Hod po žici…

Koja je to boja koju možeš uporediti sa osećajima a da znači isto, a da bude jednaka, I da nije važno da li je osećaj ili boja? Dok se penje od nožnih prstiju do potiljka, oboji te I postanes prostranstvo, raširiš se svuda oko sebe I zamirišeš ispuštajuci esenciju tvog bića, svakim korakom, svakim pokretom, plesom I ćutanjem. Sve stvari uredno spakuješ u kofer I odbrojavaš sate I minute, I onoj jednoj sekundi ponavljaš da si još uvek tu. I tada shvatiš, da ništa nisi zaboravio, da si sve poneo sem sebe. Sebe je ostalo prekrštenih ruku I spuštene donje usne u nekom kutu tog savršenog sveta I nemas ga vremena traziti, I moliti da krene jer ti već uveliko kasniš. Gde? U koju zemlju? U čije ruke? Zašto U? Ka čijoj radosti? Šta je radost ako je podeliš sa drugima? Šta je radost ako je čuvas samo za sebe? Koja radost više vredi? Ona koju doživljavaš, ili ona kojoj se nadaš, koju priželjkuješ kroz svaki udah, a svakim izdahom si joj bliži. Kad prestaneš da brojiš tek tada znaš da si na pravom mestu. Koliko puta nisi brojao u sebi? Koliko puta si krenuo da brojiš a nešto ti je bitnije od broja skrenulo pažnju?

U velikim papučama se osećaš komotnije ali ne I stabilnije. Kako bi hodao po tankoj žici? Kako bi leteo da imaš krila? Da li bi da si ptica širio krila koliko možeš ili sasvim malo? Da li bi Morem pokvasio samo kljun ili svako pero? Da li bi mi jeo iz ruke kada bih ti pružila hranu, ili bi samo gaktao iznad moje glave I hvalio se svojom slobodom? Budi ptica samo za mene, i cvrkut oboji tako da ga samo ja razumem jer dosta je onih koji nas razumeju dok pričamo bez ijedne boje.

” Nemam nista s tim”…

Opet sam osetila…. Rekoh sebi ajde da vidim o kojoj se pesmi radi. Pažljivo sam slušala, bez imalo emocija. Iskreno, nije me bilo briga, nisam ni želela da znam koja je pesma u pitanju, ali nešto me je ipak nateralo da je poslušam. Početak dosadan, kao i svaka njegova pesma ali sam uvod u refren i taj zvuk gitare, bilo je dovoljno. I da… dogodila se lančana reakcija. Spušta glavu, pogled na dole…pali cigaru… priliv osećaja, boje se smenjuju…crvena sam, ona iritantna boja koja hoće da se vratim u prošlost i da ispravim sve pogreške koje smatram ispravnim… i počinje onaj deo, gde more suza ispliva iz mene…

Rukama poklapa čelo i bolno posmatra ekran, mrzeći sebe što je pustila tu pesmu…

Smirla se, opet je počeo dosadan deo. Gasi cigaretu i počinje, njegovo naprezanje da otpeva onako kako treba… i opet mrzi sebe, mrzi suze, mrzi njega…jedva čeka da se pesma konačno završi da bi je pustila još jednom i još jednom i celu noć…

Otvara oči i ne vidi, soba je mutna od maskare i aj-lajnera, protrljala je oči, pesma je počela po drugi put, protrljala je još jednom oči, slika je bila kristalno čista, setila se njega i pogledala na sat.

Jedan i nula pet… neko misli na nju…

Zbog starijih svet zaostaje…

Često sam znala uhvatiti sebe u žustrim raspravama sa samom sobom. Te rasprave su najčešće bile propraćene nekim, ne tako davnim dogadjajima, neretko čak, ne bi imali veze sa mnom, ali sam ih svakako jako fino udomila, posmatrala I puno o njima razmišljala. Jedan od njih mi baš sada žulja razmišljanja, to je onaj, tupi bol kad nisi siguran da li možeš izdržati još par koraka ili si sigurna da će ti prst otpasti.

Boli me pomisao da se adolescentima, pubertetlijama ne veruje! Da im se ne daje na važnosti, nijednom njihovom razmišljanju, najviše od svega me boli sto se unižava njihovo shvatanje I doživljavanje ljubavi, jer će uvek biti onih starijih koji za sobom vuku zvučno drečavi plašt na kome ogromnim slovima piše: ŠTA TI ZNAŠ O LJUBAVI? JOŠ NISI NI SAZREO A TI MENI PRIČA

Š O NEKOJ LJUBAVI! NE ZNAŠ TI ŠTA JE LJUBAV! EH< TE PRVE LJUBAVI, SVI MISLE DA SU VEČNE! MA JOS STO PUTA ĆEŠ SE ZALJUBITI! AJDE< PREBOLI TO, AKO SE TAKO DOGODILO, TO JE SIGURNO NAJBOLJE ZA TEBE! KOLIKO SI LEP< NE BI TREBAO UOPSTE PATITI ZA NEKIM KO TO NE VIDI< NIJE ONA JEDINA NA SVETU! IMA TOLIKO ŽENA KOJE ČEKAJU SAMO TEBE! JA SAM TOLIKO TOGA PROŠAO U LJUBAVI DA TI MOGU SVE OBJASNITI! I na žalost, ne može!!! I na žalost nijedan od ovih saveta ne vrede ništa!Nakon svake ovakve, ili slično izgovorene rečenice u tom malom bicu raste zid, zid koji je postavljen nekada davno kada je pokušao da objasni zašto I kako je nešto doživeo, a doživljen je na način da je to što priča smešno, nešto sasvim obično, nešto kroz šta je svako prošao. Zar oni nemaju prava da nešto osete prvi put? Zar nemaju prava da zbog toga budu srećni? Bez obzira na vas koji ste već to doživeli I koji ste spremni na podsmeh, na ruganje I držanje lekcija o tome. Koliko predivnosti rađa jednu ljubav, jednu simpatiju ili prvu vezu. Sva uzbuđenost I svi nežni osećaji ovog sveta se skupe u mladom srcu jeidnke koja po prvi put doživljava takvo blaženstvo da bi na kraju neko jako pametan sa decenijama iskustva sve to lepo isčupao iz korena, bacio I krvnicki skakao po tome, pozivajući sve prisutne na istu radnju. Svaka ljubav je specifična, svaka je posebna I predivna, kojim god tokom ona išla, njena lepota je neuporediva sa ostalim lepotama zato sto je ona, baš ona, baš tada, I na taj način prvi I jedini put doživljena kao takva. Niko na ovom svetu nema prava da umanjuje njenu bitnost, jačinu I snagu, njenu lepotu…Ne, sigurno ta ljubav nije veća od četrnaestogodišnjeg braka koji je završio razvodom jer se konačno jedno od dvoje supružnika opametilo I zaljubilo kao tinejdžer. Ne, ni nakon sedam godina veze u kojoj njih dvoje dišu kao jedno I jedva čekaju sledeći korrak sopstvene veze u kojoj svako od njih čeka onog drugog da napravi taj korak. Niti je jača od ljubavi jednog savršenog braka u kome muž I žena I njihovo petoro dece svake nedelje odlaze na piknik ili sankanje, u bioskop ili pozoriste, crkvu ili akva parkove, a kada se sve predstave završe I deca odu na spavanje, svako traži spas na svom monitioru, telefona, tevea, tableta…Ne, nije jača ni od one u kojoj dvoje nakon tri godine pokušavanja da uspeju u vestackoj oplodnji, ipak usvoje dete, kome će podriti svu ljubav ovog sveta koju nisu uspeli da podare svom detetu, ne, nije jer intenzitet nečije ljubavi nikada nije bio izmeren, jer ne može da se izmeri. Ne može da se izmeri ni spravama, niti testovima, krvnom slikom, skenerom, pa ni iskustvom nekog Kazanove, niti neke učiteljice ljubavi, prosto ne može!. Upravo zbog toga je potpuno besmisleno I krajnje nevažno šta ste vi osetili I koliko ste puta nekoga voleli, to onome ko je tinejdžer apsolutno ništa ne znači, on voli svojim bićem i svojim telom, ne vašim sćanjima ili kajanjima! Možda voli sasvim suprotno od vas, možda on voli lepotu, možda voli dobrotu, možda telo, možda um, možda sve skupa ili svaku drugu stvar, ali on voli samo onako kako ume I to nema nikakve veze sa tim kako vi volite I kako umete da volite niti ima veze sa tim koliko ste puta bili zaljubljeni?! O da, I deca umeju da vole! Umeju tako snažnoo, tako jako I tako srčano da vole. Umeju da vole toliko da vam se zaledi krv pri pomisli na tu snagu njihove ljubavi. Oni umeju da vole ali znaju da nikada njihove ljubavi neće biti ozbiljno shvaćene jer su stariji, pre njih isto tako umeli da vole pa su zajebali stvari zato što su im neki drugi stariji pricali o suštini ljubavi, o broju osoba na planeti rođenih samo radi njih I o jačini njihove ljubavi koja im samo sada izgleda toliko bitno. Oni sada treba da se pozabave bitnijim stvarima, kao što je škola koju ti isti stariji jesu ili možda nisu završili, ali svojom diplomom lože vatru, ili im ta ista ili neka druga diploma uramljena predivno stoji na zidu u koji netremice bulje, dok na svom pretraživaču isčekuju otvaranje nekog novog konkursa za radno mesto u bilo kojoj struci, ili je prosto tako predivno nemaju. Ne, vi stariji niste pametniji zato sto imate više iskustva, više škola ili fakulteta, životnih škola… vise bivsih ljubavi iza sebe, ne niste ! I zato dozvolite deci da vole, da misle da vole, da veruju da vole onako kako to osećaju, pa neka ta ljubav u njihovim glavama bila I najveća, jedina ljubav na celom svetu ili u citavom životu. Pustite ih, nećete ih povrediti ako pustite da veruju I osete, pa čak I da pate, povredićete ih ako im sve te doživljaje oduzmete!

Ništa ni od čega…

Koliko ljubavi ima u tebi dok posmatraš sliku u ogledalu? Koliko želje da ga dotakneš, a osecaš samo hladnoću stakla i znaš, da to nisi ti! Zašto mu onda veruješ? Zašto si dozvolio da te bilo šta pretvori u stvar? Dodirni se I oseticeš reakciju. Ako si odreagovao na sopstveni dodir, zamisli samo kako ćeš reflektovati tuđi, bez ikakvog ogledala. Pogledaj se unutra, sta vidiš? Ništa kažeš? To predivno ništa si ti! To predivno nista su sve neotkrivenosti u tebi koje te čine sopstvenom zagonetkom, željnom da se razotkrije kroz još jedno ili još mnogo ničega. Ništa su najveći pokloni, najvrednije nematerijalnosti od kojih mozes stvoriti šta god poželiš, samo ako dodirneš a NE gledaš I NE tražiš, odgovore nego sam budeš odgovor! Odgovori se, onda kada svako pitanje klekne pred upitnikom jer ne sme dalje da ide, jer se krije iza njega plašeći se da hrabro stane ispred I pokaže se, samo zato što je sebe tražilo u odrazima a ne u sebi!

 

 

O njoj…

Secanja na te tinejdzerske dane uvek mi izmame osmehe, ne one podrugljive, vec one prave, kakve danas sa cetrdeset I nesto ni ne osetim. Ah, bili su to divni dani, samo nama znani. Secam se tog prvog susreta kad sam stajala ukopana u mestu primetivsi ga. Bio je olicenje svega najlepseg na svetu, takav frajer, kao da je te sekunde pocepao ogromno filmsko platno I usetao u klub, Dzoni Dep bi mu pozavideo na izgledu, stavu a bogami I glumi. Stajali smo ukopani I gledali se, da bi kroz par meseci I dalje glumili uloge koje smo jedno drugom dodelili. Niko nije znao za taj film koji smo samo nas dvoje gledali I bili junaci istog, oskarovci koji bi svakog dana odlazili u isti kafe.

Bilo je zanimljivo da sam svakog dana vracajuci se iz skole, znala da ce me cekati u kafeu na istom mestu kao I prethodnog dana, iako se nikada nismo ni dogovorili, a tako proveli mnogo godina. Mnogo godisnja precutna, nema ljubav, neukaljana recima niti dodirima a opet tako potpuna I stvarna. Volela sam ga, volela sam taj strah koji je tinjao u meni jer sam znala da ga ne smem volelti. Volela sam I njegovu hrabrost I pokusaj da obuzda strah sto me voli jer ni on nije smeo da voli mene. Ne, nismo mi bili moderni Romeo I Julija niti Vronski I Ana, ja sam bila mlada a on ozenjen I puno stariji od mene. Koga briga…koga je zapravo briga kad ni nakon dvadeset pet godina nisam uspela da osetim tu emociju ni uz pomoc dodira, niti recima ili delima, tada…tada je bio potreban samo jedan pogled, a vise od svega je znacilo zateci ga kako sedi I ceka, svakog dana ceka, samo…samo da bi me video…i onda…onda je sve nestalo nakon sedam godina. Nestalo je sve ono sto nas je cinilo. Svaki put kada bi prosao pored mene Ili ja pored njega, kada bih sedela negde okrenuta ledjima, mogla sam osetiti da je tu, on je takodje znao gde sam ja uvek, u svakom trenutku onda, kada mobilni telefoni nisu ni postojali. Prostorija u kojoj bi se nasli nas dvoje postala bi neko sasvim drugacije mesto I svi bi mogli da osete, ljubav, srecu, mogli su da se najeze zajedno sa nama, kao da smo pesma, savrseni vokal ili instrument, tako smo delovali jedno na drugo a zajedno I na sve ostale ljude, sve do tog dana kad je… kada je otisao.Otisao je! Odjednom je zauvek nestao sa lica moje zemlje, sa lica zemlje koju ja gazim I na kojoj disem sve one ljubavi I ceznje kojima me je on naucio ali mi ih nikada nije pokazao, zato, zato nikada nece biti isto.

Naravno da me je poljubio…Da, to je bila jedna predivna zimska noc, kraj decembra, vece pre doceka. On I ja, ja sedam godina starija on I dalje puno stariji od mene. Nikada mi njegove godine nisu smetale koliko su njemu smetale moje. Te veceri je bilo puno ljudi, oko nas, sa nama, mada mi nikada na to nismo tako gledali. Gde god se nasli mi smo vecito bili sami I gledali se netremice, bez smeska, bez mimike, gledali smo kroz zenicu do unutrasnjosti I znali bi da cujemo razne melodije naseg bila koje niko nikada nije umeo da cuje, fantasticna je ta platonska komunikacija, bila je I ostala jedino savrsenstvo stvoreno samo od sebe. Te veceri smo se nakon dugog gledanja precutno dogovorili da krenemo dalje…Dobila sam pice od njega I otisla za njegov sto, tad sam prestala da ga gledam I po prvi put zelela da ga dodirnem iako je vec pet godina bio razveden. Smesio mi se I bio mi je stran, bila mi je strana svaka njegova rec jer sam naucila da ga razumem samo kroz poglede, a to nije bilo moguce, nisam umela sinhronizovati pogled, sluh, razmisljanje I reci koje su izlazile iz mene. Sve se to desavalo nekom drugom, ne meni, ne nama, nismo umeli tako. On je to osetio I pogledao me je, tako da sam razumela sve ono sto je on rekao, a I pola onoga sto sam I sama rekla. Ostavili smo njegovo drustvo I otisli. Poljubio me je a ja sam jedva cekala da odem kuci. Zelala sam da se scucurim ispod pokrivaca I da se zauvek secam svega, svakog pogleda, svakog slova iz pogleda I poljupca koji je bio potpuno nebitan u poredjenju sa onim sta bih osetila gledajuci ga. Zagrlio me je I nastavili smo da se ljubimo, dugo, predugo, dok nije…dok on nije zaspao. Ja sam otisla, a zelela sam da fotografiju tog trenutka zauvek urezem u secanja.

Nekoliko nedelja nakon toga je on otisao! Otisao je zauvek negde odakle se nikada nije vratio ni nakon dvadeset pet godina. Ne, to mesto nije smrt, to mesto je neka druga zemlja iz koje nikada nije pozeleo da se vrati, cak ni zbog mene, niti zbog pogleda ili osecaja…nikada nije!

Donji sprat…

Evo je! Opet pocinje…cim cujem prvih par nota pesme siguran sam, opet place! Zamisljam njeno kupatilo na spratu ispod mog I nju skvrcenu u kadi dok je mlaz tusa zapljuskuje, mesa se sa njenim suzama. Izmedju strofa se tako bistro cuje njen jecaj. Za cim pati toliko? Da li ju je ostavio? Da li je bio los prema njoj pa je ona njega ostavila? Ne, nikada je nisam upoznao ali sam nekoliko veceri sedeo sa njom, u kupatilu iznad I slusao ovu pesmu, te iste veceri nekoliko puta. Juce recimo nije plakala, pomislio sam da su se pomirili mozda I nisam isao u kupatilo iz postovanja. Trpeo sam do jutra. Skuvao sebi kafu, otvorio vrata od terase da me svezina razdrma I cuo sam, cuo sam je da place pre nego je pocela pesma. Legao sam na ledene plocice mog kupatila I naslonio uho na odvod, nije me bilo briga da li je prljavo, zeleo sam da je osetim. Njena tuga ispunjava moju usamljenost. Ne, nije mi drago kad place ali osecam da trebam biti tu, uz nju. Krhka je I nezna znam da bi je cetvrto preslusavanje ove, jedne iste pesme potpuno ubilo, zato nikada nije izdrzala duze od tri puta.

Razmisljao sam da se slucajo nadjem bas ispred njenog ulaza kad sutradan u 07:15 bude izlazila iz stana. Radno vreme joj je od osam. Verujem. Pretpostavljam. Da li je pravnica ili radi kao trgovac? Mozda je vaspitacica ili radi u fabrici? Nikada je nisam video a tada sam pozeleo da je sretnem. Otkljucao sam vrata, izasao na hodnik I zaledio se. Stajao sam ukopan u mestu nekoliko trenutaka I brzo se okrenuo, utrcao u stan, zakljucao vrata, stavio sam I rezicu, za svaki slucaj, odakle znam kuda strah moze proci. Ne, nisam se usudio da je vidim! Izgovorio bih joj strasne reci. Zamolio bih je da ne place vise zbog njega, rekao bih joj da nije vredan toga. A kako bih opravdao kako ja uopste znam da li je vredan nje? Ne, nisam se zbog toga vratio, ali sam zbog toga zatvorio vrata terase, seo u cose I razmisljao o njoj a kroz glavu su mi prolazile reci pesme. Pozeleo sam da ih guglam I prevedem, da vidim tu golemu tugu u njima koja crpi takve jecaje I nisam cak ni to uradio,bio sam toliko zaljbljen u njenu dusu da si nisam dopustio da se usunjam u nju bez njene dozvole.

Prazna šuma…

Izvor neizvesnosti nosi sa sobom nemogućnosti koje bi da se ostvare. Posvuda trče kao nevaspitana deca I dozivaju pažnju, govore joj: “ Gledaj me I stidi se, ti si me rodila, pa se sramoti što sam ovakav” boriš se da li da obuzdaš bes u sebi ili da pretučeš dete koje si sam nevaspitao. Batine tebi bi ga naučile da će uvek uspeti da se izvuče, batine njemu će ga naučiti da će uvek postojati situacija u kojoj će moći da te mrzi. I nikada ne znaš šta, kad tačno treba da ne uradiš. Ali ne znaš, to je revolt, revolt samog tebe koji bi da vrišti volim te kroz mržnju kojom ti zvižduće. Eh, toliko čitanja između redova uvek završi čitanjem bez reda, bez redova, a kad nema redova nema ni između I baš tad… Pa kako ne shvataš? Ne mogu da ti nacrtam boju vazduha da bi me čuo, da bi razumeo…. da kad govorim u trećem licu to nije zato što je tako lepše, nego zato što me je sramota da čuješ kako se sebi obraćam! Samopoštvanje me strelja pogledom dok glumim da mi je nešto upalo u oko, svaki put kad levo oko kukavički zasuzi pre desnog da bi mu suza išla brže. U borbi sa samim sobom pobeđuje uvek neko četvrti, apsolutni stranac koji u tom trenutku nije postojao ni u sopstvenim mislima, kao neko bitan, jer je pao u praznoj šumi u kojoj se zvuk ne čuje! Jer, nije imao ko da čuje taj pad, sam je! E, takav neko će pokupiti sve tvoje suze I nizati ih na srebrnost tvojih slabosti, brinuće o njima, maziti ih I pričati najlepše reči samo za njih izmišljene dok… dok jednog dana ne počne da ih rasipa po tebi besno vičući: “ Evo ti sve zbog čega si plakala, brizno sam ih skupljao I čuvao samo za tebe do trenutka u kome je praznu šumu ispunila gomila sumnjičavih ljudi spremnih da se uvere da se u praznoj šumi zaista ništa ne čuje, jer je prazna.” Šteta, svaku prazninu vrlo često popuni još veća praznina ma koliko to bilo nemoguće!

Samo knjige…

Postoji na FB jedna grupa koja se zove “Samo knjige”, clanovi te grupe su jako fini ljudi koji citaju, komentarisu i vrlo cesto znaju da daju konstruktivne kritike. Svima nama  koji pisemo to jako puno znaci. Tamo takodje mozete procitati fenomenalnu prozu i poeziju, grupa nije velika ali ima bas kvalitetne clanove. I odmah da se ogradim, nisam ja admin grupe niti moderator, nista slicno, samo obican clan. Drago mi je da sam sasvim slucajno naletela na Shonerija tamo pa mi je to dalo ideju da podelim sa vama, mozda nam se neko od vas pridruzi 🙂

Neka dela ne zasluzuju ime..

Placem I sa tobom I zbg tebe I bez tebe..uvek placem jer se tuga ne ume pretociti u reci. Suze su tecnije. Reci kazu pa se pokaju, pa kazu jos gore pa im je zao sto nisu mogle jos vise povrediti od bilo kog dela. A dela, dela kad se dogode nema nazad, ne mogu se ispraviti. Ne postoji nijedno izvini za bilo sta lose sto se dogodilo. Ne postoji! Kako cu ikada preci preko necega sto me je bolelo, zbog cega sam pobegla, I zasto patim zbog toga? Nikada si necu biti jasnija nego sada kada sam dvoje u jednome. Neko ko je povredjen do kostiju I neko ko voli do srzi.Zasto te volim nakon svega, zasto jedan jebeni put u zivotu ne mogu voleti sebe? Gde sam ja dok volim, dok patim, dok umirem sve te ljubavi? Gde sam zaboga ja? Da li je moguce da me nema nimalo u meni, zar je moguce da sam se utopila u sve tvoje postupke, reci u ljubav? Kako je uopste moguce da tebe volim vise od ove sebe koja jeca I preklinje Boga da joj se vratis a koja zna da te nece pustiti nazad. Ko sam ja? Ko sam ja u ovoj prici? Ko sam ja u svom zivotu? Ko sam ja u tvom zivotu? Ima li me igde ili me nema bas nigde? Zelim da te golim rukama iscupam iz sebe I vratim te jer nemam nista od toga sto sam pobegla dok si jos uvek tu u meni. Svaki treptaj pruza novu sliku, novu staru uspomenu, novi stari zagrljaj I nas. Mi smo jos uvek skupa u svim mislima koje reflektujemo , koje nas reflektuju I zbog kojih smo to sto jesmo. Zasto sada nismo skupa ako ne prestajemo misliti o nama. Ti o meni, ja o tebi. Gde je ponos u mislima? Zasto ponos ne zauzme svoje mesto kada se o mislima radi? Zasto ne prestane da misli I zasto ne pocne da velica sebe? Zasto je kukavan I jadan? Zasto se predaje I vapi da bude pomilovan, da bi se onda pred svrsen cin odjednom uzdigao iznad svega licemerno likujuci. Zasto? Gde je ponos kad si sam izmedju cetiri zida koji te plase I pritiskaju tvoj mir secanjima, svaka tacka na zidu je jedna uspomena. Ponos to gleda, miluje I mazi, tepa, tetose I ljubi, tako strasno ljubi. A gde su jad, jecaji I bol? Gde su oni kad napustis samocu I pocnes hodati kroz zivot uplasen da ces sresti moje korake iza ugla? Oni su tu samo kada mene nema a mene uvek ima jer ja sam mnogo vise u tebi nego u sebi. Cujem svaku tvoju misao koja pritiska svaku moju misao koju ti cujes. Isti prostor smo ispunjavali disanjem I snovima, recima I delima I sve je sad tako puf…nestalo. U roku od dva sata vise nema nicega osim svakog od nas u onom drugom. Placem te, zivim te, disem te u svakom izgovorenom ne, u svakom bezanju ti se vracam u mislima a bezim od sebe. Jer nesto je krivo u meni od cega nikada necu zanti da pobegnem.