It’s okay not to be okay…

300743-3708498

Dogodi se i to ponekad… Eto… Dogodilo se. Dodješ do granice koje nikada pre nisu bile postavljene. Nikada se nisi susreo sa njima. Pa se zbuniš, ne znaš kako da se ponašaš, samo znaš da su tu.
Istražuješ ih, proučavaš i tražiš sebe i tamo i ovde, želiš da vidiš ima li te tamo, da li je neki majušni deo tebe ipak prešao granicu?! Ali nema… ničeg nema tamo. Ipak si pružio korak ili malo progvirio glavom. Sreća, niko te nije video pa si se odmah vratio do crte.I to se ne važi. Jer ako nešto nije viđeno nije se ni desilo, to ti je ista ona priča sa drvetom koje pada u praznoj šumi… ma znaš, svi to znaju. Krivo ti je i drago u isto vreme. Bojiš se da ostaneš još koji minut tu jer znaš da ćeš je preći samo da bi sebi dokazao da možeš. O…. A ti vrlo dobro znaš da možeš, ovog puta ipak nećeš. Da li si zbog toga postao nešto što su drugi želeli da postaneš? Ili nešto što si ti želeo zbog drugih da postaneš? Ko si ti u trenutku suočavanja sa situacijom “ nema dalje”? Neko ko je zarobljen principima, odlukom, željom da istraje? Ili možda… neko ko je rešio da neće ići dalje jer može da ne ide dalje, ukoliko se odmah skloni sa granice? Da li si zarobljen slobodom koju ne želiš da priuštiš sebi jer moraš da odrasteš u nešto što se zove zaustavljanje, odluka, obećanje? Ili se jednostavno tako osećaš? Duh i telo i svaki atom tebe su rešili da je to taj trenutak kada više neće biti sve moguće, odlučili su da su granice ono o čemu su celog tvog života maštali i priželjkivali zajedno udruženi u tebi… jer duše, tela i atomi to rade… to je njihov posao… da nakon decenija vršenja određenih funkcija one promene interesovanje… jednostavno daju otkaz ili ga dobiju.
Da li ako su ti usne mirne a druge te usne ljube…. da li se i to zove poljubac? Da li si tada i ti poljubio samo zato što nisi zabranio da budeš poljubljen?

Veliki i mali…

300743-3698178

Neke reči odu u vetar tako lako, tako brzo, tako prirodno. Njihova težina se gubi, njihovo značenje bledi i one postanu nešto drugo, ne mogu se protumačiti. Možda ostanu samo deo neke slike. Bitne i krupne stvari se jasno vide ostale su mutne i daleke. Ali… to je ipak varka. Možda i greška, naš vidokrug nije bez razloga jednak širini raširenih ruku. Uvek smo fokusirani na ono tačno ispred nas i tako nam promaknu mnoge stvari koje su oko nas, koje u tom trenutku nismo primetili jer smo fokusirani na ono ispred nas. Kada se penješ uz stepenice ili planinu što ideš dalje možeš videti mnogo više nego na samom početku osim ako u ruci držiš mapu i gledaš samo u nju, dozvoljavaš joj da ti ona privuče svu pažnju da se ne bi izgubio, ideš ispravnim putem, prateći njene instrukcije. Tada uopšte nije važno gde si, dokle si stigao isto je kao da na ekranu posmatraš pogled sa vrha planine, jer mu se nisi prepustio, jer mu nisi dozvolio da bude viđen. Ali i tada jednu bitnu činjenicu ne možeš zaobići. Sve male stvari iščeznu budu tačkice, velike se jasno vide čak i sa vrha planine, čak iako nisu blizu.

Dandelion…

300743-3690607

Kao maslacak i dah koji ga oduva. Duboko iz mene je izasao i sasvim nežno pomogao cvetu da se razleti. Nekolicina padobranaca je poletela ka nebu, zadržavajući se u vazduhu na tren a zatim se lagano spuštala na tlo. Tek tek neki se razlikovao od ostalih, ostajao je u vazduhu nešto duže, vrteći se oko svoje ose produžavao let. Ličio je na balerinu, na drvo, na leptira, na lepršav let, slobodu i sreću. Bilo je divno posmatrati ga. Vetar je upravljao njime, određivao njegov put. Ali on nimalo nije bio bitan naspram umetnosti ovog plesa. Lako je bit vetar, i ja sam to pokušala da budem u trenutku u kome sam želela da pomognem cvetu da se razleti. Nije bilo ni malo teško ali šta sam postigla time? Pomogla sam mu da umre? Svaki cvet je lep na svoj način dok mu je dozvoljeno da raste, dok se greje suncem i kupa kišom. Mami te, izaziva svojom lepotom i mirisom i želiš ga imati. Misliš da ti pripada zato što si začaran njegovom lepotom. Ko si ti da ga ubereš? Ko ti daje za pravo da ga iz bašte prebaciš u posudu sa vodom? Zašto to radiš? Zato što te grize savest? … pa mu produžavaš život par sati stavljajući ga u vodu na sredini stola. Da bi tvoj sto bio lep? Da bi tvoja kuća mirisala lepše? Sebično je to, to nije ljubav ni prijateljstvo.Više mu se ne diviš kao pre, ne zalivaš ga, ne čuvaš ga ne razgovaraš više sa njim… Pretvorio si ga u beživotnu stvar. Zašto??? Da bi ti bio srećan jer imaš cvet na stolu, u rukama, u svom kraljevstvu? Ili misliš da je to najbolje za njega? Možda… Da bi on bio srećan? Ili se vadiš na njegovu sudbinu i govoriš kako svako ima ulogu u nečijem životu i da se tamo pojavljuje sa razlogom. Da bi poklonio nekome životnu lekciju? Sigurno ti je život kao bajka u kojoj njeni junaci žive srećno do kraja života. Ne. Kažeš ne? Pa… kako onda možeš Ti nekome davadi životnu lekciju. Na osnovu čega? Na osnovu iskustava o ubranom cveću o statistici vrsta cveća koje je najduže živelo u posudi sa vodom. Znaš svaka pa i ta priča o cvetu i tebi ima dve strane. Ti nikada ne možeš videti drugu stranu. Žao mi je ali tako je. Osim što će se osušiti i umreti bez zemlje mislim da cvet nije naučio nijednu lekciju. Možda je u nekom momentu pomislio da je naivan zato što je dozvolio da bude ubran. Ali… da li se to moglo sprečiti? Kako, na koji način bi cvet mogao bilo kome zabraniti da ga ubere? Oh, ta lekcija mi je potrebna, do tog znanja nisam stigla, o tome želim da razmišljam a ne o poslovicama i izmišljenim pričama o ceni koju svako mora platiti za svako dobro ili loše delo… Iste se priče vrte u krug, stalno, isti ljudi, ista lica i razmišljanja. Potrebno je nešto novo i drugačije ili nešto staro i drugačije. Sa strancima se mnogo lakše komunicira nego sa ljudima koje poznajemo i potrebno nam je to objektivno mišljenje. Uvek. Ili mišljenje određene osobe koju poznajemo a sa kojom smo iz nekog razloga prestali da komuniciramo. Ali nam je potrebno baš to mišljenje baš to razumevanje i baš taj sud. Objektivno mišljenje osobe koju poznajemo. I šta tad radimo? Nije ni malo teško. Malo razmislimo i TAP! Muć, muć, muć… mućnemo glavom i setimo se svih stvari koje bi privukle njenu pažnju. Budemo kreativni i zagonetni ali i lukavi. Ne želimo da upropastimo sve, ne želimo da budemo otkriveni, samo želimo da začačkamo da polomimo dršku cveta ne i da ga uberemo. Da nas cvet moli za pomoć, da uporno čeka da bude zbrinut. A mi ga pustimo tako oklembešenog da pati, proveravamo njegovu snagu, negovu izdržljivost i veru u sebe. Učimo ga životu na način koji mi mislimo da je najbolji za njega. Jer mi mu želimo sreću. Mi smo ti koji mu želimo sreću i koji očajno želimo da nas sasluša da razgovara sa nama, da nas savetuje, inspiriše, čini superiornim naspram njega, da nam pomuti misli svojom savršenošću. I nije bitno šta on želi, on je nemoćan. On je tu da miriše i da se ističe svojom bojom i mirisom. A sve to radimo samo zato što nam nije stalo, samo zato što smo srećni, samo zato što nam ne pada na pamet da mu kažemo koliko nam znači. Ćutimo kao zaliveni. I onda nastavljamo, približavamo se i dajemo mu kap po kap vode, da bi shvatio koliko zavisi od nas i od naše dobre volje, naše dobrote i našeg interesa. Nama on treba. Nama mišljenje te osobe treba a ne želimo da ona to zna. I onda okrećemo potpuno priču i pokušavamo da je razuverimo dajemo argumente, pravdamo se i napadamo. Od straha. Od straha da budemo otkriveni jer smo suviše ponosni. Suviše ponosni da to tražimo. Da mi zdravi i pravi, srećni i veseli, potpuno slobodni i nezavisni tražimo mišljenje jednog slomljenog cveta. Jer ako budemo otkriveni bićemo samo još jedna u nizu osoba koja radi stvari iz interesa sakrivajući se iza živog pseudonima.

Beskraj…

Samopouzdanje reče ženi: “ Šta god Gospodin On uradio, On to radi zato što te voli. Da te ne voli ne bi ništa radio”
Žena samopouzdanju odgovara: “ Bolje da prestane da radi to što radi. Ume on to mnogo bolje, nekada je umeo da ne napravi ni jednu grešku. Može bežati od mene to je isto kao i da beži od sebe jer

On je moj kao što je svoj,

Želeo me ili ne

On je moj kao što sam ja njegova

ON JE MOJ!!!!…

Sada…

Zauvek…

sa bilo kim ili sam…

On je moj!!!

Samopouzdanje spusti glavu, protrlja čelo, malo razmisli pa reče:

“ Ponizno pred tobom stojim, gledam te i divim ti se. Jer ti kada voliš ne odustaješ, jaka si i sigurna. Prevazišla si i mene i sva životna pravila… Prevazilaziš i njega jer ne tražiš potvrdu ljubavi, ti je osećaš, ne pitaš, ne tražiš, samo stojiš uzdignute glave i čekaš… a čekaćeš ti sve ono za šta veruješ da je potrebno čekati….”

Ženi se pozna mali smešak na ivici usana, zatim se začu udah kao da čitav život udiše, nimalo važno a opet sigurno odgovara:

“Ljubav je da je ne spoznaš, da je ne razumeš, ljubav je da ne pitaš, ljubav je kada ti ništa nije jasno a opet se dešava nešto što te vuče i razvlači , pecka u stomaku , kada te pritiska, kada beskrajno čekaš i čekajući zaspiš, kada si ljut na sebe što se tako osećaš, ljubav je da ništa ne znaš I tek tada znaš da je to ljubav. Kada pravila ne postoje, nisu važna, nema ih… Ljubav je sve ono što se ne može opisati i ograničiti rečima, sve ono što nije strast, potreba niti želja… ljubav je više od toga i sve to skupa ili bez toga. Ona je uvek čudna, ona je uvek drugo, nikada nije ono što želiš da bude jer da jeste bila bi želja a ne ljubav. Ne mogu ti reći šta je ona ja nisam ljubav ja sam osećaj. Ono što osećam nije ono što želim. Ono što želim ne umem da osećam. Kada na trenutak postaneš duhovno-jedno sa nekim to ne prestaje, ni kada odeš ni kada ode. Osećaj pripadnosti ti struji telom i nisi siguran da je tvoj dodir zaista tvoj i nisi siguran ko si ni šta si, nisi siguran da si to zaista ti. Više ne znaš ko si bio pre tog susreta, ko si sada i ko ćeš biti… Da li si umro ili si se ponovo rodio ili možda nikada do tada nisi ni živeo, možda si sanjao, ili se probudio. Ništa ne znaš i u neznanju svom težiš ka tome da dokučiš, da okusiš, dodirneš, osetiš vrhom jezika… i što si mu bliže to ti je dalje jer ako ga dotakneš ono prestaje da postoji…
Postoje neki sitni znaci koje samo ti vidiš i osetiš, dovoljan je jedan zvuk ili slovo nekoliko tačaka ili broj i tačno znaš… iako ćutiš dugo sa nekim ti znaš šta ti govori, ne moraš ga ni videti ni pozvati ni pisati… znaš da ON JE TVOJ GDE GOD DA JE. Jer ako si u nečijim mislima i kada nisi tu … zapravo si tu… ko god bio na t(v)om mestu.”

Samopouzdanje uze svesku i poče da piše. Razmišljalo je o tome kako je znanje vrlo slično ljubavi i shvatilo je da u stvari znaš samo oda kada ništa ne znaš i samo onda kada si spreman da učiš ali da nikada nisi dovoljno siguran da si naučio… e tada stvarno znaš!!!

Žena raširenih ruku okrenu glavu ka nebu željno iščekujući kišu. Kao da je osetila trenutak kada će pasti. Prepustila se osećajima. Svaka kap je mamila novi osmeh na njenom licu. Jer kiša je tako prirodna zašto bi bežala od nje… možda je nečemu i nauči.

Rapunzel’s Conflict…

Manipulisati necijim razmisljanjem nije ni malo teško. Posebno ako znaš slabosti tog razmišljanja kojim želiš da manipulišeš. Ali ne možeš manipulisati direktno, očigledno, vidljivo. To se radi polako. Tajna je u posebnim rečima. Reči na koje se pada. Malo njih daš a mnogo više ne daš.
Mamac na udicu i zabaciš. Bitno je da riba zagrize. Kada je zagrizla u tvojim je rukama, ti upravljaš. Daješ joj slobodu da pliva ali sam zatežeš strunu kad god to poželiš. Kad vidiš da je riba pomislila da je ptica, da može da leti vratiš je u vodu i pokažeš joj njeno mesto. Mesto kome pripada. To boli, ali ta bol naspram prve-mamac reči bude vrlo brzo zaboravljena jer prva reč je ta koja je otvorila vrata. Ona je sveta, ona je svemoćna. Ona je svako opravdanje i svaki izgovor. Ona je oslonac i podrška. Ona je prihvatanje i slamka za koju se držimo na početku, sredini, na kraju. Nikada nas ne može zavesti nešto kasnije od onog prvog što nas je zavelo.
Jedna prava reč napravi čudo, ako o ženama pričamo mnogo veće čudo nego kod muškaraca. Njima je potrebnije razumevanje one ga nemaju i ta jedna reč napravi čitavu priču u glavi. Bude preuveličana, nakićena, dobije značenja koja ne poseduje. I tu je kraj. Ona je zagrizla. Ta reč joj je mantra i molitva i utočište.
Uvek je tu, u najkritičnijim momentima odzvanja u glavi. To ne znači da je osoba naivna ni da je glupa, to znači da je prepoznala tu reč na način koji joj odgovara i prisvojila je. Oseća se lepo, laska joj, moćna je i neuništiva.
Kada je dostigao cilj prve reči manipulator prelazi na drugi korak. Kontradiktornost. On se mora povući. Mora da nestane.
Daje dovoljno prostora žrtvi da razmišlja, da se pita, da sto puta prolazi kroz jedno isto i naravno sto puta previdi gde greši hvatajući se za jednu jedinu reč. Ne može sve da bude tako jednostavno, opipljivo, dostižno. Da bi mogao da upravlja nečijim mozgom on ga pre svega mora zainteresovati. Mora podstaći konstantno razmišljanje o njemu.
Tada sledi povlačenje. Tišina koja će najpre privući. Koja će naterati žrtvu da iz stanja razmišljanja pređe u komunikaciju.
Priča, komentariše, postavlja pitanja, donosi zaključke.
Uzalud. I tada postaje najlakši plen. Zbog radoznalosti, zbog želje.
Igra se nastavlja. Manipulator je to očekivao. Pred sobom ima plan i program i ide lagano, strpljivo, korak po korak.
Provociranje. Ocenjivanje. Proverava na kom je nivou žrtva da bi znao koju tehniku treba primeniti kod nje. I čeka.
Strpljenje, pronicljivost, proučavanje, ispitivanje, čačkanje… sve što nedostaje izmanipulisanoj osobi jer je ona vrlo svesno odlučila da to pripada manipulatoru sebi više ne veruje. Vreme čekanja ne zavisi od njega ono zavisi od spremnosti osobe da popuno zaboravi svako prethodno znanje o sopstvenom životu i rezonovanju stvarnosti, bilo čega. Potrebno je da se potpuno prepusti, da veruje. Tada se završava sve ili sve počinje. U zavisnosti od toga kome više veruješ. Ili si manipulator ili si žrtva manipulacije.

Toxic…

300743-3681289

Imam haljinu skrojenu od sablona. Ne nosim je, obična iznošena haljina. Iako je nisam nosila bila je viđena. Nije unikat. Bacicu je. Boje su izbledele od preteranog čekanja prave prilike da se obuče. Ipak sam izrezala til sa nje. Dopada mi se taj šablon. Baš je po mom ukusu, slagaće se uz bilo koju kombinaciju ironičnog osmeha i podignute obrve.
U sarkazmu najviše volim izgovoreno “ Ha” tako je primamljivo tera te da odreaguješ. Provocira smeh i bes. Moraš izbalansirati i dočekati trenutak pobede jedne od emocija. I kako god ga okreneš, to čekanje… ma to je nešto što te hlebom hrani, što ti vodu daje, što te mami i odbija…
Pobegla sam od šablona. Misli mi prebrzo preskaču stepenice u nadi da će ih što pre pročitati neko. Kome je stalo…kome sam stala. Ne. Do koga mi je stalo.
Otrov sam. Znam da jesam. Uđem ti u krv i nema nazad. Još dugo, dugo ostajem. Dok ne stignem do srca.
E… A…
Kad stignem tamo… shvatiš da…
Nijedan muskarac ne moze da bude sa zenom koja je bila svedok njegove slabosti.

Ravna crta….

300743-3669798

Otupelost… najgluplji oseća koji se može javiti. Kao zamagljena flaša. Ili flaša puna dima. Isto je kao i kad je prazna. I dim izvetri i izađe iz nje… Samo nisi dobro video, pomućeno ti je mišljenje o toj flaši samo zato što je dim bio u njoj. To je opet prazna flaša. Otkažu ti sve funkcije koje su bile usredsređene na tu jednu stvar. Šta se dogodilo? Nije isto kada te neko povredi i kada samog sebe povrediš. U prvoj situaciji možeš biti ljut na određenu osobu i pokušavati da dođeš do bilo kog zaključka zašto si povređen, zašto i kako te je neko povredio. I vremenom uz puno razmišljanja shvatiš ili neshvatiš, razumeš ili ne razumeš ali…svejedno, bar si pokušao. Kada povrediš samog sebe, nije ti bitan ni razlog ni sredstvo kojim si se povredio. Tada shvataš da nema nazad. Zauvek… najodvratnija reč ikada izmišljenja. Zauvek… ti obuzima mozak, telo, biće…prožima te i jede, jede, jede…. Ne možeš protiv njega. Zauvek… si sjebao stvar. Nijedna reč, ni pogled ni dodir… ništa na ovom svetu ne može da pobedi Zauvek. Kao kad neko umre. I to je to. Hladna sam. Nema ni besa više. Nije mi stalo. Nije me briga. Ravna crta… Kao kad umreš…

Škljocnuti….

300743-3669408

Verovatnoća. Relevantnost. Kako se izgube i postanu druge reči i druga značenja. Vrlo lako, prosto kao papir. Čas vrediš čas si niko i ništa. Vrednost se izgubi u odnosu na to koliko neko drugi vredi. To nema veze sa tobom. Nikada nije ni imalo. Dokle god budes koristan vredećeš, kada nemaš šta da ponudiš, zašto uopšte bilo šta očekuješ? Nisi glup, ne bi trebalo da si. To moraš znati! Ne. Ne postoji iskreno, istinsko, pravo. Ništa. To se samo čini tako. Ne vole tebe. Vole osećaj koji izazivaš u njima kada si tu, kada postojiš. Vole kako se osećaju kada mogu da računaju na tebe. Vole način na koji ih gledaš. AMAN!!! I to rade zbog sebe. Uvek vole samo sebe. Vole način na koji slušaš njihove reči, vole tvoju podršku… ljudskost. I moraš to da budeš do kraja, baš ono što se od tebe očekuje. Kako može da ti padne napamet da budeš nešto drugo? Zašto? Kad postojiš samo da bi nekome bilo lepo što radiš stvari koje ga čine srećnim. To nema nikakve veze sa tvojom srećom. Samo u teoriji je bitno da ti požele sreću. Oni brinu. Brinu, vode računa da njihove reči u tebi ne proizvedu misli koje će izaći van i reći ono što im ne prija da čuju. Opet ti si samo sredstvo. Dobro jutro ili dobar dan. Automatski se izgovara. Ponekad ti samo izleti HVALA nisi razmišljao o tome, mehanički izlazi iz tvojih usta ali ti zaista ne misliš to, to govoriš jer je tako uredu da se kaže. Vremenom postaneš neko ko MORA da poštuje standarde. Ne smeš da se ljutiš kada si povređen, ne smeš da voliš kad ti hoćeš. Jer možeš da voliš samo onda kada neko ima vremena za to. Kada nema obaveza, važnijih stvari, drugih osoba. Kada je dosada pojačana a ti si jedini izvor trenutne satisfakcije. Samo tada u tim momentima. Kasnije postanu druge stvari važnije i ti to moraš da znaš. Lepo isključiš dugme negde u tebi. Prosto i jednostavno samo ga škljocneš i ugašen si za te stvari. E tada možeš da budeš neko ko je uvek tu da čuje, da sluša, da razume i da se divi. Ne sme da prekoreva, da se buni, da iznosi svoje mišljenje jer zaboga isključen si… kako uopšte možeš to??? Popustiš i zapitaš se… pomisliš da je problem ipak u tebi. Pa se izvinjavaš zato što si ono što jesi, izvinjavaš se što ostaješ čovek nakon svega. Žao ti je, ne možeš tek tako da se škljocneš, taj prekidač kod tebe ipak ne funkcioniše i biraš reči… pokušavaš i trudiš se. Zašto??? Zato da bi konačno isterao najveću ljigu iz nekoga. Tada dobiješ najgluplje objašnjenje kako nije trebalo tako da se završi, i kako niko nije planirano da ti budeš povređen, i najljubaznijim, najpažljivije biranim rečima ti govori o tome kako odustaje od svega ako je to tvoja odluka i kako će uvek biti tu za tebe. To je ona najgora isprika, koja govori o tome koliko je toj osobi bitno da reči koje su izgovorene sa njene strane moraju ispratiti sva njena pravila, da onda kada ih se priseća ili ih čita ponovo to bude zvučno, lepo izgovoreno ili napisano i potpuno opravdava nju kao osobu koja je spremna da čeka da ponovo po ko zna koji put ti kažeš sebi kako si u krivu. I izviniš se, zato što postojiš, osećaš, dišeš… jer nije pravi trenutak za to.

Prstohvat sećanja…

300743-3668998

Iznenaditi sebe? Zanimljivo. Ne, ne kazem da nije moguće. Dogodilo se. Reakcije suprotne od očekivanih. Sigurnost koja prelazi u potpunu nesigurnost zbog situacije. Savrsenstvo. Duvan se skuplja, papir ga obmotava, vlažan trag po papiru. Zalepi. Tupni nekoliko puta i… žar po posteljini. Svaki put, isto… mehanički. Oči promene oblik, zbog pogleda ali se pogled ne menja zbog očiju. Vrhom prsta preko usana, samo da dodirnu, da osete… Linijom donje vilice do vrata…Bolje se vidi kada su oči zatvorene. Misli ponavljaju dobro poznati šablon, znaju ga napamet i svaka nova reč ne štima, ne uklapa se, nisu tako naučene. Vaspitanju protivureče? Ne, više ima veze sa mozgom. On mora biti kolovođa. Kolo? Kružni oblik… Uglovi su zanimljiviji… ugao srama, ugao kazne… ugao…isčekivanja. Zeleni zid? Ili plavi? Rezedo nije ta boja… mrak je, ne vidi se. Ali se po mraku bolje čuje. Vetar ulazi ali vazduha nema. Popijen je… istrošen. Ostalo je par gutljaja, kašika ili dve, viljuškom se ne bode… prolazi kroz nju… ostaviti za posle… Poluotvorena usta… vrhom jezika ispratiti zube… 26, 27, 28, 29, 30… ne, ne brojim zube. Raspoloženja, promenljiva kao dvocifreni brojevi. Prva cifra je ista, druga se konstantno menja. Od manje ka većoj i onda, kad stigne do najveće opet prelazi u najmanju ali jedino tada dolazi do promene prve cifre, tada ona raste… Prstohvat sećanja… samo to… ništa značajno… izbledelo je… sanjalo se.