Recenzija…( nisam jos zavrsila)

Utisak nakon procitane price: tuzna sam, ni sama ne znam zasto.

Verujem da bi Vrana bila jednako srecna kao i ja da vidi da je “devojka sa psom” dobila bas to ime zbog nas.
DSC_0052
” Ja nisam kao oni ali ne znaci da sam kao ti” fenomenalna recenica. Steta sto nema komentara ovde u ovoj knjizi. U nekom drugom svetu stoje netaknuti. I u tom istom drugom svetu knjiga je mnogo interesantnija od ove sad, ali, kao i sa onom iz prica tako je i sa ovom, ne smeju svi da procitaju ono sto je zapisano u njoj. Oni koji su to uradili odavno su mrtvi.

Na pedeset devetoj strani shvatih da nisam sanjala (vrati se na prvu recenziju) tebe nego Maksa. Ne cini li to celu ovu situaciju i tebe genijem? Toliko toga ponovo dozivljeno. Dezavu dezavua!
DSC_0053
Bio si potpuno u pravu kada si mi govorio da ce me “kuca ogledala” oduseviti. Sada nakon tri godine je citam i toliko uzivam u njoj. Jos jedno savrsenstvo kakvo samo ti umes stvoriti, kombinacijom reci i slika.

” Vidis li sta se desava kada se umesas tamo gde ti nije mesto?”
DSC_0054

DSC_0055

DSC_0056

DSC_0058
“U sobi koja se u nedogled ogledala u sopstvenim zidovima vise nije bilo nikoga.”

” On vuce konce, on misli da vuce konce. To je tako egoisticno.”

Nemam pojma zasto me ovaj deo podseca na tebe i sigurna sam da se nikada bolje nisi opisao nego u ovim recenicamau sudbini. I jos jedna koju bi bilo zalosno propustiti:
” On od svog ponosa nikada nece videti njen intelekt”

” Svaki novi svet se trudi da ispravi greske iz starog, sve je veci, kompleksniji, bolje zasticen, ali uvek nekako propadne.”

” – Da li zelim da cujem dokaz? Kakav dokaz, za sta?
– Da je citav svet iluzija koju vas ego stvara za vas jer bi vas istina ubila.
– Zelite le da cujete dokaz da je sve oko nas laz koju sami pletete oko svojih ociju da ne bi videli istinu? ”
Zar nije ” Ples” sasvim dovoljan dokaz?

https://sanjalombardo.wordpress.com/2017/02/11/ples-fotografije/

Bilo bi divno kada bi boja haljine ili sesira promenila sustinu i zamenila, potpuno izbrisala osobu opisanu u prici, SUSTINU. Nije! U ovoj prici je bitan ples. I tesko je odreci ga se. Deo koji nedostaje u knjizi a koji je sastavni deo svih prica i nje, one nje koja sam plesala:

” O, plesace ona, ne plasite se vi za nju. Jos kako ce plesati, u inat svima vama koji bezbrizno gazite preko koraka koje je presla ili ce preci i kada bude plesala, nece se secati vas. Necete je prisvojiti, nece biti jedna od vas!”

K_ _ _ _ O_ _ _ _ _ _ _…

300743.3779420

U _ _ _ _ _ prošle _ _ _ _ _ e _ _ _ t _ zadnji _ u _ v_ _ _ _ , zadnji _ _ t a da _ i i _ g_ _ _ _ _ onako kako te pamtim. Nije uop_ _ _ t _ _ _ _ razumes prvu recenicu. Ponekad mi ovako izgleda bilo koji razgovor. Moras da naslucijes slova, reci, raspored reci u recenici da bi shvatio poentu. Takvi su ljudi, takav si ti. Znas, mili moj _ _ _ _ _ nisam _ _ _ _ _ _ _ _ da _ _ š b _ _ _ _ _ _ _ _o _ _ _ _ e . Da li je to mozda prejak rec, ne znam ali znam da je tako. Imas _ _ _ _ _ _ _o o _ _ _ _ a da _ _ _ u _ _e _ o _ _ _ t _ _ _ _. _ o _ _ _ _ sam _ _ _ _ _ _ _ _ k _ s_ _ _ _. I sta mi to sad vredi kad se _ _ _ _ _ _ _ _t _ _ _ _ _ _ u _ _ _ _ _ t. P _ _ _ _ _ _ j _ _ t i _ i _ _ _ _ j _ _ _ _. Valjda.

“ – Tajna poruka. Poruka koju svako moze da vidi ali niko ne zna sta znaci , osim ako nema kljuc.
– Po cemu se to razlikuje od govora?
– Od govora….?
– Kad ljudi govore jedan drugom… nikad ne govore sta misle. Govore nesto drugo, od tebe se ocekuje da znas sta to znaci . Samo ja nikada ne uspem. Onda… u cemu je razlika?”

Maleficent…

Negde tamo u nama postoji jedan mali papirić na kome nešto piše. Nekome nije potrebno da ga pročita da bi shvatio šta na njemu piše, možda ga ne interesuje papirić i cela priča o tome. Neki uporno pokušavaju da ga dohvate. Ali što su mu bliže shvataju da ga ne mogu tako lako dohvatiti, ispraviti i pročitati. Neki se plaše da ga pročitaju čak i onda kada im je u rukama. Neki to namerno ne rade jer šta će onda kada pročitaju? Znaće sve. Da li nam je potrebno uopšte da znamo sve?
Gde spava, kada i kako spava radoznalost? Kada se probudi i izleti iz nas? Da li je možda na navijanje, pa stane onda kada se mehanizam zaustavi i miruje tako dok nas ponovo neko ne navije. Rađa ambicije. Kako smo moćni, koliko daleko možemo otići… Samo da nije… samo da nije ovoga ili onoga. Ma ne. Daleko mozeo otići samo ako prestanemo da se takmičimo sa ostalima ako tamo zelimo da odemo zbog nas a ne da bi bili bolji od drugih. Kako smo pogani, gladni i zlonamerni. Zašto?
Zato što radimo nesvesno neke stvari. Ali i njih mi činimo. To je ona naša strana koja nije vidljiva svima ali ipak postoji. Ona strana koje se stidimo jer nije prihvatljiva ili mislimo da nije prihvatljiva. Kome nije prihvatljiva? Nekim ljudima koji su mnogo pametni? Pametniji od nas? Zanimljivo. Duhovito. Ne duhovito, smešno. Zar je bitno koliko si pametan da bi osećao nešto ili težio ka nečemu? Uvek će biti klizavog puta i raznoraznih sputavanja. Ali se isto tako možeš uz pomoć ravnoteže uzdići i nastaviti lagano klizavim putem i ne obraćati pažnju na sputavanja već im se suprotstaviti. Razoružati ih radoznalošću i prevazići njihovu zlobu isto kao što je to Aurora uradila Maleficent.

Jedanaest godina unazad…Jesen u gradu Zaborava.

Došao je prvi septembar. Počela je nova školska godina. Minja je krenula prvi put u drugu godinu turističke škole. Kakva ironija.  Šta je sa prvom godinom? Nije ni važna uopšte?! Razlika predmeta je bila Francuski jezik i Agencijsko poslovanje, pošto je sve ostale predmete imala u umetničkoj školi. Nije vise bilo štafelaja, uredno srezanih pera, nije bilo gline niti šivacih mašina. Po hodnicima nije odisala umetnost i uzvišenost samim pogledom na zidove koji su bili prenatrpani radovima talentovanih mladih budućih umetnika. Hodnici su bili sivi, pusti i prazni i samo osećao  dim cigareta. A zidove su krasili odvratni posteri kampanje protiv duvanskog dima sa unutrasnjim organima pušača koji su bili oštećeni… još jedna ironija i sarkazam, prava umetnost.

Svoje drugare iz razreda je poznavala od ranije. Neki od njih su bili iz njenog odeljenja u osnovnoj školi. Sela je pored jedne devojke koje se sećala kroz maglu . Njen tata joj je predavao matematiku u osnovnoj školi i stalno je govorio da je jako fino dete. Ilona Abić. Najdivnije i najbolje stvorenje koje je Minja ikada upoznala. Obožavala je.  Ilona je imala tešku životnu priču. U ranom detinjstvu je izgubila majku, a otac je napustio tako da je od pete godine života živela sa ujnom i ujakom koji su bili stariji od nje petnaestak godina. Bila je prava pepeljuga. Čuvala je njihovu decu, kuvala ručak, spremala kuću, prala i peglala veš i sve to radila još od desete godine. Jako lepa devojka duge tamno crvene kose i ogromnih plavih očiju iz kojih je izbijala velika tuga. Minja je stalno pokušavala da je oraspoloži, zasmeje, da istera  tu tugu iz nje. Inteligenta devojka sa jako velikim smislom za humor koji je bio skriven duboko u njoj. Kada je počela da se druži sa Minjom, Ilona je živnula, nasmejala se i počela mnogo više pažnje da posvećuje sebi.

 

Školski dani su  bili dosadni. Totalna suprotnost od prekrasne umetničke škole u kojoj je u svakoj minuti mogla da nauči milion stvari što za ovu školu nije moglo da se kaže. Minja  je bila totalno opijena ljubavlju. Niko i ništa je nije zanimalo. Na časovim je bila prisutna samo fizički jer je psihički bila ko zna gde. Imala je posebnu svesku za crtanje i svakog dana bi na novom listu crtala svoje trenutno raspoloženje, to su bili pravi umetnički radovi i toliko toga predstavljali. Minja je patila za umetničkom školom jer je zaista želela da bude stilista ali pošto nije bila dovoljno jaka da se suoči sa svim stvarima koje je nosila ta škola najlakše joj je bilo da odustane mada je imala jak osećaj krivice. Šta ako totalno promeni interesovanje nakon srednje škole i promaši profesiju ? Šta ako na kraju ne bude umetnica? A sve je govorilo  da će se baš to i desiti. Jedva je čekala da se završe časovi i da ode sa drugarima na kafu, u kafić u gradu, i da tamo sretne Bokana.

 

Njen grad je imao prelepo šetaliste, korzo prepun raznih kafića ali je ona išla samo u jedan koji je bio na sredini šetalista. Najveći, najlepši kafić u kome se puštala najbolja muzika. Taj kafić se zvao Hemingvej. Retro, sav u drvetu sa fantastičnom stranom muzikom Sade, Simply red, Rod Stewart, Erick Clapton, Angie Stone, Aretha Franklin. Hemingvej su krasili: ogroman kamin pored šanka, veliki crveni tepisi, fotelje starinske, napumpane, udobne. Imala je utisak kao da je u nekom drugom veku ili na nekoj drugoj planeti. Osećala se opušteno kao u svojoj kući.

Minja je često gledala u šolju svojim drugaricama i svi su govorili kako pogađa. Tako je jednog dana u Hemingveju gledala u šolju svojoj drugarici Iloni, što je primetila devojka koja je sedela za stolom pored njih. Zamolila je Minju da i njoj pogleda u šolju. Pristala je iako nije nešto posebno volela to da radi.  I tako se upoznala sa finom devojkom po imenu Saša.

Saša je bila plavokosa devojka krupnih braon očiju i jako specifičnog lica. Podsećala je na Barbaru Strejsend iz mlađih dana.  Živela je u strogom centru grada. Postepeno su počele da se druže i vremenom postale  najbolje drugarice, koje nisu izbijale iz Hemingveja.

 

Minja je svakog dana posle škole sa njenom novom drugaricom odlazila na kafu. Ali jednog dana  se prijatno iznenadila. Sedela je u bašti Hemingveja. Tuda je prolazio Bokan i video je. Istog momenta je ušao unutra. Seo je dva, tri stola udaljen od nje. Sedeo je sam i bio tu sve dok ona nije otišla. Sutradan, kada je ušla u kafić zatekla ga je kako sedi sam na istom mestu na kome je juče sedeo. Pomislila je: “to je slučajnost“. Ali se vrlo brzo uverila da nije, jer je on od tada svakog  radnog dana čekao na istom mestu u istom kafiću. Njena radoznalost i istraživački duh joj nisu dali mira pa je je htela po svaku cenu da sazna iz kog razloga je on počeo da se svakog dana pojavljuje baš u kafiću koji je  izabrala, za mesto predaha posle škole. Morala je da se uveri da ona ima veze sa njegovim sedenjem u Hemingveju. Jednog dana je samo prošla pored njega i otišla u sledeći kafić. Posle pola sata bi ga videla, kako prolazi pored kafića i gleda ne bi li video koga ima tamo, a par minuta nakon toga ulazi u taj kafić I seda opet sam, blizu nje. Narednog dana bi je čekao u tom drugom kafiću. I tako je Minja svake nedelje menjala kafiće, a Bokan je verno pratio i čekao bi je u zadnjem kafiću u kom je prethodnog dana bila. Njih dvoje  nisu govorili, samo su se u nedogled gledali i jedno drugom sve govorili pogledima, dok nije došao oktobar.

Osvanuo je jedan oktobarski dan, zapravo osmi oktobarski dan 2001. godine je slučajno ili namerno bio nedelja, a u ponedeljak se nije išlo u skolu, tako da su školarci imali produženi vikend. Bokan je to iskoristio i organizovao “vodka party” u svom kafiću. Drugarice su se dogovorile da izađu tamo. Saša je Minji napravila savršenu frizuru. Bila je profesionalni frizer pa joj je ponudila  da eksperimentiše sa njenom kosom što je ona oberučke prihvatila.  I to je izgledalo fantastično.

Minja je iznenada došla do jednog zaključka. Volela je da istražuje, pa se raspitivala o Bokanu gde god je mogla da dobije bilo kakvu informaciju. Tako je saznala da je on obožavao plavokose devojke. I da nikada nije izlazio ni sa jednom devojkom koja je imala drugu boju kose. Kakav ograničen covek koji deli žene na plavuše i sve ostale. Zar je uopšte važno koje je boje kosa ako se ispod nje ništa ne nalazi. Ali možda je on voleo plavuše zbog viceva o njima, možda je sumnjao u njihovu inteligenciju, pa mu je to laskalo jer bi tako mogao da pametuje i hrani svoj ego. Ma, da, onda ni jedna devojka nebi trebala da ima momka Pericu! Ne!!! Valjda nije bio toliko ograničen, ali je sigurno znala da su sve njegove devojke bile plave. S obzirom da je njena najbolja drugarica profesionalni frizer a Bokan voli plavuše, a ona je jedna od njih i on joj ne odoleva, poželela je da mu malo proširi vidike, da vidi hoće li prestati da radi sve to što radi samo zato sto više nije plava. Osećala se kao da je jedna od “MythBuster-sa ” I želela je da razotkrije i ovaj mit. Došla je kod svoje drugarice Saše sa kutijom farbe u ruci i samo joj je rekla:

 

  • Saša, farbaj me sada.
  • Mislim da je to nemoguće jer si kupila pogrešnu farbu.
  • Farba nije pogrešna, samo me farbaj.
  • Ma ne mogu da te farbam ženo, ova farba je crvena.
  • Da, znam, i?
  • Kako, i? A Bokan i sve njegove plavuše?
  • Ako se ja njemu sviđam voleće me i kao crvenokosu.
  • Farbam te na tvoju odgovornost i neka nam je Bog u pomoći.

 

Ofarbala je, isfenirala joj je kosu i gledala je u čudu. Minja je dugo gledala u ogledalo i sebi je bila famozna, fantastična. Krenule su na party.

Veče narodne muzike. Vodka po smešnoj ceni i posle dve -tri čašice svi su bili na nogama i đuskali. Vreme je prolazilo, pilo se, pušilo i igralo se. A znate kako to ide svaki se gutljaj mora ispratiti dimom cigarete. I kao što to obično biva svi su ostali bez cigara. Svi sem Minje koja je imala rezervnu paklu u tašni. Izvadila je cigarete iz tašne upalila jednu, sela za šankom i spustila cigarete do nje. Imala je običaj da kada otvori novu paklu  prvu cigaretu izvuče, okrene je naopačke i vrati je u paklu, to je cigara koju će zadnju zapaliti i predstavljala je nešto kao znak da se ista ne sme dirati. Bokan je ušao u šank, odmerio je, sipao joj piće i uzeo joj paklu. Izvadio je jednu cigaru i to baš onu naopačke, namerno. Zatim ih je vratio na mesto sa koga ih je uzeo. Minja je podivljala, mrzela je kada se on ponaša sa njenim stvarima tako. Dala bi mu cigaru, ali što je nije pitao??? Ne može u isto vreme da ne priča sa njom, da joj sipa piće koje nije tražila i da joj uzima cigare. To jednostavno ne može. Pogledala je Bokana i rekla mu je:

 

  • Vrati mi te cigarete smesta!
  • Neću!
  • Vrati ih Bokane ili ću…
  • Ili ćes šta? (ironičan smeh)
  • Vrištaću
  • Vrišti slobodno… koliko je glasna muzika bojim se da te ni ja neću čuti da vrištiš. Pomisliću da pevaš na plejbek. (smeh)
  • Bokane vrati mi cigare ozbiljna sam ?!
  • Dođi po njih ako ih želiš!

 

Čista navlakuša. Znala je, ali je ipak poželela da se poigra sa njim. Cigarete su bile u šanku iza njega na polici na kojoj stoje žestoka pića. Sva važna je ušla u šank, krenula ka polici ispred koje je on stajao. Podigla je ruku da bi dohvatila svoje cigarete. Bokan ju je uhvatio za ruku. Krenula je  drugom rukom ka njima, ali on je uhvatio i drugu i grubo ih spustio dole. Minja se oduzela, bila je pomalo pijana od pića, a malo više o njegovog dodira. Stajala je naspram njega tako blizu kao nikada do tada. On joj je i dalje držao ruke. Mogla je da oseti njegov dah na ramenu i počela je da se topi. Njegov pogled je bio fiksiran. Gledao je njena usta kao da želi da je poljubi, zatim oči, pa opet usta. Bojala se da ne krene ka njoj, da je poljubi, a sve je ukazivalo na to. Taj pogled čas u oči, čas u usta i zatim njegovo palacanje jezikom i oblizivanje donje usnice. Kao da je najsočniji plen, crvenokosa devojka ludo zaljubljena u tog čoveka. Osetila je ogroman pritisak energije koja se dešavala izmedju njih. Gutao je  pogledom i oči su mu govorile kako ne može da se obuzda, da gori od želje da bude njegova. Morala da prekine to flertovanje pogledom i tiho mu rekla:

 

  • Ajde, dobro, dobro jači si od mene, bravo, svaka ti čast, ko bi rekao da je jedan  čovek jači od devojčice… super si…  A sad mi daj cigare pa da izađem odavde.

 

Bokan se pomerio i oslobodio joj je put do police na kojoj više nisu stajale cigare. Besna Minja se okrenula prema Bokanu koji je I dalje gledao onim (poljubac) očima i počeo ponovo da joj se približava. Snažnim mišićavim rukama je obuhvatio njen mali struk. Osetila je toplinu njegovog tela i otišla u neku sasvim drugu dimenziju, nije sanjarila niti zamišljala scene, scena se upravo dešavala pred njenim očima. Bližilo se ispunjenje njenih želja. Nalazila se u njegovim rukama i poželela da ga poljubi, ali joj se  pojavio znak uzvika  na kraju rečenice koja je bila ogromnim crnim slovima ispisana u njenoj glavi: “ TI NE ZELIŠ DA POVREDIS PETRU!!! “ To što je ona bila zaljubljena u njega je bilo jedno, a sasvim drugo je bilo to da nekoga povredi da bi ona bila srećna i ispunila svoj hir. To jeste bio hir.  Razum joj je uporno govorio da izabere bolje i pobegne od njega ali su je emocije terale  ka gorem. Apsolutno svesna činjenice da nikada neće biti sa njim. Skupila je svu  svoju snagu i otrgla se iz njegovih ruku zalepivši ga uza zid, rekavši mu:

 

  • Ti meni vratiš cigare i to je to… ajde ne glupiraj se, daj mi ih. Nisam ti ja kriva što ne razmišljaš na vreme da obezbediš sebi neophodnu dozu nikotina.
  • Ja ti ih vratiti neću a i nigde ne piše da su tvoje…tako da… možda nisam razmišljao na vreme, ali kad sam to shvatio, video sam tvoje cigare i rešio svoj problem.
  • Za svako tvoje “ne” u vezi mojih cigareta jedna čaša pada na pod. Jer svako ne znači neko da, u ovom slučaju moje da je  da ću ti razbiti sve čaše dok mi ih ne vratiš. Dakle, vrati mi cigare!
  • Neću!
  • Neću takođe spada pod ne…čisto da te informisem..

 

Bacila čašu na pod. Pitala ga je ponovo, i ponovo, i ponovo, i tako deset puta. I svih deset puta je odgovor bio” ne“. Razbila je deset čaša. U jednom momentu je osetila da je neko podiže sa stolice. Bio je to njen komšija Miloš koji je tu radio. Pomislila je da je vodi kući misleći da je pijana, a ne znajući celu priču. Nosio je do pola kafića i najednom podigao ruke u visini  ramena i iz sve snage je bacio na pod. Bila je šokirana, pomisao da je iko može toliko omalovažiti i uvrediti zbog sitne srče koju je napravila. Užas… Počela je da plače. Dok se Miloš vraćao šanku dočekala ga je pesnica u glavu, koju je dobio od Minjinog drugog komšije koji je živeo u kući do njene i koji je želeo da je zaštiti. Bokan je brzo dotrčao do nje, podigao je sa poda i odneo do separea. Neutešno je plakala. Bilo je to poniženje i bol istovremeno.  Tiho joj je rekao:

 

  • Nemoj da plačeš. Vidiš da su svi pijani. Ma nije on to uradio sa nekom lošom namerom, hteo je samo da zaštiti gazdu..
  • Da, sigurno, najbolja moguća namera da mi razbije guzicu o mermerne pločice, bridi mi sve… užas, još uvek ne verujem šta sam doživela.
  • Znaš…. Mala, moraš da ojačaš, moraš da kazeš sada, odmah, iz ovih stopa moraš da kažeš: “ Neću da plačem” . U inat svima vama neću da plačem!

 

Minja ga je samo gledala i stidela se sebe. On joj je sklonio kosu sa čela i obrisao joj je suze. Gurnuo je ruku u džep i izvadio njene cigare rekavši:

 

  • Zapali jednu smiri se.

 

Nasmejala se, bio je tako simpatičan, kupio je tog momenta. Zatim je ustao i još jednom je pogledao . Bila je nasmejana. Okrenuo se ka njoj i rekao:

 

  • Ajde sad plači ?!
  • Neću.
  • Zašto nećeš?
  • U inat Tebi.
  • To sam hteo da čujem.

 

Veče se završilo otišla je kući i dugo, dugo razmišljala o Bokanu. Mit je razotkriven. Ipak boja nije bitna…

 

 

DESET GODINA UNAZAD…

 

U novembru te godine je Minja punila šesnaest godina. Rođendan joj se padao za vikend tako da je rešila da drugarice izvede i počasti u Double Trouble kafiću. Bokanu je bez pitanja preko konobara poslala flašu piva, znala je da je to njegovo omiljeno piće. Kafić je bio prepun. On je te večeri radio, tako da nije mogla lepo da  ga vidi a i nastavnica Petra je bila tu pa joj je zbog toga bilo još neprijatnije da ga skenira pogledom. Sati su prolazili. Igrala je i bila jako srećna. Konačno je starija za jednu godinu što je njoj puno značilo. Jedva je čekala da postane punoletna da se oseća samostalno i veliko. S vremena na vreme je bacala pogled ka njemu. Primetila je da je tužan. Pogled mu je bio spušten i setan. Pala u bedak I sela je. Nije više želela da igra i raduje se sa saznanjem da njen čovek nije lepo raspoložen. Ne dugo nakon toga potražila ga je na mestu na kome je cele večeri prao čaše ali tu ga više nije bilo. Prošarala je pogledom po kafiću i ugledala ga je kako namešta mikrofon, a zatim čula pucketanje istog. Pomislila je da će organizovati karaoke ili će cenjene goste kafića pozdraviti poslednjom pesmom za to veče, a zatim je čula njegov glas na mikrofonu:

 

  • Pesma koju ćete čuti ide specijalno i samo za Minju…

 

Nakon muževnog i vrlo interesantnog glasa začula je sirene upozorenja u njenoj glavi. Alarm je počeo toliko da zavija da se njena glava pretvorila u crveno svetlo za uzbunu . Samo ga je netremice gledala i nije mogla da poveruje. Bila je šokirana. On je izgovorio njeno ime preko mikrofona i posvetio joj je pesmu pred tolikim auditorijumom, a povrh svega i pred njegovom ženom! Kakav bedak!!! Prva njena reakcija koju nije mogla da kontroliše je bila da što pre fokusira svoj pogled i zumira nastavnicu Petru. Jeste da je njoj bio tog dana rodjendan, ali to nije značilo da bi ispunjenje njene skrivene želje trebalo da sruši nečiji svet građen godinama… to nikako nije želela. Morala je da prekine ovaj divan san koji se sticajem okolnosti pretvara u košmar. Pogledala je ka šanku i videla je Petru, bila je hladna ni najmanje iznervirana.  Minja je umirala od sramote, ali je u isto vreme želela da čuje pesmu koju joj je Bokan posvetio i javno pred tolikim ljudima namenio. Bila je to pesma:

 

Whitney Houston & Enrique Iglesias

 “Over and over I look in your eyes
you are all I desire
you have captured me “

 

 

Obuzela je sreća i razna druga prelepa osećanja.  Dok su leptirići u njenom stomaku plesali uzbuđeni i pokušavali da izlete iz nje i ukrase kafić srculencima držeći se za izmisljene ruke, ona je pokušavala da bar glavom utiče na svoje telo i učini nešto kako bi ovo ludilo prestalo, ali je jako teško bilo pokrenuti kašasti mozak koji se od silnih emocija pretvorio u želatin. Zablistala je, ali je u isto vreme grizla savest zbog Petre. Nije želela da je povređuje. Kada se konačno vratila u realnost i vratila srce i mozak na mesto gde treba da stoje rešila je da što pre deluje. Poslala je još jedno piće Bokanu u znak zahvalnosti i otišla kući.

Njen život se pretvorio u rebus. Morala je da bude jako pametna  kako bi ukapirala njegove namere. I kako se uopšte rešava taj rebus? Svi znaci su tu, toliko očigledni i kontradiktorni u isto vreme. Da li je sebe trebala da ubedi da je crno sinonim za belo ili je ipak to narandžasta, boja koja kad se prevede u osećanja označava ogromnu sreću. Jer je njemu za šta god da je govorio ponašanje bilo sasvim drugačije.  I onda sasvim slučajno dok je sedela u kući i okretala stranice jedne knjige naišla je na zanimljiv naslov, ni manje ni više nego o bojama. Udubila se u gradivo i poistovetila Bokana i sebe sa tekstom. Međutim, prava simbolika boja joj je promenila razmišljanje i shvatila je da vrlo površno prilazi svemu. Kada bi se bilo ko manuo glupih šablona koji su im istetovirani na mozgu gledali bi svet i sve oko sebe svojim očima i ličnim iskustvom, a pre svega stečenim znanjem o određenom pojmu. Ne radi se tu o učenju, ona je bila poslednja koja je volela da uči, ali ako nešto ne znaš, ajde pitaj, pročitaj, potraži, informiši se pa onda pun argumenata i sopstvenim znanjem o pojmu slobodno soli pamet. Nedavno je, u sadasnjem vremenu polemisala o bojama sa jednim drugom koji je gej. Da li se mora napomenuti da je on gej? Ne, ne mora, samo se mora napomenuti da ih je ona jako gotivila. I taj njen gej drug je uporno tvrdio da je bela boja ne boja, to je praznina i ne računa se u boje isto kao i crna. Tada mu je Minja puna sebe  lepo objasnila: Da je Belo simbol čistote i integriteta, mada opet postoji nešto što se ne podudara sa tim simbolom. Na bliskom istoku bela je boja žalosti, ljudi koji žale pokojnika i udovica istog se oblače u belo.  Slikar V. Kandinski, za kojeg je problem boja daleko nadilazio problem estetike, najbolje se izrazio: “Bela boja, koju često smatramo ne-bojom… je kao simbol jednog sveta gde su sve boje, kao svojstva materijalnih supstanci, iščezle…Belo deluje na našu dušu kao apsolutna tišina… Ta tišina nije smrt, ona je prepuna živih mogućnosti… To je jedno ništa puno mladalačke radosti, ili bolje rečeno, jedno ništa pre svakog rođenja, pre svakog početka.

Crno nas plaši. Ova boja definitivno pokazuje dvosmislenost: crna boja nije samo boja ožalošćenih već i boja ozbiljnosti i elegancije.  Crveno šokira i paralizuje. Žuto skreće pažnju. Zeleno odmara oči. Narandžasto zbunjuje i budi vesele misli.

I tako je njen drug gej u potpunosti shvatio Minju i celu priču o bojama.

Ali ni sa bojama nije uspela, njen rebus je ostao nerešen. Mogla je da se poistovećuje sa bilo čime na ovom svetu… sve je bilo uzalud. Rešenje tog zadatka je bilo previše komplikovano da bi bi se rešio, a opet tako jednostavano da se poveruje da je rešen. Bilo je divno polemisati o bojama i malo skrenuti pricu sa Bokana … Ali je Minja ipak bila narandžasta. I zato se ubrzo vratila na svog omiljenog lika.

 

Došla je zima. Sve ređe je izlazila iz kuće, radije bi sedela kraj kamina čitala knjigu i grejala se umesto da uzaludno skita po gradu tražeći Bokana. Mada bi ga pronašla svaki put kada bi krenula da ga traži. Znala je njegovo kretanje, cula bi njegov zov.

Dani su prolazili, bližio se kraj godine kao i doček nove.

 

Doček Nove godine je bio uplaćen u njegovom kafiću tako da je odmah mogla i očekivati Double Trouble. Minja je prethodne večeri imala loš predosećaj. Znala je da neće izaći na dobro.

Počela je da se sprema. Dok je oblačila najlon čarape pocepala ih je veštackim noktima koje je prethodnog dana stavila. Jako se iznervirala i poslala je tatu da joj kupi druge. Za to vreme dok ga je čekala počela je da se šminka. Ruke su joj bile masne od mleka za telo koje je nedavno namazala. Tim masnim rukama je uporno pokusavala da otvori maskaru ali bez uspeha. Uspela je samo da slomi nokat. Onak, da li je moguće da joj se to dešava??? Našla je lepak i zalepila ga je. Saša  je prethodnog dana farbala i vratila joj omiljenu plavu boju kose, a uz to je dobila gratis savrsenu frizuru. Fenirala je tako da joj svaki pramen kose bude izvijen na spolja sto je njoj jako lepo stajalo jer bi tako otkrila svoje lepo lice.. Obukla je kratku haljinicu boje cigle sa golim leđima, a obula crne čizmice sa uzdignutom platformom. Bila je spremna, zadovoljna i lepa.  Dogovorila se sa Sašom da se nađu ispred njene kuće. Čekala je pola sata,  ali se niko nije pojavio. Shvatila je da može da se dešava i nešto gore od polomljenog veštackog nokta i pocepanih najlonki, a  to je svakako bilo čekati nekoga pola sata i uživati u belim pahuljama koje cakle od zadovoljstva što će upropastiti njenu savršenu frizuru. Jako besna, sama je otišla u kafić, pronašla Sašu i društvo, naručila piće i opustila se. Zaboravila je sve i rešila je da se više ne nervira i da ne gleda izvor njenih problema i nemirnih noći, nego da ovo veče posveti sebi i svom društvu. Poželela je da ga zaboravi i  u novoj godini krene dalje… bez njega.  Totalno se prepustila “zanosnim” melosima domaće, ne mnogo tradicionalne, muzike i pokušala da uđe u ritam sa gomilom, da se opusti i peva reči pesama koje nemaju smisla i taman kad je ušla u štos muzika se ugasila, počelo je odbrojavanje, dolazi ponoć. Najednom su svi počeli da bacaju petarde po kafiću. Bojala petardi. Nije ni stigla da svom društvu čestita Novu godinu. Popela se sa ostalim devojkama na sto da joj petarda ne bi pocepala čarape i provredila je. Kafić je brujao od petardi i ostalih neartikusanih zvukova koje uopšte nije želela da razume i širio se odvratan miris fosfora koji je pobedio i najjaci i najneprihvatljiviji parfem ( kenzo jungle- koji je nosila neka devojka iz njihovog društva) za njeno čulo mirisa ikada. U jednom momentu je osetila kako je neko snažno hvata za ruku i  jos snažnije vuče dole. Srećom dočekala se na nogama. Bila je to nastavnica Petra, koja se tresla od besa i histerično vikala:

 

  • Šta to radiš, mala?
  • Ništa, samo se sklanjam od petardi.
  • Zar te nije sramota? To sto radiš… mislim… nemam reči!!!

 

Minja se osecala odvratno, osetila je Petrinu bol. I bilo je sramota sto je zaljubljena u njenog muža. Ali nijednog momenta nije želela da joj to pokaže. Istrgla se iz njenih ruku i totalno smireno joj rekla:

 

  • Ostavi me na miru.

 

S obzirom da je njen osećaj za nevolje jači i od mirisa petardi odlučila je da se lepo povuče i ne napravi jos veću zbrku od svog i tuđih života. Otišla je kući. Dok je ulazila u kuću primetila je da je upaljeno svetlo u dnevnoj sobi, što bi značilo da je njen otac zabrinut i da je čeka. Znala je šta sledi i nije se nimalo bojala, trudila se da izgleda i da se ponaša što opuštenije i pribranije iako ni sama nije znala na koga je bila besnija na sebe ili na Petru. Čekao ju je otac, budan i razočaran. Rekao joj je:

 

  • Znaš  Minja… Zvala me je nastavnica Petra.

 

Prebledela je. Pomislila je najgore. Ona ga je zvala da se žali kako je njegova ćerka zaljubljena u njenog muža i kao ga proganja I spopada. Bilo je sramota same sebe. Želela je na momenat da izađe iz svog tela ili da propadne u zemlju ili da možda skokne do plutona koji je pet svetlosnih sati udaljen od naše zemlje pa da odatle mirno posmatra situaciju koja se dešavala pet sati unazad i tako bi tačno znala šta da ne uradi da ne upadne samoj sebi u stomak. Ili da stavi pauzu ili premota ovaj deo svog života, ili da iskida traku, ali setila se da je to već ranije pokušavala i da ne uspeva. ” Fuck” šta sad da izmisli??? Da li je to ona opsovala pred tatom? Njen tata je bio alergičan na ružne reči, jednom davno dok je bila prava klinka sa društvom iz razreda se sankala na brdu ispred njene kuće na koje je gledao prozor njihove dnevne sobe. Ne videvši svog oca na prozoru,  raspalila je po psovkama kao pravi kočijaš što je bilo jako ružno. Ubrzo zatim je čula kako je otac doziva. Ušla je u kuću i tatine reči koje joj je tada rekao i dan danas odzvanjaju u njenim ušima:

 

  • Da li je moguće da ti, dete govoriš toliko odvratne i ružne reči? Kako te nije sramota? Neću više nikada, da li me razumeš, nikada, da te čujem da si rekla ijednu ružnu reč.

 

To je ona vrlo ozbiljno shvatila i od tada nikada pred njim nije govorila nista što bi moglo da podseti na psovku ili bilo koju ružnu reč. Ali nema mesta brizi ona je ipak opsovala u sebi mada nije znala da li joj je i to zabranjeno? Ono kao da  je ne oda gestikulacija ili koja mimika… ma ne, njen je tata na to i zaboravio sigurno se pitao šta nije u redu sa njom pa je toliko kulturna s obzirom na svet u kome živimo.

Nije znala šta da kaže svom ocu. Glupo bi zvučalo šta god da kaže: “znaš tata ja sam zaljubljena u njega” ili “ tata ja nisam kriva što on bulji u mene” ili “ njen problem je što je ljubomorna”.

 

  • Dobro i šta ti je rekla?
  • Rekla mi je da si joj jako draga i zato je i osetila potrebu da me pozove i kaže mi da razgovaram sa tobom u vezi tvog izlaženja. Da u njenim očima nimalo ne izgleda lepo to što se penješ po stolovima i igraš na istim, da drugi ljudi to vide malo drugačije nego ti. To zaista nije lepo, šta će ti to???
  • Ali tata, ja sam se popela na sto jer sam se bojala petardi, a ne da bih igrala. U svakom slučaju hvala nastavnici sto brine o meni.

 

Tek tada joj je bilo glupo i neprijatno. Nije mogla da veruje kakva je ta žena. Koliko je fantastična i koliko joj se divi. Oduševila ju je. Tada je zacrtala da što pre zaboravi njenog muža iz poštovanja prema toj divnoj ženi koja zbog nje proživljava pakao, a ipak je ispala fer i rekla njenom tati kako brine za nju.

Prestala je da izlazi u kafić. Nije više išla posle škole da pije kafu na mestima na kojima je mogla da ga vidi. Želela je da ispoštuje nastavnicu. Posvetila se školi. Počela je da uči i naprosto joj se dopala škola I predmeti, naravno sve osim Istorije. Opet je imala jedinicu iz Istorije I stvarno se trudila, ali nije mogla da je uči. Nije mogla da zapamti niti jednu jedinu reč. Predmeti koji su joj išli bili su Srpski, Istorija Umetnosti, Agencijsko Poslovanje I Korespodencija ( naučna disciplina koja se bavi pisanjem poslovnih pisama).

Na pismenom iz Srpskog jezika je dobila pohvale i njen je sastav bio proglašen kao najbolji sastav svih odeljenja druge godine. Tema sastava je bila : “ Pišem pismo tebi ”.

Profesor srpskog  je izveo Minju ispred razreda da im pročita svoj sastav. Počela je :

 

 

“  Pisem pismo tebi. “

 

Ovo je verovatno prvo pismo moje mladosti. Prelaz učinjen iz nekoga ko nije doživeo ni na izgled pohvalne kritike. Pretvarati se, dobro glumiti da bi zadržao ulogu to je sve za šta znam. Nedavno sam, tek, shvatila da sve ima svoj značaj. Male stvari možda najveći. Želela sam da se prikažem u najboljem svetlu i što je najgore, svi su me smatrali prirodnom. Imala sam sve. Čari deteta, zrelost žene, iskustvo devojke, svirepost ineobazrivost muškarca. Te uloge igrala sam podjednako dobro, ali smatram da sam zablistala kada sam bila potpuno iskrena. Svi su mislili da se pretvaram.

Nosila sam se sa razočarenjima lako, kao sa kakvom igračkom bezazlenog deteta, svesna da time nisam nanela bol nikom do sebi. Bila sam i zadovoljna, na kratko, uvek u uverenju da je zaista na kratko. Nisam planirala pobede, planirala sam načine da se nosim sa neuspesima. Može izgledati patetično, ali zaista sam uživala u tuzi mnogo više no u radosti. To su bili predasi između razočarenja.

Suze mi naviru na oči i trudim se da budem iskrena do kraja. Ne ide mi lako. Strahujem od pomisli koje će u tebi izazvati sve ovo, ta mi strepnja veze misli u čvor i tera me da delujem hladno, nezainteresovano.Čudne su te prepreke iako znam da će me samo predavanje ovog pisma pokazati u najjačem sveltu moje slaboti. Ne mogu da opišem osećanje. Odviše je postojano da bi bila zaljubljenost, odviše trenutno za ljubav. Muči me to što je vedar dan u najgluvljim mojim prolećima budio želje u meni. A sve su sada usahle. Treperi poznata nada za boljim, bez osnova. Ljuti me sto znam istinu iz prve ruke, tako iskreno izrečenu, a ne verujem joj.

Sećanja ne donose radost, u lepim trenucima nisi bio izdašan. Uvek sa tobom iznad glave mi je stajalo tvoje ubedjivanje da me ne volis, niti da ikada mozeš. I da ne tugujem zbog toga zato što ne vredi.

Zahvalna sam ostalima što su se bar pretvarali da im je stalo, to mi je ulivalo veru u sebe.. Nemoj da misliš da sam sada zalutala ovčica i da si me lepo skrenuo sa puta. Nisam to htela da kažem. Uvek se bojim da ćeš me pogrešno shvatiti, zato ne govorim u metaforama. Sve je iskreno čisto, ono sto sama sebi, u hladnoj prenatrpanosti svoje sobe mogu da kažem.

Želela sam nešto jako, silno, htela sam veliko!  Da li je u tome moja najveća krivica? Isto od svake ljubavi tražim, da je sudbina nesrećne moje ljubavi.

To tebi ništa ne znači, smara te verovatno, donosi negativno inje na sud o meni. O, da sam samo lutka koja ne razmišlja o mogućnostima!  O onome što nije a moglo je onome što je trebalo, a nije moglo. Da mogu da otvorim oči širom, velike i ugledam beli krevet za mene samo, zadovoljna sto ću sebi uskratiti malo komfora da ugodim još nekome.

Brižljivo birane reči su sve što je od mene ostalo, karakteristična odlika moje svesti i savesti. Malo se istine čita između redova. Ali biće ti lakše kada kažem da ne verujem u istine. Polako pada mrak.

Ne divim se nikome, ni na pameti, ni na snazi, ni na lukavosti. Divim se tebi na umešnosti, da me zbuniš i ostaviš da lutam po lavirintu tvoje privlačnosti, na čijem me kraju čeka giljotina. Izgleda mi da gubim se namerno samo da bih izbegla smrt. Ne, nije mene strah smrti, plašim se samo da neću umreti dovoljno brzo, da ću čuti onaj tupi zvuk otkidanja mesa sa moje odnegovane glave. Bojim se da ti neću biti dovoljno lepa kad umrem.

Završila je i sela na mesto. Učenici su ostali nemi, otvorenih usta. Kraj je bio morbidan. Profesor joj je rekao da će poslati njen rad na takmičenje, ali da će on promeniti kraj. Nije to želela da dozvoli. Rekla mu je da ako šalje njen rad on mora biti napisan u originalu, da nema prava da ga prepravlja. Na kraju su se dogovorili da samo izbace predzadnju recenicu, a da zadnja ipak ostane. Apropo cele priče pala joj je na pamet misao velikog filozofa Ničea: “ Pišem jedino iz sopstvenih iskustava. Pišem krvlju, a najbolja istina je krvava istina”. Ali nije imala dovoljno hrabrosti da to kaže profesoru, pomislio bi sigurno da je neka luđakinja.  Rad je poslat. Osvojila je drugo mesto. Bilo joj je sve jedno. Ona je pisala zato što je volela, a ne da bi bila na nekom mestu ili šta god.. Volela je da piše i tada joj se prvi put javila želja da kad završi srednju školu upiše književnost.

Školska godina se završila. I ove godine će ići na popravni iz istorije. Nije bila kažnjena i nije joj bilo krivo jer je kasnije saznala da je i njen tata imao isti problem  I da je padao dva puta. Tako da je to bila čista genetika, nemogućnost učenja istorije. Njena mama je digla ruke od kazne jer je videla da ne vredi. Shvatila je da njena ćerka zaista ima problem sa učenjem tog predmeta.Verovala je u nju i znala je da će na kraju položiti. Minja je pre svega išla u školu zbog sebe i nikada nije ni učila, niti dobijala ocene zbog roditelja, jedina zasluga i jedina krivica je bila samo njena. Veče razočarenje za nju je bila zaključna četvorka iz Srpskog jezika. Bila je iznenađena jer to nije očekivala, ipak njen rad je poslat na takmičenje. I svako je očekivala peticu. Mrzela je svog profesora Srpskog. Taman je to bilo dovoljno da razmisli o daljem školovanju, jer je planirala da kad završi srednju upiše književnost, ali s obzirom da njen profesor misli da nije dovoljno dobra da bi imala najbolju zaključnu ocenu zašto bi stručan žiri na prijemnom mislio drugačije. Odustala je od te ideje, mozda književnost ipak nije za nju, a i godine su pred njom i do tada će dobro razmisliti o svemu.

Izmišljena priča 13…

300743.3761852

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

“ Da li me je voleo? Negde izmedju nedovoljno I ne uopste”

“Oduvek sam bila gladna ljubavi. Makar samo jednom u zivotu, htela bih da upijem svu ljubav ovog sveta. Toliko ljubavi da mogu da kazem: Sad mi je dosta, hvala, sita sam. Samo jedan jedini put. “

“Bices voljen onog dana kada budes mogao da pokazes svoje slabosti a da ih neko drugi ne iskoristi da uveca svoju snagu.”

 

SINTEZA KRAJNOSTI

Ponoc je… Na podu sobe se nazire senka necijeg sklupcanog tela. Svetlost koja ulazi kroz prozor sobe prelazi preko leve polovine lica koje je izgledalo setno, zamisljeno… izgubljeno. Misici su bili zategnuti, pogled ukocen, usne bez boje i oblika, skupljene. Nozdrve su se ravnomerno sirile. Disanje je bilo normalno iako nista drugo nije tako izgledalo. Pogled se iznenada izgubio negde gore, ka zvezdama, kao da je je osetio da ga neko posmatra. Lagani treptaj i blago pomeranje leve ivice usana u jedva primetni smesak. Nikoga nije bilo u sobi sem nje. Sedela je na podu. Obgrlila svoja kolena snaznim stiskom kao da grli najvoljenije bice. Brada joj je bila oslonjena na mesto gde se kolena dodiruju. Sedi i ceka. Cekala je zvuk telefona koji ce oznaciti trenutak. Jos jedna godina vise. Nije cekala to. Cekala je trenutak zbog rituala.

Ritual da tacno u ponoc pozeli zelju. Bila je okrenuta prema prozoru, pogled je sarao po vedrom zvezdanom nebu. Vece je bilo iznenadjujuce toplo iako je bio novembar. Sklopila je oci i pozelela. Pokusala da pozeli. Nije znala sta da pozeli. U tom trenutku nije postojala stvar koju bi zelela. Nista nije imalo smisla. Ko jos nema zelja? Znala je da se sutra treba susreti sa njim, da ce dva dana provesti sa njim i… sta tu ima da se zeli? Da je zavoli? Da je obozava? Da je zaprosi? Ozeni? Ne, ne i ne. Nijedna zelja vezana za njega niti za bilo sta nije mogla da se rodi, nije cak imala ni bilo kakve znake da ce ikada biti rodjena, cak nije bila ni trudna, nije bila plod, ni klica, ni seme… nista.

On nije bio nesto sto se treba pozeleti kao zelja. Pozelis i desi se. On se zeleo drugacije. Vise je bio… nevidljiv. Kao cudo, kao ljubav, kao vetar, kao strah, kao vazduh. Dises ga a nisi svestan toga ili ne u svakoj sekundi, ne sa svakim udisajem ni sa izdahom. Ne znas u kom trenutku je u tebi a kada si ga ispustio. Bas kao vazduh. Isto kao vazduh. Kada je nakon odredjog vremena shvatila da su joj noge potpuno zaledjene i da bride iako je temeratura u sobi bila prijatna, shvatila je da predugo sedi u tom polozaju i da ne vredi da pokusava da se seti sta zapravo zeli.

Procitala je par poruka i zahvalila se dragim ljudima na lepim zeljama. Zahvalila se i njemu. Nestrpljenje i cudan osecaj u stomaku joj nisu dozvolili da se uspava. Pokusala je da zamisli i da isplanira sta ce sve sutra uraditi, sta bi se sve moglo desiti. Da li ce sve biti u redu? Da li ce ispuniti njegova ocekivanja…? Da li ona ista ocekuje? Rodjendan joj je! Nije zelela poklone, zelela je paznju, zelela razgovor, zelela njega. Samo da bude tu da radi nesto ili da ne radi, samo da bude tu. Takva vrsta zelje je postojala samo kao nesto neodredjeno, nesto sto ne moze da se pretvori u konkretno. Ne zbog nje vec zbog njega. On nije konkretan. On ne pocinje i ne zavrsava se. On nije celina. On je deo svega, on je deo svacega. Imalo ga je u svakoj umetnosti… u svemu sto je lepo. Zato i nije mogao da bude pretvoren u celinu, u nesto odredjeno sto se zeli.

Jos par sati na poslu i krece. Putovace sa prijateljicom u grad koji je mislila da zauvek napusta. Grad koji je izgledao kao da ne pripada ovom svetu. Grad u zemlji cuda, zemlja cuda u gradu i ona. I on. Sto se vise blizio trenutak kada ce krenuti nervoza je bila jaca. Dlanovi su se znojili, osecanja bila uzburkana i nemir… nemir koji je lebdeo svuda oko nje. Obuzimao je, bio potpuno neobjasnjiv. Zasto ona ide tamo? Bas sada, bas za njen rodjendan? Od svih ljudi toliko bitnih ona bira njega. Zasto? Da li to znaci da je on najbitniji u njenom zivotu? Pocela je da vrti glavom ne bi li oterala bezbroj pitanja iz svoje glave na koje nije znala da odgovori.

Dobila je poruku od njega. Nabavio je. Sve ono sto su se dogovorili da ce nabaviti. Osecala se nelagodno. Imala je utisak da joj na licu pise ono sto je pisalo u poruci. Osecala se kao da svi ljudi cuju njena razmisljanja… mrzela je te momente, tu nesigurnost, tu izgubljenost. Pa sta i da cuju, mozda i ona cuje njih ali… nju to ne zanima.
Prijateljica je posmatrala promenu na njoj. Nije joj citala misli niti cula o cemu razmislja samo je jasno videla taj naboj energije u njoj koji je tako pozitivno uticao na svet oko nje. To je zapravo radovalo. Bila je srecna zbog nje. Prvi put od kada je poznaje prepoznala je odlucnost u njoj, videla je koliko joj sve to znaci. Iako nema potencijala, buducnosti niti bilo cega ona je odlucno hrlila u neodlucnost.

Iz autobusa su presle u taksi. Ulice do kojih su trebale stici bile su blizu. Nosile su imena koja su bila potpuno daleka i sve to je bilo pomalo komicno. Ime jedne je je asociralo na glavnog negativca nekog horora a ime druge na ulicu cveca ili nekog ostrva, na nesto potpuno umetnicki. Uz glasan poljubac je pozdravila drugaricu i izasla iz automobila. Ispred zgrade je docekao domacin stana koji je iznajmila. Predao joj je kljuc, cestitao rodjendan i ponovio sifru interfona u slucaju da je zaboravila. Usla je u hodnik zgrade i odmah postala neko drugi. Ne. Odmah postala ona. Osoba bez maske, potpuno otvorena i iskrena. Slobodna.

Unutrasnjost lifta je podsticala neku nesigurnost. Videla je mnogo replika sebe tamo. Sa svih strana ona. U svakom ogledalu i svakom ogledalu naspram ogledala. Ne, nije mogla da podnese toliki broj nje same na jednom mestu. Sa svakim okretom i pogledom u drugo ogledalo mogla je da primeti tu neiskrenost i taj pogled koji bezi, koji ne zeli da bude uhvacen, suocen. To nije ona, to je samo slika, telo koje je predstavlja. Nije taj odraz u ogledalu. Ono unutra, ono sto se ne vidi… to je bila ona.

Lampica se upalila. Lampica u njenoj glavi. To je to. To je razlog zasto se nalazila bas tu tog dana, bas sa njim. Idealizovala je sliku one nje unutra. Idealizovala je njegov pogled na tu sliku. I to je bilo porazavajuce. A ona se radovala. Bila je srecna. Ali mnogo vise od toga je bila naivna. Tu sliku nije videla. To je ono sto nije mogla videti. Lift se zustavio. Cuo se cuveni “ding” zvuk koji lift ispusta. Nalazila se u hodniku zgrade. Nesigurnost je rasla i smanjivla se neverovatnom brzinom. Iz sekunde u sekund osecaji bi bili promenjeni u odnosu na prethodne ili one sledece. Bila je konfuzna, uplasena, radoznala. Bila je srecna.

Nekoliko koraka i odzvanjanje njenih podpetica. Lagano prolazenje zubaca kroz kljucaonicu “klik-klak” i… pritiskanje brave. Veselo je odskakutala unutra, napravila lagani okret pevuseci neku leprsavu pesmu u sebi. Kada se zaustavila podigla je ruke iznad glave, zanjihala kukovima i zadnjicom zalupila vrata.

 

“ Ali ona nije budila ono najbolje u meni. Izvlacila je iz mene karakterne crte koje mrzim I kojima sam se vec dugo sluzio za prljavu borbu: izvesna posesivnost, ocaranost lepotom, slabost da poverujem da se iza tog lica krije dobra dusa. I narcisoidni ponos sto sam u vezi sa tako sjajnom zenom.”

“ Sve njegove price bile su zivopisne I blistave kao da joj daje blistave dragulje. Njegov intelekt bio je kao droga, snazna I eroticna, I ona nije mogla da se obuzda da ga ne dodiruje. A kasnije kada bi se zzasitili, naslonila bi glavu na njegovo rame, ubujmivsi ga nogama I sa nekom neobicnom setom razmisljala kako je on jedini covek kojeg je ikada volela”

“ Mogla je da u njemu izazove osecanje koje god je htela- da ga razljuti, da mu probudi saosecaje, da ga obeshrabri ili obraduje. A manipulsala je osecanjima ljudi samo iz jednog razloga- da bi iskusala tu svoju sposobnost”

 

U NOCI
Bezglava zver ukrala je san veceras od njega. U neko doba noci shvatio je da prevrtanje po praznoj postelji bez mirisa nece biti od pomoci. Legao je na parket u dnevnoj sobi. Hladnoca mu se lepila za kozu i prijala mu. Gotovo je mogao da oseti kako mu nikotin struji do mozga i nazad. Uzivao je u tom osecaju. Nekih losih navika nikada nije ni pokusao da se oslobodi.

Nije palio svetlo. Cemu narusavati savrseni sklad mraka i uzarenog kraja cigarete iz koje se valjao dim koji je imao njen oblik. Zmirkao je ka fotelji ispred koje je klecala pre nekoliko meseci naziruci u tami obrise njenih krivina. Plasio se njene blizine, plasio se njenog odsustva. Prezao je od potrebe u koju moze prerasti zelja koja ga trenutno opseda.

Jer, svaka vecnost je kratka. Svakom izgovorenom zauvek jednom svane kraj. I taj trenutak u kome se izgovara cini taj kraj za toliko blizim i osetnijim. A on nije voleo krajeve. Uvek je zurio preduhitriti ih i odleprsati sa mesta na koja su oni trebali stici. Nije on bio jedan od onih sto traju, on je prosto bio, u bezbroj malih trenutaka koje je obelezio svojim postojanjem, kao male minijature, skupljene u debelu zbirku godina.

Naucio je svoje slabosti zavoleti, negovati, a onda ih izloziti podsmehu, omalovaziti ih i unistiti i svesti na pepeo kojim je popunjavao sve zaostale pukotine. Ta predsatava jakog bila je samo senka na svetlu koja je pod cudnim uglom osvetljavala sve ono malo u njemu. To saznanje nije ga cinilo nestabilnijim na sosptvenim nogama, ne, svesnost ga je cinila spremnijim da niske udarce zivota podnese na obe noge, cvrsto drzeci tlo pod nogama.

Ona je nacela taj celik kojim se ispunio. Kao sto voda sa sobom donese rdju i natvrdjem gvozdju pretvarajuci ga u neupotrebljivu gomilu nicega. Toga se plasio. Koliko god je stiskao imao je osecaj da mu klizi niz ruke i razliva se po njemu kao reka bez obala ciji tok nije mogao razumeti u potpunosti.

Najveci strah potice od samog straha. Sam sebe radja i sam sebe potire. Uvek je prisutan, i potisnut cuci u nekom cosku cekajuci trenutak kada covek, umoran, na tren spusti ruke, odlozi oruzje i skloni znoj sa cela. A onda naidje kao talas, preplavi sve pore i citav um obuzme drhtavo osecanje, koje veze ruke, skameni noge, zaledi sve misli. Sve sto odise zivotom je srce, jako, bez umora, koje bubnja sve jacim ritmom.

Nikada ga povrsnost nije zadovoljavala. Uvek je hteo vise, dublje, jace. Voleo je zaroniti i istrazivati, cackati po tudjim dubinama, ispitivacki promatrati. A u njoj je video plodan materijal za svoj sledeci eksperiment. Hteo se zavuci u njenu glavu i razumeti. Ne razumeti radi nje same, nikada se nije zanosio laznim altruizmom i humanoscu. Razumeti da bi mozda bolje razumeo nesto u sebi. Hranio se pozudom koju je podsticao. Hranio se urlicima nutrine koje je znao osluskivati danima slusajuci one reci koje se ne izgovore, koje ostanu zaglavljene iza zuba, iza zebnje, slikama u pogledu za kojima je tragala, ne za onim sto je videla.

Uvek se pitao sta je iza. Sta je tamo daleko. Sta se nalazi sa druge strane ogledala. Sa druge strane zenica tako dubokih u svom crnilu. Uvek je ostajao fasciniram ljudskom reakcijom na bol. Ljudskom reakcijom na neocekivano. Voleo je rastezati taj baloncic ljudskog uma, igrati se sa razmisljanjima, sa mastom, sa slutnjama i nemirima koji treperavo sjaje kao plamen svece na vetru.

Ali… Sta ako…

Ono sto je ona sa sobom donosila nije bilo preterano bolje u odnosu na ono na sta je sebe navikao. Nije bila ni previse iskusna ni previse vesta u plesu koji je on mnogo bolje poznavao. Jednostavno se cinila nepoznatom i hteo je znati sta ce biti kad prestane da se ogradjuje i brani, kad se jednostavno prepusti. Kakav ce osecaj doneti.

Tracak maglovitog svetla provlacio se kroz zavese. Na trenutak je glas koji ga je gusio celo vece zacutao i sve sto je cuo bila je tisina odsustva i praznine koja je gusila citav proctor u kome je ziveo. Tisina samoce i hladne neispunjenosti prostora koji je popunjavao sobom i duse kojom je ispunjavao sebe. Ne tako uspesno.

Podigao se lagano u sedeci polozaj cekajuci zoru koja nikako nije svitala. Sivilo se valjalo preko neba i bilo je jasno da dan nece biti previse suncan.

Bilo bi lepo igrati se sad s njom. Dohvatio je telefon.

 

Don’t fuck with my love…

300743.3777488

I tako se desi…
Traje neko vreme i ne može dalje. Tu je granica, tu sve staje, tu prestaje i nestaje. Baš onda i uvek u trenutku u kome si želeo da budeš potpuno iskren, prazan, čist. Nije dobro. Ne treba tako. Ne funkcioniše. Možeš imati svoje principe i stavove, zauvek, doživotno ali ćeš uvek naići na neku anomaliju u svakome ili svako u tebi. Ko će pre otkriti? Onaj ko je već udarao glavom o zid i ko više ni po koju cenu neće biti potpuno iskren, otvoren… prepušten. Pravi on.To je cena. Možeš biti Ti koliko god hoćeš ali život i ljubav i sve to je jedno veliko sranje koje neće da ti se prilagođava. Zamenljiv si. Apsolutno, šta god radio postoji neko ko će to isto uraditi bolje od tebe. I zdravo, ćao, prijatno i doviđenja. Ljudi, žene, ljubavnici, oni strastveni pogotovo, svi to hoće. Kad nađu nešto hoće još bolje ili drugačije ili lošije a bolje, samo ne onako kakvo jeste. Aha… ali to je samo zato što nisu zadovoljni sobom. Ma koliko savršeno izgledali i mislili o sebi sve najbolje nisu. Oh, ni oni nisu.

I svi ti isti oni hoće da se takmiče, hoće igru, borbu, sve. Samo ne ono što misle da hoće. Jer ne znaju. Nisu se pronašli a ta potraga za samim sobom i sobom u sebi… pih… zamorna je i besmislena i vrti se u krug beskonačno čak i onda kada se pronađu. I kada se pronađem tada želim da se izgubim. Nisam ja za stvari, nisu stvari za mene. Treba mi da trajem, treba mi nešto što traje i da trajemo zajedno ili odvojeno… svejedno samo da trajemo.

I da, upravo mi ova pesma pokreće čitavo telo, lepu koreografiju sam izmislila za nju. Ogledalo me gleda i smeši se a ja mu okrećem leđa i pevam, na glas…. Don’t (fuck with my love)

” Ali priznajem da čovek sa mojom snagom uobrazilje ne može da se izgovara ličnim nepoznavanjem univerzalnih osećanja.”

Jedanaest godina unazad…poslednje poglavlje Jeseni.

To je bio muški glas ali je bila siguna da nije ni Bokanov, a ni Tomicin. Ko je sad to?” unutrašnji glas je grcao od znatiželje da što pre sazna.

  • Zdravo Ivana, ovde Bata, Bokanov dug. Bokan me je zamolio da te pozovem i da ti se izvinim u njegovo ime sto ti se sinoć nije javio…znaš iskrslo mu je nešto.

Dopalo joj se to, ipak je mislio na nju, ako ništa drugo. Diplomatski je odgovorila.

  • Hvala vam najlepše Bato, sve je u redu.
  • I to je to?

Šta bi sad to trebalo da znači? Da ne očekuje možda da ću i sa njim provesti dva sata u razgovoru? …  “Ah taj Bokan je svinja, nakačio me je nekom njegovom ortaku, užas… Bože dragi molim te da nije istina ovo što mislim da jeste.” Unutrašnji monolog se nastavlja ali pošto i sama zna da tako neće dobiti odgovore na svoja pitanja, čvrsto odlučuje da razjasni situaciju, drsko se obraćajući nepoznatom muškarcu.

  • Molim?
  • Pa zar nećeš da mu prenesem neku poruku?

Ah… znači radilo se o poruci, promena njenog raspoloženja je automatski uticala na boju i vedrinu njenog glasa i nastavila je normalno, nimalo uplašeno da razgovara.

  • Poruku? Ne?!
  • Nešto kao : ” Volim te, Bokane” i tako to?

Kako je ovaj čovek vickast, on tera šegu samnom?” Sarkastično je zaključila Minjina podsvest.

  • Ha, ha, ha. Vrlo duhovito. Ne. Taman posla. Ništa.
  • Ja njemu nesto moram reći, bolje mi reci ti nego da ja izmišljam.

Bože dragi daj mi neku inspiraciju da ne ispadnem totalni kreten. Nemam pojma šta da kažem, apsolutno ništa mi ne pada na pamet… šta god da kažem neće biti dovoljno dobro, Minja ajde razmisli….. ne, ne, nemam toliko vremena.” 

Tap!!! Blokada, ništa joj nije padalo na pamet i počela je da govori bez razmišljanja.

 

  • U redu… ovako…  recite mu… daaaa… bi ubuduće mogao da se drži  dogovora ili da se ne dogovara ukoliko nije siguran da može da održi reč.
  • Vazi Ivana, preneću mu. Laku noć.
  • Laku noć.

Sutradan kad se vratila iz škole u sobi je zatekla je nervoznu Tanju koja joj je rekla da je Bokan zvao deset puta. Samo što je to izgovorila telefon je opet zazvonio. Minja se javila.

  • Pa gde si ti, ceo dan te tražim?  I šta sam ja to rekao, a nisam stao iza svojih reči?

Minja je ostala bez teksta. Prvo nije verovala da joj se sve ovo dešava. Da je on proganja, da je zvao deset puta ne bi li čuo šta je želela da mu poruči, zapravo na šta je tačno mislila. Rekla je:

  • Polako čoveče, opusti se, znas, ovaj telefon nije moj i mogao si Tanji da napraviš problem u školi. U skoli je zabranjeno koriscenje mobilnih telefona ako nisi znao. Ne mozes da zoves kad mislis da treba a da ne zoves kad smo se dogovorili to nije u redu. Ovaj telefon nije moj i ne mozes ocekivati da cu uvek biti dostupna da ti se javim. A drugo… to što sam rekla je baš ono što mislim  i da, dobro si to izgovorio, dogovorili smo se da ćeš me zvati one večeri u 23h, a nisi. Eto samo to. Ok je nisi mogao, razumem.
  • Zato sam zamolio Batu da ti se javi da ne misliš da nisam želeo. Jednostavno nisam mogao to da uradim.

Razgovor je prelazio sa teme na temu, pričali su smejali se, zezali a onda je on predložio:

  • Šta misliš o tome da se upoznamo?  Da dođes kod mene u kafić i da popričamo uživo?
  • Šta, samo da se pojavim i kažem :  “ Ćao, ja sam Ivana ” ?
  • Da.
  • Nema šanse.
  • Zašto?
  • Zato. Možeš samo da me prepoznaš po nekom detalju i ništa više.
  • Ok. Stavi cvet u kosu, tako ću znati da si to ti.
  • Ne, ne, glupo je.
  • Onda veži maramu oko vrata.
  • Neeeeeeeeeeee, neću i to je glupo.
  • Ok. Onda ti daj predlog koji nije glup?
  • Ovako… Posle jedanaest ti budi DJ. Kaži neku pesmu brzo, brzo?
  • Ok, znači posle 23h pusti pesmu “ I will survive” I izađi napolje. Stani sa leve strane šanka u bašti ja ću biti sa desne.  Tako ćeš znati da sam to ja.  Ako budeš želeo ti mi pridji ako ne budes zeleo, samo ces znati ko sam ja i to je to.

Susret oči u oči…

No, ljubav je samoj sebi opravdanje i naravno, ne može joj se odoleti.

                                                                                                   Majkl Koks.

Petak, veče je, onaj petak kada su se trebali upoznati Bokan i Ivana. Zoe I Minja su izašle. Minja je za sobom vukla stidljivu Ivanu koja se krila iza nje kao da je prvi put u javnosti, što je zapravo i bila istina. Ošinula je pogledom i nastavila samouvereno da hoda ka ulazu u kafić. Sredile su se kao i obično, ništa specijalno. Potrudila se da izgleda opušteno I da ni jednim detaljem svoje garderobe Bokanu ne stavi do znanja da je ovo veče za nju drugačije od ostalih. Ušle su u kafić. Njega nije bilo. Sele su u separe do DJ-a. Minja je pogledala Zoe i rekla joj:

  • Mislim da sada stoji ispred ogledala i češlja kosu. Evo sada izlazi iz kupatila i gasi sveltlo. Još jednom se ogleda u velikom ogledalu na hodniku i polako kreće ka vratima. Vraća se da poveri da li je sve ugašeno. Lagano izlazi i zatvara vrata za sobom. Silazi niz stepenice, izlazi iz kuće I : 10, 9, 8, 7, 6, 5, 4, 3, 2, 1, nula. Bum!!!

On je stvarno ušao. Zoe su  prošli trnci po citavom telu i izbezumljeno je rekla:

  • Kako si mogla da znaš?
  • Nemam pojma, jednostavno sam osetila.

Ni sama nije mogla da veruje šta joj se upravo dogodilo, da li je to bila prevelika želja ili slučajnost… nikada neće saznati. Ali ponekad od prevelike želje napišemo priču našeg života a da nismo svesni do koje smo stranice stigli i ne verujemo sebi da smo mogli biti toliko inspirativni da… napišemo život.

“Skockao se”. Bio je drugačiji nego inače, bio je doteran. Minji se nije dopadao njegov stil oblačenja, previše je bilo smešno njegovo kombinovanje tkanine i boja a i sam izbor odeće koju je nosio. Umetnik, umetnicka dusa sa kompleksom nize vrednosti. Imao je tamno sive farmerice i beli džemper sa V izrezom do pola gudi. Džemper na kopčanje. Ispod džempera nije imao ništa, ni majicu, ni potkošulju, niti bilo šta drugo što muškarci nose. Samo golu kožu prekrivenu tamnim vlaknastim plaštom. Videle su mu se grudi i malje koje su virile iz dekoltea…FUJ!!! Džemper je na leđima imao nekog plavog zmaja. Toliko je bio ružan taj džemper da je Minju bilo sramota da ga gleda. Razmišljala je o tome kako ljudi mogu da ispadnu smešni kad se trude da budu ono što nisu ili kad pokušavaju da budu to što jesu, a da ne umeju da se nose sa tim. Bokan je prošao poed njihovog stola. Za njim se širio jak i upečatljiv sladunjav miris. Ili je to bio parfem njegove žene ili osveživac prostora, to se nije dalo utvrditi. Bilo je previše za nju, podsmeh je vrlo brzo zamenilo sažaljenje koje ona nije želela da oseća. Još uvek je bila u fazi privikavanja na njega, zato i nije želela sebi da dozvoli bilo kakvo donošenje suda nekome ko ima čudan osećaj za modu. Povukla je Zoe za ruku i krenule su vani. Izašle su na ulicu i umirale od smeha. Nisu mogle da se zaustave…

Minja je zastala jer je u pozadini čula pesmu. Onu iz dogovora  “ I will survive” .Pogledala je Zoe i trkom su krenule ka bašti kafića. Ulazile su lagano, jedva čujno, želela je samo da se prikrade da vidi hoće li izaći kada čuje note dobro ponate pesme. Ali zasto je pustio pesmu kad zna da ona nije tamo??? Ali naravno njemu je verovala mnogo više nego samoj sebi jer još tada, dok su se dogovarali znala je da ne postoji sila koja bi je mogla odvući na dogovoreno mesto, jer ne vredi. Kad čarolija nestane, kad se nada ugasi, sta ostaje? Jedno veliko NIŠTA napisano ili u vazduhu, ništa uvek isto znaci, prosto NIŠTA. I zašto da se probudi kad može da sanja savršene snove o nedodirljivom savršenstvu koje ne želi da dodirne ali sama pomisao da je to nedodirljivo demonski je vuče i tera da bude tik uz njega i čezne u najlepšim patnjama ljubavi.

Ustremila je pogled ka šanku i videla Bokana na dogovorenom mestu stajao je nemo i čekao. Nije ni smela ni želela da zadrži pogled. Spustila je glavu dole da se ne bi zacenila od smeha setivši se kako se obukao. Ali joj djavo nije dao mira, kraičkom oka ga je ošacovala i dodirnuli su se pogledima…munje su sevale, tog momenta se u vazduhu osećala snaga nenormalne pivlačnosti. Prolazila je pored njega a u njoj je prolazila čitava večnost željna, bekstva od požude koja tinja tamo negde duboko u njjoj. Ulazila je u kafić i poželela da nađe njudaljeniji ugao kafića i da ga natera da pogledom šeta, željno tražeći taj njen pogled od koga mu se ozari čitava ličnost.  Nasle su mesto koje je bilo toliko zavuceno da bi je mogao videti samo ako bi dosao bas do tog mesta.

Pored njih su stajale dve devojke. Plavuša i brineta. Primetila je da  nisu Zaboravljene. Bokan je ušao unutra i stao iza šanka, daleko od njih. Nije ih primetio, nije ni pogledom tražio Minju, bio je sam, izgubljen i razočaran. Noć je odmicala, pilo se, igralo se .

Ove večeri je Bokan zanemarivao Minju, nije je više gledao, gledao je dve devojke koje su i Minji privukle pažnju. U momentu kad je Bokan po drugi put puštao pesmu “ I will survive” I čekao Ivanu sa leve strane šanka, Minja je prišla već primećenim devojkama i pitala ih:

  • Izvinite da nije neka od vas dve Ivana?

Bila bi to prevelika slučajnost, ali je  ipak morala da ih pita.

  • Ne, ja sam Danijela.

rekla je brineta.

  • Ja sam Lidija.

rekla je plavuša.

  • Opsrostite, verovatno sam vas pomešala sa nekim. A izvinite odakle ste?

Minja ne bi bila Minja kada ne bi izokola saznala sve sto je zanima a i pritom kovala ko zna kakav plan, jer… morala je biti nekoliko koraka ispred na primer Bokana.

  • Iz grada Sivila.
  • Pa da, vidim da niste Zaboravljene. Ok, devojke, izvinite na smetnji.
  • Ništa, sve je ok.

Pošto je prikupila željene informacije odmakla se od devojaka i lagano se približavala plenu ali je vrlo brzo odustala, setila se da je mnogo lepše sanjati jer ako ti se san ne svidja možeš se probuditi a ako ti se ne svidja stvarnost… to buđenje je najgore… i zato ponekad ne mora baš sve da se zna.

Danijela je nosila nešto crno. Crnu majcu na šniranje i crne pantalone. Lidija (plavuša) je nosila neki lakovani crveni korset (bljak) jako vulgaran. Tako je i izgledala. Bokan je treci put izašao napolje ne bi li sreo Ivanu…ali uzalud. Ivana je stajala unutra sa svojim izmišljenim cvetom u kosi i maramom oko vrata krila se iza Minje, nije želela da izađe. Znala je da Bokan zna da je to ona i samo je čekala do kad će glumiti, kada će joj reći. Bojala se da ne prekine sa njim svaku komunikaciju zbog svega sto se izdešavalo, a upravo se to dogodilo, njen strah je prouzrokovao sva ta dešavanja. Jer ona od svoje zbunjenosti nije ukapirala da oni više ne komuniciraju da se čak nisu ni javili jedno drugom. Zato nije ni izlazila vani, nije želela da bude ponižena, da joj ne kaže da je to sve za njega samo igra. Jer je za nju to bilo mnogo više od igre. Kad se Bokan vratio počeo je lagano da se približava devojkama iz grada Sivila i na kraju je bio u njihovom društvu. Minji je to bila kap koja je prelila čašu, nije mogla da ga gleda. Otišla je kući.

Ponedeljak, škola, internat. Svaki školski dan isti. Uveče je šetala sa Ivon cimerkom i pitala je i nju i sebe u isto vreme:

  • Šta mu je to značilo? Da se poigra samnom?  Pa to je mogao da zna I unapred. Naravno da ni jedna klinka ne može da odoli njegovom zavođenju.  On je tačno znao šta da uradi da privuče pažnju. Šta mu je to značilo? Kriza srednjih godina? Šta, pa on je još uvek bio klinac. Trideset godina, šta je to???
  • Ma, tip je totalno misteriozan. Iz svega što sam ja videla, mislim pozivi I to… Sigurnasam da nije ravnodušan.  Minja koliko košta minut razgovora mobilnim telefonom??? Mnogo draga, a tek koliko košta dva sata razgovora i to svako drugo veče??? Nemoj mi molim te reći da tolike pare troši na svoj ego.  Devojko, on nije milioner. Da jeste ne bi držao propalu rupu koju naziva kafićem.  Saznaćemo šta hoće, ali da je ravnodušan… to siguno nije!!!

Otišle su u sobu. Bilo je devet sati. Tanja je rekla Minji da je zvao Bokan i rekao je da će ponovo zvati u pola deset. Pola deset je, telefon zvoni Minja se javlja:

  • Molim.
  • Ivana? Ti si?
  • Ja sam.
  • I šta ćemo sad? Ja sam ispoštovao dogovor, sve uradio po planu, a od tebe ni traga ni glasa, čak sam dva puta puštao pesmu, ali ništa?
  • Joj Bokane…Nisam imala odakle da ti javim.  Ti vrlo dobro znaš da ja nemam mobilni telefon i da se u gradu Jeseni koristim cimerkinim.  Kad sam došla kući čekali su me gosti. Došle su mi dve rodjake iz Sivila grada.  Ja sam ih terala da odemo do grada. Prvo Danijela nije htela, a zatim ni Lidija..  I pošto moje gošće nisu htele, ja nisam mogla da ih ostavim kod kuće i da sama izađem. Tako da smo još u devet otišle u krevet.
  • Kako si rekla da se zovu?!
  • Danijela I Lidija, što?
  • Lidija je plavuša?
  • Da. Kako znaš?

Nije rekao ništa, ali je Minja tačno znala o čemu je razmišljao. Bilo je to iznenađenje za njega. Jer ona nikako nije mogla da zna za njih, a Bokan je te večeri završio sa Lidijom ko zna gde. Tek mu tada ništa nije bilo jasno. On je počeo da sumnja da osoba sa kojom je pričao nije Minja već stvarno neka Ivana. Zato što je znao da Minja nikada u životu nije videla te dve devojke, a još manje je mogla da zna kako se one zovu i odakle su. Ali on nije znao da ih je ona sasvim slučajno pitala ko su i odakle su. Sve ima svoje, samo sto je Minja uvek bila makar korak ispred svih… Htela je da što pre završi razgovor sa njim. Videla je da to ne vodi ničemu, da nema svrhe. Rekla mu je da mora da ide i prekinula vezu. Na kraju krajeva, iako nije očekivala mogla je slobodno da zapeva ” I will survive”!

 

Uvek postoji opcija ili- ili.

Ima li smisla izabrati pogrešnu priliku da bi se došlo do ubeđenja da je trebalo izabrati pravu?

                                                                                                          Umberto Eko

 

Blizio se kraj školske godine. Minjini rezultati nisu bili loši. Kritični predmeti su bili dva već pomenuta: fizičko i istorija – jedinice, i istorija umetnosti iz koje je imala dvojku. Ostalo je još dve nedelje do kraja školske godine. Otišla je za vikend kući. Minjin tata nije bio zadovoljan njenim ocenama I pozvao je na razgovor:

  • Sama si birala tu školu i bilo bi glupo da sada odustaneš,  da se ne potrudiš i središ te ocene.
  • Ali tata meni nikako ne idu te Istorije..
  • Kako ja mogu da ti pomognem?
  • Tako što ces zvati tvoje kolege da me spremaju dva tri časa da nešto ukapiram iz toga.

    Djavo u njoj nikada nije spavao. Tačno je znala šta govori, znala je kako da nacilja da jedna od nastavnica koje će je spemati bude Petra.

  • Ok. Ajde da zovem Petru da te spema iz Istorije umetnosti.
  • Znaš tata ja nemam nista protiv Petre, ali mislim da nastavnik Mateo mnogo više zna o istoriji umetnosti i može to mnogo bolje da mi prenese.
  • Profesor Mateo je u Brzogradu na nekom seminaru tako da jedino ostaje Petra?
  • U redu, pozovi je da dođe.
  • Pozvaću je iz ovih stopa.

Profesor je potražio svoj adresar i našao Petrin broj. Pozvao je i objasnio joj je koji problem ima, a zatim je pitao da li može da dođe. Rekla da bi najbolje bilo da Minja dođe kod nje. Minja je to tako i isplanirala i uvek bude kako ona hoće. Počela je da se sprema kao da ide na bal, a ne na privatni čas kod nastavnice likovnog. Spremila se, stavila kilo pafema i krenula. Znala je da im je kuća iza Double Trouble-a.. Ušla je u dvorište, prošli su je žmarci kada je ugledala šank u bašti gde je pre par vikenda trebalo da se zvanično upoznaju Bokan i Ivana. Šta bi se desilo da je zaista izašla, da li bi to išta promenilo? Naravno da ne bi, jer ona ne želi ništa od njega, ili želi ali ništa određeno možda samo da se oseća divno u njegovom prisustvu. Niko nije budio takve emocije u njoj i takav osećaj sreće, jačine, snage, kao da ne postoji stvar na svetu koju ona ne može da uradi. Osećaj je mnogo dobar i traje bez obzira na tok situacije.

Stigla je do ulaznih vrata, pozvonila i poželela je da ih ON otvori. Dok je čekala da se vrata otvore razmišljala je o tome kako oni žive, kako funkcionišu? Osetila je dozu ljubomore setivši se da muž i žena žive zajedno i sve ostalo rade skupa. Vrata su se otvorila i iza njih je stajao ON. Zakopala se ispred praga i u sebi počela da muca kao malo preplašeno dete, iako je znala da će ih on otvoriti bila je šokirana svojom jačinom želja koje utiču na ceo svet i menjaju ga po njenom kalupu, osećaj je divan kada nateraš situaciju da se desi onako kako je ti režiraš. Poenta je da samo jako pozeliš i eto, čas posla, sve bude kako ona hoće. Pogledala ga je i zvanično rekla:

  • Dobar dan. Da li je tu nastavnica Petra?
  • Daću ja tebi nastavnicu Petru. Ajde upadaj.

Rekao je Bokan sav ushičen i euforičan, kao da je ceo dan čekao taj trenutak. Pošla je za njim. Pitala se da li je on upućen u to da ona dolazi? Da li ga je Petra obavestilla pa je možda baš zato on otvorio vrata? Ali kada ga je ugledala setila se da je bio jednako zbunjen kao ona. Popeli su se stepenicama do drugog sprata. Bokan je otvorio ulazna vrata i ušao pre nje. Ona je ostala pred vratima. Otvarao je vrata svake sobe i tražio Petru. Pozvao je Minju da uđe, a zatim je uhvatio za ruku i rekao joj da Petra nije na spratu, da je verovatno u podrumu. Minja se otopila od dodira. Kolena su počela da joj klecaju, a glas da joj podrhtava i rešila je da ne progovara. Sišli su dole i na ulaznim vratima naleteli na Petru. Ona je povela Minju do šanka u bašti, do ” onog” šanka i stala baš tamo gde je Ivana trebala da upozna Bokana. Sa sobom je nosila nekoliko knjiga iz Istoije umetnosti i počela da joj objašnjava. Minja je nemo slušala i divila se lepoti i ženstvenosti njene nastavnice. Bilo je sramota što sve to radi zarad toga da bi bila blize Bokanu. On je prošao pored njih i na sekund pogledao Minju i mesto na kome njih dve skoncentrisano stoje, zastao je jos malo i pogled mu se zadržao na Minjinom zelenom cvetu u kosi kojim je sakupila šiške. Video mu se skriveni osmeh na rubu usana, ušao je u kafić i počeo da pušta neku muziku. Naravno bila je to pesma :

Whitney Houston & Enrique Iglesias

Over and over I look in your eyes
you are all I desire
you have captured me “

Bilo joj je drago da to nije bila ona pesma ” I will survive”, već Minjina omiljena pesma. Znao je on tačno šta treba da uradi i kako da ne napravi situaciju glupljom nego što jeste. Okrenula se ka kafiću I pokušala da ga vidi , a zatim začula piskavo siktanje:

  • Bokane ugasi tu muziku!!! Zar ne vidiš da radimo nešto?!

Ugasio je muziku i počeo da se bavi gajbama koje je sve veme prebacivao sa jednog kraja bašte na drugi.To je sigurno imalo neku svrhu, mada Minja do kraja časa nije ukapirala koju tačno. Čas se završio. Otišla je kući. Na sledećem času je popravila ocenu iz istorije umetnosti.Ostale predmete nije spremala. Školska godina se završila. Pala je iz Istorije iz Fizičkog. Vratila se kući sa đackom knjižicom i dve jedinice u njoj. Njena mama je bila jako ljuta i razočarana:

  • Minja ovako više ne može. Kažnjena si ceo letnji raspust.Zaboravi na izlaženje u grad ili bilo gde dok ne naučiš celu knjigu iz istorije.

 

Minji je baš to trebalo. Jak autoritet i kazna za sve njene grešne misli koje je imala činili su je srećnom. To je bilo iskupljenje. Jedino je bilo teško zamisliti da će celo leto provesti u kući. I onda je kroz maglu čula mamu kako joj i dalje govori:

  • Da li si me razumela? Nema izlaženja osim vikendom kada ćeš biti kod oca.
  • Razumela sam mama.U redu je.

 

Minjini roditelji su se razveli kada je imala deset godina. Prestali su da se vole i odlučili da je bolje da budu razdvojeni nego da oboje trpe. Njoj nije toliko teško pao njihov razvod. Bila je podrška i ocu i majci. Ali je kao i svako dete umela da koristi njihovu razdvojenost. Živeli su na dva razlicita kraja grada. Preko nedelje je bila kod mame, a vikendom kod oca. Njen otac je živeo u istoj ulici u kojoj je bio kafić. Zoe je živela u kući preko puta njene. Ni sa njom nije smela da se viđa dok je bila kažnjena. Od kako je kazna počela sve se promenilo. Bila je nervoznija i nekorisnija. Nije mogla da podnese toliko ostajanje u kući. Živahna osoba kakva je bila volela je stalno da istražuje, da šeta, da trči da uvek zuji negde, nije mogla da sedi između četiri zida i uči istoriju čitavog leta. Razbijala je glavu raznim mislima i mogućnostima kako da izmeni svoju situaciju, bilo kako samo ne da uči glupu Istoriju.

U međuvremenu je saznala da je Zoe ispričala pricu o njenom zaljubljivanju nekim devojkama koje nisu trebale to da znaju. To saznanje je uništilo njeno poverenje i ljubav koju je osećala prema Zoe. Ona je bila jedina osoba sa kojom je delila svoje najskrivenije tajne. Nije mogla da veruje da njena najbolja drugarica nije shvatala kakvom je riziku prepušta time sto priča bilo šta sto je vezano za njega. Nije uopšte želela da je bilo ko osuđuje, dovoljno je krivila samu sebe. Bilo je sramota da uopšte odgovara na pitanja: “Kako je mogla da se zaljubi u tog čoveka? ”

Naljutila se na Zoe. Više nije bila njena najbolja drugarica. Izgubila je poverenje u nju inikada više neće moći da joj veruje. A volela je Zoe, uvek je bila nasmejana, otkačena, pozitivna. Iako je od nje bila mlađa dve godine, bila je zrelija u svakom pogledu i smislu.

Leto je prolazilo. Jednog dana je Minjina mama započela razgovor sa njom:

  • Znaš, Minja razmišljala sam nešto. Pošto si imala jako loše rezultate u školi, razgovarala sam sa tvojim ocem i… zajednosmo odlučili da ti damo mogućnost izbora u vezi škole.
  • Kakvog izbora, o čemu pričaš?
  • Pa vidiš, postoji mogućnost da se vratiš  i da nastaviš sa umetničkom školom, ali pod jednim uslovom…

Najvise na svetu je mrzela uslove, znala je odmah čemu vodi sve to i kako će se završiti ovaj razgovor. Nju niko ne može da uslovljava, i uopšte nije lepo postavljati uslove.

  • Ako nastaviš sa umetničkom školom, dolazićeš kući jednom mesečno, a ne svakog vikenda kao do sada. Ili ako već toliko voliš da budeš kući prebacićemo te ovde u neku četvorogodišnju školu.  Gimnaziju, Ekonomsku, Turističku, Saobraćajnu, koju god želiš. Ti lepo razmisli pa nam reci šta si odlučila.
  • Nemate prava da me ucenjujete tako… znate koliko sam želela ovu školu..
  • Da si je stvarno toliko želela imala bi pohvalne ocene…  ne bi dosla kući bez imalo srama, sa dve jedinice u đačkoj knjižici.

Minja je plačući otrčala u sobu, ali znala je da greši. Da je svaka mamina reč bila na mestu, da je bila u pravu. Verovatno je zato i bila toliko povređena. Istina koju ne želimo da priznamo najviše nas pogađa. Možda Minja zaista i nije želela tu školu toliko? Bila je na prekretnici. Shvatila je da je ljubav pobedila želju da bude drugačija. Više nije mogla sebe da zamisli u umetničkoj školi. Ona nije takav tip koji stvara nešto dok sedi. Bila je jako živahna, puna energije. Ne bi mogla da potroši svoju energiju tako što će neko platno obojiti u hiljdu boja. Odlučila je da ostane u gradu Zaborava . Samo joj je ostalo da položi predmete koje je pala. Razmišljala je o tome da ako ostane tu mogla bi vidjati Bokana svaki dan, bila bi mu bliža, a tamo u gradu Jeseni u kome jesen nikada ne prestaje i ne počinje nijedno drugo godišnje doba pala bi  u depresiju i sigurno imala gore ocene nego sada. Razmišljala je i o tome kako da promeni bar nešto, da se manje kažnjeno oseća. Otišla je kod mame da razgovara sa njom. Njena mama je bila zauzeta spremanjem ručka. Minja je stala ispred nje I rekla joj:

  • Mama, moram nešto da te pitam?
  • Pitaj mače šta god želiš. Rekla sam ti da ne moraš odmah da nam kažeš sta si odlučila, imaš celo leto da razmisliš, ali pitaj slobodno.
  • Ma nije to nego… Znaš mama, razmišljala sam nešto, pa ako ti se dopadne ja bih…
  • Šta, reci?
  • Vidiš juče kad sam bila da ti uplatim račune u pošti videla sam oglas da se traži radnicaza prodaju sladoleda ispred pošte. Plata je 10 000 nije nešto, ali taman vas da rasteretim i da mogu sebi nešto da kupim, volela bih da radim ako nemaš ništa protiv?
  • Minja pa to je super, ponosna sam na tebe. Što se mene tiče možeš. Samo popričaj sa tatom da vidi ko je gazda, da te na kraju ne izradi.
  • A kazna, mama?
  • Kazna nema veze sa tim, radićeš i posle posla ćeš doći kući i to je to. Vikendi ostaju tvoji.

Bila je presrećna, želela je samo da bude u gradu, da na bilo koji način viđa Bokana jer je to bilo nemoguće iz maminog stana. Otišla je do pošte i raspitala se o uslovima. Radila bi sama, radno vreme bi bilo od devet do šest bez slobodnog dana, sem praznicima. Osim sladoleda prodavala bi i razglednice njenog divnog grada Zaborava. Prihvatila je posao i trebala idućeg dana poceti da radi.

Došlo je sutra. Počela je da radi.Dopalo joj se prodavanje sladoleda. Nije joj bilo naporno. Sedela bi tu i gledala prolaznike. Viđala je Bokana . On bi svakog dana njegov auto parkirao baš tu, desetak metara od njenog frižidera. Više nisu govorili, prolazili su kao stranci jedno pored drugog . To se desilo odjednom bez ikakve najaveda će se bilo sta promeniti. Samo su tek tako postali stranci. Pretpostavila je da je nastavnica Petra saznala da se tu nešto dešava. I ona je prestala da joj se javlja. Dok je gledala kako Bokan nestaje u daljini izvukla je iz tašne papir i olovku i počela da piše..o njemu.. Više nije imala najbolju drugaricu, nije imala sa kim da podeli svoja osećanja niti da bilo kome ispriča to da on svakog dana parkira auto blizu nje da bi je video, a ono što se ne ispriča kao da se nije ni dogodilo. Borba njenih misli bila je fantastična i išla iz krajnosti u krajnost i rasplamsala ružičasti štit oko nje. Bila je totalno zatelebana i opčinjena situacijom u kojoj je bila. Da je išta bilo drugačije ne bi valjalo i ne bi rađalo tako jake emocije, kao ono što je prelepo i primamljivo a toliko nedostižno, ali u isto vreme prepuno nade.

I opet Irvin Jalom: “Kada se otvorila Pandorina kutija i kada su zla koja je Zevs u nju stavio pobegla u ljudski svet, u njoj je i dalje ostalo ono poslednje zlo: ” Nada”. Od tada je čovek tu kutiju i njen sadržaj, nadu, uvek pogrešno smatrao za kovčeg sreće. No mi zaboravljamo Zevsovu želju po kojoj čovek sebi i dalje dopušta mučenje. Nada je od svih zala najgora zato što prolongira mučenje.”

Ali ovo je njoj bilo slatko mučenje i zaista je uživala u njemu uprkos celoj priči o Zevsu i Pandorinoj kutiji. Ono što je nju mučilo je bilo to što se u isto vreme oseća krivom i voli tog čoveka, a ne sme da napravi niti jedan pogrešan korak. Bila je potpuno sama. Svoj bes i tugu je jedino mogla da prenese na papir. Imala je potrebu da nekome ispriča kao se u u tom momentu oseća, a to je jedino mogao da trpi papir koji je vešto krila u skrivenom džepu svojetorbe. Osetila je olakšanje, izbacila je to iz sebe, pročitala još jednom i rekla sebi : “Idem dalje”. Sama među sve!!! Ne protiv svih. Njena svrha postojanja nije bila da bude protiv bilo koga, ona je želela da bude za sve. Svima tu kad zatreba i to je ono što je najviše ispunjavalo. Ima li šta lepše od toga da pomogneš nekome kome je pomoć potrebna. Pomoći jednoj osobi znači spasiti ceo svet. (talmudska izreka) Pomogla je sebi. Osećala se korisnom zato što je nešto radila i što je imala svoj dinar. Nije rasipala. Kupovala je samo ono što joj je bilo potrebno ali novac više nije tražila od roditelja . To je bio fantastičan osecaj. Finansijska samostalnost po prvi put.

Jednog jutra joj se sve smučilo, probudila se u šest sati. Skuvala je sebi kafu, sela na terasu i uzela knjigu iz Istorije.  Počela je da uči. Dok je sedela na terasi I uživala u svežini jutra pažnju joj je privukao mladi komšija koji je živeo u dvoristu preko puta. Znala ga je iz viđenja, kad se njena mama doselila tu svaki dan ga je sretala, pa ga je zato i upamtila. Posmatrala ga je jos neko vreme i pitala se koliko neko treba da bude vredan da tako rano ujutru pomaže ćaletu i fizikališe u dvorištu. Bio je nag do pasa i siro se svojim ogromnim ramenima. Imao je neke radničke pantalone i rukavice na rukama i tada je Minja shvatila da ga u stvari posmatra što je ubrzo i on ukapirao pa je malo značajnije pogledao Minju. Užasno glupo se osećala ali joj se ipak dopao taj osećaj. Ona se napravila kao da ništa nije videla i nastavila je da uči glupavu istoriju. Do podneva je naučila celu knjigu iz Istorije napamet. Ponovo je bacila pogled ne bi li srela komsiju i ugledala ga je kako i dalje fižikališe i tiho u sebi rekla “svaka mu cast”, tako vrednog decka dugo nije videla.

Otišla je kod mame, dala joj je knjigu, rekavši:

  • Ja sam naučila, evo ti knjiga da me propitaš. Krećemo od prve lekcije.

Njena mam je uzela knjigu i pomno je slušala. Naučila je toliko dobro da je njena mama u jednom momentu pomislila da čita, ali je shvatila da nije imala odakle. Rešila je to i ostvarila.Majka ju je pohvalila:

  • Bravo Minja, naučila si, samo mislim da si preskočila jednu lekciju, a to je uvod u istoriju. Ajde još nju mi ispričaj, pa da te oslobodim kazne.

Minji je pocela sirena da zavija u glavi. Kakav uvod u istoriju breee, sta priča ova žena??? Pa to se ni ne uči!!! Nemoj molim te dragi Bože da si toliko surov prema meni, reci mi da ovo nije istina.

  • Mama pa to se ni ne uči. Ko još uči uvod u Istoriju? Daj, ne zezaj me.
  • Ja sam ti rekla šta sam imala. Dakle, nisi naučila?
  • Naravno da ne.
  • Javi mi se kad naučiš ako hoćeš da se oslobodiš kazne. To je sve što imam da ti kažem, slobodna si.

Besna je otišla u sobu da uči uvod u istoriju i nije mogla da veruje šta joj se dešava. Kada je počela da uči bilo je 14h, u 20h je pokušala sebe da propita nešto o uvodu i shvatila je da nikada u životu neće uspeti. Otišla je kod mame i rekla joj da je može pitati, da je naučila. Pošto joj je sestra došla na vikend kući majka joj je rekla da je ona sada zauzeta večerom i daće je sestra propitati. Dogovorila se sa sestrom da ova kaže kako je sve znala iako nije imala pojma. Tako su njih dve otišle kod mame i rekle joj da je savršeno dobro naučila. Bila je oslobođena kazne. Na kraju je rekla mami:

  • Mama znaš…odlučila sam u vezi škole…
  • Šta si odlučila?
  • Ostajem ovde.
  • Ali tvoj san …?
  • Šta moj san? Vi mene ucenjujete, ja sam imala razlog zašto sam dolazila svakog vikenda, ali nije važno, dali ste mi mogućnost izbora i… izabala sam Turističku školu, eto samo da znaš.
  • U redu, ako je to ono sto želiš?

Završile su razgovor. Minja je istog momenta izletela iz kuće i otišla kod oca. Sutradan dok je bila na poslu videla je svoju drugaricu iz škole Ivanu koja je sa porodicom bila na letovanju u njenom gradu. Oduševljena što je vidi, odmah je pozvala da bude par dana kod nje. Ivanini roditelji su prihvatili ponudu. Zajedno su provodile dane prodavajući sladoled, a noći skitajući po gradu. Jedne večeri je Minja zamolila Ivanu da odu do Double-Trouble kafića. Otišle su tamo, sele u separe i naručile piće. Bokan ih je odmah primetio. Pravio se kao da se ništa nije dogodilo, kao da nije bilo one tišine par nedelja I počastio ih je pićem. Kasnije te večeri im se pridružio i bez pitanja seo za njihov sto. Provocirao je i zadirkivao Minju cele večeri. Želeo je da vidi njenu reakciju. Ona ga je kulirala, pravila se mrtva hladna, a u sebi je gorela. Kada su krenule kući Bokan je zaključao vrata i rekao Minji da je nikada neće pustiti da izađe. Progutaće ključ ako treba, ali neće joj dati da ode. I da ne traži ništa od nje samo želi da bude tu… blizu njega. To je bilo novo saznanje za nju, on je željan njenog prisustva, a cele večeri je peckao i bockao svojim provokacijama, pa kako da mu odoli, ali i dalje nije znala šta je po sredi u sred četvrtka.

U toku večeri posle nekoliko piva postao je jako emotivan i ispričao im je svoju dirljivu priču. Pre tri godine, negde pred zimu želeo je da pomogne ocu da iseku drva koja su stigla da bi spremno dočekali zimu. Uzeo je motornu testeru i počeo da ih testeriše. Isekao je nekoliko trupaca i dohvatio se nekog čvornatog panja kada se testera zaglavila. Izvukao se kaiš sa zubaca i on je hteo da je popravi. Zaboravivši da nije isključio motornu testeru krenuo je prstom da vrati kaiš na zupce. Odjednom je testera proradila i odsekla mu je pola kažiprsta na desnoj ruci. Bio je to nepodnošljiv bol i ko zna koliko je uticalo na njegov psihički profil. Zato je one večeri i svake naredne držao crni naprstak na desnom kažiprstu. U svojoj glavi je zamislila ceo film kroz koji je prošao i osetila je bol u svom desnom kažiprstu, na momenat je postala empata. Saosetila se sa njim, ali ga nijednog momenta nije sažaljevala, on im to svakako nije ispričao da bi pravio žrtvu od sebe, ni slučajno, zato i nje bilo mesta sažaljenju. Ni jedan nedostatak ne može promeniti sliku takvog za nju savršenog muskarca. Učinilo joj se da ga zbog toga voli jos više. I volela ga je.

Na kraju su devojke ubedile Bokana da ih pusti I otišle kući pune utisaka. Sutradan ujutru je Ivana morala da se vrati kući. Minja je opet ostala sama na svetu. Radila je celog leta do kraja avgusta. Zadnjeg radnog dana je otišla po platu i zateklo je neprijatno iznenađenje. Gazda sladoleda joj je rekao kao je u manjku 10 000 razglednica i da zadnju platu neće dobiti. Bila je razočarana, ali nije ni mogla ni umela da se suprotstavi pedesetogodišnjem hohštapleru. Okrenula se i otišla je praznih ruku.

Bez obzira na to, ravnoteža je na kraju bila postignuta, bez problema je položila ispite i završila poglavlje Jeseni u svom životu.

 

Recenzija… ( nastavak)

DSC_0039 (1)

Predgovor i cetvrta recenica. Savrseno receno. To je ono sto me je uvek odusevljavalo kod dobrih pisaca, sposobnost da me paralisu i vezu za delo u samom startu. Recenica nakon koje zaboravis ko si, ili se zapitas jesi li to ti i pomislis ko bi mogao biti neko ko mislis da si ti.Oduvek si umeo da zbunis, cak i kada jasno znam sta i kako, sa dokazima i velikim slovima, opet ili ipak je svako slovo nakostreseno i posuto sumnjom koliko god ono bilo bas to slovo.

Na drugoj sam strani predgovora na kojoj se levo oko ne ponasa kao desno. Skupljalo se sa svih strana i kada je bilo potpuno, pustilo se na samom pocetku recenice koja pocinje:

“Delo koje je sada…”

DSC_0040

Dvadeset i sest??? Toliko puta sam iznova i iznova citala i bila sigurna da je neki drugi broj u pitanju. Shvatila sam da sam neke verovatno namerno preskakala i zato vrlo cesto dolazila do pogresnog broja. Ali ah…osam, beskonacnost kruga i zmije koja samu sebe jede. Uroboros!

Ali eto nje, mene, makar deo mene koji je nekada stajao na zeleznickoj stanici. Naviru osecaji, uzrujanost pokusava nesto da mi dokaze, sreca stipa unutrasnjost, tuga vlazi oci, seta joj pomaze i ponos koji misli da je sve to zbog njega samo. Talasi svega toga me naizmenicno potapaju i ne mogu da budem mirna a ne umem da se odbranim. Kao napitak za koji ne znas da li ce te izleciti ili ubiti.

DSC_0041
Sedma strana, sedmi red umesto individualizma ide individualizam. Znas da sam oduvek bila cepidlaka.
Kraj predgovora je bolan. Bolan za mene. Razara me. Osecam ostrice svake reci. Ponizno.

” Jutro” toliko puta procitano da znam svako slovo napamet i cini mi se kada bi mi neko drugi to citao, pa cak i ti, to nikada ne bi bilo tako dobro, tako stvarno i dozivljeno bas na nacin na koji sam ga dozivela. Nikada nisam stigla da ti kazem koliko me fascinira svaka recenica u kojoj jutro ili nebo svaki put rade nesto drugo.

Hej!!!
Zamisli, drzim tvoju knjigu u rukama! Pa cestitam!!! Ne verujem u tu stvarnost, pa se pitam da je nisam izmislila, da ne umisljam. I ne, nisam isla dalje. Nisam gledala ima li me tamo negde u sadasnjosti neke proslosti savrsenog knjizevnog dela. Sasvim je dovoljno da mogu da drzim u rukama knjigu cijeg se sadrzaja bojim i jedva cekam da procitam.
Drhtim, molim se… v.. verujem!
Stamparska greska, ne mari, meni ne smeta.
Stigla sam do krajputasa i tu cu se zaustaviti. Veceras ne idem dalje!

 

24/06/2016 23:37

Pesma, reci pesme i spot potpuno opisuju situaciju, osecaje koji me obuzimaju nakon citanja knjige, nakon njenog kraja. Mozda ne moze jasno da se nasluti u redovima o cemu se radi, mozda iz celog skupa ” Knjiga o meni ja o knjizi” ne moze da se nasluti ko sam ja u knjizi zato evo recenzije koja ce donekle objasniti sta se zapravo desavalo dok su price sa bloga prerasle u knjigu.

Mozda… na ovaj nacin ubijam knjigu, unistavam je na najbolniji moguci nacin!

Premotavanje filma…

300743.3775495

Nikakvo čudo nije što postoje kružni oblici. A odakle počinje baš tamo, baš tamo se i završava krug. Fenomenalan oblik. Tako je zbunjujuće biti u njemu, nikada ne znaš da li si na početku ili na kraju, gde si? I zašto si tu gde jesi? Zavrti ti se u glavi pa pokušavaš da promeniš smer kretanja, tada se i misli u tvojoj glavi okreću, idu unazad, kao premotavanje filma dok i od toga ne počne da ti se vrti, pa se okreneš i nastaviš pravo do određene tače i opet se vraćaš…. Ima li kraja? Ne. Nema. Kao što nema ni početka ali ipak… Možeš stati , možeš se zaustaviti i stajati malo. I dalje si u krugu ali ako si na samoj sredini imaćeš puno više prostora nego u bilo kom drugom delu kruga. I to će ti dosaditi pa ćeš opet početi ili nastaviti da se vrtiš po krugu. Nikada ne možeš izaći iz njega i zato se zadovolji činjenicom da jedno vreme ipak, uprkos svemu možeš biti samo središte kruga dokle god te ne vuku prošlost i budućnost, napred i nazad. Biti sredina znači mnogo više nego što možeš da zamisliš. Jer prošlost i budućnost se dodiruju u jednoj jedinoj tački koja je njihova sredina i zove se sadašnjost.

Izmišljena priča 12…

300743.3756257

Svaka sličnost sa istinitim dogadjajima je sasvim slučajna. Priča je izmišljena i nikada se nije stvarno dogodila.

“ Najpoželjnija žena najviše zastrašuje. Naravno ne zbog onoga što ona jeste, već zbog onoga što mi od nje pravimo.”

“ I evo tu smo, dve osobe koje pokusavaju da budu iskrene jedna prema drugoj a ipak obe podbada djavolstvo dvolicnosti.”

“ On je pokusao nju da spase, ona njega, I nijednom ni drugom nije se ispunila jebena zelja”

“ Postoji nesto zastrasujuce u verovanu u stvari. Postoji mogucnost da se probudis jednog dana I da je sve nestalo”

– Jesi zadremala, šta si radila? Jedva čekam tvoju omiljenu pesmu da čujem.
– Nisam, bila sam na fb-u posle 100 godina.
– Pazi samo šta mi tamo pišeš i u porukama, dao sam joj šifru zbog neke igrice, da može da šalje sebi poklone ili nešto tako… ne bi trebalo da gleda poruke, ali nikad se ne zna.
– Molim te izbrisi konverzaciju celu, odmah, ajde brzo, necu nista da ti pisem.
– Ne zezaj…
– Na fbu.
– Pa i tamo, šta si strašno rekla? Opušteno…
– Nema veze, samo ti brisi.
– Lajkovao sam ti sliku. Lepe ste.
– Hvala.
– Jesu noge spustene?
– Leva podignuta. Kako ti je bilo? Pozovi Hanu ako ti je to ritual… mislim.. zavrsi obaveze ako imas ja cu te cekati.
– Ne volim da se pakujem, sve imam utisak da sam nešto zaboravio i verovatno jesam.
– Pa sta?
– Kad se vratim , otićiću ti po punjač, trebala si mi reći ranije, da odem do Mirka.
– Ma jok, cekace me kod njega. Ja cu doci po njega.
– Hoću da kažem Hani za tebe, sada kada budem dole…
– Jesi li umoran?
– Ne.
– Dobro.
– Ne želiš da komentarišeš, to što želim da joj kažem za tebe?
– Ne znam sta da ti kazem… ako mislis da treba ti joj reci.. ako ne mislis da treba nemoj joj reci. Ne znam.. tvoj zivot.. tvoja pravila…Ako joj kazes sta ces joj reci?
– Nisam pitao za dozvolu nego za mišljenje… nije bitno. Istinu.
– A to je? Bitno je.
– Da si me zavela.
– Ali ja ne znam kako da te savetujem ne znam moje misljenje u vezi toga.. hoce li imati poentu ako joj kazes…ili ako joj ne kazes… ne znam sta time zelis da postignes? Ali budi siguran da te razumem..
– Zelim da vidim njenu reakciju.
– Zasto? Da budes siguran da te voli?
– Ne. Interesuje me kako će reagovati.
– Da li ti je prijateljica na fbu?
– Nije, nema fb.
– Ok.
– Ne znam zašto je obrisala…
– Objasni mi zbog cega… ako hoces da mi objasnis?!
– Da vidim hoće li ljubomorisati…
– I ako ljubomorise?
– Verovatno ćemo završiti…
– A ako ne ljubomorise hoces li biti srecan i zadovoljan? 😉
– Ne znam, mislim da bi mi možda laknulo kada bih je ostavio zbog ljubomorisanja…ne izbija mi iz glave ono njeno ponašanje… kad pričam sa njom.
– Dragi moj…moras da se saberes malo, molim te. Evo postavicu ti neka pitanja da ti bude lakse, hoces?
– Može.. draga moja…
– Sta te je iznerviralo kod nje… sta ti ne izbija iz glave?
– Ljubomorno ponašanje, gotovo se naljutila.
– Dobro, razumem. Ali sta se desava u tebi kad je ona ljubomorna?
– Nervira me.
– Zbog cega? Zbog tvojih pravila?
– Mhm, dogovor nije bio takav…
– Ok, gledaj ovako da li ti je ona draga?
– Da.
– Da li ti je na neki nacin stalo do nje?
– Ne želim joj ništa nažao, želim da bude srećna, ali to želim svim ljudima sa kojima imam bilo kakvu vezu…
– Odgovori na ovo pitanje sa da ili ne sada u ovom momentu bez premisljanja.
– Ne.
– Da li znas da se u prici ” Jutro”vidi da ti je makar malo stalo do nje?
– Ali i sama znaš da ponekad da ili ne ne objašnjava sve…
– Znam.
– Ako moram da biram izmedju da ili ne onda je ne, ali nije tačno da mi uopšte nije stalo do nje.
– Ok. Onda neka bude da. Reci da!
– Hahaha, dobro, da.
– E ovako… da li se ta slika menja kada je ljubomorna?
– Ne razumem, koja slika? Misliš da li mi je i tada stalo do nje?
– Aha…
– Ništa se ne menja, ne krivim je zbog toga, jednostavno dogovor nije bio takav, ne treba mi to… Na kraju krajeva to može da postane problem…
– Dobro ali i tu stoje i da i ne… a kada bi morao da meris izmedju da i ne koje bi bilo teze?
– Nisam siguran da shvataš. Imali smo dogovor, ona ga prekrši, više joj se ne može verovati… Ne samo što nećemo ni ona ni ja uživati u ljubomornim raspravama, već može da pokuša da mi napravi probleme u vezi…
– Ja tebe razumem ali sada ne analiziramo nju nego tebe.
– I? zar nije dovoljan razlog koji sam naveo?
– Vrlo dobro znam da ste imali dogovor ali ti vrlo dobro znas da osim poremecene odnosno osobe sa nekom sifrom niko ti nebi bezuslovno poklonio dve godine ili vec koliko godina… ti hranis njen ego, dizes joj samopouzdanje, razumes? I ona veruje da ces na kraju biti njen ali ti nikada nece priznati to.. Ona ceka, ali i ti nisi normalan, vidis, kazes tamo ovamo u celofanu ti je stalo do nje, ona je dobra osoba bla bla lepo ti je sa njom i taj dogovor i sve to, to je navika… i sazaljenje na neki nacin ali ti to neces da priznas.. neces da vredjas nju a ni sebe nego.. izvodis neke besne gliste. A zamisli da dodje dotle da ti unisti vezu sa devojkom? Samo zamisli to.
– Nadam se da nije toliko glupa da to pokuša…
– Hoce ako joj kazes za mene, mene bas briga… sto cu biti sredstvo.
– Ti nisi sredstvo! Ni u kom smislu…
– Ali naudice ti jer je zenska sujeta povredjena i zena tad ne zna sta radi i ona ima ponos… Dobro, ne kaki, znas sta sam mislila a i da jesam stvarno nije bitno..Ne dotice me to na taj nacin niti na bilo koji drugi, samo hocu da ti pomognem kao prijatelj. Ako mogu nekako…
– Mislim da ima smisla to što govoriš… to da će je povrediti… neću joj govoriti…
– Nego sta ces? Da se vrtis u krug?
– Ne, ostaviću je… ali polako, obzirno… biću fin.
– Ne vredi, isto ce biti povredjena, ne shvatas, ona je previse u tvom zivootu, nisi mogao da pocnes vezu sa njom a da nemate obostrano bezgranicno poverenje… a ona moze da bude dobra osoba do prekosutra.
– Razmisliću ovih dana, treba da se vidim sa njom dok sam tamo…
– Ali kad je zeni ( da se izrazim po kliseu) srce slomljeno ona ne bira sredstva.. tvoja devojka… poruke… zvanje.. ne zato sto hoce nego zato sto je povredjena.. blog, knjiga… Moras da naucis da nateras ljude da odu od tebe isto tako kako si ih vezao za sebe.. razumes?
– Misliš da je nateram da ona ostavi mene?
– Da, ako to stvarno zelis i ako zelis da ti ne pravi sranja.
– To je lepa ideja, koristio sam je ranije kada nisam hteo ja da raskidam… ali ne pada mi na pamet način na koji bi ona sama otišla…Smisliću već nešto, dosta o njoj… Ha, ti si čudno stvorenje… mislim da si mi sličnija nego što misliš…
– Ma nije.. ja nijednog momenta nisam postavljala stvari na takav nacin kao ti.. ja sam isto bila zaljubljena sve je bilo super.. ali je onda pocelo da gusi…
– Sumnjaš da razumem? U suštini… nije poštovao dogovor… jebiga nazovi ga kako hoćeš, ali to je to…
– Ali ga razumem… mada da je sve islo drugacije ja ne iskljucujem cinjenicu da bi smo mogli da funkcionisemo zajedno on i ja nekada… ali drasticne promene, smaranje, obaveze, njegovo dzonjanje pod prozorom… znam zaljubljen je ali to nije vise ljubav ako si dosadan… Na pocetku veze znam sta ce biti na kraju… uvek se zaljube SVI…ne zato sto sam lepa, ne zato sto sam zgodna… ma jok.. nego zato sto umem i tako bude jbg.. nisam ja kriva.
– Hahaha… to je logika, to mi dobro ide…u pravu si, on želi i zato treba da bude tako… zato postoje pravila… Da li se ti uvek zaljubiš?
– Ja se cudno zaljubljujem, ne umem da ti objasnim.
– Pročitaj šta si napisala i reci mi da mi nisi slična?
– Ne, cim se desi nesto sto me sokira paralise… gotovo je… ne zaljubim se niti mogu ikada tako … sta, na sta mislis tacno?
– Sve…ne zaljubim se niti mogu ikada… zar to ne zvuči slično onome što sam rekao, da ne umem da volim?
– Hahahah, evo menjam, zaljubim se.
– Nema menjanja…
– I ja se zaljubim ali na kratko ili budem u uverenju da ce zaista trajati kratko.. i bude.
– Plašiš se?
– Ne.
– Plašiš li se šta će biti ako se zaljubiš na duže?
– Nicega na ovom svetu sto osecana mogu da izazovu se ne plasim..
– Uredu, dakle, ako nije strah, onda je povezano sa psihom…
– Zatvara se krug.
– Voleo bih da je istina to što govoriš… zbog tebe bih voleo. Sta si mi ono rekla ujutru… želiš ono što ne možeš da imaš ili bar ne možeš sada da imaš?
– Ne secam se ali to lici na mene. Samo nedostizno vredi.. na dohvat ruke.. pih nije zabavno. I da, cini mi se da smo pricali o tebi a ne omeni grrrrrrrrrrrrrr, grmim.
– Ha, genijalno, mehanizam zatvaranja…
– Sta???
– Ne pričamo o meni nego o tebi… grrrrr.