Neka dela ne zasluzuju ime..

Placem I sa tobom I zbg tebe I bez tebe..uvek placem jer se tuga ne ume pretociti u reci. Suze su tecnije. Reci kazu pa se pokaju, pa kazu jos gore pa im je zao sto nisu mogle jos vise povrediti od bilo kog dela. A dela, dela kad se dogode nema nazad, ne mogu se ispraviti. Ne postoji nijedno izvini za bilo sta lose sto se dogodilo. Ne postoji! Kako cu ikada preci preko necega sto me je bolelo, zbog cega sam pobegla, I zasto patim zbog toga? Nikada si necu biti jasnija nego sada kada sam dvoje u jednome. Neko ko je povredjen do kostiju I neko ko voli do srzi.Zasto te volim nakon svega, zasto jedan jebeni put u zivotu ne mogu voleti sebe? Gde sam ja dok volim, dok patim, dok umirem sve te ljubavi? Gde sam zaboga ja? Da li je moguce da me nema nimalo u meni, zar je moguce da sam se utopila u sve tvoje postupke, reci u ljubav? Kako je uopste moguce da tebe volim vise od ove sebe koja jeca I preklinje Boga da joj se vratis a koja zna da te nece pustiti nazad. Ko sam ja? Ko sam ja u ovoj prici? Ko sam ja u svom zivotu? Ko sam ja u tvom zivotu? Ima li me igde ili me nema bas nigde? Zelim da te golim rukama iscupam iz sebe I vratim te jer nemam nista od toga sto sam pobegla dok si jos uvek tu u meni. Svaki treptaj pruza novu sliku, novu staru uspomenu, novi stari zagrljaj I nas. Mi smo jos uvek skupa u svim mislima koje reflektujemo , koje nas reflektuju I zbog kojih smo to sto jesmo. Zasto sada nismo skupa ako ne prestajemo misliti o nama. Ti o meni, ja o tebi. Gde je ponos u mislima? Zasto ponos ne zauzme svoje mesto kada se o mislima radi? Zasto ne prestane da misli I zasto ne pocne da velica sebe? Zasto je kukavan I jadan? Zasto se predaje I vapi da bude pomilovan, da bi se onda pred svrsen cin odjednom uzdigao iznad svega licemerno likujuci. Zasto? Gde je ponos kad si sam izmedju cetiri zida koji te plase I pritiskaju tvoj mir secanjima, svaka tacka na zidu je jedna uspomena. Ponos to gleda, miluje I mazi, tepa, tetose I ljubi, tako strasno ljubi. A gde su jad, jecaji I bol? Gde su oni kad napustis samocu I pocnes hodati kroz zivot uplasen da ces sresti moje korake iza ugla? Oni su tu samo kada mene nema a mene uvek ima jer ja sam mnogo vise u tebi nego u sebi. Cujem svaku tvoju misao koja pritiska svaku moju misao koju ti cujes. Isti prostor smo ispunjavali disanjem I snovima, recima I delima I sve je sad tako puf…nestalo. U roku od dva sata vise nema nicega osim svakog od nas u onom drugom. Placem te, zivim te, disem te u svakom izgovorenom ne, u svakom bezanju ti se vracam u mislima a bezim od sebe. Jer nesto je krivo u meni od cega nikada necu zanti da pobegnem.

Advertisements

Nikad vise – je predugo vremena…

Nisam umela da ostavim nijedno nikad vise. Nisam ih umela pustiti i otici, nego sam ih uvek nosila sa sobom. Jer nikad vise sam bila ja, a sebe ne mozes ostaviti u rascepu vremena koje najduze traje a ne desava se. Tako preteske, nosila sam ih sa puno muke, umarali su me, crpili svu snagu ali ipak sam isla dalje sa svakim nikad vise. Ako nikad vise nisam mogla ostaviti prica o svemu ostalom je isuvise ocigledna. Nikad vise je predugo vremena za zivot satkan od par trenutaka koje ne mozes ziveti zbog svakog nikad vise koje te ceka. Svako nikad vise je jednako tuzno, jednako boli i jednako je predugacko. Jer nikad vise sam uvek ja. Bojala sam se da neko postane moje nikad vise, zato sam svirepo hrlila da postanem tudje nikad vise. Toliko sam puta postala nikad vise da sam odgonetnula vecnost, vecnosti, i svako zauvek. U svakom nikad vise sam bila ista jer ne mozes nauciti lekciju kad umres. Nikad vise su sve smrti koje dozivis od drugih zato sto si ono sto jesi, zato sto nisi ocekivanje, zato sto nisi nagrada, zato sto nisi zauvek nego si prosto nikad vise. Svako nikad vise pocinje nevino, predivno i nezno, bude vazno, golemo, najbolje, najdivnije, savrseno a postane nikad vise svaki put kada se uporedi sa bilo cim. Ne, nimalo nije lako postati nikad vise, meni je polazilo za rukom jer sam vesta, jer sam umela da ubedim da sam najvecnije nikad vise ikada, da sam najmnogobrojnije nikad vise na svetu. Toliko divno nikad vise, vise niko nikad nece imati. Necu pokloniti moje nikad vise nikome. Prezivela sam svako nikad vise toliko puta i postala vecnost. Svakom nikad vise sam dokazala da su to reci i dela a da se osecaji nesto sto ne mozes uraditi i reci,ne mozes ih odbaciti i gurnuti od sebe u neko tamo nikad vise. Osecaji su ostali, mazili i grebali, ljubili i drazili, iritirali i smirivali ali su ostali i ucinili bolje ljude od svakoga ko me je pretvorio u jos jedno nikad vise.

O njemu 3…

Nisam bio blizak sa njom, ne bih to tako nazvao, mozda sam previse bio udaljen od drugih ljudi. Kada bi to bila mera onda bih mogao da kazem da mi je bila bliskija nego sestra ili majka rodjena. U pocetku sam mislio da sam je slucajno upoznao na kraju se ispostavilo da sam to namerno uradio. Sa vrlo jasnom i dobrom namerom sam bio na mestu na kom se pojavila i upoznali smo se.

Nikada nije umela posle svadje da izgovori one strasne stvari koje ljute zene govore. Kod nje nije bilo afekta. Posle te svadje se uplasila, cuo sam kako joj je drhtao glas na svako izgovoreno slovo i bio sam vazan, sebi! Imao sam autoritet i bilo je bitno da li se ja ljutim ili ne a ona je bila tu da slusa. Te veceri je upila svako slovo koje sam joj rekao, bio sam miran i tiho govorio, bilo je puno hladnoce u mom glasu ali sam hteo da me dobro upozna i da vise ne ponavlja te greske. Ne secam se koja je greska bila u pitanju.

Predlozio sam joj da dodje kod mene za docek. Pitala me je zasto to vece ne provedem sa devojkom, rekao sam joj da ne znam i stvarno nisam znao. Secam se da je par puta spomenula da bi bilo lepo i nju da pozovem i tada sam shvatio da je potpuno luda. Ne zato sto zeli da provedemo to vece skupa i ne, ne u tom smislu, nije joj to bilo ni na kraj pameti, samo joj je bilo zao da ona ostane sama tamo negde a da nas dvoje provodimo skupa to vece u mom stanu. Meni je bilo svejedno.

Bilo je neceg posebnog…ne posebnog, bilo je neceg cudnog u njoj, i odmah da rascistimo, nikada je nisam voleo, bila mi je nova i zanimljiva, a zanimljiva je bila samo zato sto je bila nova. Znao sam da ce mi nakon nekog vremena dosaditi, jer ono sto meni ne dosadi su neke sasvim drugacije stvari koje je ona, ni sam ne znam zasto, verovala da moze napraviti, uraditi, reci, stvoriti. Nije! Bila mi je zabavna i to je sve. Mozda malo vise zabavnija od ostalih zabavnih.

 

Ne znam zasto sam ikada i pomislio da bi to sto se ona pojavila promenilo nesto. Nije, nikada se nista u mom zivotu i kod mene nije promenilo zato sto se neko pojavio. Ja se nikada nisam promenio. Da su dosli drugi i obojili me u neku drugu boju ja bih i dalje bio siv i sebi i svima. Sve je nekako bilo odredjeno. Znao sam, polozicu jos par ispita i diplomirati. Nakon toga cu se ozeniti zenom koju nikada necu voleti i izrodice mi decu. Jedno ili petoro zavisice od kompromisa. Bicu siguran da je ne volim bas zato cu je i ozeniti. Rodice mi decu i bice poslusna zena i ponosna majka. Ici ce ulicom spustene glave i stajace u mestu kada je budem kritikovao. Bice uteha deci i volece je najvise na svetu a ja cu biti slika i prilika mog oca. Mog uzora i mog Boga.

 

Tri dana je provela kod mene. Novu godinu smo proveli u krevetu, ne, nismo se seksali, lezali smo jedno naspram drugog i govorili o velikim umovima, velikim svetskim romanima i o noci u kojoj smo se osecali prelepo. Bilo je zanimljivo dotaci joj ruku i najeziti se umesto nje. Bilo je lepo sto me je toplo gledala bez grama sminke na sebi. Ne verujem da je iko ikada bio iskreniji prema meni od nje tada u tom trenutku potpuno prirodna, golog tela, potpuno ogoljenih reci i emocija dok je lezala u mom krevetu i nesvesno me stopalom dodirivala. Rekla mi je da me voli. Nasmejao sam se a nikada joj nisam rekao zbog cega.

 

Sledeci put smo se videli kad je dobila otkaz. Dosao sam kod nje jer smo se dogovorili i nismo imali pojma da ce dobiti otkaz. Plakala je i smejala se i nije znala sta ce pre, da se raduje meni ili da pati zbog posla. Ostavila je posao iza sebe i odvela me je u neki kafic. Ne secam se sta se kasnije dogodilo. Dugo se nismo culi. Ja sam ucio i spremao ispite, ona je bila tu, valjda je bila tu, pisala bi mi a ja bih odgovarao kad me ne bi mrzelo. Pocelo je nesto da mi smeta, nesto u njenom govoru ili su to bili njeni pokreti, nesto u njoj samoj, sto nije ona a pripada joj. Pocela je da mi smeta njena proslost. Zeleo sam da je nema. Hteo sam da se rodila samo za mene takva kavu je sada gledam ali nije i to mi je smetalo. Ona je svoju proslost morala da vuce za sobom ja to nisam morao.

Jednom mi se javila iz njenog grada  bio je to neki sasvim glupi datum nesto izmedju januara i februara ili izmedju marta i aprila, nesto pre poplava, recimo da je bio kraj marta. Kaze kako joj je lepo tamo i da se videla sa bivsim deckom, kaze da su bili skupa. Nije mi bilo krivo. Nije me bilo briga. Nista nisam osetio jer je nisam voleo. Nisam vise nikada zeleo da cujem za nju. Tog leta sam se ozenio.

Координате…

Уподобљавање

Шта се дешава, Малецки?
Која тмина те једе?
Који човек на рамену недостаје?
Шта прождире суво месо?
Која кост није на свом месту?
Са којим демоном бришеш сузе?
Где си то залутала?
Ком ставу си поверила прамац
Да ти се сада свако колено пакла
Подмукло подсмехује?
Зашто се јадаш тако јавно?
Мислиш да је иког брига?
Пусти, пресвуци се у светлост!
Отпусти сведоке уроланих депресија
Јер ту нема гозбе!
Зашто да ти било ко даје савет
Када добро чујеш глас у својој утроби
Где је средиште свих летова.
Ћути, смири се, одмори очи.
Не мисли, нека бруји шта кида бесомучно.
Ниједно слепило
Нема трајне координате
Осим ако је твоја воља млевење.
Да ли би ти јела такво јело?
Да ли би хтела себи такав пакао?
Зашто би онда радовала своје кости
Пешчаним немировањем?
Усидри се!
Смрзни се па опеци!
Не жали себе већ помилуј дете
Које уплашено из твоје душе…

View original post 25 more words

O njemu… (2)

Secam se da je jako zabolelo sto sam je ostavio samu ispred ulaza u kafic. Rekao sam joj da me ostavi na miru i usao unutra, pun sebe. Zamisljao sam scenario koji se mozda nikada nije ni dogodio ali je u mojim mislima zauvek ostao takav. Dakle…sedela je tamo  jos nekoliko minuta i trazila odgovore netremice gledajuci u pod. Zapalila je cigaretu i jos uvek nije zelela da krene. Htela je da udje unutra i zagrli me ili mi lupi samar, svejedno isto bi se osecala da je bilo sta od ta dva uradila. Cigareta nije dogorela ni do pola a ona je vec bila na putu do kuce.

 

Bila je neka izmaglica u nekom potkrovlju neke kuce. Nas dvoje i beba. Beba o kojoj se ona brinula a ja sam razmisljao o bicikli. Ne znam zasto mi je bicikla zaokupila misli tada ali znam da sam zeleo da mislim o njoj i bebi. U jednm trenutku me je scepala za ruku i rekla mi je da se moramo sakriti svi i bebu je povela sa nama.

 

Sledeceg leta mi se javila sa mora. Kaze samo proverava kako sam, brine i dalje o meni. Nakon toga mi se javila da cestita slavu i bratu rodjendan, nikada nije zaboravila da to uradi koliko god da smo bili u svadji. A nismo bili u svadji, nego se dugo nismo culi. Onda me je nakon dve godine nasla na fejsu i bas nekoliko dana pre toga sam cuo. Pitao sam je da li je to istina i rekao joj da ne postoji misija rupa u koju mogu da se sakrijem a da me ona ne nadje. Da, tada mi je rekla da cekaju bebu, da je srecna i da je njen muz kako sam rekao gorostasni muskarac. Bio sam srecan zbog nje a srce me je peklo kao da je i dalje volim i jesam voleo sam je i osam godina nakon toga. Svaki put kad bi dosla cuo sam da je tu ali sam se pravio da mi nije vazno i uvek sam je pozdravljao sa odusevljenjem. Videla je to. Jednom smo se dopisivali preko fejsa i rekla mi je neke stvari koje nikada nisam znao, koje nisam ni naslucivao i tada sam shvatio da je bilo potrebno da se uda da bih bio siguran koliko je volim.

 

Ubrzo sam otisao na brod i sve se promenilo jer sa se ja promenio. Bio sam bitan i vazan i sebi i svima. Kad sam se vratio svi su zeleli da se druze sa mnom. Svi su bili tu i kad ih ne pozovem. Bio sam srecan jer je i ona bila tu, ali ona je bila tu i dok sam bio na brodu u nekim sasvim nepoznatim zemljama koje su same po sebi neki sasvim nepoznati svetovi za mene. Ona je bila tu, ispod svake fotografije njen komentar. I zato sam tog proleca resio da joj poklonim sliku belih rada na fejsbuku. Znala je da su za nju iako joj nista nisam rekao.

 

I onda se nakon deset godina dogodilo to da mi je poslala poruku da se nadjemo kod pozornice. Bili smo u istom kafeu, ona sa svojim drugaricam ja sa svojim drustvom. Bila je jako lepa, srecna, ne znam zbog cega ali zavideo sam joj. Do tad sam mislio da imam sve i onda sam je ugledao. Stalno bi mi pisala poruke ali sve su bile nevine i nezne, ponekad me je zezala ali znam da je tad bila u drustvu drugarica i govorila im: ” evo vidite kako ce i sad nakon toliko godina balaviti za mnom”. Ovog puta je bilo drugacije. Poslala mi je poruku da se nadjemo tamo. Nije me cak ni pitala da li hocu, mogu, da li smem. Samo je napisala da ce izaci pet minuta nakon mene. Proslo je puno vise minuta, ali bila je pripita pa je to njoj delovalo kao pet minuta. Nisam otisao tamo cekao sam je kod stepenica skolskog dvorista. Nisam verovao da ce se pojaviti. Mislio sam da se sali, da ce me ispaliti, ismejati, ali sam ipak posao. Video sam je jos kod crkvice i srce je pocelo da preskace, grlo mi se osusilo i usrao sam se. Sta sad? Evo je! Ide graciozno a opet tako odlucno ka meni a ja stojim i cekam i ne znam sta da kazem. Pogledao sam u cipele pa u pod, pa u nju koja je bila desetak koraka od mene, usporila je hod zbog uzvisenja. Pogledao sam u prste pa podigao glavu i docekao je pogledom u njeno prekrasno lice. Zagrlila me je i rekla: ” Hocemo li ovako ici ili da te uhvatim pod ruku?”. Pitala me je, znaci bitno je sta ja mislim. Ne secam se sta sam joj odgovorio. Salili smo se dok smo isli stepenicama do gore i onda je ona stala na sred ulice i pocela da se okrece. Delovalo je da je pesma u njenoj glavi toliko dobra da ne moze da upravlja svojim telom ili mozda da zeli da prizove kisu. Drzao sam bradu palcem i kaziprstom i malo je falilo da joj se pridruzim. Nisam, samo zato sto se zaustavila i krenula prema meni. Stigli smo do pozornice i ona je zapalila cigaru, htela je da sedne na betonsku plocu i ja sam je preduhitrio skinuvsi sal i postavivsi ga pod njenu guzu. Nasmejala se i zahvalila mi je. Cutali smo toliko tiho da se cuo papir cigarete koji sagoreva. Tisinu je ona ubila svirepim recima u kojim se krila sva osveta ikada izmisljena, njena klica i plod, zacece i sve ostalo. Odsetala je od mene i naslonila se na ogradu mostica, zagledala se u daljinu i naglo se okrenula. Pogledala me je prodorno i dobrocudno a zatim rekla: ” Znas, mi se mozemo sad i poljubiti i seksati ali to ne bi promenilo cinjenicu da sam ja u braku i niko od nas dvoje ne bi nista imao od toga.” Ostao sam nem, nisam znao sta da joj kazem, bila je u pravu a u isto vreme sam se nadao necemu jer…zasto smo ovde ako smo to oboje znali? Prisla je zagrlila me je i otpratio sam je kuci.

 

Nakon nje nikada nisam imao ozbiljnu vezu, sve su trajale par meseci i dosao bi kraj. Znala mi je cesto pisati nakon sastanka kod pozornice i uvek sam joj odgovarao. Jednom je dosla, bio je to neki sasvim glupi datum nesto izmedju januara i februara ili izmedju marta i aprila, nesto pre poplava, recimo da je bio kraj marta. Tada sam bio resen sta cu napisati ako mi posalje poruku. Rekao sam joj gde da dodje i kako da me tamo pronadje. Popili smo po pivo i nisam vise ni sekund mogao da izdrzim. Imao sam je, konacno, nakon toliko godina sam je imao i bila je svacija samo ne moja u tom trenutku. Ne znam da opisem osecaj koji me je spopao zato sto je imam. Ne, nisam bio srecan, bio sam razocaran, ne njom nego sobom, zato sto je ona, toliko posebna, toliko godina cekana bas u tom trenutku kada sam ja bio potpuno njen ona bila…? Sta??? Sve on sto su bile druge zene, ah, tako posebna, slicna svima.

Nikada je vise nisam pozvao ni sreo tog leta sam se ozenio.

O njemu…

Svratio sam tamo samo da bih video koliko sam zaboravljen. Sve je bilo potpuno ludo, kao u nekoj magli. Na trenutke sam bio neko drugi a na trenutke onaj ja iz njenog secanja. Znam, vodila me je hodnicima koji su bili ispunjeni  izlozima iz kojih su nas posmatrali ljudi, oni njoj poznati ljudi. Bio sam potpuni stranac iako me je svako poznavao. To se dogadjalo pre osamnaest godina a bilo je danas.

 

Nikada preterano nisam bio zainteresovan za nove tehnologije, mobilni telefon je bio jedina stvar koju sam imao, u pocetku da bih se pohvalio, kasnije jer sam zeleo, sad jer mi treba. Nemam naloge, nikada ih nisam ni imao. Pre desetak dana sam resio da otvorim nalog na mejlu, trebala mi je prijava za nesto. To sam uradio i potpuno zaboravio na njega.

Imala je osmeh preko celog lica dok me je vodila, na trenutke nije bila sigurna da li zeli da me drzi za ruku ili da se ususka u mom zagrljaju i da tako koracamo. Meni je bilo svejedno. Zeleo sam samo da budem sa njom, ali me je svakako zabavljalo sto je ona toliko uzbudjena. Bila je srecna. Da li zato sto je sa mnom, ili zato sto me pokazuje ni sama nije znala. Ti njeni poznanici su nas gledali sa cudjenjem, neki sa gadjenjem, zbog mene ne zbog nje a ona im se u lice smejala. Majka njene najbolje prijateljice iz osnovne skole je posebno zbrinuto pogledala, morao sam da vidim njenu reakciju ali tada sam postao neko drugi. Sedeli smo kraj crvenog auta i pili sok od jabuke iako je non stop govorila da jedva ceka da popije pivo. Ja sam bio neki Igor.

Ono malo secanja koje je ostalo o meni je nekako razvodnjeno. Ne mogu se tacno setiti sta sam najvise voleo i uz koju sam muziku posebno uzivao. Znam samo da sam bio nesto sto nisam zeleo da budem ali tada to nisam video, tada nisam znao da ce me svaki naredni korak unazaditi, verovao sam da uvek idem napred.

Kad smo popili sokove primetio sam da je gubim iako sam presto da budem taj neki Igor, a ona je silno zelela da ostane jos malo. Vracala se slikama poznatih ljudi koji su je posmatrali, vratila se mom zagrljaju i meni. Ali je nestajala. To su bili samo pokusaji secanja.

Moj lik je ostao kristalno jasan, nepromenjen, svaka linija na licu je bila na svom mestu uvek, godinama unazad i unapred, ali je bledela moja dusa, onaj osecaj kada bojom ili toplotom ispunim prostoriju, toga vise niko nije mogao da se seti osim nje. Ja sam sada neko drugi, cija je struktura, boja i sama dusa nesto sasvim drugo, tudje koliko god moze da bude moje jer sam ja neko tudj koliko god zeleo da budem svoj.

Igra

Jookosan

Stojim nepomična

Dok senke krilatih bića

Lete oko mene.

Zbijena u ćošku

Izvlačim iz sećanja

Sopstvene slike

Davnih vremena

Upakovane u ukrasnu kutiju

Sa crvenom mašnom.

Koliko dugo mogu

Izdržati tu igru

Mačke i miša

Gde sam plen

Nikad uhvaćen..

Plašim se da nemam

Snage i hrabrosti,

Jer suviše dugo trčim

U začaranom krugu

Nemogućnosti…

Zakucana u ovoj laži

U velikoj klopci sna

Umnoj vratolomiji

Pronalazim iznova

U najdubljem delu mene

Skrivene odgovore…

Da sve je iluzija

Sem mene same

Da jedino to Ja

Večno postavlja pitanja

I daje odgovore

Koje otupela od buke sveta

Ne čujem…

Jelena Novović

View original post

Najstraniji dodir…

Gledam u sansu i propustam je. Svesna sam posledica koje vuce za sobom zato sto je propustam. Takodje, svesna sam posledica koje bi mi donela da je ne propustim. I biram propustanje. Prvi put stajem na stranu na kojoj vidim sebe. Onu sebe koju sam decenijama propustala zbog sansi. Teske su odluke, obmotaju ti se oko noznih clanaka i oko srca, stegnu ti grlo i zavezu vazduh. Nikada ne znas sta je bas ono pravo za tebe ali mozes osetiti da li je to ono sto zelis. Uvek mozes osetiti, pitanje je da li hoces, da li smes jer ako izgubis sansu imas sebe, a ako je ne izgubis, sebe zamenis nekim drugim.  Gledam u sansu i divim joj se. Tako je divna i nezna, prelepa. Nikada nijedna sansa nece biti lepsa i neznija, nece biti bitnija!? Problem sa sansama je sto se uvek nadas da ako si je jednom imao imaces je opet. Mozda ces je imati jos milion puta ali nemoj je potcenjivati, ona je jedna jedina, takva, koja postoji samo u ovom trenutku i ako je propustis propustio si je zauvek, takvu kakva je bila u tom trenutku! I ne, nece biti bolje, lepse, vece, snaznije sanse od te jer ne mozes odrediti kakvo je nesto ako ga nisi doziveo! Cepam se, iznutra ka spoljasnjosti, lice mi poprima sasvim drugi oblik, ruzna sam I losa, osecam kako mi tuga jede unutrasnjost a ja stojim i gledam je. Sansu koja odlazi od mene. Znam, dovoljna je samo jedna rec, jedan korak, jedno stani i ona nece otici, vratice se. Ali ja necu da se ona vrati i da me ne zaobidje zato sto sam joj ja to rekla, hocu da se vrati jer zeli mene, jer se rodila i stvorila samo za mene i sada postoji samo zbog mene, dostigla je vrhunac svog postojanja jer je postala sansa meni, i zato treba sama da zna da joj nije mesto tamo u zaobilazenju mene. Toliko su me stegle emocije da se osecam kao u limbu, sastavljenom od njih i ne mogu ni gore ni dole, ni tamo ni ovamo iz njega. Sta god da u tom limbu dodirnem, dodirujem sebe I neprijatno je, strano, jer najstraniji dodir je kad dodirujes samog sebe. Stojim i osecam snagu emocija, njihovu toplotu i bes. Bes koji me tera da pokrenem otupelo telo i lupa samare mom mozgu koji nece nista da uradi, pravi se mrtav.

Gledam sansu kako prolazi kraj mene i dodje mi da joj masem ali bojim se da ne protumaci pogresno i vrati se samo zato sto sam joj mahala.