Pokvarenosti…

via Pokvarenosti…

Advertisements

O njemu 3…

Nisam bio blizak sa njom, ne bih to tako nazvao, mozda sam previse bio udaljen od drugih ljudi. Kada bi to bila mera onda bih mogao da kazem da mi je bila bliskija nego sestra ili majka rodjena. U pocetku sam mislio da sam je slucajno upoznao na kraju se ispostavilo da sam to namerno uradio. Sa vrlo jasnom i dobrom namerom sam bio na mestu na kom se pojavila i upoznali smo se.

Nikada nije umela posle svadje da izgovori one strasne stvari koje ljute zene govore. Kod nje nije bilo afekta. Posle te svadje se uplasila, cuo sam kako joj je drhtao glas na svako izgovoreno slovo i bio sam vazan, sebi! Imao sam autoritet i bilo je bitno da li se ja ljutim ili ne a ona je bila tu da slusa. Te veceri je upila svako slovo koje sam joj rekao, bio sam miran i tiho govorio, bilo je puno hladnoce u mom glasu ali sam hteo da me dobro upozna i da vise ne ponavlja te greske. Ne secam se koja je greska bila u pitanju.

Predlozio sam joj da dodje kod mene za docek. Pitala me je zasto to vece ne provedem sa devojkom, rekao sam joj da ne znam i stvarno nisam znao. Secam se da je par puta spomenula da bi bilo lepo i nju da pozovem i tada sam shvatio da je potpuno luda. Ne zato sto zeli da provedemo to vece skupa i ne, ne u tom smislu, nije joj to bilo ni na kraj pameti, samo joj je bilo zao da ona ostane sama tamo negde a da nas dvoje provodimo skupa to vece u mom stanu. Meni je bilo svejedno.

Bilo je neceg posebnog…ne posebnog, bilo je neceg cudnog u njoj, i odmah da rascistimo, nikada je nisam voleo, bila mi je nova i zanimljiva, a zanimljiva je bila samo zato sto je bila nova. Znao sam da ce mi nakon nekog vremena dosaditi, jer ono sto meni ne dosadi su neke sasvim drugacije stvari koje je ona, ni sam ne znam zasto, verovala da moze napraviti, uraditi, reci, stvoriti. Nije! Bila mi je zabavna i to je sve. Mozda malo vise zabavnija od ostalih zabavnih.

 

Ne znam zasto sam ikada i pomislio da bi to sto se ona pojavila promenilo nesto. Nije, nikada se nista u mom zivotu i kod mene nije promenilo zato sto se neko pojavio. Ja se nikada nisam promenio. Da su dosli drugi i obojili me u neku drugu boju ja bih i dalje bio siv i sebi i svima. Sve je nekako bilo odredjeno. Znao sam, polozicu jos par ispita i diplomirati. Nakon toga cu se ozeniti zenom koju nikada necu voleti i izrodice mi decu. Jedno ili petoro zavisice od kompromisa. Bicu siguran da je ne volim bas zato cu je i ozeniti. Rodice mi decu i bice poslusna zena i ponosna majka. Ici ce ulicom spustene glave i stajace u mestu kada je budem kritikovao. Bice uteha deci i volece je najvise na svetu a ja cu biti slika i prilika mog oca. Mog uzora i mog Boga.

 

Tri dana je provela kod mene. Novu godinu smo proveli u krevetu, ne, nismo se seksali, lezali smo jedno naspram drugog i govorili o velikim umovima, velikim svetskim romanima i o noci u kojoj smo se osecali prelepo. Bilo je zanimljivo dotaci joj ruku i najeziti se umesto nje. Bilo je lepo sto me je toplo gledala bez grama sminke na sebi. Ne verujem da je iko ikada bio iskreniji prema meni od nje tada u tom trenutku potpuno prirodna, golog tela, potpuno ogoljenih reci i emocija dok je lezala u mom krevetu i nesvesno me stopalom dodirivala. Rekla mi je da me voli. Nasmejao sam se a nikada joj nisam rekao zbog cega.

 

Sledeci put smo se videli kad je dobila otkaz. Dosao sam kod nje jer smo se dogovorili i nismo imali pojma da ce dobiti otkaz. Plakala je i smejala se i nije znala sta ce pre, da se raduje meni ili da pati zbog posla. Ostavila je posao iza sebe i odvela me je u neki kafic. Ne secam se sta se kasnije dogodilo. Dugo se nismo culi. Ja sam ucio i spremao ispite, ona je bila tu, valjda je bila tu, pisala bi mi a ja bih odgovarao kad me ne bi mrzelo. Pocelo je nesto da mi smeta, nesto u njenom govoru ili su to bili njeni pokreti, nesto u njoj samoj, sto nije ona a pripada joj. Pocela je da mi smeta njena proslost. Zeleo sam da je nema. Hteo sam da se rodila samo za mene takva kavu je sada gledam ali nije i to mi je smetalo. Ona je svoju proslost morala da vuce za sobom ja to nisam morao.

Jednom mi se javila iz njenog grada  bio je to neki sasvim glupi datum nesto izmedju januara i februara ili izmedju marta i aprila, nesto pre poplava, recimo da je bio kraj marta. Kaze kako joj je lepo tamo i da se videla sa bivsim deckom, kaze da su bili skupa. Nije mi bilo krivo. Nije me bilo briga. Nista nisam osetio jer je nisam voleo. Nisam vise nikada zeleo da cujem za nju. Tog leta sam se ozenio.

Координате…

Уподобљавање

Шта се дешава, Малецки?
Која тмина те једе?
Који човек на рамену недостаје?
Шта прождире суво месо?
Која кост није на свом месту?
Са којим демоном бришеш сузе?
Где си то залутала?
Ком ставу си поверила прамац
Да ти се сада свако колено пакла
Подмукло подсмехује?
Зашто се јадаш тако јавно?
Мислиш да је иког брига?
Пусти, пресвуци се у светлост!
Отпусти сведоке уроланих депресија
Јер ту нема гозбе!
Зашто да ти било ко даје савет
Када добро чујеш глас у својој утроби
Где је средиште свих летова.
Ћути, смири се, одмори очи.
Не мисли, нека бруји шта кида бесомучно.
Ниједно слепило
Нема трајне координате
Осим ако је твоја воља млевење.
Да ли би ти јела такво јело?
Да ли би хтела себи такав пакао?
Зашто би онда радовала своје кости
Пешчаним немировањем?
Усидри се!
Смрзни се па опеци!
Не жали себе већ помилуј дете
Које уплашено из твоје душе…

View original post 25 more words

O njemu… (2)

Secam se da je jako zabolelo sto sam je ostavio samu ispred ulaza u kafic. Rekao sam joj da me ostavi na miru i usao unutra, pun sebe. Zamisljao sam scenario koji se mozda nikada nije ni dogodio ali je u mojim mislima zauvek ostao takav. Dakle…sedela je tamo  jos nekoliko minuta i trazila odgovore netremice gledajuci u pod. Zapalila je cigaretu i jos uvek nije zelela da krene. Htela je da udje unutra i zagrli me ili mi lupi samar, svejedno isto bi se osecala da je bilo sta od ta dva uradila. Cigareta nije dogorela ni do pola a ona je vec bila na putu do kuce.

 

Bila je neka izmaglica u nekom potkrovlju neke kuce. Nas dvoje i beba. Beba o kojoj se ona brinula a ja sam razmisljao o bicikli. Ne znam zasto mi je bicikla zaokupila misli tada ali znam da sam zeleo da mislim o njoj i bebi. U jednm trenutku me je scepala za ruku i rekla mi je da se moramo sakriti svi i bebu je povela sa nama.

 

Sledeceg leta mi se javila sa mora. Kaze samo proverava kako sam, brine i dalje o meni. Nakon toga mi se javila da cestita slavu i bratu rodjendan, nikada nije zaboravila da to uradi koliko god da smo bili u svadji. A nismo bili u svadji, nego se dugo nismo culi. Onda me je nakon dve godine nasla na fejsu i bas nekoliko dana pre toga sam cuo. Pitao sam je da li je to istina i rekao joj da ne postoji misija rupa u koju mogu da se sakrijem a da me ona ne nadje. Da, tada mi je rekla da cekaju bebu, da je srecna i da je njen muz kako sam rekao gorostasni muskarac. Bio sam srecan zbog nje a srce me je peklo kao da je i dalje volim i jesam voleo sam je i osam godina nakon toga. Svaki put kad bi dosla cuo sam da je tu ali sam se pravio da mi nije vazno i uvek sam je pozdravljao sa odusevljenjem. Videla je to. Jednom smo se dopisivali preko fejsa i rekla mi je neke stvari koje nikada nisam znao, koje nisam ni naslucivao i tada sam shvatio da je bilo potrebno da se uda da bih bio siguran koliko je volim.

 

Ubrzo sam otisao na brod i sve se promenilo jer sa se ja promenio. Bio sam bitan i vazan i sebi i svima. Kad sam se vratio svi su zeleli da se druze sa mnom. Svi su bili tu i kad ih ne pozovem. Bio sam srecan jer je i ona bila tu, ali ona je bila tu i dok sam bio na brodu u nekim sasvim nepoznatim zemljama koje su same po sebi neki sasvim nepoznati svetovi za mene. Ona je bila tu, ispod svake fotografije njen komentar. I zato sam tog proleca resio da joj poklonim sliku belih rada na fejsbuku. Znala je da su za nju iako joj nista nisam rekao.

 

I onda se nakon deset godina dogodilo to da mi je poslala poruku da se nadjemo kod pozornice. Bili smo u istom kafeu, ona sa svojim drugaricam ja sa svojim drustvom. Bila je jako lepa, srecna, ne znam zbog cega ali zavideo sam joj. Do tad sam mislio da imam sve i onda sam je ugledao. Stalno bi mi pisala poruke ali sve su bile nevine i nezne, ponekad me je zezala ali znam da je tad bila u drustvu drugarica i govorila im: ” evo vidite kako ce i sad nakon toliko godina balaviti za mnom”. Ovog puta je bilo drugacije. Poslala mi je poruku da se nadjemo tamo. Nije me cak ni pitala da li hocu, mogu, da li smem. Samo je napisala da ce izaci pet minuta nakon mene. Proslo je puno vise minuta, ali bila je pripita pa je to njoj delovalo kao pet minuta. Nisam otisao tamo cekao sam je kod stepenica skolskog dvorista. Nisam verovao da ce se pojaviti. Mislio sam da se sali, da ce me ispaliti, ismejati, ali sam ipak posao. Video sam je jos kod crkvice i srce je pocelo da preskace, grlo mi se osusilo i usrao sam se. Sta sad? Evo je! Ide graciozno a opet tako odlucno ka meni a ja stojim i cekam i ne znam sta da kazem. Pogledao sam u cipele pa u pod, pa u nju koja je bila desetak koraka od mene, usporila je hod zbog uzvisenja. Pogledao sam u prste pa podigao glavu i docekao je pogledom u njeno prekrasno lice. Zagrlila me je i rekla: ” Hocemo li ovako ici ili da te uhvatim pod ruku?”. Pitala me je, znaci bitno je sta ja mislim. Ne secam se sta sam joj odgovorio. Salili smo se dok smo isli stepenicama do gore i onda je ona stala na sred ulice i pocela da se okrece. Delovalo je da je pesma u njenoj glavi toliko dobra da ne moze da upravlja svojim telom ili mozda da zeli da prizove kisu. Drzao sam bradu palcem i kaziprstom i malo je falilo da joj se pridruzim. Nisam, samo zato sto se zaustavila i krenula prema meni. Stigli smo do pozornice i ona je zapalila cigaru, htela je da sedne na betonsku plocu i ja sam je preduhitrio skinuvsi sal i postavivsi ga pod njenu guzu. Nasmejala se i zahvalila mi je. Cutali smo toliko tiho da se cuo papir cigarete koji sagoreva. Tisinu je ona ubila svirepim recima u kojim se krila sva osveta ikada izmisljena, njena klica i plod, zacece i sve ostalo. Odsetala je od mene i naslonila se na ogradu mostica, zagledala se u daljinu i naglo se okrenula. Pogledala me je prodorno i dobrocudno a zatim rekla: ” Znas, mi se mozemo sad i poljubiti i seksati ali to ne bi promenilo cinjenicu da sam ja u braku i niko od nas dvoje ne bi nista imao od toga.” Ostao sam nem, nisam znao sta da joj kazem, bila je u pravu a u isto vreme sam se nadao necemu jer…zasto smo ovde ako smo to oboje znali? Prisla je zagrlila me je i otpratio sam je kuci.

 

Nakon nje nikada nisam imao ozbiljnu vezu, sve su trajale par meseci i dosao bi kraj. Znala mi je cesto pisati nakon sastanka kod pozornice i uvek sam joj odgovarao. Jednom je dosla, bio je to neki sasvim glupi datum nesto izmedju januara i februara ili izmedju marta i aprila, nesto pre poplava, recimo da je bio kraj marta. Tada sam bio resen sta cu napisati ako mi posalje poruku. Rekao sam joj gde da dodje i kako da me tamo pronadje. Popili smo po pivo i nisam vise ni sekund mogao da izdrzim. Imao sam je, konacno, nakon toliko godina sam je imao i bila je svacija samo ne moja u tom trenutku. Ne znam da opisem osecaj koji me je spopao zato sto je imam. Ne, nisam bio srecan, bio sam razocaran, ne njom nego sobom, zato sto je ona, toliko posebna, toliko godina cekana bas u tom trenutku kada sam ja bio potpuno njen ona bila…? Sta??? Sve on sto su bile druge zene, ah, tako posebna, slicna svima.

Nikada je vise nisam pozvao ni sreo tog leta sam se ozenio.

O njemu…

Svratio sam tamo samo da bih video koliko sam zaboravljen. Sve je bilo potpuno ludo, kao u nekoj magli. Na trenutke sam bio neko drugi a na trenutke onaj ja iz njenog secanja. Znam, vodila me je hodnicima koji su bili ispunjeni  izlozima iz kojih su nas posmatrali ljudi, oni njoj poznati ljudi. Bio sam potpuni stranac iako me je svako poznavao. To se dogadjalo pre osamnaest godina a bilo je danas.

 

Nikada preterano nisam bio zainteresovan za nove tehnologije, mobilni telefon je bio jedina stvar koju sam imao, u pocetku da bih se pohvalio, kasnije jer sam zeleo, sad jer mi treba. Nemam naloge, nikada ih nisam ni imao. Pre desetak dana sam resio da otvorim nalog na mejlu, trebala mi je prijava za nesto. To sam uradio i potpuno zaboravio na njega.

Imala je osmeh preko celog lica dok me je vodila, na trenutke nije bila sigurna da li zeli da me drzi za ruku ili da se ususka u mom zagrljaju i da tako koracamo. Meni je bilo svejedno. Zeleo sam samo da budem sa njom, ali me je svakako zabavljalo sto je ona toliko uzbudjena. Bila je srecna. Da li zato sto je sa mnom, ili zato sto me pokazuje ni sama nije znala. Ti njeni poznanici su nas gledali sa cudjenjem, neki sa gadjenjem, zbog mene ne zbog nje a ona im se u lice smejala. Majka njene najbolje prijateljice iz osnovne skole je posebno zbrinuto pogledala, morao sam da vidim njenu reakciju ali tada sam postao neko drugi. Sedeli smo kraj crvenog auta i pili sok od jabuke iako je non stop govorila da jedva ceka da popije pivo. Ja sam bio neki Igor.

Ono malo secanja koje je ostalo o meni je nekako razvodnjeno. Ne mogu se tacno setiti sta sam najvise voleo i uz koju sam muziku posebno uzivao. Znam samo da sam bio nesto sto nisam zeleo da budem ali tada to nisam video, tada nisam znao da ce me svaki naredni korak unazaditi, verovao sam da uvek idem napred.

Kad smo popili sokove primetio sam da je gubim iako sam presto da budem taj neki Igor, a ona je silno zelela da ostane jos malo. Vracala se slikama poznatih ljudi koji su je posmatrali, vratila se mom zagrljaju i meni. Ali je nestajala. To su bili samo pokusaji secanja.

Moj lik je ostao kristalno jasan, nepromenjen, svaka linija na licu je bila na svom mestu uvek, godinama unazad i unapred, ali je bledela moja dusa, onaj osecaj kada bojom ili toplotom ispunim prostoriju, toga vise niko nije mogao da se seti osim nje. Ja sam sada neko drugi, cija je struktura, boja i sama dusa nesto sasvim drugo, tudje koliko god moze da bude moje jer sam ja neko tudj koliko god zeleo da budem svoj.

Igra

Jookosan

Stojim nepomična

Dok senke krilatih bića

Lete oko mene.

Zbijena u ćošku

Izvlačim iz sećanja

Sopstvene slike

Davnih vremena

Upakovane u ukrasnu kutiju

Sa crvenom mašnom.

Koliko dugo mogu

Izdržati tu igru

Mačke i miša

Gde sam plen

Nikad uhvaćen..

Plašim se da nemam

Snage i hrabrosti,

Jer suviše dugo trčim

U začaranom krugu

Nemogućnosti…

Zakucana u ovoj laži

U velikoj klopci sna

Umnoj vratolomiji

Pronalazim iznova

U najdubljem delu mene

Skrivene odgovore…

Da sve je iluzija

Sem mene same

Da jedino to Ja

Večno postavlja pitanja

I daje odgovore

Koje otupela od buke sveta

Ne čujem…

Jelena Novović

View original post

Najstraniji dodir…

Gledam u sansu i propustam je. Svesna sam posledica koje vuce za sobom zato sto je propustam. Takodje, svesna sam posledica koje bi mi donela da je ne propustim. I biram propustanje. Prvi put stajem na stranu na kojoj vidim sebe. Onu sebe koju sam decenijama propustala zbog sansi. Teske su odluke, obmotaju ti se oko noznih clanaka i oko srca, stegnu ti grlo i zavezu vazduh. Nikada ne znas sta je bas ono pravo za tebe ali mozes osetiti da li je to ono sto zelis. Uvek mozes osetiti, pitanje je da li hoces, da li smes jer ako izgubis sansu imas sebe, a ako je ne izgubis, sebe zamenis nekim drugim.  Gledam u sansu i divim joj se. Tako je divna i nezna, prelepa. Nikada nijedna sansa nece biti lepsa i neznija, nece biti bitnija!? Problem sa sansama je sto se uvek nadas da ako si je jednom imao imaces je opet. Mozda ces je imati jos milion puta ali nemoj je potcenjivati, ona je jedna jedina, takva, koja postoji samo u ovom trenutku i ako je propustis propustio si je zauvek, takvu kakva je bila u tom trenutku! I ne, nece biti bolje, lepse, vece, snaznije sanse od te jer ne mozes odrediti kakvo je nesto ako ga nisi doziveo! Cepam se, iznutra ka spoljasnjosti, lice mi poprima sasvim drugi oblik, ruzna sam I losa, osecam kako mi tuga jede unutrasnjost a ja stojim i gledam je. Sansu koja odlazi od mene. Znam, dovoljna je samo jedna rec, jedan korak, jedno stani i ona nece otici, vratice se. Ali ja necu da se ona vrati i da me ne zaobidje zato sto sam joj ja to rekla, hocu da se vrati jer zeli mene, jer se rodila i stvorila samo za mene i sada postoji samo zbog mene, dostigla je vrhunac svog postojanja jer je postala sansa meni, i zato treba sama da zna da joj nije mesto tamo u zaobilazenju mene. Toliko su me stegle emocije da se osecam kao u limbu, sastavljenom od njih i ne mogu ni gore ni dole, ni tamo ni ovamo iz njega. Sta god da u tom limbu dodirnem, dodirujem sebe I neprijatno je, strano, jer najstraniji dodir je kad dodirujes samog sebe. Stojim i osecam snagu emocija, njihovu toplotu i bes. Bes koji me tera da pokrenem otupelo telo i lupa samare mom mozgu koji nece nista da uradi, pravi se mrtav.

Gledam sansu kako prolazi kraj mene i dodje mi da joj masem ali bojim se da ne protumaci pogresno i vrati se samo zato sto sam joj mahala.

Талац, жалопојка бактерије

Уподобљавање

Не читам ваше стихове, драги песници!
Ни вашу философију, драги теолози!
Заправо, не читам ништа одавно!
Дотужила је свака реч
Све што је претрпело измену, оспољавање.
Искрено, брига ме је за ваш покушај да увек будете насмејани,
Или по сваку цену црнилом завејани.
Заправо, најглупље се осећам
Када се уносим у ваше детонације,
Када вам неки оргазам није пошао за руком,
Па покушавате неком смежураном романсом пуној гњецавости
Да га овековечите,
Јер и сами знате да тако нешто
Не може бити стварно.
Јебе ми се за ваше политиканство!
Јебе ми се за вашу опсесију стварања проблема ни из чега!
За апел да учините свет бољим
А да својим дупетом не мрднете ни мало,
Јер бисте радије да вам неко други
Почеше леђа где је најпрљавије бактеријом.
Нисам заинтересован
Да ли идете у позориште
Или путујете негде по свету,
Да ли вас је ко верио,
Или да ли вам је позирање…

View original post 167 more words

Pokvarenosti…

Zar je ikada bilo vazno da li su u pitanju kilometri ili vreme kad je cekanje neizostavno? Kakva zazubica su slike koje ako malo duze posmatras postanu potpuno realne, nedostaje im samo neki pokret i malo zvuka. Ljubila sam slike toliko puta i bilo je vrlo stvarno jer ako nemas mastu ne mozes ni da osetis istinski.  Razgovaram sa tisinom i kvarim joj punocu, skripi u mojim bubnim opnama zeleci da je ostavim na miru, a ja ipak samo zelim da cuje pesmu koja me je i naterala da joj se suprotstavim.

Dani i noci me pretvaraju u tacku na horizontu. Radjam se u svitanje svakog jutra i umirem u zalaske svakog predvecerja. Ne mogu da odredim koja je bol lepsa, koja vise boli, koja manje prija. Posmatrajuci satove osluskujem necija srca kako  kucaju u njima, nisu nasa, ali cija su onda i zasto ih bas ja cujem? Svakodnevno namerno gubim zivce da vidim jos koliko ih je ostalo ali mi se cini da svaki put pronadjem bar deset novih, bas onda kada izgubim onaj jedan. Pitala sam se zasto nisu prihvatljive pokvarene stvari, pokvareni umovi, pokvareni ljudi. I oni vape za obogacivanjem time sto ce biti pomilovani necijom paznjom. Zasto se mora odbaciti sve sto ne valja pre nego sto mu se pruzi prilika da se vidi koliko ne valja? Mozda su to oni fenomeni koji se otkrivaju tek kada umru. Ne zelim da genijalnost pokvarenosti mog zivota bude otkrvena tek kada umru, zelim ih zive pune uzasa i netrpeljivoosti pred kojom kukavicki zmurim i cutim pokusavajuci da ih uplasenoscu razuveim da im mogu naneti zlo. I svaki put lose procenim i uplasim ih tako da pobegnu i od sebe i od mene, do nekog novog trazenja na kom se sasvim slucajno spotaknem o njih. Sve savrsene genijalnosti su kratko trajale, imale prejak ukus i brzo izvetrele. Bilo ih je dovoljno samo jednom osetiti i tako bi se predivno pretvorile u obicnost. Ove druge genijalnosti su nedostizne, taman kad mislis da si ih udahnuo , pocnes se gusiti jer to sto udises nisu one, one su tri koraka ispred tebe  a ti si disao u prazno, sopstvenu ceznju za nadahnucem. Njih nikada nema dovoljno, koliko god bezvredne bile zeleces ih konstantno i znaces da su udaljene onoliko koliko ih prezires. Eh… pisala bih jos satima o toj magnetnoj privlacnosti prema svemu cega se tvoje ti gadi da dotakne a silno zeli da poseduje, ali necu jer nemam snage i umorna sam da gazim po ovom mraku ciji je kraj tisina.