Šta je njihovo, a šta moje?

Steta je sto retko citate prave stvari…

Lovac na sunce

2

Smejem se kao da ne znam koja je sledeća stanica.
Ljudi se čude, češkaju po glavi.
Pitaju se šta je tako smešno.
Ja se pitam šta je tako tužno.
Mršteći se, prilaze mi poput naučnika,
Premeravaju mi osmeh,
Ispituju mu poreklo:

To ne može biti!
Kako se usuđuje?!
Ovom telu osmeh ne pristaje
Na silu je nakalemljen, dodaje neki stručnjak

Telo je sve što vide.

Spuste ruke na kolena,
Nagnu se i zure mi u oči,
Pokušavajući da uoče
I najmanje naznake tuge i nezadovoljstva
Kojima su sami ispunjeni.

Nikada ne nađu ono što traže.

Opterećeni smejurijama,
Pre bi izabrali da izgube razum
Nego da se nađu u mojoj koži,
A dali bi sve što imaju
Da njihovim očima posmatram svet.

Oni ne umeju da se raduju
Oni su ili plitki ili potpuno prazni
Oni brane neodbranjivo.

Ne krivim ih, tako su naučeni.

Njihovo je da se iščuđavaju
I kroz…

View original post 24 more words

Sveca, ogledalo i sibice…

images (6)
Još jedno slomljenjo palidrvce na stolu. Koliko njih će uništiti dok ne uspe da upali sveću. Vlažna su i lome se. Novi pokušaj. Beznadežno. Prošetala je po sobi, napravila nekoliko krugova oko stola. Nasula vodu iz bokala i obogatila je kriškom limuna. Čaša se znojila i dotakla ivicu pisma. Ah! Kakva smotanost. Spustila ga je kraj prozora i zagledala se u neverovatan prizor zalaska sunca. Osecala se kao da ga prvi put posmatra. Šibice!!! Treba ih upaliti pre nego bude potpuni mrak. Da li da ipak ode do kuhinje i upali je kod stare Mirte? Ne! Nije toliko nesposobna da ne može upaliti jednu običnu sveću. Trljaće i kamen o kamen ako treba ali će je upaliti. Hoće! Naravno da hoće.
Štrrrrsss, fluuu. 
Uspela je. Sveća je progutala mrak čarobno reflektujući svoju svetlost po velikom devojačkom ogledalu belog rama. Posmatrala je svoju sobu i imala utisak da se nalazi ko zna gde. Kao da je sa tim sitnim plamičkom prešla kilometre i kilometre.
Pismo! Nije ih dobijala puno. Čekala je neki važan dopis. Konačno! Pismo u njenim rukama i nada da je ishod pisma povoljan. Nasuti još malo vode i koju krišku limuna i usuditi se i… otvoriti pismo? Oh! Šta ako su vesti loše, nepovoljne? Ne, ne i ne. Ne može tako. Sve će biti u dobro. Pročitaće još par stranica knjige i otvirice ga.
Nije mogla izdržati ni sekundu više. Pocepala je ivicu koverte i izvukla fini papir. Pismo? … Ljubavno pismo? Njoj??? Jamice na obrazima rumene. Osećaj koji je preovladavao bio je više od stida, više od sreće. Pročitala je samo početak, samo prvu rečenicu…
Jedina A.O”
… i srce je počelo da bubnji. Da li je spremna? Da li će ikada biti spremna? Ma ne, to je neka šala. Neko se opasno želi našaliti sa njom. Pročitaće ga i leći da spava i više neće razmišljati o njemu a sutra će opet čekati dopis… i to je to. Prosto. Oslonila je dlanove na lice, povukla ih na dole I počela da čita.
Jedina A.O
Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadaš. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.
Volim te.
Prava??? Molim???
Pročitala je još jednom i još jednom pa još jednom. Ustala je i počela da kruži oko stola. Ha! Kakva samouverenost! Ha! Kakav čovek! Da li da se smejem ili da plačem? Oštrice… Tupe oštrice probijale su joj utrobu, nedovoljno jake da probiju kožu, preuporne da se ne osete. Ko je uopšte on? Zašto baš ja? Ma daj. Ne. Ne i ne. Ha ha ha. Volim te tako olako napisano?! Dobro. Saberi se. Nećeš odgovarati na ovakva pisma nikada. To je tvoje pravo!

 

Legla je u krevet i satima posmatrala jednu tačku koju je svetlost sveće činila manjom ili većom u odnosu na jačinu vetra koji je kroz otškrinut prozor ulazio u sobu. Izgubila se u sopstvenim mislima i osećajima. Da li je moguće da je nasela na takvu drskost? Na takvu samouverenost?! Vapila je za tim, svaki put kada bi ponovo pročitala bio bi trenutak kada nakon nekoliko minuta izranja iz vode i uzima vazduh. Tako je! Zagušljive misli, mutne… Naglo je skočila sa kreveta i otvorila fioku u nadi da će naći prvo pismo greškom poslato. Proučavala je svako slovo, svaku reč dok njene misli nije progutao san.
Kraj.

Sveća. Guščije pero i tinta…

Antique Victorian cast iron inkwell with a white feather quill.

Rebrasti zraci sunca ispunili su malu kolibu i napravili umetničko delo tog jutra. Osećao ih je po licu i meškoljio se svaki milimetar kože koji nije osećao isti intenzitet toplote. To ga je probudilo. Nalazio se na podu i u ruci držao izgužvano parče papira koje je dodatno zgužvao u toku sna. Nasmejao se ponovo i naglo ustao. Spustio ga je na sto i izašao van da se umije, okupa i pozdravi jutro. Trebao je odraditi čitav dan na njivi. To ga nikako nije veselilo ali sama pomisao na mlade seljanke koje u svojim lepršavim suknjama plešu dok hodaju, vratila je svu njegovu snagu i naterala ga da što pre krene. Sunce je pržilo čak i u jutarnjim satima što je naglašavalo da će dan biti užasno topao i težak, bez daška vetra. Ali pogled na More, ogromno, beskrajno sveže, činilo je taj dan veselijim. Da li ga samo gledati i diviti mu se? Njegova suština nije kupati se u njemu, treba ga doživeti. Treba tražiti dozvolu od njega da pristupiš dubinama i savršenstvu koje poseduje. Ništa nasilno, ništa grubo. Postepeno, polako, kao kad ulazi u prostranstvo jedne žene lagano je uzimajući milimetar po milimetar, mikron po mikron.

Pokošena trava, skupljanje sena i svi ti poslovi nimalo nisu bili teški dok bi u glavi, u mislima išla savršena scena sećanja na pisma koja ga čekaju, pisma na koja tek treba odgovoriti. Pogled na izvajana oznojena tela, na njihove sene, dok se pod suncem spuštaju i podižu, graciozno, ležerno, umorno. Bespomoćno! Mokre tkanine koje se lepe za telo i ocrtavaju svaki mladež, bradavice, udubljenje pupka. Nežna koža usijana ne od ulja već od esencije sokova koje toplota isisava i vlaži ugrejano, suvo telo. Osobni miris svake od njih. Miris kože. Miris žene. I na kraju sećanje na ono jedno najsmotanije pismo ikada. Šta će napisati? Da li će odgovoriti? Da? Ne? Naravno! Ta žena će biti njegova jer… to je njegovo pravo! Svako njeno slovo je širilo krila leptirima u njegovoj utrobi. Zašto? Bez ijedne ljubavne reči bez ikakve naklonosti ka njemu. Svako slovo je pripadalo njemu kao i njen um i svaki pokret koji i sada čini, ko zna gde, ko zna kome i zašto… njegova. Samo njegova!

Sa svim tim razmišljanjima neprimetno je pomerao Sunce takvom brzinom do samog zalaska. A to je značilo samo jedno. More! Zaplivati po njemu sada, dok se širi i razliva kao ulje oko tebe. Ući u njega i pokloniti mu se potpuno, bez ustezanja… zaplivati, zagnjuriti i čuti taj savršen glas koje samo ono ima. A nakon toga vratiti se sveći, njenom plesu i vinu. Danas, piti vino i pisati. Sjajno!

Šljap, šljap, šljap…. Pljus! Hoprl, hoprl…prrrrrlllrr. Potopio je čitavo telo pa još nekoliko trenutaka ostao da pluta po površini mora dok je iskošeno Sunce posmatralo njihovo spajanje i rešilo da još malo uživa u prizoru. I kada je izašao iz Mora ono je ostalo na njemu lagano se spuštajuci niz njegove ruke, noge, leđa, praveći krivudave putanje koje se nakon sitnih jamica račvaju i produžavaju put ko zna gde, prateći pokrete tela do trenutka u kome ih koža potpuno ne upije.

Škripa vrata i par koraka. Palidrvce koje dodiruje grubu površinu papira i taj zvuk, miris fosfora i paljenje sveće… konačno! Njegov zen. Indijanac poza na podu. Novi štos pisama i lagano čitanje i ispijanje vina. Dosadno je! Želi pisati, More mu je razbudilo misli, podstaklo inspiraciju. Trebalo bi početi od kraja… Sveća. Guščije pero i tinta… pisati njoj!

Jedina A.O

Nikakve se slučajnosti i greške nisu dogodile u vezi pisma. Ti si žena na koju imam sva prava ovoga sveta. I može ti zvučati bilo kako, to me ne zanima, ali ti meni pripadas. Sada, uvek, zauvek. Imaću te jednog dana i bićeš najsrećnija žena na svetu. To ti obećavam.

Volim te.

Gotovo! Smešak je potpuno iskrivio levu stranu njegovog lica. Tačno je znao šta piše. Piše baš ono što svaka žena želi da pročita. Ima strašnu želju za njom. O da, biće njegova. Takav tekst je uvek prolazio, zašto bi ovog puta bilo drugačije? Ne! Nikada nije sumnjao u sebe. Ne! Nikada nije sumnjao u plitkost žena u tu njihovu nesigurnost i način na koji ih kupuje svojom grubom slatkorečivošću. Dobiće ono što zaslužuju. Zalepio je kovertu. Upisao adresu i rešio da će ostala pisma i odgovore ostaviti za sutra. Kada bude poslao ujutru pismo trebaće mu sedam dana da stigne i neka ona razmišlja dva dana ili možda tri… i još sedam dana do odgovora. Pa to je samo polovina meseca. Brzo će proći…

Sveca…

300743.4001738

Tako mali, sićušan plamičak sveće obasjava čitavu sobu. Posmatra je i divi se njenoj maloj veličini. Sedi u naslonjači i vrhom prsta ovlaš dodiruje rubove grubog platna džepa dok mu je ruka na pola unutra. I tu je i tamo je, na dva mesta istovremeno. To ga je navelo da tok misli usmeri ka njenoj unutrašnjosti. Ah, da došao je taj trenutak, onaj deo dana koji ga je ispunjavao. Čitanje pisama.

Još uvek ga je nešto sputavalo u tome, bio je opčinjen svećom, želeo je još malo da uživa u tom savršenom plesu, želeo da se njegov pogled potpuno posveti toj svetlosti i zapleše sa njom. Da dotakne horizont, mesto gde svetlost neprimetno dodiruje mrak ne kvareći svu njegovu tamu. Savršenstvo u kome se dodiruju dve krajnosti prejake da bi se suprotstavile jedna drugoj.
To su bili retki trenuci kontradiktornosti koja mu je parala čitavu unutrašnjost a koju je krpio svojim povlačenjem. Naglo je ustao da bi ispružio svoje umorno telo po podu. Tuf. Tuf-taf. Tup. Puls po njemu, činilo mu se da poskakuje, da se ritmično odvaja od poda svaki put kada zatutnji. Osećao je toliko jako da je na trenutak pomislio da zapravo pod pulsira. Umor ga je obuzimao, postepeno ali potpuno. Izvukao je iz džepa kanapom uvezan štos pisama i prislonio ih čelu…
Toliko divnih reči, reči koje čine njegov svet drugačijim. Svako od njih je nosilo osobni pečat ali su sva imala nesto isto, zajedničko, pa je samim tim i taj pečat bio bled, gotovo providan. Laganim pokretima je otvarao jedno po jedno i čitao prvo u sebi pa onda naglas. Uživao je, topio se, osećao. To su bile male radosti koje je sebi svakodnevno pružao.
Neka su bila kraća, neka duža, neka mirišljava, u nekima je nalazio sasušene latice cveća. Ali svko se zavrsavalo isto. Jedina mana. Svi ti divni oblici, uvijena i izvijena slova, kukice, tačkice, lepe reči. Nijedna dovoljno lepa da ga zagolica iznutra, da zatreperi. Sve te divne žene. Zamišljao ih je iako je samo par njih poznavao. Ritmično pokretanje bokova, kukova… levo, desno, levo. Torzo. Nadimanje i spuštanje prsa, kao da se mogao videti vazduh koji to radi dok posmatra to divno telo i putenu kožu tako blizu očima, dodiru. I… ne dodirnuti tako podatne, ne dodirnuti! Podstaći želju. Naterati želju da odustane, ukrotiti je.

Izvajane obline koje umetnik u njemu mora obogatiti svojim dodirom, izmeriti šakom veličinu grudi. Koliko preliva, koliko nedostaje? Krupne, tanane, svilene kože, guščije kože koju nikada nije voleo, sa usnama boje purpura, sa željom u očima i spuštanjem pogleda. Svi ti graciozni pokreti ruku dok se pisma pišu, vrh jezika koji dodiruje lepilo koverte na samom kraju… sve te izmišljene reči za njega samo! Žene!!!

I onda jedno pismo koje se ne moze otvoriti. Pismo u gruboj, pohabanoj koverti. Kakva drskost- pomisli. Zagolicalo ga je više nego deset onih koja su čekala da budu otvorena. To pismo je bilo kao konzerva kojoj treba kljuc da bi bila otvorena a on ključa imao nije pa ga je morao pocepati, a pocepati pismo za njega je isto bilo kao i baciti ga. Pokušao je još nekoliko puta sa svih strana i nakraju je učinio to. Fljšshh! Pocepao ga je i izvukao beli papir. Izgužvan beli papir, isflekan, nimalo lep ali svakako neobičan. Nije mirisao, u njemu nije našao latice cveća, ni reči koje je očekivao. Samo par redova i ostatak belog papira umrljan tintom. Nasmejao se. Pismo pisano noću. Vide se tragovi plamena sveće koji su dodirivali parpir odozdo dok se poslednji put pred slanje čitalo i proveravala tačnost svake reči, svakog slova. Simpatična smotanost i nesigurnost su obuzele čitavu kolibu a on se nasmejao, on se smejao pismu i sebi. Pismo nije počinjalo uobičajnim rečima: Dragi, Ljubavi, Mili, Dragane, Jedini moj… Počelo je i završilo se jednostavno i smotano:

Šjor,

Vaše pismo je stiglo na moju adresu greškom. Adresa nije pogrešna ali ime jeste. Čitala sam ga dugo i pažljivo nekoliko puta, čak se jedan plamičak poigrao sa njim, zahvatio je deo pisma zato Vam se ispričavam i šaljem ove reči. Mogu prepisati i poslati Vam ga nazad kako bi osoba kojoj su namenjene one iv eo se klo videti ožd. oli od ene.

A.O

Sta??? Tinta rasuta po papiru. Trag pera kojim ju je pokusavala upiti bezuspešno. Nedostaju slova koja se ni ne naslućuju. Izgužvano i ispravljano pismo više puta.

Grohotom se smejao dok je zamišljao scenu pisanja pisma, scenu čitanja njegovog pisma i plamen sveće koji lagano zahvata papir dok ona fokusirano upija reči na samom dnu… i taj trenutak u kome shvata da će pismo izgoreti ukoliko odmah ne reaguje. Da li je duvala u vatru? Ili je samo polila čašom vode pa razmazala reči poput crno belog akvarela. Koliko li je puta zgužvala svoje pismo i bacala ga? Koliko puta ga je ispravljala dok nije poslala? Kojom žestinom je pokušavala ponovo upisati slova znajući da nema više tinte? Ovako zanimljive stvari mu se odavno nisu dogodile, opile su ga, nasmejale i uspavale…