrak iza zatvorenih kapaka je inspirisao um da sanja, da nastavi pricu zavrsenu pre mnogo godina. Kako je cudesna i divna ta igra uma na koji ne mozemo da uticemo. Toliko snazna da ponekad kad se probudimo mislimo da je san upravo tad poceo. Proslo je toliko godina da bih se mogla setiti boje…glasa a cula sam ga. Bio je obojen specificnim mirisom i govorio reci koje nisam zelela da cujem.

img_20170228_201048

Dosla sam u san. Ono sto nisam zelela da cujem mogla sam vrlo jasno da osetim na usnama, toplo, nezno ali ne ono sto sam zelela.Ljubio me je u snu i znam da je to nekako namerno izveo iako nisam zelela da do toga dodje. Vidoviti ljudi valjda to umeju, da ti se usunjaju u um i naprave price bez tvog pristanka.

img_20170228_201335

Mogu jasno videti slova i svaku narednu scenu a zatim to i doziveti. Postoji li veci trik od toga? Ako postoji spremna sam da platim bilo koju cenu samo da ga nadmasi i potisne. Ne, ne interesuje me kako se izvodi samo neka zaseni ovaj prethodni.

dsc_0039

To sto sam jedina prezivela iako sam procitala knjigu ne cini me ni junakom ni herojem, cini samo da znam svaku narednu stranicu zivota a to nije zanimljivo. Otkrila sam trik misleci da samo posmatram njegovo izvodjenje.

img_20170228_201747

img_20170228_201916

Kad sam se probudila docekala me je ova prica i kao i svaku pre nje, morala sam je procitati. Radoznalost je ubila macku, ja sam ipak ptica u kavezu.

U moru maski samo je jedna skinuta!

Ovaj spot je inspirisan nasom pricom. Da,dobro ste procitali! I on je procitao knjigu.

Advertisements

It’s okay not to be okay…

300743-3708498

Dogodi se i to ponekad… Eto… Dogodilo se. Dodješ do granice koje nikada pre nisu bile postavljene. Nikada se nisi susreo sa njima. Pa se zbuniš, ne znaš kako da se ponašaš, samo znaš da su tu.
Istražuješ ih, proučavaš i tražiš sebe i tamo i ovde, želiš da vidiš ima li te tamo, da li je neki majušni deo tebe ipak prešao granicu?! Ali nema… ničeg nema tamo. Ipak si pružio korak ili malo progvirio glavom. Sreća, niko te nije video pa si se odmah vratio do crte.I to se ne važi. Jer ako nešto nije viđeno nije se ni desilo, to ti je ista ona priča sa drvetom koje pada u praznoj šumi… ma znaš, svi to znaju. Krivo ti je i drago u isto vreme. Bojiš se da ostaneš još koji minut tu jer znaš da ćeš je preći samo da bi sebi dokazao da možeš. O…. A ti vrlo dobro znaš da možeš, ovog puta ipak nećeš. Da li si zbog toga postao nešto što su drugi želeli da postaneš? Ili nešto što si ti želeo zbog drugih da postaneš? Ko si ti u trenutku suočavanja sa situacijom “ nema dalje”? Neko ko je zarobljen principima, odlukom, željom da istraje? Ili možda… neko ko je rešio da neće ići dalje jer može da ne ide dalje, ukoliko se odmah skloni sa granice? Da li si zarobljen slobodom koju ne želiš da priuštiš sebi jer moraš da odrasteš u nešto što se zove zaustavljanje, odluka, obećanje? Ili se jednostavno tako osećaš? Duh i telo i svaki atom tebe su rešili da je to taj trenutak kada više neće biti sve moguće, odlučili su da su granice ono o čemu su celog tvog života maštali i priželjkivali zajedno udruženi u tebi… jer duše, tela i atomi to rade… to je njihov posao… da nakon decenija vršenja određenih funkcija one promene interesovanje… jednostavno daju otkaz ili ga dobiju.
Da li ako su ti usne mirne a druge te usne ljube…. da li se i to zove poljubac? Da li si tada i ti poljubio samo zato što nisi zabranio da budeš poljubljen?

Izmišljena priča 6…

img_20170227_221226

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

” Reci mi, kada bi mogao da koncipiras sledecu frazu onako kako zelis, sta bi voleo da se dogodi? Sta je to sto jedna osoba moze ponuditi drugoj? ”

” Muskarac samim tim sto je muskarac moze da oslobodi zenu u zeni. ”

– Nisi mi odgovorio na poruku.
– Rekao sam da te čekam kada budeš došla, neću da sama lutaš po gradu u kome si prvi put i da te posle tražim…
– Divno.
– Gde?
-U celo, zato što si pravi prijatelj i brineš o drugarici.
-Ja sam divan.
– JESI.
– Gde?
– Ivica usana… pocinjem da te zavodim. I L Y.
– I L Y T.
– To sam si i mislila.. Stvarno si ne znam… ne pronalazim reč…
– Lud?
– Previše lud… nije ni to…Genije.. GENIJE, TO JE TA REČ.
– Imam muzu, to je to.
– Ma da.. kako da ne, to si ti… cist kao suza, bez muze..super, super, super.. prica je sjajna…ali…
– Ali?
– Ja te moram kazniti ovih dana i ne dozvoliti ti da se dopisuješ sa mnom da bi imao kad da napišeš te divne priče koje cekaaju da budu napisane.. umesto da ti pomažem, ja te kočim, danas u učenju, u pričama, one večeri sa devojkom… nema smisla.. loše se osećam zbog toga… ti zaista imaš toliko toga da daš…a ovako gubiš vreme…
– Misliš da su naši razgovori gubljenje vremena?
– NE. Ali ti imaš toliko inspiracije da je šteta…da sedi i čeka te dok se dopisuješ sa mnom.
– Mislim da nikada neću napisati sve ono što se desi u mojim svetovima…to je prokletstvo uroborosa, stalno neki svetovi propadaju da bi se drugi rodili, neke priče se nikad ne napišu, druge se možda neće objaviti…Veceras ces leci u ponoc…
– Konstatujes…?
– Uvek ću imati vremena za tebe, nekad manje, nekad više. Znaš i sama da ne možemo uvek pričati svaki dan, ceo dan, ali ćemo uvek moći da izdvojimo sat dva…
– Krivo mi je samo što misliš da te ne razumem.. ja zaista imam razumevanja.. a to što imam potrebu da te čujem je.. nešto sasvim drugo i ne volim što tvoje reči zvuče kao izvinjenje kao obaveza…ok je… nemoj ništa pisati.Gde?
– U usne, vrebam trenutak još od onog tvog u ugao usana…Sve manje si jogunasta sa mnom… primećuješ li…?
– Ne, jel jesam?
– Jesi.
– Zavodiš me?
– Zavodimo se.
– A u subotu? Vidjamo se?
– Sumnjaš?
– Ne, pitam.
– Rekao sam da te čekam na stanici.
– Radnička ulica je gde? Da li znaš?
– Proveriću, slabo pamtim ulice po nazivima…
– Proveri i ulicu Braće Ribnikara ili tako nešto..
– Zivim blizu Braće Ribnikara…Dolaziš kolima? Kako znaš za Braće Ribnikar, ako nikad nisi bila ovde, a niko te ne vozi?
– Tražila sam na guglu. Rekla sam ti da ću nešto proveriti, sećaš se?
– Podseti me. Za šta si rekla da ćeš proveriti… grrr, mrzim kad ne mogu odmah da se setim…
– Nisam ti rekla šta ću proveravati, samo sam ti rekla da ću potražiti nešto na guglu, ali to nisu bile ulice.
– Smem li znati šta si potražila?
– Da.
– Dakle?
– Tražila sam prenoćište..
– Zašto se nisi prvo meni obratila za prenožište?
– Ne.
– Znam da ne bi noćila kod mene. Jesi li već našla nešto?
– Dok je gugla ja mogu naći sve što mi treba … nasla sam. Da li si odmah znao šta sam tražila?
– Ne, mislio sam da će te neko dovesti kolima do te ulice… nisam znao da možeš da ostaneš tako dugo…Poljubi ili pitaj…
– :*
– Gde…?
– U usta zato što si nemoguć!!! Da li se išta vidi na slici zamagljenog ogledala?
– Da. Da li ćeš izdržati u subotu?
– Da. Da li misliš da neću izdržati?
– Da li su ti noge spustene?
– Opružene. Da li znaš da nisi bio konkretan sa prethodnim pitanjem?
– Da. Da li znaš da sam u potpunosti svestan koliko voliš da čitaš izmedju redova.
– Da. Da li znaš da mi često promakne.. kad me zbuniš?
– Ne…ako ti i i promakne kasnije ti to analiziraš…
– Ti me stalno analiziraš…
– Ne analiziram te stalno… Ponećeš lak ?
– Da. Imaš li neku posebnu želju osim laka koju bi voleo da nosim sa sobom kad budem dolazila?
– Da.Misliš li da je pametno udovoljavati mojim željama?
– DA. Mislio si da te se bojim, da provedem vreme sa tobom?
– Ne…ti slušaš osećanja i univerzum i ne plašiš se… da li se dvoumim?
– Da. Veče ćemo provesti pod istim nebom u istom gradu ali bićemo odvojeni?
– Ne.Videću ti leđa, zar ne?
– Da. Ljubices mi ledja?

– Da. Da li misliš da sam slab zbog toga?
– NE.
– Da li misliš da će subota biti igra?
– Ne. Da li će biti igra?
– Ne.Poljubićeš me u ugao usana?
– DA. DA LI ZNAŠ DA ME JE JEDNO TVOJE PITANJE PRE IGRE DA I NE JAKO GANULO…ALI NISAM ZNALA DA TI ODGOVORIM OSEĆAM SE BEZ VEZE?
– Da. Znam…Sanjala si me?
– Da.Ocekivao si jutros moju poruku?
– Da. Kada si je kucala bila je subota? Odnosno nedelja.
– Da. Nedelja. Jutro.
– Da li je vec poceo osecaj u stomaku?
– Da.. Da li znas da nije ostao samo u stomaku?
– Da. Da li osećaj prati moje prste?
– Da. Da li si ti i dalje imun.. na sve te osecaje?
– Ne…nisam nikad ni bio, samo ih nekad bolje, nekad lošije kontrolišem. Da li ćeš drhtati kada siđeš na stanicu?
– Pitas?
– Pitao sam… da li ćeš drhtati kada siđeš na stanicu…?
– Da. Da li znas kad se javio prvi osecaj.. u stomaku od kad se znamo?
– Ne. Rećićeš mi?
– Da.
– Reci mi sada.
– Da li znas da me je prvi put prosla jeza kada si nakon price ” Jutro” rekao da si musko?
– Nije fer, mislio sam da ne računamo komentare. Znao sam.
– Jos tog momenta sam znala da ce se susret dogodoti u subotu ali nisam tacno znala u koju 🙂 Ok, Sveznalice.. kako si mogao da znas?
– Sok kada si saznala da sam muško… taj momenat, kada si prvi put pročitala rečenicu u muškom rodu u komentaru, pa se vratila još jendom pogledom preko nje… jesam li u pravu?
– Mislis odusevljenje… nisam uopste gledala nick… nisam razmisljala ko je pisao.. verovala sam da je zensko, nisam cak ni sumnjala u to i onda se muskarcina u tebi javlja i oglasava.. Zanimljivo.
– Mislio sam da prošetaš kuda je junak price prošetao… ali ako si to videla… ne moramo …
– Ne, zelim da prosetsm kuda je n isao. Obavezno zelim.
– Nadam se da će biti lepo vreme znam da voliš kišu, ali ja ne bih baš šetao po njoj…ti pitaš, mislim…
– Da li se plasis da ako ne bude lepo vreme.. necemo moci da budemo zajedno?
– Ne. Nećemo moći da prošetamo njegovim stopama, to ne bih voleo…
– Ni ja.
– Nećeš me poljubiti na stanici, kada te sačekam?
– Da, hocu u obraz i zagrlicu te.
– Znam da ćeš me zagrliti.
– Da li cu biti sama u tvom gradu?
– Ostaviću te na kratko samu u apartmanu, može? Prihvata li se takav odgovor?
– Da.
– Zeliš li da te u nekom trenutku ostavim samu na kratko?
– NE. Da li ces reci nekome da dolazim?
– Ne. Da li sam te razočarao?
– Nije vazno..
– To nije odgovor na pitanje…
– Da. Da li si se ikada osecao kao da ne postojis u stvarnom svetu?
– Da. Da li je svaki svet stvaran?
– Ne. Da li bi bolje bilo da odlozimo susret za neko drugo vreme?
– Zašto to radiš?
– Da ili ne?
– Zašto moraš uvek da tražiš nešto što će zaboleti, zasmetati i onda mučiš sebe… mislio sam da oboje želimo da se vidimo u subotu. Ako ne želiš nećemo se videti. Što se mene tiče ne, ne bi bilo bolje.Povređena si?
– Ne. Samo sam postavila pitanje.
– Stani sa igrom, misliš da krijem, da ne želim da iko zna za tebe?
– Ne znam odakle ti ideja.. sve to gore sto napisao???Sta je problem? Samo sam ti postavila pitanje… zaista te ne razumem..
– Već si mi postavljala slično pitanje i zasmetao ti je sličan odgovor…
– Ne mislim nista u vezi tebe i zajednickog zivota sa drugim ljudima niti sebe povezujem sa tim svetom i ne znam kako si sve to zakljucio iz jednog pitanja. Izvini. Necu vise nikada…
– Nema potrebe da mi se izvinjavaš, nisi meni ništa loše učinila, već sebe mučiš… grešim li
– Gresis i jako mi je zao zbog toga…Bas si pogresio. Ali nije vazno. Cesto me razumeju kako ne treba… navikla sam. Verovatno samo ja znam na sta sam mislila kad sam nesto rekla.
– Onda ti izvini…stvarno izvini… pogrešio sam…
– Nista.. samo i dalje ne shvatam odakle taj vulkan… na sekund sam pomislila da si gnevan.. ne znam zbog cega…od mene neces cuti nikada NIKADA da govorim u afektu sta god da sam rekla tako sam i mislila ali pri tom ja ne znam kako shvatas moje reci… ali ovo tvoje malo pre… prosto ne razumem..
– Zelim da dođeš u subotu, želim da prošetamo kuda sam ti rekao i da ostaneš do nedelje… ne želim da odlažeš…
– Ok.
– Samo sam pomislio da bi dalje igranje sa da ili ne na tu temu bilo loša ideja i da bi ti smetalo. Nisam bio ljut ili gnevan, samo nisam hteo da te nešto povredi, a pogrešio sam i onda je možda izgledalo da sam gnevan. Možemo li da promenimo temu? (ne znam kako se kuca smajli koji trepće okicama upitno gledajući)

Veliki i mali…

300743-3698178

Neke reči odu u vetar tako lako, tako brzo, tako prirodno. Njihova težina se gubi, njihovo značenje bledi i one postanu nešto drugo, ne mogu se protumačiti. Možda ostanu samo deo neke slike. Bitne i krupne stvari se jasno vide ostale su mutne i daleke. Ali… to je ipak varka. Možda i greška, naš vidokrug nije bez razloga jednak širini raširenih ruku. Uvek smo fokusirani na ono tačno ispred nas i tako nam promaknu mnoge stvari koje su oko nas, koje u tom trenutku nismo primetili jer smo fokusirani na ono ispred nas. Kada se penješ uz stepenice ili planinu što ideš dalje možeš videti mnogo više nego na samom početku osim ako u ruci držiš mapu i gledaš samo u nju, dozvoljavaš joj da ti ona privuče svu pažnju da se ne bi izgubio, ideš ispravnim putem, prateći njene instrukcije. Tada uopšte nije važno gde si, dokle si stigao isto je kao da na ekranu posmatraš pogled sa vrha planine, jer mu se nisi prepustio, jer mu nisi dozvolio da bude viđen. Ali i tada jednu bitnu činjenicu ne možeš zaobići. Sve male stvari iščeznu budu tačkice, velike se jasno vide čak i sa vrha planine, čak iako nisu blizu.

Dandelion…

300743-3690607

Kao maslacak i dah koji ga oduva. Duboko iz mene je izasao i sasvim nežno pomogao cvetu da se razleti. Nekolicina padobranaca je poletela ka nebu, zadržavajući se u vazduhu na tren a zatim se lagano spuštala na tlo. Tek tek neki se razlikovao od ostalih, ostajao je u vazduhu nešto duže, vrteći se oko svoje ose produžavao let. Ličio je na balerinu, na drvo, na leptira, na lepršav let, slobodu i sreću. Bilo je divno posmatrati ga. Vetar je upravljao njime, određivao njegov put. Ali on nimalo nije bio bitan naspram umetnosti ovog plesa. Lako je bit vetar, i ja sam to pokušala da budem u trenutku u kome sam želela da pomognem cvetu da se razleti. Nije bilo ni malo teško ali šta sam postigla time? Pomogla sam mu da umre? Svaki cvet je lep na svoj način dok mu je dozvoljeno da raste, dok se greje suncem i kupa kišom. Mami te, izaziva svojom lepotom i mirisom i želiš ga imati. Misliš da ti pripada zato što si začaran njegovom lepotom. Ko si ti da ga ubereš? Ko ti daje za pravo da ga iz bašte prebaciš u posudu sa vodom? Zašto to radiš? Zato što te grize savest? … pa mu produžavaš život par sati stavljajući ga u vodu na sredini stola. Da bi tvoj sto bio lep? Da bi tvoja kuća mirisala lepše? Sebično je to, to nije ljubav ni prijateljstvo.Više mu se ne diviš kao pre, ne zalivaš ga, ne čuvaš ga ne razgovaraš više sa njim… Pretvorio si ga u beživotnu stvar. Zašto??? Da bi ti bio srećan jer imaš cvet na stolu, u rukama, u svom kraljevstvu? Ili misliš da je to najbolje za njega? Možda… Da bi on bio srećan? Ili se vadiš na njegovu sudbinu i govoriš kako svako ima ulogu u nečijem životu i da se tamo pojavljuje sa razlogom. Da bi poklonio nekome životnu lekciju? Sigurno ti je život kao bajka u kojoj njeni junaci žive srećno do kraja života. Ne. Kažeš ne? Pa… kako onda možeš Ti nekome davadi životnu lekciju. Na osnovu čega? Na osnovu iskustava o ubranom cveću o statistici vrsta cveća koje je najduže živelo u posudi sa vodom. Znaš svaka pa i ta priča o cvetu i tebi ima dve strane. Ti nikada ne možeš videti drugu stranu. Žao mi je ali tako je. Osim što će se osušiti i umreti bez zemlje mislim da cvet nije naučio nijednu lekciju. Možda je u nekom momentu pomislio da je naivan zato što je dozvolio da bude ubran. Ali… da li se to moglo sprečiti? Kako, na koji način bi cvet mogao bilo kome zabraniti da ga ubere? Oh, ta lekcija mi je potrebna, do tog znanja nisam stigla, o tome želim da razmišljam a ne o poslovicama i izmišljenim pričama o ceni koju svako mora platiti za svako dobro ili loše delo… Iste se priče vrte u krug, stalno, isti ljudi, ista lica i razmišljanja. Potrebno je nešto novo i drugačije ili nešto staro i drugačije. Sa strancima se mnogo lakše komunicira nego sa ljudima koje poznajemo i potrebno nam je to objektivno mišljenje. Uvek. Ili mišljenje određene osobe koju poznajemo a sa kojom smo iz nekog razloga prestali da komuniciramo. Ali nam je potrebno baš to mišljenje baš to razumevanje i baš taj sud. Objektivno mišljenje osobe koju poznajemo. I šta tad radimo? Nije ni malo teško. Malo razmislimo i TAP! Muć, muć, muć… mućnemo glavom i setimo se svih stvari koje bi privukle njenu pažnju. Budemo kreativni i zagonetni ali i lukavi. Ne želimo da upropastimo sve, ne želimo da budemo otkriveni, samo želimo da začačkamo da polomimo dršku cveta ne i da ga uberemo. Da nas cvet moli za pomoć, da uporno čeka da bude zbrinut. A mi ga pustimo tako oklembešenog da pati, proveravamo njegovu snagu, negovu izdržljivost i veru u sebe. Učimo ga životu na način koji mi mislimo da je najbolji za njega. Jer mi mu želimo sreću. Mi smo ti koji mu želimo sreću i koji očajno želimo da nas sasluša da razgovara sa nama, da nas savetuje, inspiriše, čini superiornim naspram njega, da nam pomuti misli svojom savršenošću. I nije bitno šta on želi, on je nemoćan. On je tu da miriše i da se ističe svojom bojom i mirisom. A sve to radimo samo zato što nam nije stalo, samo zato što smo srećni, samo zato što nam ne pada na pamet da mu kažemo koliko nam znači. Ćutimo kao zaliveni. I onda nastavljamo, približavamo se i dajemo mu kap po kap vode, da bi shvatio koliko zavisi od nas i od naše dobre volje, naše dobrote i našeg interesa. Nama on treba. Nama mišljenje te osobe treba a ne želimo da ona to zna. I onda okrećemo potpuno priču i pokušavamo da je razuverimo dajemo argumente, pravdamo se i napadamo. Od straha. Od straha da budemo otkriveni jer smo suviše ponosni. Suviše ponosni da to tražimo. Da mi zdravi i pravi, srećni i veseli, potpuno slobodni i nezavisni tražimo mišljenje jednog slomljenog cveta. Jer ako budemo otkriveni bićemo samo još jedna u nizu osoba koja radi stvari iz interesa sakrivajući se iza živog pseudonima.

Madjionicar…

img_20170226_125336

– Sta kaze Hana?
– Sad me zove, sad cu videti…
…svidela joj se, hoće još da pišem, odmah 🙂
– Pa piši
– Nisam ja mašina pa samo da ispada iz mene.
img_20170226_171559
– Dobro.
– Dobro sta?
– Dobro,onda nemoj pisati 🙂
– Pisaću samo kad mi dođe
– Onda pisi samo kad ti dodje 😉
 – Hahaha… dobro.
 img_20170226_171740
– Da li sam spasila život devojci sa psom?
– Spasićeš, polako i njoj sam pričao o tome…
– Mislila sam u zajedničkom stvarnom životu.
dsc_0045
img_20170226_171837
img_20170226_171940
img_20170226_172015
– To ne znam, nisam vidovit… 🙂
– Oduvek sam znala da jesi.
dsc_0049
dsc_0050
img_20170226_172051
img_20170226_172132
– Elem, malo se jogunila kada sam joj rekao da će devojka sa šeširom otići sa strancem, žrtvujući se za devojku sa psom. Pa je pitala što devojka sa psom ne ode sa strancem…
– Hahahha, ona je kraljica!
– Onda sam je pitao hoće li da devojka sa psom ode sa strancem, napusti taj svet, a devojka sa šeširom da ostane, da se o njoj piše…neće ni to..
– Ok neka ide sto se mene tiče.. ustupam joj mesto, samo da bude srećna 😀
– Na kraju je rekla da će voleti kako god da napišem… neće ni da ona ode pa posle da je više nema u pričama
– Ok zrtvuj devojku sa sesirom.. može se udaviti na primer ili tako nesto..ja se neću ljutiti
 -A, ne, kad ona bude pisala nek ubija koga hoće… devojka sa šeširom ima pogodbu koju mora da ispuni…
dsc_0053
img_20170226_130954

Izmišljena priča 5…

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

“ Dosla je sa druge strane ulice I bilo je to njeno telo I haljina I kosa I nacin na koji je hodala, kao I osecanje povezano sa njom- usamljenost? Ne? Sta? Ne znam- ali osecanje se zgusnjavalo- I oci, vise nego oci, sta? – zracilo je I strujalo izmedju nas dok smo se mimoilazili, magicnije od seksa, magicnije od govora, magicnije od svakog drugog kontakta”

– Sta simbolise maska?
– Meni ili da li znam?
– Tebi…
– Tajanstvenost…lažno predsavljanje, asocijacije, budi strah.. blagu jezu, ali je svakako primamljiva..
– Imala si nesto na umu kada si mi rekla da budem veceras ovde?Ili samo vise odgovara nego telefon?Uzgred, video sam mail, svidja mi se…
– Ovako brze ide… i lakse mi je .. onako mnogo duže čekam.. ne vidim ono typing… što me nekako posebno privlačia i ne znam da li bih smela da ti odgovorim na zadnju poruku. Ukapirala sam.
– Sta si ukapirala. Gde?
– Da si video mail. U mozak.. ako je to ikako moguće.
– Sve je moguce.
– Tebi više odgovara preko telefona?
– Svejedno mi je kako, dokle god si ti tu.
– Stidim se.
– Ne stidi se, uzivaj… nosis masku, ne vidi se kada se zarumenis.
– Nisam je još prihvatila, rekla sam možda ću probati..
– Mozda ces probati masku?
– Možda..
– Hoces li mi iskreno odgovoriti na sledece pitanje. Bez skretanja ili citanja izmedju redova.
– Hoću.
– Sanjas li me?
– Ne znam… valjda, u snu ili na javi?
– U snu, za javu znam.
– Mislim da te sanjam.
– Imam jedan poklon za tebe…
– Ne volim poklone..
– Kao i sve sto je od mene i taj poklon je rec. Odnosno manifestuje se kroz rec.
– Ajde više, izgoreh…
– Strpi se i uzivaj, iscekuj.
– Kazna? Poklon želim sada.
– Dobices ime…
– Ne razumem… šta tačno trebam da radim?
– Treba da spases junakinju iz moje price. Ukoliko to ucinis dobijas ime.
– Kako tacno mislis da je spasem?
– Saznaces kasnije. Pristajes ili ne?
– Uvek. Naravno da pristajem.
– Ako ona prezivi ciklus “sudbina” ti dobijas ime. Detaljnije cu ti pricati o blogu kada bude doslo vreme da biras, pa sta izaberes.
– Pun si iznenadjenja. To je poklon ili je ime poklon? Mada meni je sve poklon…
– Ime mislim da ti savrseno pristaje.
– Odmah se vraćam idem da pristavim čaj, želiš i ti jedan?
– Ne, hvala, uzecu malo tvog, ako mi se svidi..
– Samo iz šolje pošto sam bolesna. Igramo se?
– Uvek… samo je pitanje cega.
– No coment…
– Mislim koje igre…
– Kako god… ti reci.
– Zasmetalo ti je ono sto sam rekao?
– DA. Da li i dalje misliš da sam debil?
– Nikada nisam to mislio, ne ljuti se zbog sitnica… znas da nisam savrsen…
– Zasto mi stalno naglašavaš stvari koje vrlo dobro znam?????
– I da reci uvek mogu biti shvacene onako kako ne treba… umesto citanja izmedju redova, nekad previdi i shvati da nikada nemam lose namere prema tebi.
– Ok. Dakle, čega se igramo večeras osim ove igre da postojimo u zajedničkom svetu i po cele dane provodimo kuckajući se u nedogled… koja igra, na to sam mislila? Verovatno ti je zazvonio telefon..
– Nije, tu sam. Ne volim kada se ljutis na mene… ne zelim da te ljutim… ne volim kada to uradim nenamerno.
– Sve je u redu.. veruj mi.
– Zelis li ti nesto da pitas?
– Mnogo toga, ali neka pitanja dodju spontano neću da silim teme .. o kojima želim da pričam 🙂 Čaj je od nane ima pola kašičice meda, malo ruma… želiš malo?
– Da, molim, uzecu gutljaj, caj od nane mi uvek prija.
– Pazi jako je vruć… mmmmmmmm divan je.
– Slazem se..
– Hoće li ti smetati da zapalim?
– Ne.
– Hoćeš ti jednu?
– Zamisljam tvoje usne oko filtera… ne hvala, samo cu uzivati gledajuci tebe.
– Kada si primio poruku?
– Mislis kada sam je video.. ujutru, a primio noc pre toga…
– Bio ti je isključen telefon jer si mislio da ću nečim da ti napakostim?
– Ne, nisam ga cuo.
– Ok.
– Znas da ne bih pricao sa tobom da mislim da mi zelis zlo, to je konstatacija, nisi ti takav covek.
– Odakle ti znaš šta se krije iza šarene maske.
– Umes da planes, da budes jogunasta, da hoces da me naljutis ili krsis pravila, ali nisi zao covek. Ceo zivot gledam maske.
– Šta misliš zašto to radim?
– Naucio sam kako malo zaviriti pod njih, šta zašto radiš? Na šta konkretno misliš?
– Umes da planes, da budes jogunasta, da hoces da me naljutis ili krsis pravila.
– Zbog emocija, nekad tvojih, nekad mojih. Prvo jer slusas svoje emocije, a drugo zato sto hoces da ih izazoves kod mene. Sta si ti za mene?
– IGRA I IGRAČKA. Jesam li u pravu?
– Ne.
– Da li si očekivao poruku?
– Znao sam da cu je dobiti, samo nisam znao kada. Niko me pre tebe nije zaveo…
– Hahahahha, smejem se jako glasno.
– Istina je…
– To je dobar vic, čime sam te zavela.. daj molim te.
– Opet okreces glavu u jastuk.
– Ne nego ne padam na laskanje..
– Nije to laskanje…
– Svaka žena ali SVAKA BI TE TIM ORUŽJEM ZAVELA. U ovoj igri ti si i dalje muško a ja žensko i svako koristi svoje oružje. Očigledno je da ću uspeti da te zavedem mojim oruzjem.
– Znas, mozda svaka ima isto oruzje, ali ne zna svaka kako da ga upotrebi… ne lazem te, niti imam razloga da ti sada laskam…
– Ne znam šta da ti kažem.. ponekad poželim.. ma nije bitno…
– Ponekad pozelis? Slusam…
– Ništa, stvarno ne znam šta sam htela da kažem.
– Lakiras li nokte veceras?
– Ne, to sam uradila danas, pre plesa po kiši.
– Mislila si na mene dok si plesala…
– Samo na tebe.Šta sam ja tebi?
– Ono sto se ne menja… prijatelj…
– Hoćeš li se videti sa onim što se ne menja… prijateljem u subotu?
– Ne znam jos. Zaista, vec sam obecao za vikend nesto, samo ne znam da li u subotu ili nedelju… ako je u nedelju, vidimo se u subotu. Zelim da te vidim.
– Mislila sam da neke stvari i od tebe zavise, uvek drugi odlučuju umesto tebe?
– Uglavnom, ali kada sam obecavao rekli smo za vikend, nije preciziran bio dan.. uglavnom se odnosilo na prvi deo pitanja.
– Sigurno će biti subota, ne brini, znam ja 😉
– Ne dozvoljavam da drugi odlucuju oko bitnih stvari…
– Ok.
– Ali znas i sama, kada obecam…
– Nego..kako si planirao da se sretnemo?
– Verujem da bih ja dosao ?
– Ne, ja sam mislila da dodjem …nikada nisam bila u tvom gradu.
– Pretpostavio sam jer bi ti bilo lakse… naravno da bih te rado docekao. Ako do sada nikad nisi bila, morao bih da budem malo i vodic.
– Pa da.. to bi bilo lepo od tebe.
– Da li bi se suzdrzala da me ne poljubis kada sednem ispred tebe?
– Da.
– Mislis li da bih i ja izdrzao?
– Poljupce? Sigurna sam da bi izdržao.
– Da li bih izdrzao da te ne poljubim?
– Da. Zato što bi znao da ćeš me posle ljubiti.
– A ako ne bih izdrzao… sta bi uradila?
– Poljubila bih te, to se podrazumeva.. prijatelji tome služe da razumeju jedni druge. Da li si tu?
– Tu sam… razmisljam.
– Nešto radiš?
– Razmisljam.
– Smetam ti?
– Ne.
– Dugo nešto…
– Razmisljam o tome sto si rekla.
– O čemu tačno?
– O tome za poljupce i prijatelje.
– Da li bi mogao da prekršiš obećanje makar jednom u životu?
– Nije da nisam nikad, ali se uvek maksimalno trudim da to ne radim..
– Ok… onda nemoj da ispuniš obećanje za vikend…
– Da se vidimo?
– Da se ne vidite..
– Obecavam tebi da cu uciniti sve da odlozim to obecanje za nedelju… moze?
– Može. Da li želiš nešto da me pitaš?
– Da li zelis da spavas, bolesna si a sutra rano ustajes?
– Leći ću u jedan, ako ti želiš idi slobodno.
– Ne.
– Rekao si da možeš kratko da ostaneš imaš nekih obaveza.
– Ne… ostajem do jedan…
– Ok…da li se plašiš susreta?
– Plasim se sebe… da li cu sebe kontrolisati u svakom trenutku…
– Zašto bi susret promenio tvoj način kontrolisanja tebe? Ne razmišljaj toliko vreme leti…
– Nikad ranije nisam bio zaveden… mozda necu odoleti..
– Devojke te nisu zavodile nikada?
– Nikada uspesno… ili stid ili previse prosto… vulgarno… uvek sam ja bio taj koji zavodi…
– Hahahahahhahah. Šta će biti ako ne odoliš?
– Nece stati na jednom poljupcu… zato se moram cuvati i tog jednog…
– Da li već razmišljaš o kafiću u kome ćemo sedeti?
– Ne, trudim se da ne planiram… Kad god nesto detaljno planiram uvek ispadne drugacije…
– Ja se radujem gradu u kom nikada nisam bila. I tebi naravno.
– Ja se radujem tebi…
– Samo još da znas, ako ne bude sad može biti tek u martu.
– Obecao sam da cu dati sve od sebe da bude sada. I zaista hocu.
– Gde?
– U rame, malo iznad lopatice.Željno i polako.
– Nedostajem ti?
– Zelim te…
– Hoćeš li mi dozvoliti da ti večeras svratim u snove? Da ne budem košmar.
– Voleo bih. Jako. Da li ti mene želiš?
– Onda ću doći. Zar sam ne znas… ili želiš potvrdu?
– Zelim da čujem, znaš da volim reči.. bez obzira što znam, ne treba mi potvrda, vec tema za san… sa tvojih usana…
– Želim te… prošaptala sam i nadam se da si čuo..
– Da…a ti uvek dobijes ono sto zelis.
– Aha, ali i ako ne dobijem.. onda to samo znači da nisam dovoljno želela.
– Gde?
– U usta… zverski…
– Ostavices me sa jednim poljupcem celu noc?
– To je tvoj stan ne moj… ajde, idemo u krevet, izvini ako ti se nije dopaalo ali to mi je bila zelja od prvog dana.
– Zelim da sutra nastavimo, čekaću te na istom mestu…laku noć, lepo spavaj i lepo sanjaj.
– Hej… hoću i ja lep poljubac za laku noć.
– U koleno, sa zadnje strane, bilo mi je najblize u tom momentu, kada si se okrenula da ides na spavanje…

Beskraj…

Samopouzdanje reče ženi: “ Šta god Gospodin On uradio, On to radi zato što te voli. Da te ne voli ne bi ništa radio”
Žena samopouzdanju odgovara: “ Bolje da prestane da radi to što radi. Ume on to mnogo bolje, nekada je umeo da ne napravi ni jednu grešku. Može bežati od mene to je isto kao i da beži od sebe jer

On je moj kao što je svoj,

Želeo me ili ne

On je moj kao što sam ja njegova

ON JE MOJ!!!!…

Sada…

Zauvek…

sa bilo kim ili sam…

On je moj!!!

Samopouzdanje spusti glavu, protrlja čelo, malo razmisli pa reče:

“ Ponizno pred tobom stojim, gledam te i divim ti se. Jer ti kada voliš ne odustaješ, jaka si i sigurna. Prevazišla si i mene i sva životna pravila… Prevazilaziš i njega jer ne tražiš potvrdu ljubavi, ti je osećaš, ne pitaš, ne tražiš, samo stojiš uzdignute glave i čekaš… a čekaćeš ti sve ono za šta veruješ da je potrebno čekati….”

Ženi se pozna mali smešak na ivici usana, zatim se začu udah kao da čitav život udiše, nimalo važno a opet sigurno odgovara:

“Ljubav je da je ne spoznaš, da je ne razumeš, ljubav je da ne pitaš, ljubav je kada ti ništa nije jasno a opet se dešava nešto što te vuče i razvlači , pecka u stomaku , kada te pritiska, kada beskrajno čekaš i čekajući zaspiš, kada si ljut na sebe što se tako osećaš, ljubav je da ništa ne znaš I tek tada znaš da je to ljubav. Kada pravila ne postoje, nisu važna, nema ih… Ljubav je sve ono što se ne može opisati i ograničiti rečima, sve ono što nije strast, potreba niti želja… ljubav je više od toga i sve to skupa ili bez toga. Ona je uvek čudna, ona je uvek drugo, nikada nije ono što želiš da bude jer da jeste bila bi želja a ne ljubav. Ne mogu ti reći šta je ona ja nisam ljubav ja sam osećaj. Ono što osećam nije ono što želim. Ono što želim ne umem da osećam. Kada na trenutak postaneš duhovno-jedno sa nekim to ne prestaje, ni kada odeš ni kada ode. Osećaj pripadnosti ti struji telom i nisi siguran da je tvoj dodir zaista tvoj i nisi siguran ko si ni šta si, nisi siguran da si to zaista ti. Više ne znaš ko si bio pre tog susreta, ko si sada i ko ćeš biti… Da li si umro ili si se ponovo rodio ili možda nikada do tada nisi ni živeo, možda si sanjao, ili se probudio. Ništa ne znaš i u neznanju svom težiš ka tome da dokučiš, da okusiš, dodirneš, osetiš vrhom jezika… i što si mu bliže to ti je dalje jer ako ga dotakneš ono prestaje da postoji…
Postoje neki sitni znaci koje samo ti vidiš i osetiš, dovoljan je jedan zvuk ili slovo nekoliko tačaka ili broj i tačno znaš… iako ćutiš dugo sa nekim ti znaš šta ti govori, ne moraš ga ni videti ni pozvati ni pisati… znaš da ON JE TVOJ GDE GOD DA JE. Jer ako si u nečijim mislima i kada nisi tu … zapravo si tu… ko god bio na t(v)om mestu.”

Samopouzdanje uze svesku i poče da piše. Razmišljalo je o tome kako je znanje vrlo slično ljubavi i shvatilo je da u stvari znaš samo oda kada ništa ne znaš i samo onda kada si spreman da učiš ali da nikada nisi dovoljno siguran da si naučio… e tada stvarno znaš!!!

Žena raširenih ruku okrenu glavu ka nebu željno iščekujući kišu. Kao da je osetila trenutak kada će pasti. Prepustila se osećajima. Svaka kap je mamila novi osmeh na njenom licu. Jer kiša je tako prirodna zašto bi bežala od nje… možda je nečemu i nauči.

Rapunzel’s Conflict…

Manipulisati necijim razmisljanjem nije ni malo teško. Posebno ako znaš slabosti tog razmišljanja kojim želiš da manipulišeš. Ali ne možeš manipulisati direktno, očigledno, vidljivo. To se radi polako. Tajna je u posebnim rečima. Reči na koje se pada. Malo njih daš a mnogo više ne daš.
Mamac na udicu i zabaciš. Bitno je da riba zagrize. Kada je zagrizla u tvojim je rukama, ti upravljaš. Daješ joj slobodu da pliva ali sam zatežeš strunu kad god to poželiš. Kad vidiš da je riba pomislila da je ptica, da može da leti vratiš je u vodu i pokažeš joj njeno mesto. Mesto kome pripada. To boli, ali ta bol naspram prve-mamac reči bude vrlo brzo zaboravljena jer prva reč je ta koja je otvorila vrata. Ona je sveta, ona je svemoćna. Ona je svako opravdanje i svaki izgovor. Ona je oslonac i podrška. Ona je prihvatanje i slamka za koju se držimo na početku, sredini, na kraju. Nikada nas ne može zavesti nešto kasnije od onog prvog što nas je zavelo.
Jedna prava reč napravi čudo, ako o ženama pričamo mnogo veće čudo nego kod muškaraca. Njima je potrebnije razumevanje one ga nemaju i ta jedna reč napravi čitavu priču u glavi. Bude preuveličana, nakićena, dobije značenja koja ne poseduje. I tu je kraj. Ona je zagrizla. Ta reč joj je mantra i molitva i utočište.
Uvek je tu, u najkritičnijim momentima odzvanja u glavi. To ne znači da je osoba naivna ni da je glupa, to znači da je prepoznala tu reč na način koji joj odgovara i prisvojila je. Oseća se lepo, laska joj, moćna je i neuništiva.
Kada je dostigao cilj prve reči manipulator prelazi na drugi korak. Kontradiktornost. On se mora povući. Mora da nestane.
Daje dovoljno prostora žrtvi da razmišlja, da se pita, da sto puta prolazi kroz jedno isto i naravno sto puta previdi gde greši hvatajući se za jednu jedinu reč. Ne može sve da bude tako jednostavno, opipljivo, dostižno. Da bi mogao da upravlja nečijim mozgom on ga pre svega mora zainteresovati. Mora podstaći konstantno razmišljanje o njemu.
Tada sledi povlačenje. Tišina koja će najpre privući. Koja će naterati žrtvu da iz stanja razmišljanja pređe u komunikaciju.
Priča, komentariše, postavlja pitanja, donosi zaključke.
Uzalud. I tada postaje najlakši plen. Zbog radoznalosti, zbog želje.
Igra se nastavlja. Manipulator je to očekivao. Pred sobom ima plan i program i ide lagano, strpljivo, korak po korak.
Provociranje. Ocenjivanje. Proverava na kom je nivou žrtva da bi znao koju tehniku treba primeniti kod nje. I čeka.
Strpljenje, pronicljivost, proučavanje, ispitivanje, čačkanje… sve što nedostaje izmanipulisanoj osobi jer je ona vrlo svesno odlučila da to pripada manipulatoru sebi više ne veruje. Vreme čekanja ne zavisi od njega ono zavisi od spremnosti osobe da popuno zaboravi svako prethodno znanje o sopstvenom životu i rezonovanju stvarnosti, bilo čega. Potrebno je da se potpuno prepusti, da veruje. Tada se završava sve ili sve počinje. U zavisnosti od toga kome više veruješ. Ili si manipulator ili si žrtva manipulacije.

Na stepenistu…

  • Imamo novu pricu?
  • Da. Videces i sama o cemu se radi. Nas jucerasnji razgovor, zapravo ono sto sam ti ispricao u poverenju je puno uticalo na stvaranje ove price. Udubi se i oseti pricu, vrati se u nas jucerasnji razgovor.
  • Pretvorila sam se u osecaj, pocinjem da citam…

dsc_0043

dsc_0044

  • Da li znas ko je taj decak?
  • To si ti pre nego sto si postao ovo sto si sada?

dsc_0045

dsc_0046

dsc_0048

dsc_0049

  • Da li znas ko je Stranac?
  • Verujem da si to ti sada u ovom svetu i svim ostalim svetovima.
  • Delimicno tacno. Otkricu ti nesto, da se dogodila ova scena u stvarnom svetu Stranac nikada ne bi postao ovo sto jeste i decak bi izrastao u nesto sasvim drugo. Mozda bas zato nije zatekla srecnog deceka na stepenicama.
  • Znaci li to da je devojka sa sesirom zakasnila?

img_20170224_131405